Jovan Hristić: „Jedno sentimentalno putovanje po mojoj sobi“

… j’ai découvert que tout le malheur des hommes
vient d’une seule chose, qui est de ne savoir pas demeurer
en repos, dans une chambre… Paskal

… U Srbiji… svaki čovek u svom vajatu spava (bez vatre i ljeti i zimi: jer se u vajatima ne loži vatra)…i drži svoje haljine i ostalo koješta. Vuk, Rječnik

1

Polako, leto se završavalo pljuskom kiše. Nije nam
Bilo dato da završimo svoja putovanja, ostali smo
Zaboravivši snagu početka, sa uzaludnom radošću kraja.

Dočekivao sam opet sebe u istoj tišini, a more
Budući taj život, spava na malokrvnom suncu,
Dok stari mi otrov polako struji krvotokom.

U istoj sobi počeli, u istoj okončaćemo, a iste bitke
Prelaze zidovima, kao senke vazduhom što čeka
Krila. Polako, leto se završavalo pljuskom kiše.

Oči budućeg jutra, oprostite nama koji nikada
Nećemo znati za vas. Oprostite našim sobama.
Dok stari nam otrov polako već struji krvotokom.

2

Ponovljeno: Ne, dragi moj, nećemo otići,
Kao da su sve bitke dobijene, crvi otišli
U zatišju smo spokojni kao ponovo rođeni.

Ko je to hteo? Treba da podelimo želje,
Ali to je već moja volja, moj mir u tvojoj ruci,
Potrebno je samo biti već jednom oči u oči.

Čudovište drago, sa kojim lomim svoj hleb,
Dok izmenjujemo te iste šuplje reči,
U sobi gde nas uglovi spajaju bez uspomena.

E, pa lepo. Sedimo, prijatelji za prekinutim ručkom,
Nas dvojica, sasvim jedan drugome suvišni,
Koji smo na prečac otkrili da ne možemo jedan bez drugoga.

3

U toj igri izgubio sam sve što sam imao,
Pust i prazan, dok on ustaje sasvim ravnodušno
I ja znam da neće da mi pruži poslednju priliku.

Gledamo se, i ja još jednom prepoznajem
Sve ono što sam mogao da budem, mojih stotinu života,
Od kojih onaj pravi, zapisani, nikad nisam i neću znati.

On je navikao na dobitak, i u ćutanju pred odlazak
Koje se kao plima diže između nas, ja se nadam
Da će mu jedan od njih valjda promaći između prstiju.

Uzalud. Kažu da treba početi ispočetka, ali to je samo priča.
Ogromna dosada neostvarenih želja raste kao neki biser
Koji se školjka grčevito plaši da ne ispljune.

4

Ovde opet, u sopstvenoj sobi, kao fantom
Koji odjednom dobija sve četri dimenzije
I one koje nikada nisam mogao ni da pretpostavim,

Osuđen da uvek govorim zbogom svemu tome,
A da nikada ne budemo dovoljno razdvojeni:

Da se srećemo na ulici i ne prepoznajemo,
Da se vraćamo u ova četri otupela zida
I bivamo stari prijatelji

Jer, izodvajan, ja nikad neću moći
Da sačekam prvo svetlo preranog dana
Koje će sa treskom razbiti ove prozore.

Slika: Anna Alma-Tadema, „Sir Lawrence Alma-Tadema’s Library in Townshend House, London“

Miloš Crnjanski čita svoje pesme

U arhivi Radio Beograda čuva se snimljen glas velikog pesnika Miloša Crnjanskog. Snimci datiraju iz juna 1966. godine kada je Radio Beograd snimio jednu ambicioznu emisiju o Crnjanskom, prvu po njegovom povratku iz Engleske u Jugoslaviju. Emisija je trebalo da ide u okviru novog serijala „Književni klub“. Ploča je objavljena tek 1978.

AUDIO ZAPIS

Sve tekstove koji se mogu čuti na ploči govorio je Miloš Crnjanski. Na strani A nalaze se pesme Miloša Crnjanskog koje je pesnik sam čitao: „Lament nad Beogradom“, „Serenata“, „Mizera“, „Moja pesma“, „Ja, ti i svi savremeni parovi“, „Stražilovo. Na strani B može se čuti umetnikom glas koji je bio deo intervjua dat saradnicima Radio Beograda.

