Andrićev razgovor sa Gojom

Image result

Andrićeve priče i romani, jednako kao i Gojine slike i bakrorezi, naseljeni su često strašnim prizorima stradanja, nedeljima i strahotama koje čini čovek čoveku. Njihova su dela prožeta svešću o neprijateljskom svetu, o tragičnosti čovekovih nastojanja da se vine iznad haosa postojanja, ali i verom da pomoću umetnosti čovek može trijumfovati i naći put da nadvlada i pobedi zlo. Otud Andrića možemo videti i kao moralističkog pisca koji, kazujući o zlu i prikazujući prizore nesreće, želi čoveka da odvrati od mraka hada i ukaže na silu i moć života. – Žaneta Đukić Perišić

Upravo citirani odlomak odnosi se na vezu Iva Andrića i španskog slikara Fransiska Goje. Andrić je 1935. godine napisao esej „Razgovor sa Gojom“ koji u celosti možete čitati na sajtu Projekat Rastko. U nastavku sledi odlomak iz pomenutog eseja.

Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i njegovo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i lakoverne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Možda se hiljade i hiljade nas ‘igramo Antihrista’, kao što se deca, usred mira, igraju rata.

Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje ponovo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator po instiktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih svetova po kojima ljudsko oko može da šeta sa uživanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem dodiru, propada odmah u ambis ništavila.

Slika: Fransisko Goja, „Saturn proždire sopstvenu decu“, 1819-1823.

Advertisements

Gojina izložba iz 1928. godine i uticaj španskog slikara na Andrića

Image result for francisco goya self portraitRelated image

U nastavku sledi odlomak iz knjige Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića Žanete Đukić Perišić. Odlomak se odnosi na poglavlje „Goja – umetnik kao demijurg“.

Posebno značajna za špansku kulturu bila je 1928. godina, kada je obeležena stogodišnjica smrti Fransiska Goje (1746-1828), jednog od njenih najvećih umetnika. U galeriji „Prado“ organizovana je izložba njegovih radova. Španci su izneli i poslednje platno iz svojih privatnih zbirki, pozajmljeno je sve što je bilo u svetskim galerijama i tu ste zacelo mogli da vidite čitavog Goju. Izložba je trajala punih šest meseci, i ja sam svake ili gotovo svake nedelje odlazio da je vidim. Gledajući te slike, čovek se ne može oteti utisku da je ovaj španski umetnik preuzeo od ljudi i božanstva onaj skriveni grč duše koja prevali čitav vek da bi se sastala sa spasom. 

Nema sumnje da je Andrića, tih meseci, posve zavela slikareva bujna individualnost i zagonetna fantazija i njegova bezgranična ljubav za oblike i pokrete španskog života (12: 108). Punoća slikarkog izraza to naprasitog Aragonca (12: 113), nenadmašnog i pronicljivog tumača španskog bića, do te mere je iznenadila, zaprepastila i očarala Andrića da se tu, odmah, u Madridu, rodila ideja da o njemu piše.

Ozaren jednim sjajem koji nije prosto zemaljski, ali nije zaista ni nebeski (12: 106), on je napisao i u Srpskom književnom glasniku objavio tekstove „Goja“ (1929) i „Razgovor sa Gojom“ (1935), dajući u prvom hroničarsko-biografsku sliku Gojinog dugog, stvaralački bogatog, burnog i nestabilnog života, a u drugom, u dijaloškoj formi, elaboraciju umetničkog poslanja.

Služeći se, kao i u drugim esejima o velikim stvaraocima, biografskim podacima, pa čak i legendom, oslanjajući se i na Gojine životopise i njegovu prepisku, lišavajući ih, međutim, suvog istorizma, Andrić na najboljem tragu biografskog metoda u eseju „Goja“ kreativno oslikava sve faze slikarevog postojanja. On bira najmarkantnije detalje iz njegovog ličnog života, razumevajući ih u istorijskom kontekstu i dovodeći ih u živu vezu sa usponima i padovima njegovog slikarstva. Time, na izvestan način, demantuje sopstvene, mnogo puta ponavljane iskaze o nevažnosti umetnikovog života u razumevanju njegovog dela. Zar bi se Goja mogao razumeti a da se ne znaju njegov odnos sa španskim dvorom i groficom od Albe, njegovo izdajstvo i rad za francuske, bonapartističke osvajače, njegove ljubavne strasti, gluvoća i slepilo, uprkos kojima radi do same smrti u osamdeset drugoj godini, u Bordou?

