Два путника Италијом: Љубомир Ненадовић и Петар II Петровић Његош

Франц Лудвиг Кател, „Карл Фридрих Шинкел у Напуљу“, 1824.

Отворио сам прозор да се нагледам лепе напуљске зоре, која са својим лаким ружичастим крилима трепти већ по врховима свих зелених брешчића на којима цветају лимунови и поморанџе. Поранио сам да ти у овој тишини пишем, поранио сам да ти се јавим са дна Италије.

Љубомир Ненадовић, син устаничког дипломате Проте Матеје Ненадовића, рођен је 1826. године у Бранковини код Ваљева где је завршио основну школу. По поласку у гимназију прелази у Београд где је, након неколико година, на Београдском лицеју започео студије филозофије. После прве године одлази у Праг да студира на тамошњем универзитету. То је био почетак Ненадовићевих бројних путовања по Европи, као и по нашим крајевима. Материјална средства, потребна за дуга и далека путовања, била су му омогућена као члану српске дипломатске породице.

По повратку из Прага, током распуста, Ненадовић путује по Србији, одлази на Јадран, а почетком нове школске године одлази у Немачку, у Берлин и Хајделберг. Ненадовићевом духу нису одговарала строга правила универзитетског живота. Искористивши их као повод, он боравећи у Немачкој путује севером те земље, а обилази и Швајцарску. На путовањима води дневник, записује утиске, призоре, догађаје и белешке о људима на основу којих су, касније, настале књига Писма из Грајфсвалда (место рођења немачког романтичара Каспара Давида Фридриха, чије је дело послужило као инспирација и полазиште за тематски циклус о путницима доба романтизма), као и Писма из Швајцарске.

Вођен интуитивним начелом да после година учења следе године путовања, да је, заправо, путовање најлепши и најбољи облик образовног процеса, Ненадовић прекида студије у Хајделбергу и почетком историјски значајне 1848. одлази у Париз. Тамо похађа предавања на Сорбони, обилази знаменитости Париза, прати револуционарне догађаје. Француска је одушевила Ненадовића.(1) Искуство проживљено у том граду, Ненадовић је преточио у спис Спомени из Париза који је, како примећује Васо Милинчевић, доста слободан превод једног француског путописа.

Mit o Persefoni

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne reke Piriflegetont, Aheront, Kokit i Stiga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Pozemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerima brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet nacris, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere ovaj primamljiv cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gopodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku , ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju ljubljenu kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi  povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru. Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga.

Barok nedeljom: Mrtva priroda u holandskom slikarstvu 17. veka

Ever Kolije, „Vanitas. Mrtva priroda sa lobanjom“, 1663.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta. – Vislava Šimborska, „Muzej“

Bilo je to jednog septembarskog dana u Brižu. Kasno popodne. Pre napuštanja grada i povratka u Brisel, svratila sam u jednu prodavnicu posvećenu isključivo klasičnoj muzici, isprva privučena belim bistama kompozitora koje su bile u izlogu, kao i mnogobrojnim knjigama nota, i ponekim instrumentom. Ne sećam se sadržaja polica, niti cena, niti da sam bila zainteresovana da kupim neki disk (što sam učinila prethodne godine u Sijeni, sprečivši sećanje na grad da postane razblaženo), ali sam videla jedan katalog na kome je pisalo „Das Alte Werk“. Pitala sam ženu koja je tu radila, čiji je parfem kolao prostorom, dodatno me izmeštajući iz vremenskog okvira sadašnjosti, da li mogu da uzmem jedan primerak. Ni ne pogledavši me rekla mi je da mogu.

Lutanje gradom se nastavilo i posle nekoliko sati sam sela pored kanala, posmatrala puzavicu rasprostrtu po starom kamenu, i počela da listam katalog. Specifičnost te izdavačke kuće bila je u tome što su naslovne strane njihovih izdanja – Baha, Hendla, Korelija, Vivaldija, Hajdna, Mocarta, Persela, Monteverdija, gregorijanskih pesama, muzike španskog zlatnog veka (Siglo de Oro), engleske muzike 17. veka, Ramoa, Rihtera, Albinonija, muzike sa habzburškog dvora, Telemana, muzike trubadura, barokne muzike za čelo, flautu i orgulje, muzike Rima iz 1650. godine – bile reprodukcije dela koja pripadaju žanru mrtve prirode. Kako se muzika koju su oni izdavali stvarala tokom 16, 17. i 18. veka, tako su i naslovne strane pratile razvoj žanra. Neobjašnjivo kako me je tada nostalgija obuzela i kako sam poželela da se što pre vratim kući i da samo slušam klasičnu muziku umetnika čija sam imena upravo pročitala i da kupim sve knjige o mrtvoj prirodi, da ih listam, da posmatram reprodukcije i da zaboravim na teoriju po kojoj je vreme večna sadašnjost.

