Годину дана једења јабука

Мото књиге „Јабуке“ Ане Арп

Мото књиге „Јабуке“ Ане Арп

Пре тачно годину дана, двадесет петог септембра 2019. године, штампар ми је донео неколико кутија у којима су били примерци моје друге књиге коју сам насловила Јабуке. У питању је књига прича, укупно их је шест, настајале су у размаку од две године, од лета 2017. до лета 2019.

Приче су у мени биле одавно, формиране су дуго, најчешће кроз размишљања током ретких шетњи, иако су брзо написане. Искуство писања, баш као и васпитавања деце или гледања одрастања мачака, увек је другачије. Доказ да су и књиге бића по себи и да ми ту немамо пуно утицаја.

Воће које сам највише јела у свом животу биле су јабуке па је назив ове књиге био врло личан, аутобиографски. Годину дана једења јабука није само метафора. Заиста ми се дешавало да у години дана једем углавном јабуке. Памтим један воћњак у близини куће мојих родитеља. Био је напуштен, јабуке није имао ко да бере. Новембар, мени се пријеле јабуке. Обујем каљаче па преко њиве, преко зарђале ограде пуне шиљака и упутим се у туђи воћњак. Извадим кесу из џепа и сакупљам јабуке са мокре земље. Неке су биле труле, већина их је била сасвим очувана. Онда бих, тако повијена, видела пацова како, вероватно, исто ради што и ја. Природа и њени начини. Ларс фон Трир на неочекиваном месту.

Сећам се и неких сцена из детињства. Одлазак породице на море. То је вероватно нешто што сви памте. Мајка је купила мале зелене киселе јабуке од којих су ишле сузе на очи. Стали смо поред пута и јели их. Сећам се да смо се смејали. Увек сам више волела киселе јабуке него слатке. Сећам се и једења кожара зими. Сећам се и малих црвених јабука са црним кратерима. Скоро сваку би начео црв. Баба би ми рекла да нема потребе да се гадим. То је знак да су здраве. Кад сам порасла, читала сам Вилијама Блејка. Увек би ми те мале црвљиве бабине јабуке из дворишта прве пале на памет. Наставите са читањем

Мухарем Баздуљ о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Каравађо, „Корпа са воћем“, 1599. (детаљ)

Приче невиности и искуства

Прилично је, мислим, извјесно да су јабуке воће којем се у рјечницима симбола по правилу даје највећи број страница. Књига прича Јабуке Ане Арп (А.А.А, Београд, 2019), самосвјесно се наслања на дио ове симболике. Кажем „књига прича“, а не „збирка прича“, зато што ове двије синтагме нису синонимне.

Књига прича је концепт, као добро осмишљен албум у поп музици, нешто што је замишљено као цјелина. Збирка прича је као колекција синглова, збир скоро случајно сакупљених прича односно пјесама стављених под исти кров.

Књиге прича су, рецимо, Сартров Зид и Камијево Изгнанство и краљевство, док примјер за збирку прича могу бити оне Чапекове Приче из оба џепа, као и – кад смо већ код француске књижевности – већина Мопасанових дјела.

Ипак, не враћам се овдје случајно на Сартра и Камија; има примјера за књиге прича и у новијој историји. У начину на који Ана Арп приступа књижевности има нечег (у позитивном смислу) старинског и страственог. Као у доба егзистенцијализма, њој је књижевност судбински важна, а не нешто што се види као средство за материјални пробитак или успон у каријери. То се из ових прича види.

Вијенац од шест кратких прича уоквирен је са два кратка нефикцијска текста: пролошким и епилошким. Први носи наслов „Читаоцу“, други једноставно „Поговор“. Наставите са читањем

Виктор Шкорић о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Луис Егидио Мелендез, „Мртва природа“, 1760. (детаљ)

Горки плодови детињства

Није велика тајна, камоли откриће, да „сваки уметник чува, дубоко у себи, једно једино врело из кога се целог његовог живота напаја оно што он јесте и оно што он казује“. Ову Камијеву најчешће везујем за свет човекова детињства, јер шта је детињство ако не тај источник до ког се, ма колико познавали пут, тешко долази? Разлика између „обичног“ човека и уметника била би у лакшој проходности уметника кроз тај честар, тај газ и густиш и обдареност чулима којима ће препознати тражено. Што неће рећи да сваки човек заборавља своје детињство уколико није уметник; свачије детињство је вредна грађа снова. А приче које се налазе у књизи Јабуке, по казивању саме ауторке, нису измишљене, већ су настале слушањем, разговарањем, бележењем, запиткивањем и преосмишљавањем смисла реченог и записаног, а што је проистекло из детињства. Реч је о раним годинама петоро јунака и једног одраслог човека који се у шест одвојених и наизглед неповезаних прича сусрећу са кризним тренуцима или периодима у свом детињству. Али, да не хитамо пребрзо.

