Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (prvi odlomak)

Pitate da li su vaši stihovi dobri. Pitate mene. Prethodno ste pitali i druge. Vi ih šaljete časopisima. Upoređujete ih sa drugim pesmama i uzrujavate se kad izvesna uredništva odbiju vaše pokušaje. E pa (kada ste mi već dozvolili da Vam dajem savete), ja vas molim da se svega toga okanite. Vi upravljate svoje poglede napolje, a to pre svega ne biste sada smeli da činite. Niko vas ne može savetovati ni pomoći vam, niko. Postoji samo jedno jedino sredstvo. Udubite se u sebe. Istražite razlog koji Vas nagoni na pisanje; ispitajte da li je on raširio koren u najskrivenijoj dubini Vašeg srca, priznajte sebi da li biste morali umreti kada bi Vam pisanje bilo uskraćeno. Ovo pre svega: moram li ja da pišem? Rijte do dna duše tražeći dubok odgovor. Pa ako bi taj odgovor glasio potvrdno, ako ovo ozbiljno pitanje možete da predusretnete jednim snažnim i prostim moram, onda izgrađujte život prema toj neminovnosti; Vaš život, i u svojim najravnodušnijim i najbeznačajnijim časovima, mora da bude znak i svedočanstvo ovog neodoljivog nagona. Onda se približite prirodi. Onda pokušajte, kao prvi čovek, da iskažete ono što vidite i doživljujete i volite i gubite. Nemojte pisati ljubavne pesme; izbegavajte u početku one pesničke oblike koji su suviše poznati i obični: oni su najteži, jer je potrebna velika, dozrela snaga pa da se da nešto svoje u jednoj oblasti u kojoj se dobra, a delimično i sjajna, predanja javljaju u velikom broju. Zato bežite od opštih motiva i tražite spasa kod onih koje Vam pruža Vaša sopstvena svakidašnjica; opišite svoje tuge i želje, misli koje Vam proleću kroz glavu, i svoju veru u neku lepotu – opišite sve to prisnom, tihom, smernom iskrenošću i upotrebite u izražavanju svojih misli i osećanja stvari iz Vaše okoline, slike Vaših snova i predmete Vaših sećanja. Ako Vam Vaša svakidašnjica izgleda siromašna, nemojte optuživati nju; optužujte sebe, recite samom sebi da niste dovoljno pesnik da biste mogli dozvati njena bogatstva; jer za stvaraoca nema siromaštva niti bednog, ravnodušnog mesta. Pa i kada biste ležali čak i u tamnici, čiji zidovi ne bi dopuštali da ijedan od šumova sveta dopre do Vaših čula – zar i tada ne biste imali još svoje detinjstvo, njegovo divno, kraljevsko bogatstvo, ovu riznicu uspomena? Upravite onamo svoju pažnju. Pokušajte da izvučete na površinu potonule senzacije te daleke prošlosti; Vaša ličnost učvrstiće se, Vaša osamljenost razmahnuće se i postaće sutonasto prebivalište mimo kojeg će u daljini promicati spoljašnja buka. – Pa ako se iz tog skretanja u sebe, iz tog poniranja u svoj sopstveni svet, rode stihovi, onda nećete pomišljati na to da ikoga pitate da li su to dobri stihovi. Nećete ni pokušati da časopise zainteresujete za te radove: jer ćete u njima gledati svoje drago prirodno vlasništvo, delić i glas svog života. Umetničko delo je dobro ako je nastalo iz neminovne potrebe. U ovoj vrsti porekla leži i sud o njemu: drugog suda nema. Zato, veoma poštovani gospodine, znam samo jedan savet: udubite se u sebe i ispitajte dubine u kojima izvire vaš život; na njegovom vrelu naći ćete odgovor na pitanje da li morate da stvarate. Primite taj odgovor onako kako on bude glasio, bez mudrovanja i tumačenja. Možda će se pokazati da ste pozvani da budete umetnik. Onda primite na sebe sudbinu i nosite je, njen teret i njenu veličinu, ne pitajući nikad za nagradu koja bi mogla da dođe spolja. Jer onaj ko stvara mora da bude svet za sebe i da sve nalazi u sebi i u prirodi sa kojom se spojio.

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Helmut Westhoff, Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1901.

