Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall operaImage result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt posetioca.

Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu, Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.

Već sam pisala o vizuelnim asocijacijama i likovnom toku unutar našeg uma kada slušamo određenu vrstu muzike, naročito podvlačeći razliku između klasične i džez muzike. Klasična muzika za mene je odnos svetlosti i senke, tonovi su prozračni ili u senci, ali je sa džez muzikom drugačije, tu je prisutna eksplozija boja.

Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:

PLAVA: Musorgski „Boris Godunov“, Mocart „Čarobna frula“

ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“

BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“

CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“

ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“

Unutar kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora: Bize „Karmen“ (dominantna boja je crvena), Verdi „Travijata“ (dominantna boja je žuta), Betoven „Fidelio“ (plava i zelena), Glik „Orfej i Euridika“ (zelena).

U nastavku slede arhitektonski crteži zdanja Opere koja je uradila Celine Kim. Zatim, priložila sam i fotografije koje svedoče o maketi zdanja, kao i fazama izgradnje. Tu su i orginalni crteži koji predstavljaju Garnijeovu zamisao kako bi unutrašnjost zdanja trebala da izgleda. Na dva sajta koja preporučujem možete detaljnije čitati o Šagalovom delu, kao i videti dodatne crteže fasade, skulptura i enterijera. Za dodatne objave o kompozitorima, koje sam više puta pominjala na ovom mestu, pogledajte na kraju objave prostor sa oznakama.

Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer ona nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na takav žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodi Marija Kalas.

Ja obožavam operu! Omiljena mi je Didona i Eneja Henrija Persela. Prva kojoj sam prisustvovala jeste Hofmanove priče Žaka Ofenbaha koja se izvodila u Madlenijanumu. Scenografija je naročito bila bajkovita, sećam se da su učesnici na sceni, plivajući u vodi potopljene Venecije, bili na skejtovima, u ležećem položaju, a „klizili su“ odnosno „ronili“ uspešno tako što bi se rukama odgurnuli o tlo. Gledala sam i izvođenje Verdijevog Otela, ali i dalje u našoj zemlji ne postoji pravi izlazak u Operu. Duga svečana haljina, vredna ogrlica, crveni karmin.. Gledali ste film Talentovani gospodin Ripli ili poslednji deo filma Kum ili Vudi Alenov Match Point ili Mariju Antoanetu Sofije Kopole? To se zove izlazak u Operu. Naravno, izlazite na sopstvenu odgovornost.

Preporuke: Google Arts and Culture | Paris Opera Story

Advertisements

Rekli su o Vagneru

Vagner, silueta

„Treba otići u Bajrojt kako bi se spoznao sav intezitet emocije koju može izazvati vagnerovska drama, kada se igra i sluša religiozno, bez prekidanja aplauzima i uzvicima: „Bravo! Bravo!“, bes biseva, stvari tamo strogo zabranjenih; sa dekorom i režijom Maestra lično; sa nevidljivim orkestrom, izvrsno izlivene zvučnosti, nikad bučnim; sa salom utonulom u potpunu tamu; sa predvorjem u vidu ozelenelog i brežuljkastog sela, i sonetom u vidu prodorne fanfare koja na sve četiri strane šalje lajtmotiv narednog čina. Sve je to tako opojno…“ – Alber Lavinjak

 „Grozio sam se Vagnerovog lika i dela: moja je averzija od detinjstva samo još porasla. Njegov raskošni genij više uništava no što ushćuje. Dozvolio je tolikim snobovima, ljudima od pera i glupacima da poveruju kako zaista vole muziku, a pojedinim umetnicima da poveruju kako se genijalnost može naučiti. Nemačka možda nikada nije proizvela ništa toliko veliko a istovremeno toliko varvarsko.“ – Andre Žid, 1908.

„Vagneromanija je oprostiva slabost; vagnerofobija je bolest.“ – Kamij Sen-Sans, 1885.