Свет Јабука је мрачан свет пун сенки, неспокоја и страха. Слике насиља, физичког, а још очигледније вербалног насиља, натапају сваку причу дајући из затомљене боје. Не могу да се не сетим анегдоте о Хенрију Џејмсу који је, наводно, на идеју о писању свог Окретаја завртња дошао приликом једне расправе са групом писаца о томе шта су елементи најпотресније хорор приче. Џејмс је победио у дебати када је изнео идеју о уклетој кући у којој су главни учесници деца која нису (потпуно) свесна свега што се око њих дешава. – А зашто све ово спомињем? Управо стога јер ме јунаци ових прича подсећају на Џејмсову „децу“ која тек назиру шта се око њих одвија (прича „Пчеле“) или доживљавају катарзична („Коњ“) и епифанијска искуства („Острво“, „Јабуке“). Јесте, тама је ту; јесте, нешто злокобно вреба из прикрајка; али то је можда наличје оног правог света. Јер, дете није биће мрака, он га се плаши и стога мора постојати нешто иза тог паравана. Наставите са читањем

Стефан Танасијевић о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Албрехт Дирер, „Адам“, 1507. (детаљ)

Ана Арп је 2019. године објавила другу књигу која се зове Јабуке. У питању је збирка кратких прича чији су називи „Школа“, „Коњ“, „Бицкл“, „Острво“, „Пчеле“ и „Јабуке“. Све приче су обојене сећањима на детињство и, као што и сама ауторка у „Поговору“ истиче, „ово је књига прича о деци које нису за децу“.

Књига прича Јабуке читаоцу симболички пружа чинију са шест јабука односно шест прича. Причама претходи уводно обраћење у коме ауторка истиче нит ове јединствене збирке: јабуке подстичу низ емоција и зазивају прошлост. Она пише:

Дајем Ти чинију са јабукама. Укупно их је шест, обргрљене су корпом од прућа, оном са плетеницом на врху, обгрљене су чврстом мишицом исцртане керамике или млаком руком колоритне пластике. Чинија је разних, баш као и јабука. Међутим, све оне могу се свести на заједнички именитељ: округле су и врше исту функцију. Чинија да окупи, јабука да утоли жеђ и освежи.

Као јабуке, које су каткад слатке, киселе, горке, зреле, труле, тако је и свако детињство обојено овим укусима.

Све јунаке прича обухвата заједничка нит беспомоћности која их повезује на меланхоличан начин. Јунаци прича су неприлагођена деца која у несталном свету одраслих наилазе на неразумевања. Нехармонични односи деце и одраслих присутни су у свим причама, у некима услед добронамерног и патријархалног васпитања, а у другима услед ускогрудости и крутости духа. Свако детињство је као отисак палца: увек другачије и ново у односу на неко друго. Прошлост, иако се чини да је веома далека када дете одрасте, није тако далека као што се чини. Детињство увек прогони особу да се присећа трагова прошлости који, иако су често бледи, постоје, крхки попут трагова на песку или тајанствени попут старе фиоке која крије сенке прошлих догађаја. Наставите са читањем

Два путника Италијом: Љубомир Ненадовић и Петар II Петровић Његош

Franz_Ludwig_Catel_-_Schinkel_in_Neapel_(1824)

Франц Лудвиг Кател, „Карл Фридрих Шинкел у Напуљу“, 1824.

Отворио сам прозор да се нагледам лепе напуљске зоре, која са својим лаким ружичастим крилима трепти већ по врховима свих зелених брешчића на којима цветају лимунови и поморанџе. Поранио сам да ти у овој тишини пишем, поранио сам да ти се јавим са дна Италије.

