Video rad o romantizmu

Klasično ja zovem zdravim, a romantično bolesnim. Nibelunzi su klasični kao i Homer jer je i jedno i drugo delo zdravo i od vrednosti. Nove stvari u većini nisu romantične zbog toga što su nove, već zbog toga što su slabe, bolešljive i bolesne, a staro nije klasično zbog toga što je ono staro, već zbog toga što je snažno, sveže, vedro i zdravo. Ako klasično i romantično razlikujemo prema takvim kvalitetima, ubrzo ćemo biti načisto.  – J. V. Gete 1829.

Pojam klasične i romantične poezije, koji se sad raširio po čitavom svetu i izazvao toliko prepirki i podvajanja potekao je prvobitno od mene i Šilera. Ja sam imao u poeziji načelo objektivnog postupka i uvažavao sam samo njega. A Šiler koji je dejstvovao sasvim subjektivno, smatrao je svoj način za pravi, i da bi se od mene odbranio, napisao je članak o naivnoj i sentimentalnoj poeziji. On mi je dokazivao da sam ja sam protiv svoje volje romantičan i da moja Ifigenija, usled prevlasti osećanja, nije tako klasična i u antičkom smislu kako bismo možda pomislili. Braća Šlegel su prihvatili tu ideju i širili je dalje, tako, da se ona rasprostrla po celom svetu, te sada svak govori o klasicizmu i romantizmu, na šta pre pedeset godina niko nije mislio. – J. V. Gete 1830.

Reč romantizam uvedena je nedavno u Nemačkoj da bi označila poeziju čiji izvor su bile pesme trubadura, pesme koje su rodili vitezi i hrišćanstvo. – Madam de Stal Nastavite sa čitanjem

Bodlerov bestijarij: Labud

circle-cropped (8)

Tvoj lik, Andromaho, u duh mi se vraća!
Rečica, zrcalo gde ne sjaše ništa
Sem ogromne boli, boli tvoga udovišta,
Varljivi Simois, bujan od tvog plača.

Dok sam karuselom išao, probudi
Bogata sećanja moja iznenada,
Staroga Pariza nema (oblik grada
Menja se, vaj! brže nego srce ljudi);

Samo duhom vidim taj logor baraka,
Gomile stubova, kapitele, stene
Kako se pod kišnim lokvama zelene,
Travnjak, i s pločnika čuda svakojaka.

Tu menažerija nekad beše.
Tu, jednom, u času kad još nije ništa
Budno osim Rada, kad iznad smetlišta
Kroz zrak, nem i leden, crn uragan pleše. Nastavite sa čitanjem

Putnik Igo

Fotografija Viktora Igoa u egzilu koju je načinio njegov sin Šarl Igo oko 1853. godine

Ti se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvanredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. (Flober 1964: 11)

Ovako je Gistav Flober pisao svojoj sestri, krajem januara 1843. godine, iz Pariza, o Viktoru Igou. Pismo nam može biti dobar uvod u fascinacije mladog Flobera starijim umetnikom, već tada Bardom, figurom od nacionalnog značaja, čija je slava vremenom dobila odgovarajući nijansu, više mat nego sjajnu. Protok vremena uspostavlja meru.

Floberovi zanosi nisu jenjavali ni deset godina kasnije. Iz Kroasea, petnaestog jula 1853, Flober upućuje pismo svom idolu, egzaltirano i u zanosu. Pismo je odraz divljenja, poštovanja, ali i refleksije o trenutnoj političoj situaciji koja je Igoa proizvela u nacionalnog heroja zahvaljujući progonstvu, prvo na ostrvo Džersi pa na Gernesi. Nastavite sa čitanjem

Роџер Лакхрст о Стокеровом роману „Дракула“

Akvarel Viktora Igoa

Акварел: Виктор Иго

Моје путовање Румунијом допринело је поновном откривању и интересовању за Стокеров роман Дракула, књижевном бисеру викторијанске ере, школском примеру литературе о вампирима, достојног наследника готских романа 18. века.

Ирског писца Брема Стокера инспирисао је румунски кнез Влад Цепеш, окрутан у борби против Турака, али ни приближно колико му је каснија легенда додала. Историјска личност у литератури је познатија под именом Дракула, а о којој је, на основу Стокеровог романа, уметничко сведочанство оставио и редитељ Френсис Форд Копола кроз филм Дракула.

На наредном снимку моћи ћете да чујете Роџера Лакхрста, уредника оксфордске серије посвећене класичној литератури, како говори о рецепцији овог дела у нашем времену, његовом статусу у популарној култури и новим тумачењима која не изостају. Наставите са читањем