КласикААА: Михаил Глинка

Слика: Бени Дрошер, „Почетак сећања“, 2020.

Слика: Бени Дрошер, „Почетак сећања“, 2020.

Човека можеш спознати по степену на који се уздигла музика у његовој души. Али, пошто ме занимају само они преплављени музиком, ограђујем се од спознаје људи.

Има музичких душа које немају музичко васпитање и културу. То значи да се рађамо са мноштвом треперења, чију вредност успостављају наша туговања. Носимо у себи музику коју нисмо никада у животу чули, али која лежи у дубини нашег памћења. Све музикално у нама је ствар сећања. Сигурно смо све то слушали док смо још били безимени. Не постоји музика без успомене на рај и без пада. – Емил Сиоран

Треперење је важно. Да ли његову вредност успоствљају туговања или сањарења или нешто треће, то је неизрециво, али то је порекло музике у нама коју помиње Сиоран, коју никада нисмо чули, али која лежи у дубини нашег сећања јер „све музикално у нама је ствар сећања“. Памћење и сећање нису исто. Сећања су поузданија, иако се можда никада нису догодила. Ми музику не памтимо, ми се музике сећамо. И не сећамо се ње, она је покретач, сила која помера лавину слика, импресија и емоција које постоје у нама. Но, ми музику никако не сматрамо само покретачем, она није само то. Музика није пасивна сила у човековом постојању и искуству.

Када већ помињемо сећање и доводимо га у везу са музиком, моје сеже до дна беле завесе, чији се рубови благо крећу, сасвим неприметно. Да су жива бића, ни мачке га не би приметиле. Ти рубови завеса покрећу и светлост пред њима, па и она игра. Тако се зазива нешто далеко у мени, слика ми отвара мост, и ја се окрећем ка књизи, да пронађем овај пасус: Наставите са читањем

Путник Бајрон

1396458022-noch-na-chernom-more.-1879

Иван Аивазовски, „Месечина – Црно море ноћу“, 1879.

Оно што у нашем времену представља фигура америчког писца Џека Керуака, у 19. веку представљао је енглески песник Џорџ Гордон Бајрон. Реч је о истом миту о проклетом уметнику и самоизгнанику. Форме се мењају, као и простори, али оно што остаје јесу празнина и путовање као полазиштa самообликовања. Празнина, како просторна тако и егзистенцијална, могућност је за наратив. Простори којима праволинијски клизе, један лађом по Медитеранском мору, други својим кадилаком бескрајним америчким ауто-путем, њихова су одговарајућа слика, налик одразу у огледалу. Али, вратимо се почетку, одгрнимо разлоге, уочимо брзину, простор и празнину првенствено у Бајроновом делу Ходочашће Чајлда Харолда.

Доба романтизма, двосмислено и пуно превирања, трајало je довољно дуго да би собом подразумевало више мода. Моду вертеризма, актуелну с краја 18. века и подстакнуту Гетеовим романом Јади младог Вертера, смењује нова мода: бајронизам. Гетеов и Бајронов јунак парадигме су романтичарских хероја, Вертер старије, Чајлд Харолд млађе генерације. „Између Бајрона и Гетеа у зрелој класицистичкој фази постојало је узајамно дивљење“, пише Данкан Хит.

На плану форме Бајрон следи строга класицистичка правила која се односе на стих, сасвим ретко на тематски оквир и обликовање психолошких карактеристика јунака. Доследан строгој форми он се разликује од стваралаца свога доба који наметнута формална правила свесно крше стварајући на тај начин гротеску у језику. Спој неспојивог који гротеска подразумева не огледа се само на плану садржаја, као ни кроз језичко обликовање појава, већ и на плану форме која у том случају, по мишљењима класицистичких аутора,  подразумева у истом делу и стих и прозу, и смешно и трагично, и фикцију и нарушавање исте. Наставите са читањем