Advertisements

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (drugi odlomak)

A ovde odmah da dodam jednu molbu: čitajte što je mogućno manje estetsko-kritičkih rasprava, – to su ili pristrasna gledišta, okamenjena i obesmislena u svojoj beživotnoj otvrdlosti, ili pak vešte igre rečima, kod kojih danas prevagne jedno a sutra drugo, onom prvom potpuno suprotno shvatanje. Umetnička dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti kritikom. Samo ljubav može da ih dokuči i drži, samo ona može da bude pravedna prema njima. – Dajte svaki put sebi i svom osećanju za pravo, nasuprot svakom takvom raspravljanju, prikazu ili predgovoru; ako ipak ne biste bili u pravu, onda će vas prirodno razvijanje vašeg unutarnjeg života polako i vremenom dovesti do drukčijih saznanja. Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvenom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.

Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa. Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni. Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan: strpljenje je sve!

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Leonid Pasternak, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1928.

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi, koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Doba učenja, međutim, uvek je dug, izdvojen razmak vremena, i tako je voleti zadugo i do poodmaklih dana u životu: osamljenost, pojačana i produbljena samoća za onog ko voli. Voleti, pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskroman zahtev koji mu se postavlja, nešto što ga odabira i opredeljuje za daleka dostignuća. Samo u ovom smislu, kao zadatak da obrađuju sebe („osluškivati i kovati dan i noć“), smeli bi mladi ljudi da korste ljubav koja im se daje. Nestajanje u drugom biću i predavanje i svaka vrsta zajednice, to nije za njih (koji još dugo, dugo moraju da štede i skupljaju), to je ono konačno, možda ono za šta čitavi ljudski životi sad još jedva dostižu.

Ali u tome i greše mlada bića tako često i tako teško: što se ona (u čijoj je prirodi da nemaju strpljenja) bacaju jedno drugom u naručje kad ih obuzme ljubav, pa se rasipaju onakva kakva su u svojoj nesređenosti, neredu i pometenosti… A šta onda da bude? Šta da učini život sa ovom gomilom polurazbijenih bića koju ona nazivaju svojom zajednicom a rado bi je nazvala svojom srećom, kada bi se to moglo, i svojom budućnošću? Tu svako gubi sebe drugom za ljubav i gubi drugog i mnoge druge koji bi još došli. I gubi širine i mogućnosti, zamenjuje približavanje i promicanje tananih stvari punih slutnji za jalovu smetenost iz koje više ništa ne može da nastane; ništa sem malo gađenja, razočaranja i bede i spasavanja u jednu od mnogih konvencija koje su, kao opšta skloništa duž ovog najopasnijeg puta, u velikom broju izgrađene. Ni u jednoj oblasti ljudskog doživljavanja nema toliko konvencija kao u ovoj; tu su pojasevi za spasavanje, najrazličitijih izuma, čamci i bešike za plivanje; pribežišta svake vrste umelo je da stvori društveno shvatanje, jer pošto je bilo sklono da ljubavni život shvati kao zabavu, moralo je i da ga udesi da bude lak, jevtin, bezopasan i siguran kao što su javne zabave.

Doduše, mnoga mlada bića koja pogrešno, to jest jednostavno predajući sebe i neusiljeno vole (a prosečni čovek uvek će ostati pri tom) osećaju mučni teret promašaja i hoće i stanje u koje su dospeli da na svoj način učine sposobnim za život i plodnim; jer njihova im priroda kazuje da se pitanja ljubavi, još manje no sve što je inače važno, ne mogu rešiti javno i po ovom ili onom dogovoru; da su to pitanja, prisna pitanja čoveka čoveku, koja u svakom pojedinom slučaju zahtevaju nov, naročit, samo lični odgovor, ali kako bi oni koji su se već spojili i veše se ne odvajaju i ne razlikuju, koji dakle više nemaju ničeg svog, mogli da nađu izlaz iz sebe samih, iz dubine već zatrpane osamljenosti?

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Paula Modersohn-Becker, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1906.

Iz dnevnika Franca Kafke

3. maj 1915.

Potpuna ravnodušnost i tupost. Presahnuo kladenac, voda u nedostižnoj dubini, pa i tamo neizvesno. Ništa, ništa. Ne shvatam život u Strindbergovom delu Zavađeni; što on naziva lepim, meni je odvratno kad se dovede u vezu samnom. Pismo za F., lažno, ne može se otpremiti. Kakva me prošlost ili budućnost draži? Sadašnjost je sablasna, ja ne sedim za stolom nego lebdim oko njega. Ništa, ništa. Pustoš, dosada, ne, nije dosada, samo pustoš, besmisao, slabost. Juče u Dobžihovicu.

