Bertold Breht: „Pitanja radnika koji čita“

Tko je sagradio Tebu i njenih sedam dveri?
U knjigama zapisana su imena kraljeva.
Zar su kraljevi vukli kamenje?
A Babilon – uvijek ponovo razoren –
Tko ga je sazidao – uvijek nanovo? U kakvim su kućama
Zlatom bliješteće Lime živjeli građevinari?
Kamo su pošli zidari one večeri kad je dovršen Kineski zid?
Pun je slavoluka veliki Rim. Tko ih je podigao?
Nad kim su cezari slavili svoje trijumfe?
Zar je jedino palača bilo u mnogo opjevanom Bizantu?
I u samoj bajoslovnoj Atlantidi
Dozivahu one noći kad ju je more progutalo
Davljenici, vrišteći, svoje robove.
Mladi Aleksandar osvojio je Indiju,
Zar on sam?
Cezar je potukao Gale.
Nije li uz njegao bio bar njegov kuhar?
Filip Španjolski plakao je gorko
Kad mu je potopljeno brodovlje. Nije li plakao još tkogod?
Friedrich Drugi pobijedio je u Sedmogodišnjem ratu.
Tko je još pobijedio s njim?
Na svakoj stranici po jedna pobjeda.
Tko je kuhao gozbu u slavu pobjede?
Svakih deset godina novi velikan.
Tko plaća troškove?
Toliki izvještaji.
Tolika pitanja.

Fotografija: Vivijen Majer

Fotografije Vivijen Majer

Ovo je doba vizuelnih umetnosti, najviše fotografije i filma. Stoga, prenatrpani smo informacijama uskladištenim u vizuelnoj formi, i vrlo često, a na osnovu metoda jako pogrešno, određenim fenomenima kulture pristupamo sa tog aspekta. Ovo je doba potpune sekularizacije umetnosti kada su instrumenti stvaranja, kao i virtuelni galerijski prostori, udaljeni od nas na par klikova. To je dobro i korisno. Sa druge strane, sve je lako dostupno i moguće bez imalo truda. Nema iščekivanja, radoznalosti, istraživačkog rada. Umetnik koji je predmet interesovanja ne živi dugo u nama jer već u narednom trenutku nećemo odoleti da drugoj asocijaciji ustupimo nekoliko sati svog dana, asocijaciji koja će samo, kao kada domine jedna na drugu počnu da padaju, povlačiti za sobom drugu sasocijaciju, pa treću, pa četvrtu, a suma svih biće neraspoređene informacije, vrlo retko bilo kakvo koherentno znanje. Najzad, možda je doba u kome se kao bića ostvarujemo prevrednovalo vrednosti pa je doprinelo da informacija zapravo postane znanje. Onda ispada da je i u tom slučaju, baš kao i u modnom, manje zapravo više?

Jedna slika – beskrajan niz kombinacija reči, duboka škrinja simbola. Reči koje određena slika ili fotografija poseduju zavise od posmatrača. Tako je i u slučaju skladištenja vizuelnih informacija do kojih zahvaljujući internetu dopiremo. Fotografija ima onoliko reči koliko subjekt koji je recipira može da ostvari zahvaljujući sopstvenom iskustvu do koga asocijativni luk, njome podstaknut, dopire. Naravno, nisu asocijacije jedina reakcija u procesu recepcije umetničkog dela, stvar je složenija. No, sve do sada napisano jeste u vezi sa tekstom, ali ne i primarna tema istog. U vezi je utoliko što je Vivijen Majer celog svog života nosila foto-aparat sa sobom, ne odlažući ga čak i tokom zvaničnog radnog vremena. Naprotiv, baš tada, nastajale su neke od njenih najboljih fotografija. Umetnica o kojoj govorimo nije želela da bude izložena ali, ironično, doprli smo do njenih dela prvenstveno zahvaljujući internetu, najvećem i najposećenijem izlagačkom prostoru današnjice i, naravno, tek pošto je umrla.

Vivijen Majer (Vivian Maier) rođena je 1. februara 1926. godine u Njujorku. Period rane mladosti provodi u Evropi. Po povratku u Ameriku živi u Njujorku gde radi kao dadilja. Iz Njujorka prelazi u Čikago, izdržavajući se i u tom gradu na isti način, zadržavajući iste stare navike pasioniranog čitanja dnevne štampe, sakupljanja isečaka, hodanja beskrajnim i dinamičnim ulicama na kojima bi fotografisala, umetnički dokumentujući skrivene trenutke grada. Upotrebljene filmove nije razvijala već bi ih ostavljala u školjci, do kraja života ih uopšte ne razvijajući. Istrošivši jedan film, umetnica bi ga momentalo zamenila drugim dok bi iskorišćeni materijal završavao u kutiji za odlaganje starih stvari. Na ulicama pomenutih gradova nastaju njene fascinantne fotografije koje bi se dale opisati nazivima romana Albera Kosrija – Ljudi koje je bog zaboravio, Boje prljavštine, Siroti i gordi.