Љубомир Ненадовић, син устаничког дипломате Проте Матеје Ненадовића, рођен је 1826. године у Бранковини код Ваљева где је завршио основну школу. По поласку у гимназију прелази у Београд где је, након неколико година, на Београдском лицеју започео студије филозофије. После прве године одлази у Праг да студира на тамошњем универзитету. То је био почетак Ненадовићевих бројних путовања по Европи, као и по нашим крајевима. Материјална средства, потребна за дуга и далека путовања, била су му омогућена као члану српске дипломатске породице.

По повратку из Прага, током распуста, Ненадовић путује по Србији, одлази на Јадран, а почетком нове школске године одлази у Немачку, у Берлин и Хајделберг. Ненадовићевом духу нису одговарала строга правила универзитетског живота. Искористивши их као повод, он боравећи у Немачкој путује севером те земље, а обилази и Швајцарску. На путовањима води дневник, записује утиске, призоре, догађаје и белешке о људима на основу којих су, касније, настале књига Писма из Грајфсвалда (место рођења немачког романтичара Каспара Давида Фридриха, чије је дело послужило као инспирација и полазиште за тематски циклус о путницима доба романтизма), као и Писма из Швајцарске.

Вођен интуитивним начелом да после година учења следе године путовања, да је, заправо, путовање најлепши и најбољи облик образовног процеса, Ненадовић прекида студије у Хајделбергу и почетком историјски значајне 1848. одлази у Париз. Тамо похађа предавања на Сорбони, обилази знаменитости Париза, прати револуционарне догађаје. Француска је одушевила Ненадовића.(1) Искуство проживљено у том граду, Ненадовић је преточио у спис Спомени из Париза који је, како примећује Васо Милинчевић, доста слободан превод једног француског путописа. Наставите са читањем

Mit o Persefoni

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne reke Piriflegetont, Aheront, Kokit i Stiga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Pozemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerima brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet nacris, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere ovaj primamljiv cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gopodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku , ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju ljubljenu kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi  povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru. Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga. Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: Mrtva priroda u holandskom slikarstvu 17. veka

Edwaert_Collier_-_Vanitas_-_Still_Life_with_Books_and_Manuscripts_and_a_Skull_-_Google_Art_Project

Ever Kolije, „Vanitas. Mrtva priroda sa lobanjom“, 1663.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta. – Vislava Šimborska, „Muzej“

Bilo je to jednog septembarskog dana u Brižu. Kasno popodne. Pre napuštanja grada i povratka u Brisel, svratila sam u jednu prodavnicu posvećenu isključivo klasičnoj muzici, isprva privučena belim bistama kompozitora koje su bile u izlogu, kao i mnogobrojnim knjigama nota, i ponekim instrumentom. Ne sećam se sadržaja polica, niti cena, niti da sam bila zainteresovana da kupim neki disk (što sam učinila prethodne godine u Sijeni, sprečivši sećanje na grad da postane razblaženo), ali sam videla jedan katalog na kome je pisalo „Das Alte Werk“. Pitala sam ženu koja je tu radila, čiji je parfem kolao prostorom, dodatno me izmeštajući iz vremenskog okvira sadašnjosti, da li mogu da uzmem jedan primerak. Ni ne pogledavši me rekla mi je da mogu.

Lutanje gradom se nastavilo i posle nekoliko sati sam sela pored kanala, posmatrala puzavicu rasprostrtu po starom kamenu, i počela da listam katalog. Specifičnost te izdavačke kuće bila je u tome što su naslovne strane njihovih izdanja – Baha, Hendla, Korelija, Vivaldija, Hajdna, Mocarta, Persela, Monteverdija, gregorijanskih pesama, muzike španskog zlatnog veka (Siglo de Oro), engleske muzike 17. veka, Ramoa, Rihtera, Albinonija, muzike sa habzburškog dvora, Telemana, muzike trubadura, barokne muzike za čelo, flautu i orgulje, muzike Rima iz 1650. godine – bile reprodukcije dela koja pripadaju žanru mrtve prirode. Kako se muzika koju su oni izdavali stvarala tokom 16, 17. i 18. veka, tako su i naslovne strane pratile razvoj žanra. Neobjašnjivo kako me je tada nostalgija obuzela i kako sam poželela da se što pre vratim kući i da samo slušam klasičnu muziku umetnika čija sam imena upravo pročitala i da kupim sve knjige o mrtvoj prirodi, da ih listam, da posmatram reprodukcije i da zaboravim na teoriju po kojoj je vreme večna sadašnjost. Nastavite sa čitanjem

Josif Brodski o klasičnoj muzici

manfredi-bartolomeo-1610

Bartolomeo Manfredi, „Alegorija četiri godišnja doba“, 1610.