Izvor slika: Discogs

Petar Pajić: „Prazna soba“

Zašto si zatvorio vrata
od svoje prazne sobe?

U njoj ničega nema,
niko ti ne može ništa odneti.
Zašto čuvaš tu prazninu,
zašto čuvaš te senke po zidovima?

Brat ti je uzalud kucao,
pas je dugo cvilio na pragu.

Kad bi sad naišao lopov
koji ume bez ključa da ih otvori,
kad bi se odnekud pojavio razbojinik
da ih razvali,

bio bi to Božiji znak
da nisi zaboravljen i da ti spasa ima.

Objavljeno u kulturnom dodatku „Večernjih novosti“ 17. avgusta 2005.

Umetnik i njegov atelje: Danilo Kiš

Četri fotografije Danila Kiša koji je, možda, u prostorijama neke redakcije, a možda u svom stanu. Na desnom zidu je crtež Vladimira Veličkovića. Fotografisao Jaša Josimović.

Ne volim ljude koji se izvlače iz sveta kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši. Agnosco veteris vestigia flamme. Ožiljkom jednim obogaćen.

Danilo Kiš na blogu A . A . A

Vladimir Veličković na blogu A . A . A

Tema ‘Umetnik i njegov atelje’ na blogu A . A . A

Nikola Tesla: „Moji izumi“

Related image

I Ponekad sam video kako je sve oko mene ispunjeno plamenim jezičcima. Umesto da se smanjuje, njihov intenzitet je vremenom postajao sve jači i čini se da je dostigao svoj maksimum kada sam imao oko dvadeset i pet godina. Kada sam boravio u Parizu 1883. godine, jedan ugledni francuski fabrikant me je pozvao u lov, i ja sam prihvatio njegov poziv. Dugo sam bio vezan za fabriku i svež vazduh me je divno okrepio. Vrativši se u grad te večeri imao sam osećaj da mi mozak gori. Video sam svetlost u kojoj kao da je bilo malo Sunce i celu noć sam proveo stavljajući hladne obloge na svoju izmučenu glavu. Konačno su se učestalost i snaga bleskova smanjile ali je trebalo duže od tri nedelje da se potpuno smire. Kada mi je drugi put bio upućen poziv odgovor je bio izričito NE! Ovi svetlosni fenomeni se još uvek s vremena na vreme javljaju, kao onda kada mi sine nova ideja sa mnoštvom svojih mogućnosti .. 

II Bije me glas da sam jedan od najvrednijih radnika a možda i jesam, ukoliko je razmišljanje isto što i rad, pošto sam mu posvetio sve moje budne sate. Ali, ukoliko se rad shvata kao određeno delovanje u određeno vreme prema strogim pravilima, onda sam ja verovatno jedan od najvećih dokoličara. Svaki napor pod prinudom zahteva žrtvovanje energije. Nikada nisam platio tu cenu. Naprotiv, ja sam sazrevao razmišljajući.

III Do koje je mere mašta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem još jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam želeo da se održim u vazduhu. Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao s planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru. Bilo je to čarobno osećanje posle koga je sledilo gorko razočarenje pošto bih docnije shvatio da je zabluda.

U tom periodu u meni su se stekle mnoge čudne sklonosti, netrpeljivosti i navike, od kojih neke mogu da pripišem spoljnim utiscima, a neke mi ostaju neobjašnjive. Snažnu odvratnost sam osećao prema ženskim minđušama, dok su mi se drugi delovi nakita kao što je narukvica, dopadali manje ili više, zavisno od svojih oblika. Kada bih ugledao biser, gotovo bih dobio napad, ali me je zato fascinirao sjaj kristala ili predmeta oštrih ivica i ravnih površina. Ne bih dotakao kosu neke druge osobe, osim, možda, ako bi neko u mene uperio revolver. Dobijao bih groznicu samo posmatrajući breskvu, a ako bi se delić kamfora našao bilo gde u kući, osećao bih se veoma nelagodno. Čak sam i danas osetljiv na neke od tih neprijatnih nadražaja. Kada ispustim male komadiće papira u posudu punu tečnosti, redovno u ustima osetim neki neobičan i odvratan ukus. Brojao sam korake u šetnji i izračunavao zapreminu tanjira za supu i šoljice za kafu i zalogaja hrane – drukčije ne bih mogao da uživam u jelu. Sve radnje i postupci koje sam ponavljao morali su biti deljivi sa tri i ukoliko bih pogrešio, bio sam prinuđen da sve počnem od početka, čak i ako je za to bilo potrebno nekoliko sati.