4. maj 1915.

Stanje se popravilo, jer sam čitao Strindberga (Zavađeni). Ja ga ne čitam da bih ga čitao, već da ležim na njegovim grudima. On me drži na levoj ruci kao dete. Sedim tamo kao čovek na nekom kipu. Deset puta mi preti opasnost da skliznem, ali posle jedanaestog pokušaja sedim čvrsto, sigurno i imam širok pogled.

Razmišljanje o odnosu drugih prema meni. Ma koliko ja možda bio sićušan, ovde nema nikog ko bi imao razumevanja za mene u celini. Imati nekog ko ima takvo razumevanje, recimo neku ženu, značilo bi imati oslonac sa svih strana, Boga. Otla razume ponešto, čak mnogo, Maks, Feliks ponešto, neki kao E. razumeju samo pojedine stvari, ali i njih sa gnusnim intezitetom, F. možda ne razume ništa, to u ovom slučaju, gde postoji neosporna unutarnja veza, predstavlja dabome nekakav umnogome poseban položaj. Ponekad sam verovao kako me ona razume a da to i ne zna, na primer kada me je, u ono vreme kad sam neizdržljivo čeznuo za njom, čekala na stanici podzemne železnice, a ja u žudnji da što brže stignem do nje, za koju sam pretpostavljao da se nalazi gore, već hteo da potrčim mimo nje pa me je ona tiho uhvatila za ruku.

13. septembar 1915.

Navečerje očevog rođendana, nov dnevnik. Nije toliko potreban kao inače, ne treba da se uznemirujem, dovoljno sam uznemiren, ali u koju svrhu, kad će doći, kako može srce, ne sasvim zdravo srce da podnosi toliko nezadovoljstva i toliko žudnje od koje se neprekidno trza.

Rasejanost, slabost pamćenja, glupost!

Izvor: Franc Kafka, „Dnevnici 1914-1923“, prevela Vera Stojić, Nolit, Beograd, 1978.

Animirani film Pjotra Dumale rađen prema dnevnicima Franca Kafke

Piotr Dumala, Movie poster for 'Franz Kafka'

20. jul 1915.

Smiluj se na mene, grešan sam do u najskriveniji kutak svoga bića. A imao sam dara, sklonosti koje nisu bile sasvim za preziranje, male dobre sposobnosti, rasipao sam ih nerazborito stvorenje kakav sam bio, sad se bližim kraju, upravo u vreme kada bi se spolja sve moglo okrenuti na dobro po mene. Ne guraj me među izgubljene. Znam, to je smešno, iz daljine pa čak i iz blizine smešno samoljublje što tu progovara, ali kad već živim, imam i samoljublje sveg živog, pa ako to živo nije smešno, nije smešno ni sve što ono nužno izražava. – Bedna dijalektika!

Ako sam osuđen, nisam osuđen samo na skončanje, već sam osuđen da se i do skončanja branim.

Ove nedelje pre podne, neposredno pred moj odlazak, činilo se da hoćeš da mi pomogneš. Nadao sam se. Do danas pusto nadanje.

I sve moje jadanje nema u sebi ubeđenja, čak ni pravog jada, klati se poput sidra nekog izgubljenog broda visoko iznad dna u kojem bi moglo da nađe oslonca.

Daj mi samo mira u noćima – detinjasto jadanje.

Franc Kafka, „Dnevnici 1914-1923“, prevod: Vera Stojić, Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Pjotr Dumala je poljski režiser, rođen 9. jula 1956. godine u Varšavi. Njegov animirani film, rađen na osnovu odlomaka iz dnevnika Franca Kafke korespondira sa samom atmosferom kafkijanskog usamljenog sveta, često bizarnog, iznutra kakofoničnog i anksioznog. Odlomak koji sam citirala, iako je iz dnevnika, deluje kao obraćanje. „Daj mi samo mira u noćima“, „Ove nedelje pre podne … činilo se da hoćeš da mi pomogneš“, „Smiluj se na mene..“.

Nisu svi dnevnici umetnička dela za sebe, mnogi pisci, međutim, njih koriste kao prirodan nastavak izražavanja. Kafka je to činio na veličanstven i neponovljiv način. Njegova duša mučena je poput nekog od nesrećnika na Bošovim slikama pakla. Kafkin pakao je interiorizovan. Ne postoji strah od onostranog, već strepnja i drhtanje, strah i neizvesnost od ovostranog, od života sada i ovde.