U nastavku sledi intervju koji je Jelena Pjetrušanska vodila sa ruskim pesnikom Josifom Brodskim. Pitanja su se odnosila na klasičnu muziku. Poznato je da je Brodski bio veliki ljubitelj klasične muzike, njegovi lirski pasaži o Veneciji, na primer, izloženi u knjizi Vodeni žig, to takođe potvrđuju.

U intervjuu, pesnik nam navodi razloge zbog kojih voli muziku Hajdna, Vivaldija, Baha, Pergolezija, Mocarta i Monteverdija, a zašto ne voli muziku svojih savremenika, Stravinskog i Šostakoviča.

U kući, u kojoj ste nekad stanovali (dom Muruza), bilo je mnogo Vaših omiljenih ploča. Džez, muzika baroka, klasicizam… Da li se od tada Vaš muzički ukus promenio?

Istina je, bilo je dosta ploča, a moj muzički ukus nije se mnogo promenio. Promenio se samo kvantitativni aspekt mog odnosa sa muzikom: slušam je još više i proširio sam svoju kolekciju ploča. Ukus mi se nije promenio. Nastavite sa čitanjem

Vladeta Popović: „Dante Gabriel Rozeti“

Dante Gabriel Rossetti: Beata Beatrix, ca 1864-70.

Dante Gabriel Rozeti, „Beata Beatrix“, 1870.

Slavni engleski pesnik i slikar, vođa Pre-Rafaelitskog pokreta, Dante Gabriel Rozeti (1828-1882), koji je imao mnogo uticaja na razvitak engleskog ukusa u drugoj polovini 19. veka, imao je u sebi veoma malo engleske krvi. Otac njegov bio je Italijan, profesor u Kings Koledžu u Londonu, gde se istakao kao poznavalac Dantea. Ali Rozeti se rodio u Londonu, odrastao u njemu, i umro u njemu, tako da po svom intelektualnom životu pripada engleskoj naciji.

Još u ranoj mladosti Rozeti je pokazao neobičan slikarski dar, i rano se odao slikarskim studijama. I njegov pesnički genije se rano otkrio, jer je najslavnija njegova pesma, Blažena Devica, u svome prvobitnom obliku, štampana kad je Rozetiu bilo osamnaest godina.

Začetnici ideje o Pre-Rafaelitskom pokretu u slikarstvu bili su londonski slikari Mile i Holman-Hant. Rozeti je postao stvarni vođa pokreta zato što je bio ne samo slikar nego i pesnik, što je bio rečit i privlačan kao ličnost. Pre-Rafaeliti su ustali protiv akademizma u engleskom slikarstvu i tražili inspiracije u italianskim slikarima pre Rafaila, u Botičeliju i Mantenji. Oni su hteli, ne podražavajući, da povrate slikarstvu vernost prema prirodi i ljubav prema detalju, i da vaskrsnu duh mističnoga, koji je odbegao sa pojavom Rafaila. Rozeti je te iste težnje preneo i u poeziju.

Rozeti, relativno govoreći, nije mnogo napisao. Ostavio je svega dve zbirke originalnih pesama i jednu zbirku prevoda. Ali gotovo sva njegova poezija je savršena po svojoj formi. Ta težnja da svoje stihove glača i ulepšava ponekad je odveć osetna, i u mnogim slučajevima, naročito u sonetima, pesma kao celina nema one svežine koju nalazimo kod spontanijih pesnika kao što su Herik, Blejk, Kits. Nastavite sa čitanjem

Mrtva priroda: Adrian Korte

Adrian Korte, „Mrtva priroda sa tri breskve i leptirom“, oko 1698.

