Vladimir Pištalo: „Pismo Ivi Andriću“

O PUTOVANJIMA

„Da imamo brašna kao što nemamo masla, pozajmili bismo tavu i napravili halvu.“ – Srpska narodna poslovica

Gledajuci iz Trsta prema Krasu i Balkanu, Fransoa Rene de Šatobrijan je zabeležio:

„Odavde su lavovi.
Da li se mi hranimo njima, dragi Ivane, ili oni nama?
Jesmo li mi oni?“

Dakle, naš svet je metaforično definisan lavovima, naime onim čega ovde NEMA. To je ono, Ono čuveno jetko NEMA iz vaše priče „Zmija“! Nema alkohola protiv zmijskog ujeda, možeš igrati šamanski ples ili urlikati. Nema!

Nema novaca. Nema puteva. Nema sveća. Nema soli. Nema ni dostojanstva za svakoga. Samo kamena i dima ima svima.

Trebale su vam drugačije plaveti, drugačiji zalasci sunca, drugi začini koji su u vazduhu i vodi, drugačija svetlost. Celo Inostranstvo i nije bilo ništa drugo nego začin. Buktanje! Promena! Neovdašnje! Važno je bilo pobeći od običnog, od sebe, od stidno banalnog, grubog i neslanog u estetsku besmrtnost.

Želeli ste da putujete – iz grubosti u uljuđenost, iz haosa u harmoniju. Iz sebe u druge.
Hteli ste da razumete svrhe svih svijetala.

„I bilo je to kao tango u Vavilonu.
Kao san o kiši.“

I gazili ste sene pred sobom. I svetlele su ceste. I „nebesa su se razvila kao svitak i zapulsirala bujnim plavetnilom“. I tako ste izašli ispod Popinog sporednog neba i stupili pod glavno. Prošla vas je sumanuta jeza niz kičmu i udarile su vam besmislene suze na oči, usred osećanja raskoši i obilja sveta… Sve je na ovom svetu putovalo, samo niste razumeli odakle da vi držite kormilo te lađe gospodnje.

Putovanje je nudilo mogućnost ako ne besmrtnosti a ono višestrukog postojanja. U daljinama su postojale veoma snažne frekvencije koje su podešene na JA. Kao što su Platonovi animus i anima žudeli da se sjedine, tako su i ljubavničko „naše“ i „strano“ želeli da upotpune jedno drugo i da nadmudre „slučajnost rođenja“.

Želeli ste da doživite zvona nad venecijanskim ostrvima. I boga koji se zove Bosfor. Da i vi, čovek iz Višegrada, šetate trgovima uglačanim planinom minulih cipela, odgonetate kaleidoskopske slike u mermeru, da se vozite kroz tunele od pinija. Hteli ste da prelazite pustinje od cimeta, gde gazele ližu svete grobove. Hteli ste da doživite Trg nebeskog Mira i da i vi maštom dodate ruke Niki u Luvru. Hteli ste da vidite nešto luckasto i poneseno u arhitekturi lisabonskih palata.

Hteli ste da živite igrajući se i preskačući prostranstva kao pauk. „Hteli ste da vaš život bude svetionik novim putnicima na krivim putevima.“

Na svojim putovanjima nisu vas interesovale katedrale nego ljudska srca. Za vas je ljudsko lice uvek bilo važnije od renesansne palate.

„…ali ljudskog lica nisam zaboravio nikad, divnog ljudskog lica, obasjanog sjajem razuma i samo ljudske tuge radi onog što se vidi.“

Sve šumne fontane, mermeri, ornamentne fasade postojali su samo s obzirom na ljude i kao izraz ljudi. Nekada vam se činilo da su to mermerni paravani nad kolonijalizmom i eksploatacijom. Kad bi ih zasekli, možda bi krv potekla iz tih sjajnih fasada. Trzaj obrve ili drhtaj glasa za vas je bio važniji od erkera i balustrade. Ono što je čovek stavio „na sebe“ (haljine i građevine) vas je manje zanimalo od izraza ili gesta u kom se unutrašnjost čovekova najednom izdajnički ukaže oku posmatrača.

