„Немогуће дериште“ 18. века: Волфганг Амадеус Моцарт

Хелен Мартен, „Геолошке количине трезног времена (Моцарт алкохоличар)“, 2012.

Још једна икона 18. века било је „enfant terrible“ – Волфганг Амадеус Моцарт.

Овде га видимо на слици односно инсталацији савремене енглеске уметнице Хелен Мартен. Његов портрет повезан је са флашама алкохола које сугеришу Моцартову склоност ка боемском животу (ко се још усуђује да оспорава биографски приступ?).

Флаше могу бити визуелна референца и на филм Милоша Формана у коме је Моцарт приказан као панк дериште (сетимо се розе перике и чувеног кикота) које је неким случајем генијално и трагично.

Уметница користи пастелне боје, исте оне које је користила и Софија Копола у филму о Марији Антоанети (где се Моцарт, такође, помиње, и где је Марија, исто тако, приказана као инфантилна особа и неснађено дете у неопанк фази које никако да прихвати свет одраслих).

Питамо се шта је то што толико повезује последњу дворску уметност – рококо – са панком (у накнадној интерпретацији) односно панкерским (читај: бунтовним) понашањем аристократије времена пред револуцију из 1789? Чак је и Вивијен Вествуд покушала да нам на та питања одговори. Наставите са читањем

Josif Brodski o klasičnoj muzici

manfredi-bartolomeo-1610

Bartolomeo Manfredi, „Alegorija četiri godišnja doba“, 1610.

U nastavku sledi intervju koji je Jelena Pjetrušanska vodila sa ruskim pesnikom Josifom Brodskim. Pitanja su se odnosila na klasičnu muziku. Poznato je da je Brodski bio veliki ljubitelj klasične muzike, njegovi lirski pasaži o Veneciji, na primer, izloženi u knjizi Vodeni žig, to takođe potvrđuju.

U intervjuu, pesnik nam navodi razloge zbog kojih voli muziku Hajdna, Vivaldija, Baha, Pergolezija, Mocarta i Monteverdija, a zašto ne voli muziku svojih savremenika, Stravinskog i Šostakoviča.

U kući, u kojoj ste nekad stanovali (dom Muruza), bilo je mnogo Vaših omiljenih ploča. Džez, muzika baroka, klasicizam… Da li se od tada Vaš muzički ukus promenio?

Istina je, bilo je dosta ploča, a moj muzički ukus nije se mnogo promenio. Promenio se samo kvantitativni aspekt mog odnosa sa muzikom: slušam je još više i proširio sam svoju kolekciju ploča. Ukus mi se nije promenio. Nastavite sa čitanjem

Značenje boja na tavanici pariske opere „Garnije“

Pariska Opera koju je projektovao Šarl Garnije (1861-1875)

Mark Šagal je na poziv ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje i dragulj arhitekture. Dragulj, ali anahron.

Napoleon III je značajan po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična raspoloženja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženom izgledu opere, deluje razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset i devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je Francuska država finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena na kojoj su izvođači je najveća te vrste na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset ljudi.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. godine je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt nekoliko posetilaca. Nastavite sa čitanjem

Volfgang Amadeus Mocart: „Arija Kraljice noći“

Karl Fridrih Šinkel, „Scenografija za izvođenje Mocartove opere Magična frula“, 1815.

„Ariju kraljice noći“, deo Mocartove opere Magična frula, mnogi su pokušali vizuelno da predoče. Karl Fridrih Šinkel uradio je scenografiju za njeno izvođenje iz 1815. godine. Opera je prvi put izvedena 1791. godine kada je sam Mocart dirigovao orkestrom, sastoji se od dva čina i njen libretista je bio Emanuel Šikaneder. Ovo je poslednja Mocartova opera, izvedena je samo nekoliko meseci pre njegove smrti koja je nastupila 5. decembra 1791.

Tema ove opere i njenog libreta uklapala se u duh doba koji je favorizovao onirične, magične, nestvarne, vilinske teme. Natprirodna bića, narodne bajke, magija, začaranost bile su deo romantičarskog repertoara. Lučano Alberti je o njoj pisao sledeće: Nastavite sa čitanjem

Volfgang Amadeus Mocart: „Turski marš“

Karta za Mocartov koncert iz 1781. godine

Za sve one koji su zavoleli klasičnu muziku zahvaljujući ovoj kompoziciji, a među kojima sam bila i ja, objavljujem izvođenje kompozicije Turski marš koja, čini se, poseduje neverovatnu jednostavnost nota, baš kao i Betovenova Za Elizu, još jedno remek-delo klasične muzike koje je komponovano zarad potreba časa.