Josif Brodski o klasičnoj muzici

Bartolomeo Manfredi, „Alegorija četiri godišnja doba“, 1610.

U nastavku sledi intervju koji je Jelena Pjetrušanska vodila sa ruskim pesnikom Josifom Brodskim. Pitanja su se odnosila na klasičnu muziku. Poznato je da je Brodski bio veliki ljubitelj klasične muzike, njegovi lirski pasaži o Veneciji, na primer, izloženi u knjizi Vodeni žig, to takođe potvrđuju.

U intervjuu, pesnik nam navodi razloge zbog kojih voli muziku Hajdna, Vivaldija, Baha, Pergolezija, Mocarta i Monteverdija, a zašto ne voli muziku svojih savremenika, Stravinskog i Šostakoviča.

U kući, u kojoj ste nekad stanovali (dom Muruza), bilo je mnogo Vaših omiljenih ploča. Džez, muzika baroka, klasicizam… Da li se od tada Vaš muzički ukus promenio?

Istina je, bilo je dosta ploča, a moj muzički ukus nije se mnogo promenio. Promenio se samo kvantitativni aspekt mog odnosa sa muzikom: slušam je još više i proširio sam svoju kolekciju ploča. Ukus mi se nije promenio.

Vladeta Popović: „Dante Gabriel Rozeti“

Dante Gabriel Rozeti, „Beata Beatrix“, 1870.

Slavni engleski pesnik i slikar, vođa Pre-Rafaelitskog pokreta, Dante Gabriel Rozeti (1828-1882), koji je imao mnogo uticaja na razvitak engleskog ukusa u drugoj polovini 19. veka, imao je u sebi veoma malo engleske krvi. Otac njegov bio je Italijan, profesor u Kings Koledžu u Londonu, gde se istakao kao poznavalac Dantea. Ali Rozeti se rodio u Londonu, odrastao u njemu, i umro u njemu, tako da po svom intelektualnom životu pripada engleskoj naciji.

Još u ranoj mladosti Rozeti je pokazao neobičan slikarski dar, i rano se odao slikarskim studijama. I njegov pesnički genije se rano otkrio, jer je najslavnija njegova pesma, Blažena Devica, u svome prvobitnom obliku, štampana kad je Rozetiu bilo osamnaest godina.

Začetnici ideje o Pre-Rafaelitskom pokretu u slikarstvu bili su londonski slikari Mile i Holman-Hant. Rozeti je postao stvarni vođa pokreta zato što je bio ne samo slikar nego i pesnik, što je bio rečit i privlačan kao ličnost. Pre-Rafaeliti su ustali protiv akademizma u engleskom slikarstvu i tražili inspiracije u italianskim slikarima pre Rafaila, u Botičeliju i Mantenji. Oni su hteli, ne podražavajući, da povrate slikarstvu vernost prema prirodi i ljubav prema detalju, i da vaskrsnu duh mističnoga, koji je odbegao sa pojavom Rafaila. Rozeti je te iste težnje preneo i u poeziju.

Rozeti, relativno govoreći, nije mnogo napisao. Ostavio je svega dve zbirke originalnih pesama i jednu zbirku prevoda. Ali gotovo sva njegova poezija je savršena po svojoj formi. Ta težnja da svoje stihove glača i ulepšava ponekad je odveć osetna, i u mnogim slučajevima, naročito u sonetima, pesma kao celina nema one svežine koju nalazimo kod spontanijih pesnika kao što su Herik, Blejk, Kits.

Mrtva priroda: Adrian Korte

Adrian Korte, „Mrtva priroda sa tri breskve i leptirom“, oko 1698.

