Bertold Breht: „Pitanja radnika koji čita“

Tko je sagradio Tebu i njenih sedam dveri?
U knjigama zapisana su imena kraljeva.
Zar su kraljevi vukli kamenje?
A Babilon – uvijek ponovo razoren –
Tko ga je sazidao – uvijek nanovo? U kakvim su kućama
Zlatom bliješteće Lime živjeli građevinari?
Kamo su pošli zidari one večeri kad je dovršen Kineski zid?
Pun je slavoluka veliki Rim. Tko ih je podigao?
Nad kim su cezari slavili svoje trijumfe?
Zar je jedino palača bilo u mnogo opjevanom Bizantu?
I u samoj bajoslovnoj Atlantidi
Dozivahu one noći kad ju je more progutalo
Davljenici, vrišteći, svoje robove.
Mladi Aleksandar osvojio je Indiju,
Zar on sam?
Cezar je potukao Gale.
Nije li uz njegao bio bar njegov kuhar?
Filip Španjolski plakao je gorko
Kad mu je potopljeno brodovlje. Nije li plakao još tkogod?
Friedrich Drugi pobijedio je u Sedmogodišnjem ratu.
Tko je još pobijedio s njim?
Na svakoj stranici po jedna pobjeda.
Tko je kuhao gozbu u slavu pobjede?
Svakih deset godina novi velikan.
Tko plaća troškove?
Toliki izvještaji.
Tolika pitanja.

Fotografija: Vivijen Majer

Umetnik i njegov pas: Ivo Andrić

Related image

Na fotografiji iz 1926/27. vidimo Ivu Andrića sa psom, u elegantnom odelu. Pisac se tada nalazio u Marseju. Fotografija je deo teksta posvećenom Andrićevim diplomatskim godinama. Autor teksta bio je Miroslav Karaulac, inače autor knjige „Andrić u diplomatiji“. Nedeljnik Vreme je objavio Karaulčev tekst, a za ovu priliku izdvajam ovaj odlomak:

„Posle izlaska knjige poetskih proza Ex Ponto, septembra 1918. i niza pesničkih i kritičkih radova, objavljivanih tokom 1918. i 1919. u zagrebačkoj štampi, Andrić je u beogradskim književnim krugovima već poznato ime. Crnjanski, koji mu je po izlasku Ex Ponta pisao da ga je knjiga ‘mnogo zanela’ i koji će je tokom 1919. prikazati u tri navrata, kada pročita vest u novinama napisaće mu sutradan: ‘Ja vas jedva čekam. Ako Bog da – vaš dolazak značiće i meni i Beogradu mnogo dobra.’

Tih prvih dana u Beogradu najviše viđa Crnjanskog. Posećuje ga u redakciji ‘Dana’ koju Crnjanski vodi u „jednoj maloj kući u jorgovanima i ladoležu“, kako je sam on opisuje, u Braće Nedića 29. Sećajući se tih njegovih prvih dana u Beogradu, Crnjanski će zabeležiti: ‘Od onih stihova, od one proze, pa čak i drame (!) koje mi je čitao u onoj maloj kući ulice Braće Nedića, nažalost, nije objavio ništa’. Crnjanski mu uzvraća posete u njegovoj kancelariji koja se nalazi u nekadašnjem austrougarskom konzulatu, na Knez Mihaila vencu 16. ‘Posećivao sam ga u zgradi’ kako će o tome pisati, deceniju kasnije ‘čiji su prozori gledali na drveće Kalemegdana i na onog čudnog, bronzanog Dositeja, koji je dolazio, nikako da ode’.

Sobu je našao u Svetosavskoj 29. Smatraće to svojevrsnim uspehom, jer zbog višemesečnih razaranja grada, tokom rata, i reduciranja stambenog fonda, slobodnih stanova bilo je malo, pa je pri opštini osnovan Sud za stanove, sa ovlašćenjem da rekvirira prazne stanove i višak stanbenog prostora, za one koji su ostali bez krova nad glavom. Svojoj zagrebačkoj prijateljici Andrić u prvim pismima iz Beograda, javlja da je klima oštra, život u gradu bučan, ‘prilično zanimljiv ali veoma skup i nezgodan. Ubrajam se u srećne koji imaju jednu sobu, i to čistu, nabavio sam i drva, hranim se prilično, kratko: idealan položaj za jednog savremenog čovjeka.’

Kada Andrić stiže u njega, Beograd te godine broji blizu 100.000 stanovnika i nekih 1000 žandara, tako da se njegovo građanstvo računa u najbolje zaštićeno u Evropi. Iz velike varoši, naglim prilivom stanovništva iz svih krajeva, grad naglo izrasta u novu, uzavrelu, iz dana u dan mnogoljudniju prestonicu. Bombardovan prilikom prve i druge austrougarske okupacije, pljačkan i pustošen prilikom ulazaka u grad i prilikom povlačenja austrougarske vojske, gradske ulice nose još sveže tragove ratnih razaranja koji će biti vidljivi tokom čitave naredne decenije.“

Umetnik i njegov pas: Vladimir Veličković

Image result for Niš

Pas je jedan od najčešćih simbola u slikarstvu Vladimira Veličkovića. On označava dinamiku, potez ruke ovog umetnika čini se poput skoka i trka jednog lovačkog psa. Međutim, osim gracilnosti, brzine i preciznosti pokreta, simbol psa je složeniji. Linija psa inherentna je liniji crtača, preciznosti pokreta njegove ruke, ali značenje je već nešto drugo. Pas je izgon, pas je sluga, pas je nesreća, pas je snaga koja svoju snagu nije artikulisala u svoju korist već u poslušnost, pokornost i trpljenje. Pas, naročito sa ovako prikazanom vilicom, istovremeno je gonjeni i predator.

Slikar je često sebe predstavljao kao psa. Mnoge slike Vladimira Veličkovića koje nose naziv „Autoportret“ zapravo prikazuju psa, u različitim dimenzijama njegovog kretanja i postojanja. „Ljudski život, snoviđenje strašno!“, napisao je Njegoš u „Luči mikrokozma“. Ako je pas simbol vremena i prostora, onda je ljudski život, taj prostor-vreme, nešto poput snoviđenja, strašan kao iskeženi pas u tami. Čitav crtež, Velflinovski rečeno, izgleda veoma barokno. Njegova forma, predmetna prikazanost, moguće značenje autorki ovih redova otkrivaju se u potpunosti kao osnovni postulati barokne umetnosti.

Obratiti pažnju još i na umetnikove slike „Put šest mogućih stanja jednog bića“ (1972-1973), delo visoko 195cm a široko 405cm. Takođe, odlična slika u kontekstu ove teme je i „Pas, fig. XXIV / R, varijacije na temu autoportreta“ (1972-1975), istih dimenzija kao i prethodno pomenuta.

Slika: Vladimir Veličković: „Upotrebljeni elementi i dokumenti, fig. XV“, 1974.

Umetnik i njegov pas: Ričard Avedon

Ričard Avedon bio je jedan od najpoznatijih modnih fotografa 20. veka. Njegove fotografije deo su mnogih modnih editorijala, najpoznatijih modnih časopisa. Ova fotografija nastala je 1955. godine. Na njoj je Dovima, američki model, veoma popularna i uspešna tokom pedesetih. Ona sedi u jednom pariskom kafeu sa svojim predivnim psom, avganistanskim hrtom. Dovima je u Parizu, u  Balenciaga kostimu. Svi elementi su tu, sve ono zahvaljujući čemu idealizujemo grad svetlosti: elegantna devojka, diskretno ali istaknuto našminkana, položaj njenih ruku, izvesni nehaj na stolu, diskretna čaša vina, cigarete i ona .. ah, zamišljena. Možemo da osetimo uzdah ove gospođice, skoro literarne heroine. Veličanstvena fotografija i jedan od dokaza da modnu fotografiju, kao i umetnost mode uopšte, ne treba podceniti. Uostalom, upravo su Amerikanci u Parizu zaslužni za sav mitski oreol koji smo pripisali ovom gradu, a to nije malo.

Fotografija: „Dovima with Sacha, cloche and suit by Balenciaga, Café des Deux Magots, Paris“, 1955. Photograph by Richard Avedon © The Richard Avedon Foundation.

Umetnik i njegov pas: Arnold Šenberg

Image result for arnold schoenberg 

Arnold Šenberg, austrijski kompozitor, sa svojim psom, tokom boravka u Sjedinjenim američkim državama. Šenberg je bio avangardni kompozitor koji je značajno uticao na razvoj muzičke umetnosti 20. veka svojim delima, ali i teorijskim stavovima. Poslužio je i kao predložak za Manovog ukletnog umetnika, Adrijana Leverkina, predočenog u romanu „Doktor Faustus“. Sve dosadašnje objave na blogu A . A . A o ovom kompozitoru možete pogledati ovde.

Umetnik i njegov pas: Heinrich Kühn

Meine Diana 

Ovo je jedna od najranijih crno-belih gotografija na kojoj je prikazan pas. Ne razabiram kojoj rasi pripada ali je njegova duša ovde ostala, tako se čini dok posmatram ovaj pogled, lepu njušku, spuštene uši i glatko krzno. Mudro gleda, „samo što ne progovori“, kako bi se to reklo za pametnu životinju. Ovo je još jedno u nizu umetničkih dela koje afirmiše pojavu psa u umetnosti i njegov značaj za umetnika. Dosadašnje postove na ovu temu možete pogledati ovde.

Fotografija: Hajnrih Kun, „Moja Dajana“, 1896.
Izvor: Photo Seed

Zoran Konstantinović o Štefanu Cvajgu

Cvajg i pas

Poslednja poruka koju je Štefan Cvajg uputio prijateljima pre nego što će se, 23. februara 1942. godine, po svojoj volji rastati sa životom svakako je jedno od najpotresnijih svedočanstava u istoriji nemačke književnosti i jedan od najrečitijih iskaza o onim teškim duševnim patnjama koje su razdirale malobrojnu duhovnu elitu među Nemcima koja je ostala verna humanističkim idealima. Cvajg ni u emigraciji nije znao za materijalne brige, inače toliko mučne za mnoge njegove sapatnike, i u svom dalekom prekomorskom utočištu, u Brazilu, lično se mogao osećati bezbedan. Ipak, zajedno sa svojom ženom, on se odlučuje na samoubistvo. Krajnje senzibilan, taj pisac je suviše patio zbog toga što je Evropa, čije je bogato kulturno nasleđe smatrao svojim nedeljivim duhovnim zavičajem, trpela ropstvo i poniženje, što je utonula u mrak bezdušnog varvarstva. Suptilna duša čoveka koji je celog života propovedao ljubav i razumevanje među narodima i verovao u kompromis među ideologijama, klasama i rasama, kome se činilo da se svi nesporazumi mogu otkloniti, nije se mogla miriti sa onim što se događalo, makar to bilo i daleko od njega. Virtuoz koji je otkrivao najtananije estetske mogućnosti nemačkog jezika morao je osećati upravo fizički bol što je taj jezik toliko oskrnavljen kao oruđe ideologije totalnog nasilja i laži, totalne mržnje i zločina.

Kada je Cvajg napisao tu poslednju poruku, već je bilo prošlo devet godina kako je napustio Austriju, koja se kao samostalna država u trenutku njegovog odlaska već nalazila u agoniji; vladajući klerofašisti borili su se na dva fronta: protiv radnika i protiv nacista. Radnike su uspeli da pobede, i ustanak u februaru 1934. godine ugušen je u krvi. Ali domaći nacisti imali su moćnog saveznika u Nemačkom rajhu, i u martu 1938. godine Hitlerove trupe učiniće kraj prvoj austrijskoj republici. Cvajga je ta bolna vest zatekla u Londonu i najviše ga je bolelo to što je znatan deo Austrijanaca zaboravio na samostalnost i neizmerno bogatstvo svojih mnogovekovnih kulturnih tradicija i oduševljeno pozdravio nacističku soldatesku. Svoj dom u Salcburgu, koji je mnogim istaknutim Evropljanima ostao u sećanju po gostoljubivosti njegova domaćina, Cvajg nije više imao prilike da vidi. Dragocene umetničke zbirke opljačkane su i raznesene, gazilo se po prepisci i po rukopisima. Ploveći za Brazil, Cvaj sa tugom govori o vrednostima koje je čovek s ljubavlju prikupljao, u koje je unosio deo sebe i sa kojima, ako mu ih neko otme, gubi i deo sebe. Brazil ga je srdačno dočekao, ne kao prognanika koji je zakucao na vrata, već kao uglednog pisca evropskog, upravo svetskog glasa, kao najomiljenijeg pisca nemačkog jezika. Jer, iako su nacisti, došavši na vlast, prekinuli sa izdavanjem njegovih dela, izbacivali ih iz biblioteka i spaljivali, ona su izdavana van Nemačke, i okupirane Austrije, i pre svega prevođena na sve kulturne jezike sveta i oduševljavala milione čitalaca.

Danas, nekoliko decenija posle toga, kada celovitije sagledamo razvoj koji je evropska književnost otada doživela i put kojim je ona išla, Cvajgovo delo ocenjujemo unekoliko drugačije nego njegovi savremenici. Priznajemo, doduše, strastvenost Cvajgovog pisanja, suptilnost njegovih psiholoških analiza, majstorstvo njegovog stila i širinu njegove kulture. Ali ujedno smo svesni toga da je to delo ponegde suviše naglašena projekcija Frojdovih pogleda, da suviše ističe biološko-seksualno načelo i demonizam erotike, i da u tom isticanju prenebregava svu moguću raznolikost estetskog doživljaja. Ipak, i danas čitamo Cvajga sa uživanjem i iznad svega uživamo i cenimo njegovu evropsku misao, njegovo opredeljenje za humanost, njegovu borbu za poštovanje čoveka i za borbu pojedinca.

Cvajg potiče iz imućne jevrejske porodice; rodio se 28. 11. 1881. godine u Beču, kao sin industrijalca. Studirao je germanistiku i romanistiku u Nemačkoj i Francuskoj, postao je doktor filozofije, a tom titulom se nikada nije služio. Voleo je da putuje, materijalna situacija njegove porodice to mu je dopuštala. I tako je putujući obišao mnoge zemlje: Evropu i Severnu Afriku, Indiju i Ameriku. Godine 1928. pozvan je u Sovjetski Savez i prisustvovao je proslavi stogodišnjice Tolstojeva rođenja. U to vreme pojavilo se u ruskom prevodu i celokupno izdanje njegovih dela sa predgovorom M. Gorkog, sa kojim je sklopio toplo prijateljstvo. Takvo prijateljstvo povezuje ga i sa belgijskim pesnikom Verharenom i sa Romenom Rolanom, sa nizom istaknutih ličnosti iz prve tri decenije našeg stoleća. Prepiska sa njima živo je svedočanstvo Cvajgovih plemenitih napora za bolje čovečanstvo. Tim naporima poslužili su i njegovi mnogobrojni prepevi, pre svega Verharena, Bodlera i Verlena. Naročito je Verharen Cvajgov omiljeni pesnik, a prepev njegove himne Jelenin povratak ostaje Cvajgov najzanačajniji prilog nemačkog prevodilačkoj književnosti. Značajne su i njegove zasluge oko izdavanja dela Romena Rolana i Dostojevskog na nemačkom jeziku. Kao i T. Man, Cvajg je osećao potrebu da se Nemci podjednako okrenu i romanskom i slovenskom svetu, da budu posrednici između Francuza i Rusa. Bio je kosmopolit koji veruje u budućnost sveta.

Originalni književni rad Cvajgov gotovo je nepregledan. U devetnaestoj godini objavio je zbirku lirskih pesama Srebrne strune (1901), ispevanih u duhu intuitivne i impresionističke neoromantičarske lirike i u stilu francuskog simbolizma i bečke škole, pre svega Hofmanstalovog traganja za blistavim rečima i zvučanjima. Motiv im je strah na pragu života, usamljenost, čežnja za daljinama i zvezdama, žudnja za ženom, duševni nemir u kome pesnik osluškuje šum svoje krvi. Godine 1904. izlazi prva Cvajgova zbirka novela Ljubav Erike Evald, koja sadrži već sve elemente piščeve novelistike: strasnost, ličnu ispovest i jezičku izvajanost. Na tu zbirku nastavlja se kasnije još dvanaestak knjiga novela. Godine 1905. objavio je prvu biografiju Verlen. Taj veliki francuski pesnik značio je za njega prvi susret sa njemu do tada nepoznatom sublimacijom i rafiniranom umetnošću reči.

Ali to su samo počeci, manje-više nezapaženi. Šira publika obratiće pažnju na Cvajga tek pošto se u Drezdenu prvi put prikaže njegova drama Terzit (1908). Za Homera je Terzit, grbav i nakaradan, šaljiva figura, a kod Cvajga on na kraju ostaje pobednik. Međutim, i ta drama je sušta lirika kao zapravo sve što je mladi Cvajg napisao. Tragedijom Jeremija Cvajg nas zatim iz sveta Grka i njihovog doba vodi u doba propasti Jerusalima. Ta dramatizovana legenda i rečita opomena u kojoj se pojedinac, neshvaćeni prorok kome se svi rugaju, suprotstavlja histeriji nasilja i uništenja koja je zahvatila ljude, prikazana je u jeku rata, 1917, u Švajcarskoj. Cvajgu je odobreno da putuje na premijeru svoga komada u Cirih. Međutim, on će ostati u Švajcarskoj i zajedno sa Rolanom voditi borbu protiv rata.

Vrativši se ubrzo posle rata u Austriju, Cvajg se kao pripovedač i esejist proslavio, pre svega svojim društveno, donekle akcentuiranim, no prevashodno psihološki produbljenim zbirkama novela Amok (1922) i Pometnja osećanja (1926). U njima nastavlja tehniku Šniclerove psihološke novele, produbljujući je još više u pravcu Frojdovih saznanja. Zato njegovu pažnju i privlače strane i neobuzdane prirode u kojima se vidno egzemplificira silina njihovih nagona. Njegovom temperamentu, međutim, kao da najviše odgovaraju romansirane biografije: o Fušeu, nastala 1929, o Mariji Antoaneti, objavljena 1932, o Erazmu Roterdamskom iz 1934. godine i o mnogim drugim istorijskim ličnostima. Kritička studioznost istorijskih činjenica sjedinjena je sa živom rekonstrukcijom likova. Forjdova teorija kao da se udružuje sa Hegelovim principom da je odabranim ljudima u istoriji suđeno da društvo povedu u jednom pravcu, ali da je tim istorijskim činom njihova uloga okončana, a samim tim njihova sudbina postaje beznačajna.

Te istorijske biografije nalaze se između stručne studije i romana, a ceo niz Cvajgovih eseja kreće se između studije i novele. One su skupljene u cikluse od po tri eseja i nose zajednički okvirni naslov Neimari sveta. Godine 1920. objavljeni su kao prva knjiga pod naslovom Tri majstora, eseji o Balzaku, Dikensu i Dostojevskom, kao velikim umetnicima epskog stvaranja. U zbirci Borba protiv demona (1925) tragika ludila je zajednička odlika koja povezuje Helderlina, Klajsta i Ničea, dok se u knjizi Tri pesnika svoga života (1928) Kazanova, Stendal i Tolstoj ističu kao tri različita tipa samoprikazivanja. Zbirka Lečenje duhom, objavljena 1931. godine, sadrži eseje: o F. A. Mesmeru, koji je u drugoj polovini XVIII stoleća prvi počeo lečiti ljude magnetizmom, o M. Beker-Edi, koja je u drugoj polovini XIX veka razvila neku sugesgtivnu teoriju o tome da je bolest nešto nerealno, plod neznanja i greha, i da se molitvom može otkloniti, i esej o Frojdu, koji se nalazi u središtu Cvajgovih razmišljanja o psihologiji. Svi su ti eseji pisani vanrednim stilom, bogata istorijska građa zgusnuta je u plastične, reljefne slike, a likovi su zahvaćeni u svojim naročitim, karakterističnim crtama.

Cvajgovo ime nadaleko je proslavila sveščica od pet istorijskih minijatura, koja nosi naslov Zvezdani časovi čovečanstva (1927). Osvetljavajući izabrane značajne trenutke, Cvajg komprimirano prikazuje sudbine velikih ljudi i tokove krupnih povesnih zbivanja: Napoleona i njegovog generala Grušija kod Vaterloa, Geteovu poslednju ljubav sa Ulrikom Levecov, istoriju Generala Sutera, pomilovanje Dostojevskog neposredno pred pogubljenje, kao petu skicu, tragediju kapetana Skota na južnom polu. Istorijsko zbivanje sadrži uvek elemente aktuelnosti. Zbirka je dopunjena 1936. godine, iz zaostavštine, 1943. godine novim skicama: otkrićem Tihog okeana, padom Carigrada a time i Vizantije, događajem iz života kompozitora Fridriha Hendela, nastankom “Marseljeze“ i sudbinom njenog autora, otkrićem Eldorada, polaganjem telefonskih kablova u okean između Engleske i Amerike i emitovanjem prve poruke tim putem, Tolstojevim bekstvom pred smrt, i – kao poslednjom – Lenjinovim polaskom u Rusiju 1917. godine. Te minijature potiču iz najrazličitijih vremena i najrazličitijih podneblja. One su zvezdani časovi kao sudbonosti trenuci u razvoju čovečanstva.

Posle Cvajgove smrti sve veći značaj dobija njegova autobiografija objavljena pod naslovom Svet jučerašnjice. To je svakako jedno od najbogatijih i najkarakterističnijih memoarskih dela, živopisna slika jedne epohe, od kraja prošlog veka do početka drugog svetskog rata. Svet jučerašnjice, zahvaćen iz Cvajgove perspektive, interpretiran i ilustrovan nizom susreta i doživljaja, svet je Austro-Ugarske Monarhije, svet sigurnosti, moralnih obaveza, koji bi da je nekim slučajem sačuvan, doneo rešenje svih konflikta: izmirio bi socijaldemokrate sa aristokratama, Slovene sa bečkim centralizmom, konzervativne tradicije sa industrijalizacijom. Teško je danas reći šta bi sve bilo i šta je sve moglo biti. No Cvajgu treba priznati da je u ono što je pisao i propovedao iskreno verovao i da je tu veru potkrepio i svojim životom.

Zoran Konstantinović, Pismo nepoznate žene (pogovor)
Rad, edicija „Reč i misao“, Beograd, 1969.

Izvor: Livano 85