O formiranju Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti

„Profesor Vojislav Đurić i formiranje Katedre za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu“ bio je naziv skupa održanog povodom obeležavanja sto godina od rođenja Vojislava Đurića (1912-2006). Radio Beograd II emitovo je snimak sa skupa koji ovde možete čuti. Na događaju su govorili profesori Ivo Tartalja, Vladeta Janković, Ljubiša Jeremić, Jovan Delić i Đorđije Vuković. Duh vremena u kojima je stvarao profesor Đurić, ali i sve značajnije događaje, kao i ličnosti koje su se posle rata školovale na katedri za svetsku književnost govornici su, svaki na svoj način, osvetlili. Topla preporuka da emisiju odslušate u celosti.

Песимизам и таштина у „Књизи Проповједниковој“

Follower of Rembrandt, 'A Man seated reading at a Table in a Lofty Room', ca. 1628-30

Follower of Rembrandt, ‘A Man seated reading at a Table in a Lofty Room’, ca. 1628-30

Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина.

Кака је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем?

Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увијек.

Сунце излази и залази, и опет хита на мјесто своје одакле излази.

Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер: иде једнако обрћући се, и у обртању свом враћа се.

Све ријеке теку у море, и море се не препуња; одакле теку ријеке, онамо се враћају да опет теку.

Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

(Књига Проповједникова, 1, 2-9, превео Ђура Даничић)

УВОД

Библија се састоји из више књига које су настајале у различитим временима  и биле писане под руком различитих аутора. Она обухвата две целине које су, иако по много чему различите, ипак блиско повезане – у питању су Стари и Нови  завет. Стари завет је основна књига јеврејске вере, Нови завет  је књига која говори о животу и делима Исуса Христа и темељ је хришћанске вере.

Јевреји су своју Библију поделили на три дела: они су говорили о Закону, Пророцима и (осталим) Списима. Закон је заузимао најважније место и састојао се од пет Мојсијевих књига које су на грчком језику назване ПентатеухСтари завет садржи и химне и псалме којима су Јевреји славили Бога, али и делове сасвим блиске данашњим појмовима приче, романа, лирске песме, драме и афоризма. У Старом завету, такође, има и књига за које се мисли да је необично што су се уопште нашле у библијском канону. Оне одударају од општег тона, али су са уметничке тачке гледишта непревазиђене. Творци канона укључили су их у састав књиге сматрајући да се алегоријским тумачењима увек могу вратити у идеолошке оквире целине. Од три такве књиге ( Пјесма над пјесмама, Књига Проповједникова и Књига о Јову ), две се приписују цару Соломону (Пјесма над пјесмама и Књига Проповједникова).

Књига Проповједникова на грчком језику названа је Еклесиаст по називу црквене службе њеног писца (како се он и сам представља).

„Ја проповједник бијах цар над Израиљем у Јерусалиму“ ( 1 12)

Јеврејска реч Еклесиаст и значи „говорник на збору“,  „црквени проповедник“. Писац књиге јавља се у њој као учитељ, тако да је књига по својој садржини и стилу говор народног проповедника. Књига Проповједникова улази у групу мудрачких и песничких списа, а њен настанак се везује за III век пре Христа. Проучаваоци су утврдили да је Књига Проповједникова један од најмлађих, ако не и најмлађи део Старог завета.

Књига Проповједникова одудара од општег тона Библије дубоким песимизмом, свешћу о ништавности (таштини) и пролазности човековог живота. Због својих ставова и идеја неки сматрају да је до Проповедника могао доћи утицај учења неколико векова старијих грчких филозофа  – Хераклита и Епикура.

О ПРОПОВЕДНИКУ  И АУТЕНТИЧНОСТИ ПИСЦА

Књига Проповједникова се традиционално приписује „сину Давида цара у Јерусалиму“ односно цару Соломону. Историја казује да је Соломон учврстио очево  царство и учинио га славним. Он је проширио Јерусалим и у њему подигао неколико палата, као и величанствен храм у коме је смештен Ковчег завета. Соломон је основао многе градове и развио трговину са суседним земљама. На њега су три личности имале снажан васпитни утицај: његов отац – цар и пророк Давид, мати Витсавеја и пророк Натан. Како сведочи III књига о царевима Соломон је изговорио три хиљаде прича и пет хиљада песама. Ови списи, тј. Приче и песме, били су према обичају тог доба религиозно–моралне садржине. Као засебни самостални списи ушла су у састав Библије три Соломонова дела:  Приче, Проповедник и Пјесма над пјесмама. О времену постанка ових Соломонових књига суди се обично по извесним догађајима из његовог живота. Претпоставља се да је као млад написао Пјесму над пјесмама, током доба зрелости Приче Соломонове и, најзад, као старац Књигу Проповједникову – поетско-религиозни израз дубоког разочарања.

Иако Књига Проповједникова идентификује свог писца као цара Соломона, постоје и разлози против ове претпоставке, јер писац често пише из угла потлаченог поданика, а не са позиција апсолутног монарха као што је Соломон.

„Опет видјех све неправде које се чине под сунцем, и гле, сузе онијех којима се чини неправда, и немају ко би их потјешио ни снаге да се избаве из руку онијех који им чине неправду; немају никог да их потјеши“ . ( 4, 1)

Писац указује на неправичност судија.

„Још видјех под сунцем гдје је мјесто суда безбожност и мјесто правде безбожност“. ( 3, 16 )

Писац оптужује због постављања глупих и лењих, неспособних, неуздржљивих, подмитљивих слугу, због понижавања достојних и племенитих  људи.