„Upoznao sam vagnerijance i shvatio da nikad nisam bio jedan od njih niti ću ikada biti. Za njih, muzika uopšte nije postojala pre Vagnerovih dela ili je pak postojala u stanju embriona. Vagner ju je uzdigao na nivo umetnosti. Sebastijan Bah, Betoven i ponekad Veber, samo su najavili dolazak Mesije: kao prethodnici, imaju svoju vrednost. Drugi se uopšte ne računaju. Ni Hendl, Hajdn, Mocart niti Mendelson nisu napisali niti jednu podnošljivu notu; francuska i italijanska škola kao da nikada nisu ni postojale. Na zvuk bilo koje druge muzike, sem Vagnerove, oni izražavaju duboki prezir; a izvođenje bilo kog maestrovog dela, pa bio to i balet iz Rijencija, baca ih u zanos koji je teško opisati.“ – Kamij Sen-Sans, „Pogled na moje savremenike“

„Posle dugogodišnjeg strastvenog hodočašća u Bajrojt, počinjem da sumnjam u vagnerovsku formulu; ili mi se pre čini da se njome samo, u pojedinim slučajevima, Vagner mogao poslužiti. On je bio veliki sakupljač formula, sve ih je sakupio i jednu, koja se pojavila kao njegova lična, zato što slabo poznajemo muziku. Njegova je genijalnost neosporna, ali se može reći da je on stavio tačku na muziku svog vremena, nešto poput Viktora Igoa koji je svojim delom obuhvatio svu prethodno napisanu poeziju. Trebalo je dakle tražiti posle Vagnera a ne na osnovu njega.“ – Klod Debisi, „Zašto sam napisao Peleasa“, 1902.

„Ne želim danas da sa vama pričam o Vagneru. Pošto ste nepravedni. Ali sudbina velikih genija je da ih njihovi savremenici ne shvataju. Vagner nije moj prijatelj, i nemam neko posebno mišljenje o njemu; ali ne mogu zaboraviti kakvo ogromno zadovoljstvo dugujem njegovom geniju. Njegova muzika poseduje neopisiv šarm. Sva je sačinjena od strasti, nežnosti, ljubavi…

Da vam je mogu svirati nedelju dana, poludeli biste za njom…

On je zaista otelotvorenje nemačkog duha XIX veka.

Znate do koje mere prezir može da povredi umetnika. Srećom po Vagnera, pa njegova taština ne dozvoljava da mu kritike dirnu dušu – pretpostavimo da je ima, u šta ja lično sumnjam.

To nije ‘muzika budućnosti’, to ne znači ništa, ali to je – vi to kažete – muzika svih vremena, zato što je divna..“ Žorž Bize, iz pisma gospođi Alevi, 1871.

„Nakon poslednjeg takta „Sumraka bogova“, osetio sam se kao pušten iz zatvora. „Nibelunzi“ su zasigurno veličanstveno delo, ali je činjenica da je beskonačno dugo i zamorno.

Video sam „Valkiru“. Predstava je bila odlična. Orkestar je prevazišao sam sebe. Najbolji pevači su učinili nemoguće. A ipak je bilo dosadno. Vagner je pravi Don Kihot. Prevazilazi sam sebe i u težnji za nemogućim, a u isto vreme bi, da želi da prati krivu liniju svog izuzetnog talenta, mogao postići potpuni svet muzičke lepote. Po mom mišljenju, Vagner je rođeni simfoničar. Poseduje jedinstvenu genijalnost koja se razbija o njegove namere; njegova je inspiracija paralisana teorijama koje je sam smislio i koje po svaku cenu hoće da primeni u praksi… Ali, nema sumnje da se radi o sjajnom simfoničaru.“ – Petar Iljič Čajkovski, iz pisma bratu, 1876.

„Književnost je odigrala veliku ulogu, ako ne u samom delu, ono u istoriji dela dva čuvena kompozitora: Betovena i Vagnera. Možda u tome ima i njihove greške. Na trenutak bi se tako nešto skoro moglo i tvrditi. Verujem da bi i sam bio iznenađen i zbunjen konstatacijom o pobedama – i porazima – čitave vojske onih koji ga komentarišu. Od filozofije do reportaže, od visoke lirske poezije do budoarske estetike, od Ničea do Pjera Laloa, pa preko Katula Mendesa, tako se pedantno raspravljalo o njegovim namerama da za muzičare više nije ostalo ništa. Treba priznati da, da se od ovih očekivalo samo odobravanje, genije velikog umetnika bi dugo ostao nepoznat. Srećom pa ne bi tako! Postojala je u Vagnerovoj umetnosti jedna mana, da tako kažem, ali u svakom slučaju jedan vanmuzički deo koji je na prvi pogled zavodio sve one kojima šarm i bogatstvo same zvučne materije nisu bili dovoljni.