Ono što je već ostvareno u kamenu smatrali ste dovršenim, beživotnim. Vas – pesnika energije i nevidljivog – teško je bilo zaplašiti dovršenim aspektima civilizacija. Vas je zanimala sama igra života – ljudi: šta govore, kako se osmehuju, kako se ponašaju jedni prema drugima, za čim žude, šta je njihov potencijal, njihov pravi život. Jedan od najlepših gradova za vas je bio međuratni Bukurešt, grad u koji se ulazi sa vedrinom. Najviše vas je u Bukureštu impresionirao veseo način na koji se svađaju rumunski kočijaši.

– Ne. Granit! – kao da ste govorili – Ne! Ne možete nas prevariti tom pogrebnom pompom.
Pažnju ste obraćali na ono što nestane kad čovek umre ili kad stane sat. Vaš Ćorkan se tukao po grudima i vikao:

– Srce je u mene!

Eto. To vas je zanimalo a ne Vestminsterska Opatija.

U Krakovu su vas gušili pokojni kraljevi.

Učinilo vam se da je Grac lep ali žalostan grad.

Ženeva vam je bila mrtva i dosadna varoš.

Putovanja su vam pokazala da pripadate mestu sa koga ste krenuli. Godinama ste bili bacani od jedne pošte „druge, kao pogrešno upućena pošiljka“. Putovanje je kao droga sa ponavljanjem gubila dejstvo. A ljudi čiji je posao da prodaju cveće znaju kako cveće može da smrdi.

U prvom delu života umetnici traže zakone drugačije od opštih. Drugu polovinu utroše u traženju povratka u svet ostalih, običnih ljudi.

Vaša legendarna odvojenost od ljudi bila je delimično rezultat stalnog odsustva zbog putovanja. Nešto je tada počelo da se okreće. Domovina je postala ono žuđeno TAMO a inostranstvo je postalo dosadno OVDE. „Svoje“ je postalo prirodni izvor autenticnosti, unutrašnje potrebe, gotovo egzotičnosti i, što je važnije, postalo je neizbežno.

Posle službovanja u Nemačkoj, vas – ambasadora zemlje koja više nije postojala – su doveli na granicu i ponudili vam hoćete li u neutralnu Švajcarsku ili kući – u gladni i, kasnije, bombardovani Beograd? Zašto vi niste otišli u bezbednu Švajcarsku već u opasni Beograd? Jer ste pretpostavljali da rat neće trajati večito i da pobednici nisu tako nepobedivi. Vaša duša čekala vas je u Beogradu.

Izvor: Izdavačka kuća Agora

Fotografija: Ivo Andrić u Beogradu, 1961.

Vladimir Pištalo: „Mediteran“

7b023b7abf8d25f2bf21465470dc8c8c

– Mediteran – šapućem… – to je svadba hiljada makedonskih plemića sa hiljadama persijskih princeza. Sećanje na Aleksandra, sina Amonovog, Helenističke kraljevine od kojih je najvažnija – Rim.

To je nekoliko ari morskih čudovišta i divljih veprova na mozaicima u Tunisu. To je Magna Graecia. To je vikinško-arapsko-grčka mešavina Palerma. Trgovina biberom između Porte i Serenisime. Četvrtina arapskih reči u zlatnom veku Španije.

To su antičke menjačnice gde se menjao novac za novac a bogovi za bogove.

To je mrmljanje molitava – krvavom Isusu i žestokom Prijapu.

To je gnom delfinskog čela, koji je popio kukutu i tugu svojih učenika ispravio kao logičku grešku.

Mediteran su i sandale koje su igrale oko mršavih zglobova raspetog sofiste.

Mediteran su mladići kudravi kao čempresi i starice koje ćućore po crkvama. To je čežnja za telima i morem. Votivne ruke i noge kraj oltara. To su žuti prsti i sveće. Onesvešćujuće sunčanice. Kopnjenje iza tamnih škura. Trešteće tarantele. Bikovski basovi Napulja. Buzuki. Nauljene kose. Kaćiperke i razmetljivci. Južnjački pederi, kurve, maske, klovnovi, lažovi, pevači, rvači i žderonje. Molitva bogu koji se zove strast: Osećam, dakle jesam. Jebi se Dekarte! To su flamenko i fado. Žene sa kosama kao kavijar, što tuku muve kastanjetama. Trgovi što se puše od sunca kao žigosana goveda. I gle: toreadori se uspravljaju u bleštavim arenama! Karmen draži bika suknjama!