IV Kada zatvorim oči, ja neizbežno prvo vidim ujednačenu vrlo tamnu, plavu pozadinu kao što je nebo u vedrim noćima bez zvezda. Kroz nekoliko sekundi ova pozadina se prožme velikim brojem svetlucavih zelenih mrlja, raspoređenih u nekoliko slojeva koji polako idu prema meni. Onda se sa desne strane pojavljuje divna slika dva skupa paralelnih gustih linija koji su međusobno upravna i u svim bojama, a preovlađuju zelenožuti i zlatni tonovi. Odmah zatim linije postaju svetlije i ceo prostor biva posut tačkicama treptećeg svetla. Slika se polako kreće kroz vidno polje i za desetak sekundi nestaje na levoj strani, ostavljajući za sobom prilično neprijatnu i tupu sivu pozadinu, koja vrlo brzo ustupa mesto talasastom moru oblaka, koji kao da pokušavaju da se uobliče u živi lik. Čudno je da ne mogu da zamislim lik u tom sivilu sve dok ne stignem u drugu fazu. Svaki put pre nego što zaspim slike ljudi i predmeta prolaze mi ispred očiju. Kada ih ugledam znam da ću uskoro utonuti u san. Ukoliko ih nema i odbijaju da dođu, znam da ću provesti besanu noć.

V Pre izvesnog vremena sam se vraćao u svoj hotel. Bila je oštra hladna noć, tlo klizavo, a u blizini nije bilo taksija. Pola bloka iza mene išao je neki čovek koji je isto kao ja jedva čekao da stigne u zaklon. Odjednom su mi noge poletele u vazduh, istog trenutka blesnulo mi je u glavi, nervi su reagovali, mišići su se zgrčili. Okrenuo sam se za sto osamdeset stepeni i dočekao se na ruke. Nastavih da hodam kao da se ništa nije dogodilo, kada me stranac sustiže. „Koliko Vam je godina?“, upitao je, ispitivački me posmatrajući. „O, oko pedeset devet“, odgovorio sam. „Zašto?“ „Pa“, odvratio je, „video sam da to mačka čini, ali čovek nikada.“ Mesec dana pre nego što sam želeo da naručim nove naočari, otišao sam očnom lekaru koji me je kao i obično pregledao. Gledao me je zaprepašćeno jer sam sa lakoćom čitao najsitnija slova sa prilične udaljenosti. Kada sam mu rekao da imam više od šezdeset godina ostao je bez daha, zaprepašćen. Moji prijatelji vrlo često primete da mi odelo stoji kao saliveno, a ne znaju da je sva moja odeća napravljena po merama koje sam imao još pre 35 godina a koje se od tada nisu promenile. Za sve to vreme moja težina se nije promenila ni za funtu.

VI Moje zdravstveno stanje je dobro jednostavno zato što sam živeo oprezno i umereno i možda je najneverovatnija stvar da sam tri puta u svojoj mladosti bio prepušten bolesti, beznadno fizički razoren i napušten od lekara. Štaviše, iz neznanja i bezbrižnosti zapadao sam u razne teškoće, opasnosti i neprilike iz  kojih sam se izvukao pomoću čarolije. Davio sam se desetak puta; gotovo su me živog skuvali i jedva sam izbegao da me ne spale. Bio sam živ zakopan, izgubljen i smrznut. Za dlaku sam izbegao besnim psima i divljim svinjama i drugim divljim životinjama. Preživeo sam strašne bolesti i prolazio kroz raznovrsne čudnovate nezgode a to što sam danas zdrav i krepak – pravo je čudo. Kada se u mislima vratim na te događaje, siguran sam da to što sam se spasao nije bila puka slučajnost.