Dakle, u redovima pisaca regrutovani su prvi preobraćenici.

Ali među njima srećemo i prve ikonoklaste…

Ipak, nikom od nas nikada nije palo na pamet da porekne Vagnerovu raskošnu inventivnost i duboku muzikalnost. Ako mu i otkrivamo mane, ako u njima i pronalazimo dužinu, priznajemo da su te mane, koje su možda i kvaliteti, neodvojivi deo njegove vrste; da te dužine nikad nisu bez značenja.

Nesumnjivo da je „Parsifal“ manje zabavan od „Pariskog života“…

Kojom nas to magijom ta muzika tera da, uprkos svemu, prihvatamo konvencionalnu igru i te, nazovi otmene, stavove umetnika, punih talenta. Kako nas zastareo i prost ukus ne šokira tom suviše preciznom pokretnom slikom; tim devojkama-cvećem modernog stila, užasnih boja, koje se kreću u polubledoj palati; tim gospodinom u beloj košulji što kupa svoja stopala posred osrednjeg pejzaža dok orkestar odzvanja zanosnom „Čarolijom Velikog petka“ … Četri sata divne simfonije bez prevelikog zamora…“ – Moris Ravel, „Pisma, Zapisi, Razgovori“

„Međutim, ima u Vagnerovom karakteru neke nasilnosti i grubosti koje dovode do toga da ga neki ne priznaju, ali je to ipak slučaj samo sa onima koji rasuđuju na osnovu spoljneg izgleda stvari. Razdražujuća i preterano osetljiva, osećanja koja doživljava uvek su dovedena do vrhunca; lagana muka kod njega je skoro očaj; najmanja razdražljivost poprimaizgled besa. Taj veličanstveni sklop, tako naglašenog senzibiliteta, poseduje strahovitu nasilnost, često se čak pitamo kako on tome uopšte može odoleti; jedan dan tuge ga učini starijim deset godina; ali, čim se radost vrati, on je mlađi nego ikada. On se troši neverovatno rasipno. Uvek iskren, predajući se sav svemu, veoma pokretnog duha, a ipak njegovi stavovi i njegove ideje, u prvi mah veoma odlučni, nemaju u sebi ništa što ih može opozvati; niko bolje od njega ne može priznati grešku, ali tek kada prođe prvi žar. (…) Jedna od najupadljivijih stvari kod Vagnera je mladalačka radost koja u njemu blesne tako često, to dobro raspoloženje, puno šarma, stav da mu njegov život, iako mukotrpan, nije dat kako bi ga proćerdao. Njegov tako zanimljiv, tako dubok govor iznenada i neosetno postaje pun humora i fantazije. On priča na izuzetno vedar način, sa jednom finom, i samo njemu svojstvenom, ironijom. (…) U Lucernu me je iznenadila veština sa kojom radi fizičke vežbe: penjao se na najviša stabla u svom vrtu, na užas svoje žene, koja me je preklinjala da ga ne gledam zato što, bude li se neko divio njegovom uspehu, neće biti načina da se njegove ludosti zaustave.“ – Gobino, „Rihar Vagner i kako su o njemu sudili u Francuskoj“

Iz knjige: Marsel Šnajder, „Vagner“, prevela Ivana Utornik, Kiša, Novi Sad 2009.

Italijanski tenor Enriko Karuso

.

Bilo je leto kada sam prvi put čula ovu kompoziciju u izvođenju italijanskog tenora Enrika Karuza (1873-1921), na večernjem programu prikazivan je film Vudija Alena „Match Point“ iz 2005. godine (topla preporuka!). Ova kompozicija je poput lajtmotiva, a tenor ju je, zapravo, prvi put izveo u operi „Kradljivci bisera“, Žorža Bizea, koju je nedavno bilo moguće pogledati u okvru prenosa Metropoliten opere u jednom od beogradskih bioskopa. Karuzov život poklapa se sa periodom kada je Marsel Prust živeo i pisao. To je doba belle epoque, period bez velikih ratova u Evropi, internacionalizma, umetnosti.