Jedan od najznačajnijih slikara „zlatnog doba holandske umetnosti“ bio je Adrian Korte (1665-1707), aktivan u Midelburgu od svoje osamnaeste godine pa do smrti, koja je nastupila kada je umetnik imao četrdeset i dve godine. Korte je slikao dela malog formata, jednostavnih kompozicija i poznatih, svakodnevnih tema. Njegova dela pripadaju intimističkom pogledu na svet pod kojim se podrazumeva okrenutost ka svakodnevnom, jednostavnom, kamernom.

Političke prilike 17. veka su za Holandiju, zemlju tek istrgnutu upornošću svojih građana iz ruku španskih političkih interesa, bile dosta neizvesne. Borbe Holanđana sa prirodom bile su konstantne. Zemlja zbog svog posebnog geografskog položaja vodi stalnu borbu sa vodom. Međutim, ta voda donela joj je najmanje dva puta nešto dobro: prvi put kada su na neprijateljsku vojsku građani pustili brane (kojima su u normalnnim uslovima zadržavali vodu da se ne izlije na zemlju) i na taj način ga porazili, drugi put kada je, zahvaljujući nagomilanom pesku po kanalima Briža, koji je tada izgubio svoj trgovinski značaj, a i zahvaljujući opustošenom Antverpenu od strane španske vojske tokom ratova za nezavisnost, Holandija postala jedna od najvećih pomorskih sila, svoje bogatstvo temeljeći na prekookeanskoj trgovini, naročito zahvaljujući svojoj Istočno-indijskoj kompaniji i kolonijama. Amsterdam, kao luka od izuzetnog značaja, stupa na svetsku trgovinsku pozornicu. Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: Knjiga „Veličanstveni kaligrafski spomenici“

Jedna od stranica knjige „Mira calligraphiae monumenta“

Ilustrator manuskrpta Veličanstveni kaligrafski spomenici (u orginalu, na latinskom, Mira calligraphiae monumenta), Holanđanin Joris Hoefnagel, i mađarski kaligraf Georg Bočkaj sačinili su ovu knjigu za Rudolfa II, cara Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti iz loze Habzburgovaca. Hoefnagel je u jednom periodu svog života radio kao dvorski ilustrator, svojim radom dopunjujući sobu kurioziteta (Kunstkammer) Rudolfa II.

Knjiga Veličanstveni kaligrafski spomenici je nastajala između 1561. i 1596. godine. Bočkaj je isprva sačinio tekst oko 1561. da bi tri decenije kasnije Hoefnagel dodao ilustracije voća, povrća, cveća i različitih insekata. Bočkaj je svaku stranu knjige ispunio različitim oblikom slova (ono što mi danas zovemo font), istovremeno pišući o svakom slovnom stilu koji bi se mogao upotrebiti pri štampanju knjiga.

Knjiga hronološki pripada dobu baroka jer nastaje posle Tridentskog koncila (održan od 1545. do 1563.) a i stilistički posmatrano mnogi elementi knjige uklapaju se u karakteristike barokne umetnosti. Čudno i egzotično rastinje, kao i insekti oko njega, deo su barokne scenografije, naročito u okviru žanra mrtve prirode, koji je posebno bio specifičan za holandske umetnike u 17. veku. Nastavite sa čitanjem

Мртва природа: Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден, „Аутопортрет“, 1775.

Ови тихи простори, ове празне собе чине се недодирнуте звуком. Тамне су, наговештавају крхкост, стидљивост пред зраком. Он ће разобличити њихову тајну: неспремност да превазиђу себе, ограничења својих зидова, да празнину одагнају, „да ниси заборављен и да спаса ти има“, како каже стих једне песме Петра Пајића.

Пре меланхолије, овде има шарма који светлост оставља на површини воћа, на површини воде недавно спуштене чаше. Исечак из живота: мало воћа на столу, бокал, чаша, тама послеподнева. Сви су у врту, у пољу, или спавају. Антиципација је једино што нам преостаје гледајући ова једноставна дела, суптилно саткана од жеље да буду препозната, али не на слици, већ свакодневно, док поред њих немарно пролазимо, док их безобзирно користимо, а она можда пате попут предмета у поезији Васка Попе (столњак, чачкалица, чивилук, столица, тањир, хартије, али и кромпир и кактус).

Ево шта је Ален де Ботон, у поглављу „Како да отвориш очи“ књиге Како Пруст може променити твој живот, написао о Шардену, сликару коме се Пруст неизмерно дивио и чије је сцене евоцирао у свом роману: Наставите са читањем