Upravo Bordo, u godini Gojine smrti, postaće pozornica jedne filozofsko-meditativne drame, u kojoj će na jedinstven način, u formi razgovora, biti izložene osnovne pretpostavke Andrićeve poetike i prirode umetničkog stvaranja. U osnovi estetičko-politički spis „Razgovor sa Gojom“ formulisan je kao meditativno-poetska priča, tako srodna Andrićevim zapisima u Znakovima pored puta. U nastojanju da izrazi svoj stvaralački nemir, Andrić je taj spis zamislio kao Gojin razgovor sa samim sobom. Međutim, Goja je samo piščev alter-ego, njegov maskirani dvojnik, koji će u razgovoru sa pripovedačem kao medijumom, ocrtati osnovne konture Andrićevog razumevanja odnosa između stvarnosti i umetnosti, interakcije između umetnika i umetničkog čina.

Moram se zapitati – otkud Goja? Zašto je Andrić izabrao da baš Gojinim ustima progovori o sebi kao umetniku i svojim stvaralačkim dilemama? Očigledno je, osim slučajnosti da se u pravo vreme nađe u Madridu, postojala i neka viša, suštastvenija veza Andrića sa Gojom. Ona bi se, verujem, mogla naći upravo u prostorima njihovog razumevanja života. Njihova dela rađaju se iz dubokog bola, patnje i beznadežnosti, iz uverenosti o sveprisutnosti zla. Taj antropološki i egzistencijalni pesimizam oba umetnika pokušavaju da prevladaju putem kreativnog modelovanja stvarnosti, umetničkim preoblikovanjem prirode i života: Iz mraka nepostojanja, ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, (…) iz toga ništavila ili iz tih okova otima umetnik komadić po komadić života i sna ljudskog i uobličuje i utvrđuje „zauvek“, krtom kredom na prolaznog hartiji (12: 15). Neredu materijalnog, vidljivog sveta umetnik se suprotstavlja uvođenjem jednog višeg reda i tvoračkog smisla, gradeći alternativne svetove po meri svoje stvaralačke volje. On stvara neku drugu, dostojniju prirodu, falsifikuje stvarnost, učvršćujući nove, neponovljive oblike. Umetnik je demijurg, vrhovni stvaralac i večiti stranac u svetu primitivnih nagona, odmetnik od prirodnog reda stvari, u kojem vladaju zlo, nepravda i nužda.

Izvor:

Žaneta Đukić Perišić, „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012.

* Detaljnije o knjizi možete pročitati na sajtu izdavača Akademska knjiga.

Crteži: Dva autoportreta Fransiska Goje, prvi iz 1795, drugi iz 1799. godine.

* Veliku zahvalnost dugujem Jeleni Jeremić koja me je uputila na knjigu „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“ i koja je za ovu priliku odabrala odlomak iz biografije Ive Andrića.

Portugalske teme Ive Andrića

Na plaži

U nastavku sledi odlomak iz knjige Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića Žanete Đukić Perišić. Odlomak se odnosi na poglavlje „Portugalske teme“.