Vivijen Majer suštinski jeste i nije pripadala dobu u kome je stvarala. Sa jedne strane, njene fotografije izraz su snažne ukorenjenosti u dinamiku, duh i strukturu grada. One nisu samo poetična slika nedavne prošlosti već su, u najboljem smislu te reči, dokument posredstvom koga se dopire do određenog istorijskog trenutka, između ostalog. Individualno uvek pobeđuje nad opštim, a ne obrnuto kako je nemački filozof tvrdio, jer fotografije Vivijen Majer istorija su po Vivijen Majer.

Umetnica nije zabeležila istoriju, naprotiv, ona ju je stvorila. Tako je sa svim velikim umetnicima fotografije koje po sličnosti i foto-dokumentaristici mogu porediti sa Vivijen Majer (Bresonom naročito). Njene fotografije vizuelni su narativ, reljef, zamrznut trenutak života grada i njegovih stanovnika. Zbir malih, svakodnevnih, ličnih istorija  koje nas mogu vratiti nama samima, a prvenstveno naučiti nas da u kontekstu drugih, bolje upoznamo sopstveni grad.

Ono što umetnicu ne čini pripadnikom svog vremena jeste potpuna opskurnost, svako ignosrisanje mogućnosti da se skrene pažnja na sebe i svoje delo posredstvom izložbi, štampanja monografija ili makar delimičnog prelistavanja svog albuma pred drugima. Kao što sam već naglasila, doba u kome živimo, doba u kome je Vivijen živela i stvarala, doba je izloženosti, doba apsolutne demokratizacije umetničkog rezultata. No, umetnica je volela druge da posmatra, ali ne i da sama bude posmatrana. Ironično, ali mi joj na ovaj način zapravo protivrečimo.

Gledanje se uči, ono je proces, rezultat upornog mentalnog treninga. Fotograf, voajer par excellence, uči nas da je gledanje zapravo veština. Prostor iza ključionice, prostor je ispred ogledala. Sočivo foto-aparata onome ko ume da gleda poklanja način da izađe iz sveta, a da istovremeno ostane u svetu. Stoga, Majerova je pravi primer nekoga ko je itekako pripadao svetu, a da je svo vreme zapravo bio na velikoj udaljenosti od njega.

Oгледало и сенка Вивијен Мајер

Vivian Maier – Self-portrait

Speculum и umbra, огледало и сенка, два најприсутнија мотива на аутопортретима Вивијен Мајер. Шта им је заједничко? Светлост, појава која доприноси свакој уметности, али ниједној коначна реализација не зависи од светлости у мери у којој зависи фотографији.

Одувек сам се питала, разгледајући фотографије атељеа уметника, зашто у њима врло ретко има огледала.  Оно је, поред радног стола, основни предмет који би сваки уметник требало да има у својој соби. Огледало није инструмент подилажења таштини већ неопходан елемент сценографије. Оно подстиче илузију да се двострукост може измирити – истовремено поседовати и не поседовати.

Огледало умножава светове и симболички ствара растојања између њих. Оно је сценски простор унутар сценског простора, свет у који се не може прећи а у који се непрестано завирује. Је ли свет иза огледала изопачавање реалности или алтернатива изопаченој реалности? Гледати у себе, у обрисе свог тела и лица а видети другога. Огледало као општи принцип маске.  Испред позорнице стоји огледало, глумац себе посматра (док глуми?).

Стајати испред огледала исто је што и заједно глумети са сопственом сенком. „Ја, то су други“ поручује свако огледало ономе ко стане испред њега. Огледало је саће, унутар једне целине много је других. Када уметник стане пред огледало самоотуђење постаје једини начин самостварања. Отуда аутопортрети.

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Свет иза огледала свет  је сенки. Сенка, или umbra, није толико представа нелагоде колико је антиципација исте. Захваљујући светлости сенка је испрва била човеково прво огледало. Сенка, форма меких контура, за човека који би је пред собом угледао била је оваплоћење магијског чина, религиозног искуства, почетка самоспознаје.

Сенка представља почетак спознаје сопствене коначности и, истовремено, сопствене бесконачности – њу је немогуће нагазити. Она је одраз светова, облика постојања који се прикривају, а ипак, откривајући нам се, желећи да буду препознати.

Сенка је старије огледало од самог предмета, она рефлектује облике у другачијој техници од оне на коју смо навикли. Сенка је природнино средство илузије, огледало је човеково. Узајамну везу између сенке, огледала и човека који разговара наглас сам са собом уметност открива, али на исти тајновити начин на који то чине огледала и сенке разоткривајући, уз помоћ светлости, нечије лице.

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Препоруке: 1 , 2 , 3