Nastojanje izumitelja je u osnovi spasavanje života. Bilo da ukroćuje sile, usavršava naprave ili obezbeđuje nove udobnosti i lagodnosti, on doprinosi sigurnosti naše egzistencije. On je takođe sposobniji od običnog čoveka da se zaštiti u opasnosti, pošto je pažljiv u osmatranju i snalažljiv je. Da nisam imao drugih dokaza da u izvesnoj meri posedujem ove osobine, pronašao bih ih u pomenutim ličnim iskustvima. Čitalac će moći i sam da prosudi ukoliko navedem nekoliko primera. Jednom prilikom, kada mi je bilo oko četrnaest godina, želeo sam da uplašim neke drugove koji su se kupali sa mnom. Planirao sam da zaronim ispod jednog splava i da nečujno isplivam sa druge strane. Plivanje i ronjenje su mi bili prirodni kao i patki i bio sam siguran da mogu da izvedem taj poduhvat. Prema tome, zaronio sam i kada sam bio van njihovog vidokruga, okrenuo sam se i nastavio brzo da plivam prema suprotnoj strani. Misleći da sam sigurno preronio splav, izronio sam na površinu ali – na svoje razočaranje – udario sam u deblo. Naravno, odmah sam zaronio napred brzim zamasima, dok nisam počeo da gubim dah. Kada sam po drugi put izronio, glavom sam ponovo udario u deblo. Obuzelo me je očajanje. Međutim, prikupivši svu snagu, napravio sam treći očajnički pokušaj ali rezultat je bio isti. Mučenje nastalo zbog zadržavanja daha postalo je neizdržljivo, zavrtelo mi se u glavi i počeo sam da tonem. U tom trenutku, kada je moja situacija izgledala potpuno beznadežnom, javio mi se jedan od onih već doživljenih bleskova svetlosti i splav iznad mene se pojavio u mom priviđenju. Ili sam nazreo ili pogodio da postoji mali prostor između površine vode i dasaka koje su stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na površinu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću pomešanog sa kapljicama vode koje su me skoro ugušile. Nekoliko puta sam ponovio to isto kao u snu sve dok mi se srce koje je jako kucalo nije smirilo i dok se nisam pribrao. Posle toga sam nekoliko puta bezuspešno zaronio, pošto sam potpuno izgubio orijentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.

VII Jednog dana dok sam lutao po planini potražio sam sklonište od oluje koja je nailazila. Nebo je bilo prekriveno tamnim oblacima, ali kiša nikako da padne, dok iznenada nije sevnula munja, a nekoliko trenutaka kasnije nastao potop. Ovaj prizor me je podstakao na razmišljanje. Bilo je očigledno da su ove dve pojave tesno povezane kao uzrok i posledica. Posle malo razmišljanja, zaključio sam da je električna energija koja je izazvala toliko prolivanje vode, bila neznatna, dok je munja odigrala ulogu neke vrste osetljivog okidača. To je bila divna mogućnost za podvig. Kad bismo mogli da proizvedemo električne efekte potrebnog kvaliteta, čitava planeta i uslovi života na njoj mogli bi da se promene. Sunce podiže vodu iz Okeana, a vetrovi je nose do dalekih krajeva gde ostaje u stanju izuzetno delikatne ravnoteže. Da je u našoj moći da je poremetimo kad god i gde god poželimo, ovu snažnu bujicu, neophodnu za život mogli bismo da kontrolišemo svojom voljom. Mogli bismo da navodnjavamo pustinje, da stvaramo jezera i reke i da dobijamo pokretačku snagu vode u neograničenim količinama. Ovo bi bio najdelotvorniji način da se Sunce iskoristi za potrebe čoveka. Ostvarenje ovoga zavisi od naše mogućnosti da razvijemo električne sile iste kao i u prirodi. Takav poduhvat se činio beznadežnim, ali ja sam se odlučio da pokušam i odmah po povratku u Sjedinjene Države u leto 1892. godine otpočeo sam rad koji se činio još privlačnijim, pošto su uređaji istog tipa bili potrebni za uspešan bežični prenos energije.

Nikola Tesla, „Moji izumi“ (odlomci)

PDF verziju ove knjige možete preuzeti ovde.

Salon jednog dendija

File:Albert Chevallier Tayler - The Grey Drawing Room 1917.jpg

Albert Chevallier Tayler – „The Grey Drawing Room“, 1917.