Pored španskih staza i predela, Andrić će se za vreme diplomatskog službovanja u Španiji, otisnuti i dalje, na Zapad Iberijskog poluostrva, do Portugala. Ako je za njega Španija nešto sanjano i teško, to Portugal otvara zelenu kapiju kao za praznično jutro (10: 131). I u putopisnom tekstu „Portugal, zelena zemlja“, koji će objaviti 1931. godine, Andrić je potpuno otvoren za nova viđenja i susrete, ali njegovo putničko oko ne zahvata celinu slike, već fokusira na karakterističnu pojedinost ili fragmenat.(1) Njega ne interesuje širok ugao, on bira jedan detalj, izvlači ga i posmatra kao kroz lupu. Tako viđen i razložen deo može da, prema Andrićevom uverenju, reprezentuje celinu. Ali Andrić nema nameru da daje sveobuhvatne panorame ljudi i zemalja. Njegova ambicija nije da se korenito pozabavi pojavama neke kulture, uzbudljivim ili dramatičnim manifestacijama prirode i njenog uticaja na ljudski rod, već da kroz usputno osvetljen sloj slike prizove pregršt značenja. Postupkom izvornog proznog pisca, Andrić specifičnim detaljima posreduje atmosferu i dočarava celinu. Tako, u kratkom, usputnom „snimku“ živog, raskošnog i privlačnog lica Portugala Andrić  čitaocu približava postojbinu Kamoeša. Lisabon, nemirna varoš na vulkanskom tlu (10: 132), prestonički školarci mrke masti sa staromodnim ali dopadljivim pelerinama (10: 132) i, konačno, jedinstven prizor kao nagrada putniku: ribarske žene koje nose ribu u širokim pletenim korpama sa pristaništa u varoš (10: 133). Opis povorke ovih neobičnih žena što nasmejanih lica i raspevanih usana, u savršenoj ravnoteži tela i tereta koji nose, obavljaju posao sa lakoćom, bahantski i svečano (10: 133), jezgrovita je, snažna i sočna sekvenca koja o životu Portugala kazuje mnogo više nego mnogobrojni bedekeri i publicistički spisi. Očaranost i iskustva iz zemlje tužnog fada pisac je uneo i u pripovetke „Panorama“ i „Bajron u Sintri“. Ličnom, doživljenom (susret sa veselim ribarskim ženama), pisac u okviru pripovedaka oduzima subjektivistički ton i pojedinačno značenje i interpolira ih u fikcionalni, prozni kontekst. On se oslanja na lično iskustvo, uopštava ga i prevodi u priču, u onu simboličku ravan na kojoj komunicira literatura. S druge strane, završni pasusi pripovetke „Panorama“ u kojima govori o Lisabonu pokazuju rezultat transformisanja individualnog, biografskog u opšte, imanentno književno i čitaju se kao uzoran umetnički tekst. Sintra, viđena očima mladog diplomate i opisana u putopisnom članku, postaće docnije umetnički ubedljivo sagrađena pozornica uzbudljive priče o duševnom preobražaju velikog romantičarskog pesnika.

Napomene:

(1) Miloš Crnjanski aprila 1941. godine, posle sloma Jugoslavije, polazi iz Rima gde je pri Kraljevskom poslanstvu bio savetnik za štampu, i na putu za London, zadržava se u Lisabonu. U Embahadama o Portugalu, videći ga, poput Andrića, kao zelenu zemlju, beleži: Portugal je, kad se stigne do njega, među evropskim zemljama, sasvim jedna druga zemlja. Sav je zelen, pun visokog drveća (140: 507).

Izvor:

Žaneta Đukić Perišić, „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012.

* Detaljnije o knjizi možete pročitati na sajtu izdavača Akademska knjiga.

* Veliku zahvalnost dugujem Jeleni Jeremić koja me je uputila na knjigu „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“ i koja je za ovu priliku odabrala odlomak iz biografije Ive Andrića.

Međuratno beogradsko društvo i život na Savi Ive Andrića

Image result for mladi ivo andrić

U nastavku sledi odlomak iz knjige Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića Žanete Đukić Perišić. Odlomak se odnosi na poglavlje „Beogradsko društvo. Život na Savi“.

U to vreme, Andrić se, za njegovih kraćih boravaka u prestonici, viđa sa kolegama, piscima-diplomatama, Dučićem, Rakićem, Crnjanskim, Rastkom Petrovićem i Brankom Lazarevićem. Sreće se i sa Ivom Vojnovićem, koji je povremeno u Beogradu, ali i sa Isidorom Sekulić, Desankom Maksimović, Jelicom Skerlić Ćorović, Gordanom Bajloni, te Leposavom Belom Pavlović, u čijoj se kući u Jevremovoj 39 organizuju čajanke i druženja na koja dolaze i Milica i Nenad Jovanović.(1) Ponekad se viđa sa Nadom Cajs, zatim sa Katarinom, čerkom Koste Kumadudija (kojom je, prema nekim svedočenjima, trebalo i da se oženi), sa Kristinom i Vukom, sestrama Nedeljka Čabrinovića (Vuka, studentkinja medicine, postaće docnije žena Andrićevog višegradskog druga Miće Branisavljevića). Druži se i sa svojim „Bosancem“, inžinjerom Milanom Janjuševićem, s kojim je odlazio na kraća putovanja po Bosni, sa Bogdanom i Pavlom Popovićem te Đorđem Živanovićem i drugima.(2) Sredinom treće decenije uspostavio je prisne, prijateljske odnose sa tadašnjom mladom službenicom Jugoslovenske banke, potonjom nezamenjivom saradnicom Verom Stojić.