Melodičnost kompozicije podstiče želju da se, dok se ista sluša, simulira sviranje klavira, ritmičnim pomeranjem prstiju. Mnogobrojne slike koje bivaju evocirane posredstvom nota, slušaoca vraćaju nekim drugim vremenima i prostorima. Klavirska sonata br. 11 je naziv dela kome pripada ova kompozicija, ona je njen treći stav. Nastavite sa čitanjem

Волфганг Амадеус Моцарт: „Лакримоза“

Рожер ван дер Вајден, „Скидање са крста“, 1433. (детаљ)

Рожер ван дер Вајден, „Скидање са крста“, 1433. (детаљ)

Латинска реч Lacrimosa означава тугу, плач, бол изражен кроз јадиковање, сузе и нарицање. Лакримоза се најчешће везује за музику, али ако ју транспонујемо на сликарство, можемо уочити изванредне уметничке примере на којима су приказане сцене скидања Исуса Христа са крста или полагања у гроб. Неки од најпознатијих сликара тих сцена су Роџер ван дер Вајден и Гриневалд, као и многи италијански ренесансни сликари. Примера је безброј у западној традицији.

У музици, Лакримоза је неодвојива од мисе посвећене мртвима, реквијема. Многи композитори узимали би тему која се превасходно тицала музике коришћене у црквеним обредима и интерпретирали ју кроз норме класичне музике. Тако су, поред Моцарта, неки од познатијих композитора који су користили Лакримозу као део својих композиција били Берлиоз или Верди, али и Ерик Нордгрен, савремени композитор чија се музика може чути у филму Седми печат Ингмара Бергмана, чија је сцена са флагелантима праћена управо овом композицијом. Наставите са читањем

Светлост, очи, руке. Искуства, жеље, снови. Порекло и смисао стварања.

Фотографија: Питер Линдберг

ТВОЈИ ЦИЉЕВИ СУ УМЕТНОСТ И НАУКА, ТВОЈ ЖИВОТ – ЉУБАВ И ОБРАЗОВАЊЕ. И ДА НЕ ЗНАШ, НА ПУТУ СИ КА РЕЛИГИЈИ.

♫ ♪ MOЦАРТ ♫ ♪

Назив овог интернет места може упућивати на скраћеницу мог имена, као и теме која ће доминирати текстовима али, истовремено, он може означавати и почетак, троструки почетак које речи слобода, путовање и стварање симболизују.

Моје омиљено слово одувек је било А. Супротно Рембоу који сматра да је „A црно“, ја сматрам да је А бело. А је почетак, А је могућност, А је ентузијазам, А је празнина, А је тишина, А је смисао стварања, А је бео папир, А је празно платно.

Пет речи које ми значе, које ме одређују и усмеравају јесу пречица за разумевање мог рада. Те речи, истовремено, означавају темеље свих уметности и неопходaн су основ човековог порива за стварањем.

Слобода је алеф, алфа, А. Почетак индивидуалности, размишљања, имагинације, стварања.

Путовање је одраз слободе и предуслов мог стварања. Оно је откривање, тежња, динамика, радозналост, образовање.

Стварање је најузвишенији облик досезања слободе и циљ сваког мог путовања. Уметник понавља тенденције космоса, природе, елемената, божанства. За уметника стварање је начин изражавања сопствених идеја, емоција, искустава, снова.

Ентузијазам је објединитељ тежњи ка слободи, путовању, стварању. Ентузијазам је моћ, ерос, покретачка енергија, воља, одговор на живот, на могућност која је њиме човеку дата.

Образовање је хоризонт, циљ, измичућа струна којој се тежи. Образовање започиње идејама слободе и потраге, оно се кроз процесе путовања и стварања као Аријаднино клупко одмотава и бива путоказ.

Текстови на овом месту објављивани биће прилог великој књизи проучавања уметности, нарочито њеним критичким, историјским и биографским поглављима, али на индивидуалан, стваралачки, креативан начин, творећи аутентичан језик чија су слова од слике, речи и међусобног односа објава који овај нови медиј омогућава.

Поред цитата Фридриха Шлегела (у преводу Драгана Стојановића), који стоји на почетку, ту је и фотографија дланова на светлости чију је симболику излишно објашњавати. Моцартова композиција, Двадесет трећи концерт за клавир (II став), као део ове текстуалне слагалице, била је део многих мојих дана, нарочито током јесени, када сам размишљала о овом „пројекту“ и када бих излазила у дуге шетње, да ходајући размислим о свему. Тада бих остављала ову композицију да изнова и изнова свира, пунећи собу својим звуком. На тај начин сам веровала да ју композиција енергетски разлистава, да она у соби обавља функцију светлости, да доприности простој деоби стваралачког ентузијазма.