– Mediteran – ponavljam – to je Rumijeva svetlost koja skida veo sa sveta. To su dostojanstvene toge koje su postale galabije. To su najtajnija mesta na našem unutrašnjem moru, Dardaneli sa konturama Konstantinopolja. Herkulovi stubovi, Gibel tarik – Gibraltar, sa svojim majmunima. To su islamski natpisi – nebeski grafiti u kojima je reč božija postala tečna. Povrh plaveti, jasni glas sa minareta poziva boga: dođi i igraj u meni!

To su crkve koje su se uplele u džamije koje su se uplele u kasnije crkve. To je Gaudijeva molitva, koja je igra. Žuti hramovi od tufa. I Vetroviti Sunion. Jedrilice koje se trkaju sa delfinima. Karirani stolnjaci i računi u čašama.

To su tri starice u crnom koje izgledaju kao personifikovane slutnje. Bevanda. Boće, domine, šijavica. Govor ruku. Epileptična žestina svađa. Vendete. San o milosti. Svetac prevrnutih očiju nad svakim kvartom. I cika lastavica.

To je Kavafijeva vizija grčkih luka i pristaništa.

To je krava koja viri iz likijske grobnice.

To su vertikalne zenice mačaka, horizontalne zenice koza. Podnevne utvare. Amfiteatri šapućućih duhova. Lebdenje u akvarelu parkova.

To je odbijanje sunčeve svetlosti od mora, dimljivo lelujanje preko borova i ples po stenama. To su mumije u katakombama i stogodišnji recepti za sladolede. To su bura i kiše. Miris divlje smokve i pasje mokraće. To su fajumske freske, sa očima mojih rođaka. To je muzika iz filma Mediteraneo:

Una faccia una razza.

Mediteran su oleandri i buganvilije. Ljudi ogrnuti togama vetra. Okrečena sela. Plava vrata koja vode nikud. To su procesije kiparsko-libansko-koptske sa ikonama i meduzama.

To su mačkoliki tipovi sa bradicama i slatko-kiselim osmesima, Kirkini ljubavnici, zapljuskivani penom, ustremljeni ka kraju sveta.

To je kad čovek i zmija piju iz istog pehara na pogrebnom piru. Sibile pod čempresima mrmljaju neprozirnu sudbinu. To su crnine i tragedije Mediterana. Mirni mrtvi na sarkofazima. Kapre što rastu iz grobnica. To su očnjaci kao praziluk koji štrče iz usta Gorgone.

To su svi ti momci i njihove cure posle plivanja i pića. Apstrraktna orgija leta. Udružena radost svih feničanskih, slovenskih, grčkih, đenovljanskih, venecijanskih parova za trideset stoleća u trenutku vrhunca.

Odlomak pod nazivom „Mediteran“ pripada romanu Venecija

Izvor: Vladimir Pištalo, Venecija, Agora, Zrenjanin 2011.

Slika: Leon Spiliar, „Morski predeo“, 1925.

Vladimir Pištalo: „Gde prestaje Mediteran?“

Image result for Franco Fontana sea

Čitalac će najbolje učiniti ako svemu prida svoja sećanja, svoje viđenje unutrašnjeg mora.
Fernan Brodel

Tražio sam je u ideji Mediterana.

A šta je to?

To su tanžerske violine koje se sviraju kao gusle. Sveti hrastovi Sardinije. Dela erotomana i neoplatonista. Lica pukla kao žedna zemlja.