Upravo pristigla iz Novog Sada, posle školovanja u Budimpešti, gde joj je na Andrića kao na ozbiljnog pisca skrenuo pažnju Vladimir Velmar Janković, posle razvoda od oficira Emilijana Milosavljevića, za koga se udala kad joj je bilo devetnaest godina, Vera Stojić radila je kao sekretar Redakcije Enciklopedije Stanoja Stanojevića, bliskog rođaka po majčinoj liniji.(3) Upoznavši se kod „Ruskog cara“, gde je Andrić sedeo u društvu sa Stanojevićem, oni su se tih godina viđali, ponekad na prestoničkim soareima, ili na Savi u veslačkom klubu „Beograd“, ili u šetnjama po Topčideru, koji su oboje voleli. Pišući joj iz Marselja, vrelog leta 1927. godine, Andrić evocira vreme koji su provodili u tom starom beogradskom parku: „Ako ništa, otidite katkad u Topčider na ručak. Setite se tada i mene. To mi je najdraže mesto gde sam najslađe i najmirnije jeo hljeb i pio vino“.

Prva poslanica koju je Andrić uputio Veri Stojićevoj bila je razglednica iz Ljubljane od 15. maja 1926. godine. Prethodno joj je 14. februara 1926. godine poklonio svoj „Ex Ponto“ sa posvetom i umetnutom svojom fotografijom.(4) U pismima koje joj tokom 1926. i 1927. godine šalje iz Marselja, Andrić se opominje njihovih susreta, pokazujući izvesnu brigu za njeno zdravlje i detaljno je izveštavajući o svome životu, intelektualnim preokupacijama, doživljajima sa putovanja i planovima. U pismu od 8. marta 1927. godine iz Marselja, on se živo seća leta prethodne godine, beogradskih susreta između njegovog putovanja u Višegrad i odlaska za Trst, delikatno aludirajući na njihov blizak odnos: (5) „Često, često pomislim na vas i na lanjsko leto. Sad kad mi dođe red da se vratim u Beograd, u Ministarstvo, biće mi mnogo lakše vratiti se, jer poznajem bolje i svijet, i jer se nadam zateći vas u vašem novom stanu, sa vašom sobom, sa bibliotekom, u kojoj će moći da se prijatno i razgovara i ćuti.“ (6)

Posle poslanica iz Francuske, Andrićeva pisma Stojićevoj proređuju se i on će joj se u periodu od 1927. pa do kraja rata javiti samo sa nekoliko razglednica iz Ženeve (1932), Splita (1933), Beograda (1937) i Berlina (1939-1940). Međutim, leta 1941. godine, za vreme rata, pred odlazak u Vrnjačku banju na oporavak, napisao joj je pisamce iz Beograda u kojem je moli da umesto njega reguliše njegove obaveze na ime članarine u veslačkom klubu (81: 62). Iz tog pisma vidi se da je pisac letnje dane za vreme okupacije, kao i njegov junak Zeko, često provodio na Savi.