Ovako je mogao izgledati jedan engleski ili francuski dendi i esteta početkom 20. veka u svom salonu. Zamišljam Rilkea ili Prusta (odličn vizuelni predložak za prostore kojima su se kretali njegovi junaci) na mestu ovog gospodina. Ipak, ne zaboravimo da je slika nastala 1917. godine. Prvi svetski rat još uvek nije završen, a u Rusiji revolucija uzima maha. Zato, kada vidim ovu sliku, setim se izjave jednog Bakunjinovog sledbenika koji nije mogao da poveruje da su sve novine ovog sveta, sve reportaže, izveštaji i događanja tu samo da bi buržuj mogao spokojno čitati novine izjuta!

Da, zvuči duhovito, a pomalo i apsurdno. No, novac, posebno velika količina novca u posedu jedne osobe, upućuje na neravnopravnu raspodelu i, bez izuzetka, na nepravdu koju velika grupa ljudi podnosi zbog toga. Nadamo se da ovaj gospodin koga je Tajler prikazao nije eksploatisao decu u rudnicima, što je bio običaj bogatih engleskih industrijalaca, a i njihovih prethodnika kolonizatora. Setimo se, baza svekolikog bogatstva Evrope nije proizvodnja, već pljačka.

No, ne moramo nužno ovoj priči davati socijalni aspekt, ali je dobro kontrastirati je sa istorijskim događanjima u svetu godine kada je nastala. Naglašavam ovo jer smatram da je slika lepa, ali anahrona. Zamislimo, opet anahrono, da ovaj esteta čita jedan Hartmanov odlomak:

Estetika nastoji da razotkrije tajnu koja u umetnostima svakako ostaje sačuvana. Ona nastoji da analizira akt uživajućeg posmatranja, koji samo dotle može postojati dok ostane nerazložen i od misli neometen.

Primer je anahron jer je Hartmanovo delo „Estetika“, odakle je citat preuzet, objavljeno tek 1953. godine. Takođe, slika danas, u kontekstu doba u kome mi živimo, deluje anahrono, ne samo zbog svog realističnog prikaza, već i zbog same teme. Koliko ljudi znate da ovako provode svoja jutra, u ovakvim salonima?

Na zidu vidimo ikonu Bogorodice sa Hristom u vizantijskom stilu. Levo od nje, na bogato ukrašenoj komodi, recimo da je od orahovine, stoje tri vazne, recimo da su kineske, iz dinastije Ćing. Pod nogama prikazanog su položeni crteži, tu je još jedna vazna, ovog puta možda dopremljena iz Drezdena i stilska stolica iz doba Luj-Filipa.

Kao i citirani redovi Nikolaja Hartmana, tako i ova slika poseduje izvesnu poetsku bistrinu, svež jutarnji vazduh, orošen od besmisla istorije i problema modernog sveta. Zato se i našla na ovom internet mestu. Ja sam polazeći od nje izgradila jednu sasvim novu priču, tek mogući narativ, i ona me je podsetila mnogih detalja. Osim što je lepa, ona i podučava. Eto, čak je i Horacije našao svoje mesto pod Suncem našeg doba.

Lavinija Fontana, „Autoportret za klavir čembalom“, 1577.

Italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614) naslikala je sebe u svom ateljeu kako sedi za tada popularnim muzičkim intrumentom klavir čembalom, u raskošnoj crvenoj haljini sa belom kragnom dok joj sluškinja pridržava notne zapise. U istoriji umetnosti ova slikarka zapamćena je kao prva žena koja je slikala naga ženska tela prilagođavajući ih mitskim scenama.

Ženski portret na blogu A . A . A

Iz filma „Only Lovers Left Alive“

1a2b3c

Only Lovers Left Alive, poslednji film američkog reditelja Džima Džarmuša, sadrži scenu gde je nekoliko sekundi oko kamere zadržano na zidu dnevne sobe jednog od junaka filma, Adama. Na zidu se nalaze uramljene fotografije svih ljudi tokom duge istorije zapadne kulture koje su modernog vampira inspirisale duhovno, intelektualno i stvaralački.

Na prvoj slici prepoznajemo Baha, Leonarda Koena, Meri Volstonkraft, Poa, Malera, Kafku, Vejtsa i engleskog baroknog kompozitora Henrija Persela (gornji desni ugao).

Na drugoj slici prepoznajemo Vilijama Blejka, Peti Smit, Njutna, Frenka Zapu, Igi Popa, Barouza i Kristofera Marloua (donji desni ugao).