To su karnevalske maske, koje su stvorile komediju del arte. Akrobatski arlekin u odelu od dijamantskih zakrpa. Kolombina, koja se pojavljuje pre nego što je zovnu i završava rečenice drugih. Kapetan sa nizom bombastičnih imena: Bernardino, Leopoldo, Olimpio. Il Dotore, koji je nekad pravnik a nekad lekar. To je Pantalone: rogonja i hipohondar. To je i …

… Dvorište sa smokvom i vino u plehanom loncu. Bele vile na mestu nekadašnje Kartagine. Mostarski most u obliku venecijanskog prozora a kog ljudi lete kao galebovi. Harmonija Mljeta. I sunce Orana. Kjaroskuro uskih ulica i osvetljenih pjaca. Provansalska polja lavande. Žuti hramovi od tufa. I Vetroviti Sunion.

Mediteran je kad deca dlanovima mlate more pa se kupaju u šampanjcu.

Mediteran je u vrisku: Niko, vjetar je odnija suncobran u more.

Mediteran je u maniru Ljubavnika iz komedije del arte. Taj manir je graciozan i baletski. Noge su im na zemlji ali je glava spremna da poleti. Kad su nasamo, ne znaju šta će jedno s drugim. Od uzajamnog dodira pobegnu ili se onesveste.

Stari Rob

Veneciju koju tražim Tiepolo je naslikao kao kraljicu. Mediteran joj plaća danak. Venecija je podebela i mrzovoljna cura… Mediteran je naslikan kao stari rob sa suznim očima sarajevskog alkoholičara. Taj bečavi rob iz roga izobilja pred kraljicu sipa medalje i drago kamenje.

Venčavamo te

Brokatni duždevi su vladali nad jatima delfina i mesečevim stazama što premošćuju zalive. Oni su ritualno bacali u more dijamantni prsten, uzvikujući:

– O, more, venčavamo te u znak naše istinske i večne dominacije.

Gde prestaje Mediteran?

– Uvek sam se pitao: gde prestaje Mediteran?

– U mostarskoj kotlini, iznad naših kuća – odgovorio je bez dvoumljenja moj stric Mišo Pištalo. – Odatle uzbrdo još dvesta metara uspeva smokva i šipak. Posle više ne može.

Odlomak pod nazivom „Gde prestaje Mediteran?“ pripada romanu Venecija

Izvor: Vladimir Pištalo, „Venecija“, Agora, Zrenjanin 2011.

Fotografija: Franco Fontana

Vladimir Pištalo o Veneciji (intervju)

Oduvek sam imala običaj da čuvam isečke iz dnevnih novina čiji bi mi se sadržaj dopao. Već pet godina čuvam ovaj isečak koji, smatram, treba da bude dostupan svima posredstvom interneta jer ono što se u njemu može pročitati je vredno, ohrabrujuće i neprocenjivo za nečiji duh, za njegove formativne metamorfoze.

Sledi intervju koji je pisac Vladimir Pištalo dao za dnevni list „Politika“. Intervju je objavljen u kulturnom dodatku 2. jula 2011. godine. Intervju je vodila Vesna Roganović, a isti je objavljen pod nazivom „Bekstvo u karneval“. Intervju je ovde dat u celosti.

Bildungsroman o Veneciji prikazuje susrete jednog čoveka i njegovog mitskog grada, Alefa. Sve je počelo zimske večeri na Festu, kada je sedamnaestogodišnji gimnazijalac video novi Felinijev film. Da li je samo „Kazanova“ kriv za ovaj roman?

Felinijev „Kazanova“ je bio okidač. Rasap i frivolnost osamnaestog veka zauvek su ostali asocirani sa Venecijom jer je u tom veku Republika propala. Felini mi je dao san o gradu. Posle toga sam doživeo sam grad. Šetnje kroz Veneciju, vožnje vaporetom i, naročito, gondolom, veoma liče na budan san. Mnogi se iznenade do koje mere je Venecija nepotrošiva. Posle tolikih generacija turista, venecijanska iskustva i dalje imaju smisla. Prizori nisu istrošeni milionima očiju koji su ih pre nas gledali. Nagnute palate od skorenog šećera, mermerne crkve koje noću isijavaju mesečinu, plavet laguna na kojima su nekad bili manastiri ili ludnice, zlatni prozori na Velikim kanalom koji liče na ikone, vizantijska katedrala, zvonko nebo i melodiozne boje – i dalje predstavljaju autentično čudo.