Pored Topčidera, Sava i sav šarenoliki, uzbudljivi, bogati i intezivni život koji se vodio na njenim obalama i na njenim vodama, na adama, splavovima i u vrbacima snažno su obeležili Andrićevu vezu sa međuratnim i ratnim Beogradom. Sva demokratičnost tadašnjeg Beograda, otvorenost društva koje nije odveć marilo za klasne razlike koje, uistinu, i nisu bile tako jasno ocrtane, socijalna opuštenost tako tipična za prestonicu u koju su se slivali došljaci iz cele zemlje, razumevajući je odmah kao svoj grad, bili su najvidljiviji i najočigledniji upravo na Savi. Bilo je to mesto na kojem nisu važila kruta pravila etikecije i strogog građanskog bontona, prostor odmora i intezivnog života mnogih generacija iz svih slojeva raznolikog beogradskog društva, zelena oaza gde su skrovit i skrajnut, autentičan i prirodan život mogli da, jedni uz druge vode alasi i ministri, sportisti i diplomate, pisci i domaćice, domaćini i boemi, muškarci, žene i deca, porodice i samci, bekrije i usamljenici, trgovci i profesori univerziteta, dangube i ljudi od karijere, sitne zanatlije i industrijalci, mangupi i svet od reda i poretka, mali i veliki ljudi iz svih staleža. Sa odelom koje bi na savskoj obali skinuli sa sebe, odbacivali bi i gradske obaveze, tegobe svakodnevice, oslobađajući i svoju misao i svoje telo. U tekstu „Neuspeh na pozornici“, sećajući se debakla koji je doživeo kao učenik, premijerno angažovan kao glumac, Andrić sasvim neočekivano, ali poetički na tragu svoga „skokovitog“ postupka, priziva u sećanje Savu, taj sporedni ali važan kolosek svoga života: Kad bih govorio o svom takvom koloseku, ja bih morao govoriti o svojoj strasti za vodene sportove koja se u mom konkretnom slušaju može nazvati jednom rečju Sava. Iza te reči krije se čitav jedan svet i jedan dobar deo života. Sunčanje, kupanje, plivanje, veslanje, pecanje, loptanje. I ne samo to nego i dugogodišnji dodir sa onim svetom koji obitava savsku obalu od Makiša do železničkog mosta i koji živi na vodi i od vode. Sava, sa svim onim što mi je ona u toku mnogih godina pod raznim vidovima pružala, od igre i sunca do druženja i prijateljevanja sa zanimljivim i bliskim ljudima na njenim obalama i adama – bila je, da tako kažem, moj glavni „sporedni kolosek“ (7) (10: 45).

Teško da bi uverljiviji i puniji život na Savi Andrić mogao da da u pripovetci „Zeko“ bez svog autentičnog savskog iskustva. U drugoj glavi priče, u kojoj glavni junak Isidor Katanić zvani Zeko započinje svoj alternativni a istinski život, na putu spoznavanja svoga pravog mesta u svetu, Andrić se sasvim prirodno mogao osloniti na doživljeno i proživljeno. I za Zeku je, kao i za njegovog tvorca, Sava bila čaroban tropski predeo u kojem je život bio lakši, manje stešnjen i slobodniji. Naseljen neobičnim individualnostima, Andrićev savski život bio je, nesumnjivo, ono bogato polje građe iz koje su se iznedrili likovi njegovih savskih junaka – kapetan Mike, bivšeg kapetana prve klase u penziji, ili gazda Stanka, zakupca javnog kupatila filozofskog naziva „I to će proći“. Bez iskustva koje je stekao između železničkog nasipa i kupatila kod Šest topola, od modernih veslačkih klubova do bezimenih kafanica, na savskim šajkama i splavovima, Andrić ne bi tako jasno mogao dati sliku kafedžije Nauma, ribara Svete, lađara Milana Stragarca, drvodelje Ivana Istranina i njegove žene, kradljivice Marijete, kovača Đoke ili mehaničara Karla Zemunca. Posmatrajući tokom letnjih meseci svu šarenu gomilu savskih posetilaca koja traži odmor, zabavu, zaborav ili smisao života, Andrić je mogao imaginirati i u svoje delo pretočiti sve oblike mogućeg beogradskog života, čudnog i neobičnog, često apsurdnog, a uvek snažnog i privlačnog. (5: 260)

Napomene:

(1) To se, među ostalim, vidi i iz prepiske Andrićeve sa Belom Pavlović koja se čuva u Odeljenju posebnih fondova u Narodnoj biblioteci Srbije (96: R 1170 – R 1174).

(2) U svojim sećanjima Milan Đoković navodi podatak da je Andrić naročito voleo da sa jednim anonimnim prijateljem, starim Soluncem, čijeg se imena Đoković ne seća, lađicom pređe na zemunsku obalu Dunava, na ribu i na špricere: Andrić je vedro govorio o svom kafanskom drugu, a s prisenkom tuge se sećao kako taj bivši ratnik pogleda u sat i kaže: „Ivo, evo, deset je. Da se mi vratimo. Ziher je ziher.“ Andrić nije objašnjavao – piše dalje Đoković – ali je vama ostavljao da ispod tih drugarskih reči otkrijete čoveka koji je pobednički prešao na drugu stranu reke, a još nije stekao naviku da gazi po svojoj zemlji. (182 : 274).