Na trećoj slici prepoznajemo Bodlera, Baster Kitona (setimo se Bertolučijevog filma „Sanjari“ gde se vodi dilema ko je bolji komediograf – Kiton ili Čaplin), Nikolu Teslu, Remboa, Emili Dikinson, Marka Tvena, Džejn Ostin, Šelija, Oskara Vajlda, Bili Holidej, Frenka Sinatru, Beketa i Nil Janga.

Još jedna od zanimljivosti filma jeste odabir dva grada u kojima se radnja dešava. U pitanju su Detroit i Tandžir. Tandžir, grad na severu Maroka, poznat je po tome što je u njemu dugo boravio Vilijam Barouz. Detroit, grad duhova, napušten industrijski grad, idealno je mesto odbeglih od savremene civilizacije koja stoji nasuprot vrednostima duhovnih tragalaca čiji su portreti na Adamovom zidu.

Takođe, zanimljivo je napraviti paralelu između Detroita i Berlina, grada koji se ne pominje u filmu, ali koji je implicitno prisutan. Ne postoje dva sličnija mesta, duhovno i ekonomski (činjenica ne od malog značaja), od Berlina i Detroita. Oba grada bar jednom (Berlin čak više puta) bila su potpuno ekonomski ruinirana gde su se posredstvom socijalnih i društvenih previranja razvili novi oblici (sub)kulture.

Berlin tridesetih godina sa posleratnom inflacijom, kabareima i ruskom emigracijom. Zatim, Berlin devedesetih godina, posle pada zida, sa skvotovima, tehno muzikom i novim oblikom izlaganja umetnosti. Detroit na sličan način ponavlja priču, samo na drugom kontinentu, i u drugom vremenu, tamo gde je kontekst malo drugačiji, ali je suština ista. Ruinirani grad metafora je ptice Feniks, ljubavničkih lutanja noću, muzike i reči.

Ateljei otvorenih prozora kao tema romantičarskog slikarstva

fridrih 4

Kaspar David Fridrih je u više navrata crtao prozore svog studija naglašavajući na taj način predeo ispred, ali i više od toga, naglašavajući odnos spoljašnjeg i unutrašnjeg, subjekta i objekta, posmatrača i predela. Prozor je od doba romantizma posmatran kao simbol subjektivne perspektive na osnovu koje se stvarnost poima, doživljava i imaginativno realizuje kroz umetnost. Naravno, u pitanju je još i stara tema umetnika i njegovog ateljea, sobe kao izolovanog i neophodnog prostora za stvaranje, kontemplaciju i putovanje kao ostvarenje unutrašnje dinamike ili oblikovanja one spoljašnje u adekvatanu formu.

Tokom 19. veka prikazi ateljea i soba sa otvorenim prozorom – odakle bi pogled dopirao do horizonta koji se odnosio na stvarni ili tek samo imenovani (italijanski) pejsaž – nije jedino odlika Fridrihovog slikarstva već i mnogih drugih nemačkih i francuskih umetnika. Pre nekoliko godina održana je izložba „Rooms With a View: The Open Window in the 19th Century“ u Metropoliten muzeju u Njujorku gde su izložena dela sa ovom tematikom, od izuzetnog značaja za poimanje romantičarske umetnosti u celosti – od romantičarske ironije do interesovanja za pejsaž i odnosa subjekta i objekta, stalne napetosti koja je opsedala i tadašnje klasične nemačke filozofe: Kanta, Hegela, Šelinga i Fihtea.

Carl Gustav Carus (German, 1789–1869)
‘Studio Window’, 1823–24.

Franz Ludwig Catel (German, 1788–1856)
‘A View of Naples through a Window’, 1824.

Constant Moyaux (French, 1835–1911)
‘View of Rome from the Artist’s Room at the Villa Medici’, 1863.

Johann Christian Dahl (German, 1788-1857)
‘View of Pillnitz Castle’, 1823.

Jean Alaux (French, 1785-1864)
‘Louis Vincent Palliere in His Room at the Villa Medici’, 1817.

Jean Alaux (French, 1785-1864)
‘Picot in His Studio at the Villa Medici’, 1817.

Leon Cogniet (French, 1794-1880)
‘The Artist in His Room at the Villa Medici’, 1817.