Kompozicija nosi u sebi, nisam bez razloga pomenula godišnje doba, određenu težinu sparne letnje noći, guste poput starog parfema, neprobojnog, koji u nozdrve kao da praši puder, a ne tečnost. Potom, sledi opijenost. U mraku, potpuno opuštenog tela, sa rukama daleko od sebe, zatvorenih očiju, slušalac kao da čuje viteza nekog davnog, herojskog doba, zamišljenog, koji uz draperiju, koja se talasa usled noćnog povetarca, stoji i razmišlja. Ili, u nekom gradu, Napulju, recimo, neko ko svoj život, bremenit prošlošću, vidi u potpunosti bez prošlosti. „I oseti se usamljenom poput prazne kuće“, napisao je Flober.

Karmen

Karmen, jedan od omiljenih romana Fridriha Ničea, napisao je francuski pisac Prosper Merime 1845. godine. Merime je, što je malo poznato, jedan od prvih prevodilaca ruskih pisaca na francuski jezik, među kojima se izdvajaju prevodi Puškina, Gogolja i Turgenjeva. U toj činjenici možemo prepoznati izvesnu sklonost ka melodrami koja je prisutna u delu koje ovoga puta predstavljam posredstvom ilustracija i muzike.

Jedan drugi francuski umetnik učinio je ovaj roman osnovom za svoju najpoznatiju operu koja je izvedena u Parizu 3. marta 1875. godine. Žorž Bize komponovao je jedno od najpoznatijih dela klasične muzike koje se i danas izvodi i jedan je od izazova za operske pevačice, među kojima se naročito isticala Marija Kalas. Na narednim snimcima grčka operska diva izvodi najpoznatiju ariju opere, Habaneru.

.

.

Ilustracije: Alastair, 1920. Archive.org

Muzika za praznu sobu

What does the ideal room look like? Is there music? Is there silence? Is there chaos outside or is there serenity outside? What do I need in order to release my imagination? – Toni Morrison

  1. Wolfgang Amadeus Mozart – Piano Concerto No. 23 in A major, K. 488: Adagio
  2. Tomaso Albinoni – Adagio in G minor 
  3. Frederic Chopin – Marche funèbre (Lento) 
  1. Eric Satie – 1st Gnossienne
  2. Gonzales – Gogol 
  3. James MacMillan – Lumen Christi 
  4. L’Estro Armonico, Concerto No. 4 for 4 Violins and Strings in E minor, Op. 3, RV 550
  5.  Philip Glass – Epilogue From Monsters of Grace
  6. Franz Schubert – Die Winterreise, op. 89: Die Wetterfahne 
  7. Georges Bizet – Carmen Suite No. 2, Habanera 
  8. Johannes Brahms – Hungarian Dance No. 5 
  9. Tchaikovski – Swan Lake Scene 
  10. Beethoven – Piano Sonata No. 14 In C# Minor. Op. 27 No 2 Moonlight (Adagio/Presto)
  1. Borodin – Prince Igor
  2. Wolfgang Amadeus Mozart – Overture: Don Giovanni 
  3. Nikolai Rimsky-Korsakov Scherezade, Op. 35, Lento Adagio 
  4. Romeo And Juliet Op. 64 (Montagus And Capulets)
  5. Johann Sebastian Bach – Orchestral Suite No 2 in B minor BWV1067, Badinerie
  6. Arthur Rubinstein – Prelude C sharp minor op. 45 
  7. James Horner – The Sinking
  8. Ravi Shankar – Ragas in Minor Scale 
  9. Franz Schubert – Gute Nacht 
  10. Johann Sebastian Bach – Toccata and Fugue in D Minor
  11. Gonzales – Manifesto
  12. Erik Satie – Gnossienne, 4. Lent 
  13. Tchaikovski – Swan Lake, Op. 20, Dance Of The Swans 
  14. James Horner – Southampton