Jedan od najznačajnijih slikara „zlatnog doba holandske umetnosti“ bio je Adrian Korte (1665-1707), aktivan u Midelburgu od svoje osamnaeste godine pa do smrti, koja je nastupila kada je umetnik imao četrdeset i dve godine. Korte je slikao dela malog formata, jednostavnih kompozicija i poznatih, svakodnevnih tema. Njegova dela pripadaju intimističkom pogledu na svet pod kojim se podrazumeva okrenutost ka svakodnevnom, jednostavnom, kamernom.

Političke prilike 17. veka su za Holandiju, zemlju tek istrgnutu upornošću svojih građana iz ruku španskih političkih interesa, bile dosta neizvesne. Borbe Holanđana sa prirodom bile su konstantne. Zemlja zbog svog posebnog geografskog položaja vodi stalnu borbu sa vodom. Međutim, ta voda donela joj je najmanje dva puta nešto dobro: prvi put kada su na neprijateljsku vojsku građani pustili brane (kojima su u normalnnim uslovima zadržavali vodu da se ne izlije na zemlju) i na taj način ga porazili, drugi put kada je, zahvaljujući nagomilanom pesku po kanalima Briža, koji je tada izgubio svoj trgovinski značaj, a i zahvaljujući opustošenom Antverpenu od strane španske vojske tokom ratova za nezavisnost, Holandija postala jedna od najvećih pomorskih sila, svoje bogatstvo temeljeći na prekookeanskoj trgovini, naročito zahvaljujući svojoj Istočno-indijskoj kompaniji i kolonijama. Amsterdam, kao luka od izuzetnog značaja, stupa na svetsku trgovinsku pozornicu.

Barok nedeljom: Knjiga „Veličanstveni kaligrafski spomenici“

Jedna od stranica knjige „Mira calligraphiae monumenta“

Ilustrator manuskrpta Veličanstveni kaligrafski spomenici (u orginalu, na latinskom, Mira calligraphiae monumenta), Holanđanin Joris Hoefnagel, i mađarski kaligraf Georg Bočkaj sačinili su ovu knjigu za Rudolfa II, cara Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti iz loze Habzburgovaca. Hoefnagel je u jednom periodu svog života radio kao dvorski ilustrator, svojim radom dopunjujući sobu kurioziteta (Kunstkammer) Rudolfa II.

Knjiga Veličanstveni kaligrafski spomenici je nastajala između 1561. i 1596. godine. Bočkaj je isprva sačinio tekst oko 1561. da bi tri decenije kasnije Hoefnagel dodao ilustracije voća, povrća, cveća i različitih insekata. Bočkaj je svaku stranu knjige ispunio različitim oblikom slova (ono što mi danas zovemo font), istovremeno pišući o svakom slovnom stilu koji bi se mogao upotrebiti pri štampanju knjiga.

Knjiga hronološki pripada dobu baroka jer nastaje posle Tridentskog koncila (održan od 1545. do 1563.) a i stilistički posmatrano mnogi elementi knjige uklapaju se u karakteristike barokne umetnosti. Čudno i egzotično rastinje, kao i insekti oko njega, deo su barokne scenografije, naročito u okviru žanra mrtve prirode, koji je posebno bio specifičan za holandske umetnike u 17. veku.

Мртва природа: Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден, „Аутопортрет“, 1775.

Ови тихи простори, ове празне собе чине се недодирнуте звуком. Тамне су, наговештавају крхкост, стидљивост пред зраком. Он ће разобличити њихову тајну: неспремност да превазиђу себе, ограничења својих зидова, да празнину одагнају, „да ниси заборављен и да спаса ти има“, како каже стих једне песме Петра Пајића.

Пре меланхолије, овде има шарма који светлост оставља на површини воћа, на површини воде недавно спуштене чаше. Исечак из живота: мало воћа на столу, бокал, чаша, тама послеподнева. Сви су у врту, у пољу, или спавају. Антиципација је једино што нам преостаје гледајући ова једноставна дела, суптилно саткана од жеље да буду препозната, али не на слици, већ свакодневно, док поред њих немарно пролазимо, док их безобзирно користимо, а она можда пате попут предмета у поезији Васка Попе (столњак, чачкалица, чивилук, столица, тањир, хартије, али и кромпир и кактус).

Ево шта је Ален де Ботон, у поглављу „Како да отвориш очи“ књиге Како Пруст може променити твој живот, написао о Шардену, сликару коме се Пруст неизмерно дивио и чије је сцене евоцирао у свом роману: