Nikola Tesla: „Moji izumi“ (prvi odlomak)

Related image

Ponekad sam video kako je sve oko mene ispunjeno plamenim jezičcima. Umesto da se smanjuje, njihov intenzitet je vremenom postajao sve jači i čini se da je dostigao svoj maksimum kada sam imao oko dvadeset i pet godina. Kada sam boravio u Parizu 1883. godine, jedan ugledni francuski fabrikant me je pozvao u lov, i ja sam prihvatio njegov poziv. Dugo sam bio vezan za fabriku i svež vazduh me je divno okrepio. Vrativši se u grad te večeri imao sam osećaj da mi mozak gori. Video sam svetlost u kojoj kao da je bilo malo Sunce i celu noć sam proveo stavljajući hladne obloge na svoju izmučenu glavu. Konačno su se učestalost i snaga bleskova smanjile ali je trebalo duže od tri nedelje da se potpuno smire. Kada mi je drugi put bio upućen poziv odgovor je bio izričito NE! Ovi svetlosni fenomeni se još uvek s vremena na vreme javljaju, kao onda kada mi sine nova ideja sa mnoštvom svojih mogućnosti .. 

Nikola Tesla, „Moji izumi“ (odlomak)

PDF verziju ove knjige možete preuzeti ovde.

Salon jednog dendija

File:Albert Chevallier Tayler - The Grey Drawing Room 1917.jpg

Albert Chevallier Tayler – „The Grey Drawing Room“, 1917.

Ovako je mogao izgledati jedan engleski ili francuski dendi i esteta početkom 20. veka u svom salonu. Zamišljam Rilkea ili Prusta (odličn vizuelni predložak za prostore kojima su se kretali njegovi junaci) na mestu ovog gospodina. Ipak, ne zaboravimo da je slika nastala 1917. godine. Prvi svetski rat još uvek nije završen, a u Rusiji revolucija uzima maha. Zato, kada vidim ovu sliku, setim se izjave jednog Bakunjinovog sledbenika koji nije mogao da poveruje da su sve novine ovog sveta, sve reportaže, izveštaji i događanja tu samo da bi buržuj mogao spokojno čitati novine izjuta!

Da, zvuči duhovito, a pomalo i apsurdno. No, novac, posebno velika količina novca u posedu jedne osobe, upućuje na neravnopravnu raspodelu i, bez izuzetka, na nepravdu koju velika grupa ljudi podnosi zbog toga. Nadamo se da ovaj gospodin koga je Tajler prikazao nije eksploatisao decu u rudnicima, što je bio običaj bogatih engleskih industrijalaca, a i njihovih prethodnika kolonizatora. Setimo se, baza svekolikog bogatstva Evrope nije proizvodnja, već pljačka.

No, ne moramo nužno ovoj priči davati socijalni aspekt, ali je dobro kontrastirati je sa istorijskim događanjima u svetu godine kada je nastala. Naglašavam ovo jer smatram da je slika lepa, ali anahrona. Zamislimo, opet anahrono, da ovaj esteta čita jedan Hartmanov odlomak:

Estetika nastoji da razotkrije tajnu koja u umetnostima svakako ostaje sačuvana. Ona nastoji da analizira akt uživajućeg posmatranja, koji samo dotle može postojati dok ostane nerazložen i od misli neometen.

Primer je anahron jer je Hartmanovo delo „Estetika“, odakle je citat preuzet, objavljeno tek 1953. godine. Takođe, slika danas, u kontekstu doba u kome mi živimo, deluje anahrono, ne samo zbog svog realističnog prikaza, već i zbog same teme. Koliko ljudi znate da ovako provode svoja jutra, u ovakvim salonima?

Na zidu vidimo ikonu Bogorodice sa Hristom u vizantijskom stilu. Levo od nje, na bogato ukrašenoj komodi, recimo da je od orahovine, stoje tri vazne, recimo da su kineske, iz dinastije Ćing. Pod nogama prikazanog su položeni crteži, tu je još jedna vazna, ovog puta možda dopremljena iz Drezdena i stilska stolica iz doba Luj-Filipa.

Kao i citirani redovi Nikolaja Hartmana, tako i ova slika poseduje izvesnu poetsku bistrinu, svež jutarnji vazduh, orošen od besmisla istorije i problema modernog sveta. Zato se i našla na ovom internet mestu. Ja sam polazeći od nje izgradila jednu sasvim novu priču, tek mogući narativ, i ona me je podsetila mnogih detalja. Osim što je lepa, ona i podučava. Eto, čak je i Horacije našao svoje mesto pod Suncem našeg doba.

Lavinija Fontana, „Autoportret za klavir čembalom“, 1577.

Italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614) naslikala je sebe u svom ateljeu kako sedi za tada popularnim muzičkim intrumentom klavir čembalom, u raskošnoj crvenoj haljini sa belom kragnom dok joj sluškinja pridržava notne zapise. U istoriji umetnosti ova slikarka zapamćena je kao prva žena koja je slikala naga ženska tela prilagođavajući ih mitskim scenama.

Ženski portret na blogu A . A . A

Iz filma „Only Lovers Left Alive“

1a2b3c

Only Lovers Left Alive, poslednji film američkog reditelja Džima Džarmuša, sadrži scenu gde je nekoliko sekundi oko kamere zadržano na zidu dnevne sobe jednog od junaka filma, Adama. Na zidu se nalaze uramljene fotografije svih ljudi tokom duge istorije zapadne kulture koje su modernog vampira inspirisale duhovno, intelektualno i stvaralački.

Na prvoj slici prepoznajemo Baha, Leonarda Koena, Meri Volstonkraft, Poa, Malera, Kafku, Vejtsa i engleskog baroknog kompozitora Henrija Persela (gornji desni ugao).

Na drugoj slici prepoznajemo Vilijama Blejka, Peti Smit, Njutna, Frenka Zapu, Igi Popa, Barouza i Kristofera Marloua (donji desni ugao).

Na trećoj slici prepoznajemo Bodlera, Baster Kitona (setimo se Bertolučijevog filma „Sanjari“ gde se vodi dilema ko je bolji komediograf – Kiton ili Čaplin), Nikolu Teslu, Remboa, Emili Dikinson, Marka Tvena, Džejn Ostin, Šelija, Oskara Vajlda, Bili Holidej, Frenka Sinatru, Beketa i Nil Janga.

Još jedna od zanimljivosti filma jeste odabir dva grada u kojima se radnja dešava. U pitanju su Detroit i Tandžir. Tandžir, grad na severu Maroka, poznat je po tome što je u njemu dugo boravio Vilijam Barouz. Detroit, grad duhova, napušten industrijski grad, idealno je mesto odbeglih od savremene civilizacije koja stoji nasuprot vrednostima duhovnih tragalaca čiji su portreti na Adamovom zidu.

Takođe, zanimljivo je napraviti paralelu između Detroita i Berlina, grada koji se ne pominje u filmu, ali koji je implicitno prisutan. Ne postoje dva sličnija mesta, duhovno i ekonomski (činjenica ne od malog značaja), od Berlina i Detroita. Oba grada bar jednom (Berlin čak više puta) bila su potpuno ekonomski ruinirana gde su se posredstvom socijalnih i društvenih previranja razvili novi oblici (sub)kulture.

Berlin tridesetih godina sa posleratnom inflacijom, kabareima i ruskom emigracijom. Zatim, Berlin devedesetih godina, posle pada zida, sa skvotovima, tehno muzikom i novim oblikom izlaganja umetnosti. Detroit na sličan način ponavlja priču, samo na drugom kontinentu, i u drugom vremenu, tamo gde je kontekst malo drugačiji, ali je suština ista. Ruinirani grad metafora je ptice Feniks, ljubavničkih lutanja noću, muzike i reči.

Ateljei otvorenih prozora kao tema romantičarskog slikarstva

fridrih 4

Kaspar David Fridrih je u više navrata crtao prozore svog studija naglašavajući na taj način predeo ispred, ali i više od toga, naglašavajući odnos spoljašnjeg i unutrašnjeg, subjekta i objekta, posmatrača i predela. Prozor je od doba romantizma posmatran kao simbol subjektivne perspektive na osnovu koje se stvarnost poima, doživljava i imaginativno realizuje kroz umetnost. Naravno, u pitanju je još i stara tema umetnika i njegovog ateljea, sobe kao izolovanog i neophodnog prostora za stvaranje, kontemplaciju i putovanje kao ostvarenje unutrašnje dinamike ili oblikovanja one spoljašnje u adekvatanu formu.