Kada čovek stupi na tlo o kojem je dugo maštao, obično sledi šok – stvarnost potire „Zid sna“. Vaš junak sve vreme traži te neuhvatljive slike Venecije… Jeste li ih Vi pronašli?

Postoji jedan junak Tomasa Mana koga stvarnost stalno razočarava jer stalno očekuje nešto više od onoga što doživljava. Svaki mlad čovek je pomalo takav. Možda je Venecija bila prvo mesto za koje sam mogao reći: „Dobro je i dovoljno je.“ Mladi ljudi bi hteli da pobegnu iz stvarnosti. Rembo govori o „drugoj strani vazduha nenastanjenoj i nenastanjivoj“. Morison kaže: „Break on through to the other side.“ Venecija je mesto bežanja iz stvarnosti koje je istovremeno i stvarnost. Venecija je način da se izađe izvan sveta a ostane u svetu. Ona je istovremeno voda i kopno, sadašnjost i prošlost, stvarnost i ne-stvarnost. Jednom sam taj grad opisao kao intimnost koja se nakupila do ogromnosti.

Piko dela Mirandola veli da samo obrazovanje čoveka čini božanskim. Ja verujem u nezamenjivost zurenja. Ova knjiga govori o tome kako čovek uči da vidi stvari. Kako percepcija nije datost nego veština i ulaganje. Sve stvari – i najzanimljivije – plitke su ako im pažnja ne prida dubinu. Svet, bilo da se radi o Veneciji ili o Beogradu, ne postoji bez naše pažnje. Stvarnost ostaje ružno pače ako je pažnja ne pretvori u labuda. Posmatranje je alhemijski proces. Dobro uočen detalj nije deo svakodnevnog. Tačno zapažanje dolazi iz nenaviknutog i pruža se kao most ka drugom svetu. Ako umete da gledate ne morate bežati iz ovog sveta. To je tajna koju bih poverio mladim ljudima.

Roman otkriva i Vašu porodičnu prošlost. Opišite nam te Vaše bokeljske pretke, njihove kortomaltezovske živote. Ko su i šta su. Šta vam je, osim Venecije, zajedničko u genima?

Često mislim o tome možemo li zamisliti živote naših pradedova i prababa? Kako su tačno živeli, šta su želeli, čega su se bojali? Kako su izgledali iznutra. Teško ih je zamisliti. A šta tek reći za živote pradedova naših pradedova? Od predmeta koje su koristili do odela koja su nosili, do misli koje su imali u glavi – sve postaje komplikovano. I same likove ljudi ne možete zamisliti po sebi, zbog izmena koje je donosilo svako novo venčanje. Ljudski lik se menja kao oblak i sam svet se menja kao oblak. Heraklit je govorio da nikad ne možete dva puta stupiti u istu reku. Svet – reka se menja ali menja se i onaj ko u nju stupa. I čovek teče u vremenu. Nisu li to dve reke koje stupaju jedna u drugu? Zamišljajući svoje bokeljske pretke u 17. veku shvatio sam da je vrlo teško oživeti te „senke zaboravljenih predaka“. Izuzev kroz neku vrstu autobiografske fantazije, usmerenog maštanja. Nejaki razum tad mora da pruži ruku sveznajućoj mašti.

„Venecija“ vešto dočarava Vašu poetiku karnevalizacije. Taj „svet po Pištalu“, u kome i u trenucima patosa pulsira jedan burleskno-komični duh – ovde se oslobađa kroz raskalašni karneval. Kako vi doživljavate taj cirkus?