(3) Vera Stojić rođena je 5. avgusta 1902. godine u Budimpešti. Majka joj je bila Milana Stojić, rođena Rajić, ćerka Jelene Rajić iz porodice Stratimirović iz Kulpina, jedne od najčuvenijih srpskih porodica U Habzburškoj monarhiji koja je, među ostalim, dala karlovačkog mitropolita Stevana Stratimirovića, komandanta srpske vojske u revoluciji 1848/49. godine. Posle školovanja u Budimpešti i Novom Sadu, Vera Stojić sa majkom prelazi u Beograd, gde se 1924. godine zapošljava u Jugoslovenskoj banci, a potom 1938. godine prelazi u Beogradsku zadrugu. Posle Drugog svetskog rata, od 1946. pa do odlaska u penziju 1954. godine, ona radi u Narodnoj banci Jugoslavije. Izvanredan poznavalac mađarskog, nemačkog, francuskog, ruskog i engleskog jezika, ona je prevela i objavila velik broj književnih dela. Tokom godina poznanstva sa Andrićem, naročito posle rata, Vera Stojić mu je bila veran saradnik i pomoćnik, prekucavala je njegova dela, vodila korespodenciju, brinula se o autorskim pravima, bankarskim i mnogim drugim praktičnim poslovima kojima pisac nije bio vičan. Odmah po osnivanju Zadužbine Ive Andrića, 12. marta 1976. godine, Vera Stojić imenovana je za prvog upravnika Zadužbine i na tom mestu ostala je do smrti, 31. decembra 1988. godine. Sve vreme, upravničke poslove obavljala je bez ikakve materijalne nadoknade. Jednako tako, u korist piščeve zadužbine ona se odrekla svog dela nasledstva koji joj je pisac testamentom namenio.

(4) Biblioteka Zadužbine Ive Andrića, sign. I-303. Istu fotografiju sa Andrićevim potpisom i ubeleženom godinom 1926. našla sam u zaostavštini Vere Stojić.

(5) Na osnovu spisa Vere Stojić koji se nalaze u privatnom vlasništvu, da se naslutiti da je između nje i Andrića postojala emotivna veza.

(6) Iz stana u ulici Knjeginje Ljubice 9, Vera Stojić se tokom leta 1927. godine sa majkom preselila u stan u Dobrinjskoj br. 3. Bio je to jedan od stanova u porodičnoj kući njenoga ujaka, akademika Stanoja Stanojevića (1894-1937), istoričara i profesora Univerziteta u Beogradu. To je bio način da S. Stanojević pomogne svojoj rođaki Milani Stojić, majci Vere Stojić, koja je živela sama sa ćerkom.

(7) Zuko Džumhur posebno je isticao Andrićevu  ljubav prema Savi. Ivo je tada govorio da su mu najsrećniji dani u životu bili pre rata, kada je kao mali činovnik Ministarstva inostranih dela, u kome je radio dvokratno, u podne dolazio tramvajem do Čukarice, da bi se okupao na Savi i ručao u jednoj od koliba svežu ribu. Šetajući se, jednom prilikom, savskom obalom koja je ličila na prašumu, a rečna voda bila je čista i zelena, Andrić mu je rekao: Tako, Zuko, zamišljam prvo jutro posle stvaranja sveta (417: 165). Iz prepiske Andrićeve sa Leposavom Belom Pavlović vidi se koliko su Beograđani, bar onaj sloj kojem je Andrić pripadao, voleli Savu. Bela Pavlović, profesorka francuskog i slikarka, često je odlazila na reku ne samo da se kupa, zbog čega se Andrić sa njom često šalio, nego i da slika, razapinjući svoj štafelaj na obali. (96: R 1170 – 1174)

Izvor:

Žaneta Đukić Perišić, „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2012.

* Detaljnije o knjizi možete pročitati na sajtu izdavača Akademska knjiga.

* Veliku zahvalnost dugujem Jeleni Jeremić koja me je uputila na knjigu „Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića“ i koja je za ovu priliku odabrala odlomak iz biografije Ive Andrića.