Tokom 19. veka prikazi ateljea i soba sa otvorenim prozorom – odakle bi pogled dopirao do horizonta koji se odnosio na stvarni ili tek samo imenovani (italijanski) pejsaž – nije jedino odlika Fridrihovog slikarstva već i mnogih drugih nemačkih i francuskih umetnika. Pre nekoliko godina održana je izložba „Rooms With a View: The Open Window in the 19th Century“ u Metropoliten muzeju u Njujorku gde su izložena dela sa ovom tematikom, od izuzetnog značaja za poimanje romantičarske umetnosti u celosti – od romantičarske ironije do interesovanja za pejsaž i odnosa subjekta i objekta, stalne napetosti koja je opsedala i tadašnje klasične nemačke filozofe: Kanta, Hegela, Šelinga i Fihtea.

Carl Gustav Carus (German, 1789–1869)
‘Studio Window’, 1823–24.

Franz Ludwig Catel (German, 1788–1856)
‘A View of Naples through a Window’, 1824.

Constant Moyaux (French, 1835–1911)
‘View of Rome from the Artist’s Room at the Villa Medici’, 1863.

Johann Christian Dahl (German, 1788-1857)
‘View of Pillnitz Castle’, 1823.

Jean Alaux (French, 1785-1864)
‘Louis Vincent Palliere in His Room at the Villa Medici’, 1817.

Jean Alaux (French, 1785-1864)
‘Picot in His Studio at the Villa Medici’, 1817.

Leon Cogniet (French, 1794-1880)
‘The Artist in His Room at the Villa Medici’, 1817.

Valter Benjamin: „Luj Filip ili enterijer“

Glava…
Na noćnom stočiću, kao ljutić,
Počiva. — Bodler, Mučenik

Pod Lujem Filipom (Louis Philippe), privatna individua stupa na istorijsku pozornicu. Ekspanzija demokratskog aparata, preko novog izbornog zakona, podudara se s parlamentarnom korupcijom u režiji Gizoa (François Guizot). U njenoj senci, vladajuća klasa stvara istoriju; drugim rečima, završava svoje poslove. Ona nastavlja sa izgradnjom železnice, da bi povećala vrednost svojih akcija na berzi. Ona promoviše vladavinu Luja Filipa, kao primer privatnog pojedinca koji upravlja svojim poslovima. U Julskoj revoluciji (1830), buržoazija ostvaruje svoje ciljeve iz 1789 (Marx).

Po prvi put, mesto stanovanja privatnog pojedinca ne poklapa s njegovim radnim mestom. Ono prvo počinje da se konstituiše kao enterijer. Njegova dopuna je kancelarija. Privatnom pojedincu, koji u kancelariji mora da se bavi stvarnošću, potrebna je domaća unutrašnjost, da bi ga zadržala u njegovim iluzijama. Ta nužda je utoliko veća utoliko što on nema nameru da dopusti da njegove trgovačke preokupacije ugroze one društvene. U stvaranju njegovog privatnog okruženja, obe te sfere se drže na odstojanju. Odatle izvire fantazmagorija enterijera, koji za privatnog pojedinca predstavlja univerzum. U enterijeru, on povezuje daleko i davno. Njegova dnevna soba je loža u pozorištu sveta.

Digresija o jugendstilu. Razbijanje enterijera, do kojeg dolazi s jugendstilom, dešava se na smeni vekova. Naravno, u skladu sa sopstvenom ideologijom, jugendstil bi trebalo da dovede enterijer do savršenstva. Njegov cilj je preobražaj usamljene duše. Individualizam je njegova teorija. Sa Van de Veldeom (Henry Van de Velde), kuća postaje izraz ličnosti. Za takvu kuću, ornamentacija je isto što i potpis za sliku. Ali, ta ideologija ne izražava pravo značenje jugendstila. On predstavlja poslednji kontranapad umetnosti, koju je u njenoj kuli od slonovače opkolila tehnologija. Taj pokušaj mobiliše sve unutrašnje rezerve. On pronalazi svoj izraz u medijumskom jeziku linije, u cvetu kao simbolu gole, biljne prirode suočene s tehnološki naoružanim svetom. Novi elementi gvozdene konstrukcije – noseći stubovi – zaokupljaju jugendstil. U ornamentima, on pokušava da te forme vrati umetnosti. Beton mu nudi nove mogućnosti za plastičnu kreaciju u arhitekturi. Otprilike u to vreme, stvarni centar gravitacije životnog prostora pomera se u kancelariju. Nestvarni centar pronalazi sebi mesto u kući. Posledice jugendstila opisane su u Ibzenovom Majstoru graditelju (Henrik Ibsen, Bygmester Solness, 1892): pokušaj pojedinca da se, na osnovu svoje unutrašnje snage, nadmeće s tehnologijom, vodi ga u propast.

Verujem… u svoju dušu: Stvar. — Leon Deubel, Oeuvres (Paris, 1929)

Enterijer je azil za umetnost. Kolekcionar je pravi stanar enterijera. On se posvećuje tome da preobražava stvari. Na njega pada sizifovski zadatak oslobađanja stvari od karaktera robe, tako što dolazi u njihov posed. Ali, on im dodeljuje samo vrednost znalca, pre nego upotrebnu vrednost. Kolekcionar sanja kako stiže ne samo u neki udaljeni ili davni svet, već i bolji – u kojem ljudska bića sigurno nisu bolje opskrbljena svakodnevnim potrepštinama, ali u kojem su stvari oslobođene mukotrpne obaveze korisnosti.

Enterijer nije samo univerzum već i étui (ukrasna kutijica) privatne individue. Stanovati znači ostavljati tragove. U enterijeru je to naglašeno. Pokrivači i miljei, kutije i kovčežići, prisutni su u izobilju; u njih su utisnuti tragovi najobičnijih upotrebnih predmeta. Na potpuno isti način, tragovi stanari su utisnuti u enterijer. Pojavljuje se i detektivska priča, koja sledi tragove. U „Filozofiji nameštaja“ („The Philosophy of Furniture“, 1840, esej o unutrašnjoj dekoraciji), kao i u svojoj detektivskoj fikciji, Po (Edgar Allan Poe) se predstavlja kao prvi fiziognomist kućnog enterijera. Kriminalci iz prvih detektivskih priča nisu ni džentlmeni, niti drumski razbojnici, već privatni građani iz srednje klase.

Izvor: Valter Benjamin, „Pariz, prestonica XX veka“, preveo Aleksa Golijanin.

Fotografije: Ežen Atget

Tekst je preuzet sa sajta Anarhija/Blok 45

Muzej „Pietro Canonica“ u Rimu

PIETRO CANONICA HOUSE MUSEUM, ROME 1PIETRO CANONICA HOUSE MUSEUM, ROME 2

Muzej italijanskog skulptora Pietra Canonica sadrži predmete iz umetnkovog ateljea koji evociraju na atmosferu ateljea koje je u svojim pripovetkama i romanima opisivao Henri Džejms.

Magazin Vogue je pre tri godine za potrebe septembarskog izdanja objavio fotografije Eni Lebovic koje bi trebalo da prikazuju Edit Varton i Henrija Džejmsa u ateljeu njihovog zajedničkog prijatelja skulptora.

Fotografije iz muzeja i modnog magazina neodoljivo podsećaju jedna na drugu. Detaljnije o muzeju možete pogledati ovde, dok ostatak fotografija iz magazina Vogue možete videti ovde.

Osunčane sobe: Carl Vilhelm Holsøe

Carl Vilhelm Holsøe

Jutarnja tišina, osunčane sobe. Verovatno se čuo cvrkut ptica napolju, a šljive su cvetale. Prozori koji dele sobe od spoljašnjeg sveta nisi im odrekli svetlost, bistrinu jutra, trenutak spokoja koji bi se otkrivao u praznini, podjednako zvuka i dešavanja. Sobe su pune predmeta. Oduvek sam se pitala, da li je slikar opsednut njima ili mu je bilo bitnije ono što je odsutno. Ljudi. Kome pripadaju ovi predmeti, čije su to uspomene, kroz njih materijalizovane. Kao i u pojedinim romanima: važnije je ono što nije rečeno.

Umetnost ovog danskog slikara uporediva je sa slikarstvom Vilhelma Hamershoia, o kome sam već pisala. Motivi su im uporedivi, iako je paleta potpuno drugačija. U tradiciji je, naročito holandskog slikarstva, pa tim posredničkim putem i danskog, stavljanje akcenta na ono što je unutrašnje, enterijere kao simbolička ogledala, više nego pozornice.

Dokumentarni film o Li Miler

.

„Man Ray Portraits brings together some of his most famous portraits including those of his lover and collaborator Lee Miller. We visited Miller’s home at Farley Farm in Sussex, and spoke to her son, Antony Penrose, about her complex and enduring relationship with Man Ray through personal letters, photographic portraits and even a forgotten suitcase…“

Izvor: The Art Fund UK