„ Има зло које видјех под сунцем, као погрјешка која долази од владаоца.“ (10, 5)

„ Лудост се посађује на највише мјесто, и богати сједе на ниском мјесту.“ (10, 6)

„ Видјех слуге на коњима, а кнезови иду пјешице као слуге.“  (10, 7 )

Сви наведени примери показују да је писац књиге неко од потчињених који је патио од споменутих неправди, а никако да је писац сам Соломон који је по своме положају био у стању да прекрати све нереде и неправде у држави, а не да јадикује због њих. Тврди се још да је цар окружен развратним и нерадним људима, као и да свуда шаље своје шпијуне.

„ Тешко теби, земљо кад ти је цар дијете и кнезови твоји рано једу“  (10, 16 )

„ Ни у мисли својој не псуј цара, ни у клијети, у којој спаваш, не псуј богатога, јер птица небеска однијеће глас и што крила има доказаће ријеч“ (10, 2)

Постоји више индиција да су реплике у стилу „ Бога се бој“ накнадно и не баш најумешније убачене на првобитну верзију текста. При крају једанаесте главе Књиге Проповједникове налази се следећи одељак: „Радуј се младићу, за младости своје, и нека те весели срце твоје док си млад и ходи куда те срце твоје води и куда очи твоје гледају али знај да ће те за све то Бог извести на суд“ (11, 9). Тон којим је изречен први и знатно обимнији део реченице, својим садржајем не садржи ништа што би наговестило онакав обрт на крају.

Ипак, треба напоменути да говор о неправди судија и о рђавим чиновницима нема смисао потчињених људи, него је обично изношење чињеница које говоре против Соломона као мудрог државника, али он то чини намерно признајући да је у последњим годинама своје владавине допустио да се неправде множе у земљи. Исто тако, изобличавање цара, од стране Соломона као писца, јесте истинско лично покајање или „сатира против самог себе“ .

О ПЕСИМИЗМУ И ТАШТИНИ У КЊИЗИ ПРОПОВЈЕДНИКОВОЈ

За разумевање пишчевог односа према животу и човеку који у једном делу текста преовлађују треба обратити пажњу на следеће стихове:

„ Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.“ ( 3, 18 )

„ Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човјек ништа није бољи од стоке, јер све је таштина. “ ( 3, 19 )

„ Зато хвалих мртве који већ помријеше више него живе који још живе.“ ( 4, 2)

„ Али је бољи и од једнијех и од другијех онај који још није постао, који није видио зла што бива под сунцем.“ (4, 3)

У књизи има следећих учења: прво је опште и фаталистичко учење о неизбежности силе зла и нереда у свету са одрицањем бесмртности душе и загробног живота (3, 18-19 ) и друго, епикурејско учење о телесним уживањима која чине једини циљ и смисао живота.

„ Није ли дакле добро човјеку да једе и пије и да гледа и да му души добро од труда његова? Ја видјех да је и то из руке Божије“. ( 2, 24 )

„ Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доље под земљу?“ ( 3, 21)

„ Зато видјех да ништа нема боље човјеку него да се весели онијем што ради, јер му је то дио; јер ко ће га довести да види што ће бити послије њега?“        (3 22)

„ Као што је изашао из утробе матере своје наг, тако опет одлази како је дошао; и ништа не узима од труда својега да понесе у руци својој“. ( 5, 15)

„ И то је љуто зло што одлази како је дошао; и кака му је корист што се трудио у вјетар“. (5, 16)

„  И свега вијека својега јео у мраку, и много се бринуо и жалостио и љутио“. (5, 17)

Овај старозаветни текст има доминантно песимистички карактер. У животу је све таштина, смисао живота се не налази чак ни у мудрости.

„ Кака је корист човјеку од свег труда његова, којим се труди под сунцем?“   ( 1, 3)

„ Све је мучно, да  човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати“. ( 1, 8)

„  Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такођер дознах да једнако бива свима“. ( 1, 13)

„ Зато рекох у срцу свом: мени ће бити као безумнику што бива; шта ће ми дакле помоћи што сам мудар? И рекох у срцу свом: и то је таштина“. ( 2, 14)

„ Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око којега се трудих под сунцем“. (2, 20)

У књизи појам таштине обухвата све космичке појаве ( 1 2-11), виши духовни интелектуални рад човеков, његово уживање у сфери виших осећања, а појам онога што је најбоље огледа се у томе што мудри знају да је „све таштина и мука духу“ и нема користи „под сунцем“. Проповедник говори о једином могућем добру на земљи – да једемо и пијемо, али памтећи да је и то таштина и да се налази у потпуној зависности од Бога.

Писац има својеврстан хедонистички карактер, он види сврху човековог живота у препуштању елементарним задовољствима и уживањима овога света.

„ Зато ја хвалих весеље, јер нема ништа боље човјеку под сунцем него да једе и пије и да се весели; и то му је од труда његова за живота његова који му Бог да под сунцем“. ( 8, 15)

„ И псу живу боље је него мртву лаву“. ( 9, 4)

Правац уметничког значења  и порукa Књиге Проповједникове преостају да се потражe у међусобном односу хедонистичког и песимистичког карактера. Ма колико парадоксално звучало, између хедонистичког односа према животу и песимистичког  гледања на смисао човековог постојања могуће је успоставити значајан заједнички именитељ.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА 

  • Harrington, Wilfrid: Uvod u Stari zavet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1987.
  • Mилин, Драган: Увод у Свето писмо Старог завета, Београд, 1991.
  • Јанковић, Владета: Митови и легенде, Српска књижевна задруга, Београд, 1996.
  • Живковић, Зоран: „Проблеми значења Књиге Проповједникове“ у: Зборник радова наставника и студената, Филолошки факултет, Београд, 1975.
  • Стари завјет, Дерета, Београд, 2001.