Karneval predstavlja finale moje knjige o Veneciji. Karneval nije samo igra već nešto dublje. Možda bismo to mogli nazvati kosmičkom prostitucijom duše. Karneval je momenat kada popuštaju socijalne stege. Još u mesopotamsko vreme karnevalski obredi su uključivali ponižavanje kralja. Dostojanstvenici tad postaju smešni. Lude postaju dostojanstvene. Izokreću se sva značenja. To je igranje sa značenjem i identitetom. Bežanje iz zatvora sebe, iz kuluka sopstvenih nadanja. Ljudi ostavljaju svoja lica i uzimaju druga. Čak više ne moraju da budu ljudi. Oni se maskiraju u životinje, u oblake, u sunca u mesece. To je vrhunski trenutak Ovidijevih Metamorfoza. Ljudska zajednica imitira čitav svet. Ličnost nije više obavezujuća. Ljudi postaju ono što su, po hinduistima, bili u prethodnim inkarnacijama. Postaju ono što će biti kada više ne budu oni. Postaju reke, mora, vetrovi, mačke, zvezde. To je trenutak u kome se kosmos privremeno vraća u okrepljujući haos (haos koji je sklon nastajanju) pre nego što će se ponovo vratiti u red. Karneval je redak trenutak u kome čovek više nije jedno nego SVE.

Karnevalske maske su praznooke ljušture. One su takođe metafore. Metafore su ne samo oznake granica nego i posrednici između onoga što može i ne može izreći. One sažimaju teorije u samo nekoliko izraza. Njima duša govori sebi u snu.

Karnevalski je i vatromet u kojem Tesla nazdravlja 20. veku, među maskama i furijama, kao i uvek. Kakva je veza između Tesle među maskama i vaših karnevalskih maski?

Veza je samo jedan citat. Tesla na jednom mestu kaže: „Možda ni sama smrt nije kraj čudesnih Metamorfoza kojima smo svedoci.“ Neki umetnici posle uspeha jedne knjige nastoje napišu sličnu. Veoma mi je drago bilo što je „Venecija“ potpuno drugačiji roman od Tesle. Tesla se bavi sudbinom jednog čoveka i njegovog vremena. Kao i „Milenijum u Beogradu“, Venecija je kolektivna priča. To je roman o gradu. U stvari, nikad se nije radilo samo o gradu, već o imperiji, koja je imala dve flotile ostrva, jadransku i grčku. Ta imperija je u kulturnom pogledu  veoma uticala na nas. Duždevi su se svake godine ritualno venčavali sa morem. Bacali su prsten u Mediteran i govorili: „O, more, venčavamo te u ime naše trajne dominacije.“ Moj roman pokušava da definiše šta je Mediteran i gde prestaje. To je i roman o nama. Mi smo mediteranski Sloveni. Jan Moris je tvrdio da je Venecijanac jednim delom Sloven i naročito je tragove slovenskog porekla nalazio u očima i licima gondolijera. Ko bi osporavao tu šarmantno-bleskastu tvrdnju?

Rimljani su Balkan nazivali kucavicom sveta – catena mundi. Sveti Sava je ovaj prostor nazvao zapadom istoka i istokom zapada. Vrlo je slična kulturna pozicija Venecije. Crkva svetog Marka je vizantijska crkva, prozori i balkoni Serenisime su arapskog porekla, gondola je bila turski čamac, krilati lav je, po poreklu, verovatno kineska himera. Radi se o gradu koji se nikad nije odrekao ijedne forme uljuđenosti; o gradu koji je, kao i Balkan, od boga stvoren za posredovanje.

Kao što je Nenad Šaponja uočio, „Venecija“ je vaš najintimniji roman, intimniji i od „Milenijuma u Beogradu“. I intimni omaž filmskoj naraciji slikom. On se lakše gleda, nego što se čita. Otkud da tajna veza između filma i Vaše proze?

