Зашто су кловнови тужни? О инсталацији „Вокабулар самоће“ Уга Рондинонеа

Уго Рондиноне, „Вокабулар самоће“, 2016.

Инсталацију Вокабулар самоће савременог швајцарско-америчког уметника Уга Рондинонеа било је могуће видети у различитим музејима и галеријама, а ја сам за њу сазнала посредством данског музеја за савремену уметност Аркен. Ту је Рондиноне имао изложбу 2018. године.

На граници непријатног и смешног, што је дефиниција гротеске, седе пред нама кловнови, обучени у веселе и шаренолике костиме. Они заузимају позе људи који нешто чекају, који су „сморени“, троми, без превише енергије. Њихов вокабулар самоће јесу свакодневне радње које обављају, једна репетиција баналности која је из њих исисала сав сок живота: лежу, устају, користе тоалет, једу, ходају, седе, зевају.

Ова инсталација јесте један од многобројних начина да се посведочи бекетовско и камијевско осећање света, нама још увек блиско, али на начин друштва спектакла, барокне форме својствене нашем времену. Инсталације најбоље функционишу у „друштву спектакла“, баш онако како га је описао Ги Дебор, сведеност на појаву је порука да је појава, заправо, суштина и да појаву и суштину не треба супротстављати, раздвајати и конфронтирати. Наставите са читањем