Celog života sam učio od filmske umetnosti. Naročito od Italijana. Posebno od Felinija, „Venecija“ jeste omaž Feliniju. On nam je podario nezaboravne prizore sleđene Venecije u svom „Kazanovi“. U stvari, podario mi je bezbroj nezaboravnih prizora. Možda su mi bliži oni njegovi filmovi koji su više stilizovani, kao „Satirikon“ ili „Đulijeta i duhovi“ (njegov naslov je bio jedna od inspiracija za naslov „Tesla, portret među maskama“). Bio sam u onom hotelu iz „Amarkorda“ i posetio sam u Riminiju Felinijev grob u obliku prekookeanskog broda. Uvek sam se pitao kako je Felini radio ono što radi? On je preko ovog sveta crtao svoj svet. Crtao bi svaki lik i svaku situaciju pre nego što ih snimi. Insistirao je da tačno takav nos mora da imati ovaj lik, tačno takvu kosu. Morala je da bude ova varijanta plave a ne neka druga. To je bio veoma individualan svet, besramno individualan (Tomas Man se čudio kako individualno uvek pobeđuje nad generalnim). I na kraju je sveta stilizacija po snazi svoje originalnosti i iskrenosti postajala realnija od realne. Rimini iz „Amarkorda“ je postajao realniji od stvarnog.

Posle objavljivanja „Milenijuma“ na francuskom i plasmana u najuži izbor za nagradu „Femina“, dobili ste poziv za audijenciju kod Sarkozija – i niste otišli. Šta fali toj modi? Tadić se nedavno susreo sa Zoranom Živkovićem, dao intervju Basari?

Dobio sam nekoliko poziva za te Sarkozijeve prijeme i nisam otišao iz najjednostavnijeg razloga što su ti prijemi bili u Parizu a ja sam bio u Americi. Inače mislim da je ohrabrujuće ako srpski političari, koji su potrošači ideja, ponekad uzmu ozbiljno pisce, koji ideje proizvode.

Kad je francuski pisac Erik Emanuel Šmit, kao mladi laureat, pozvan kod predsednika Miterana, ovaj mu je ponudio da bira, a zatim i ispunio, želju: da ode u Senegal, i upozna jednog drugog predsednika pesnika, Leopolda Sengora. Šta biste Vi na Šmitovom mestu poželeli?

U Americi majke govore ćerkama: pazi šta želiš jer bi ti se to moglo ostvariti. Naša pesimistička kultura ne predviđa ni samu mogućnost ostvarenja. Miteran ne bi mogao da me upozna sa Andrićem (kojim će se baviti moja sledeća knjiga) jer je Andrić mrtav.

Tražio bih od tog imaginarnog Miterana ili od zlatne ribice put oko sveta pa bih o tome napisao putopis.

Kako danas, kad svratite da se odmorite od Amerike, vidite Beograd?

Došao sam u Beograd u dane cvetanja lipa. Grad je bio pun obasjanih krošnji, kao da krošnje cvetaju svetlošću. Miris lipa se uvlačio u sve. Pio sam ga, prosto dišući sa hlebom i jogurtom. Taj miris mi je najvažniji utisak o Beogradu ovaj put.

Vladimir Pištalo: „Skiavoni“

A.M. Cassandre (Adolphe Mouron,) travel poster for Venice, 1951.

Jan Moris tvrdi da je Venecijanac jednim delom Sloven i naročito otkriva tragove slovenskog porekla u licu i očima gondolijera.

Ko bi osporavao ovu bleskasto-šarmantnu tvrdnju?

Kada je francuski kralj Anri III posetio Veneciju njegov pozlaćeni brod je ispod Paladiovih trijumfalnih lukova provezlo 400 slovenskih veslača. A ko su oni bili? Slovenci? Srbi? Hrvati? Crnogorci? Venecija za njih koristi skupni izraz Skiavoni kada ih ne naziva Morlacima ili Dalmatincima, što je geografska odrednica. Skiavoni nekad znači i robovi, mada ne izgledaju naročito ropski iregularci sa perčinom i dve kratke puške. Tretiraću nepodeljenu slovensku baštinu kao zajedničku. Neka istoričari odgrizu svoje delove.

Venecija se oslanjala na istarski kamen, lički bor i dalmatinsku vojsku. Ogroman deo ljudskog i prirodnog materijala je obezbedila istočna strana Jadrana. A šta to ona nije dala?

Nije dala Konstelaciju.

Odlomak pod nazivom „Skiavoni“ pripada romanu Venecija

Izvor: Vladimir Pištalo, Venecija, Agora, Zrenjanin 2011.

Slika: A.M. Cassandre (Adolphe Mouron). Reklamni turistički poster za Veneciju, 1951.