Povodom izložbe „Skepsa“ Tijane Kojić

Tekst koji ćete pročitati u nastavku pisan je povodom održavanja samostalne izložbe Tijane Kojić koja je nosila naziv „Skepsa | Skepsis“. Tijanina dela bila su izložena u galeriji ULUS u Beogradu tokom januara 2017. godine.

Pored mene, autori tekstova u katalogu su Tijana Kojić, umetnica, i Boris Mandić.

Zarad lakšeg razumevanja forme mog priloga, koji se u katalogu pojavio u nešto izmenjenijem obliku, naglasiću da su delovi teksta dati u kurzivu Tijanini, oni pripadaju njenom tekstu. Ja sam na te pasaže, a imajući u vidi snažnu vizuelnu i kolorističku simboliku njenih slika, izložila poetskim sredstvima svoj asocijativni tok. Naslovi pasaža, sa  latinskim citatima i prevodom u zagradi, su moji.

Dakle, na ovom mestu, za razliku od teksta „Ikar u gradu“, koji se našao u katalogu prethodne Tijanine izložbe, ovde nisam toliko metodična, koliko sam stvaralački slobodna i refleksivna. Takođe, u prilogu možete pogledati i fotografije sa izložbe.

I QUO VADIS? (Kuda ideš?)

Nejasno ali uporno, mutno ali intenzivno, kao sinonim za nepoklopljivost centra i ose javlja se želja da se bude negde drugde. Tlo je natopljeno, razmekšano i odneto težnjom za nekim drugim istinolikim pejzažem.

Kuda ideš? Kuda pokušavaš da poletiš, krilima pružajući neophodan zalet, širinu i sjaj? Ona se bore za svoj dah, udarajući o sopstvene grudi. Bol prevazilaženja datih granica. Je li on podsticaj, težnja ka povratku oblacima divljine kojima pripadaš, ili je on tvoja kob, razdor koju ti čežnja za daljinom utire po telu, kao što kljun sjaja utire svoj vrh u oko, kao što plug brazdi njivu i dleto aluminijum? Ptico, ti si slika duše. Znaj, boja će ublažiti tvoj bol, izroniće najzad oblik iz te mutne ali intezivne stvaralačke potrebe. Uzletećeš, krila natopljenih, razmekšanih, a taj „istinoliki pejsaž“ za kojim žudiš, to će biti slika na kojoj si.

II CUR VADIS? (Zašto ideš?)

Sumnja je iscrpljujuca i brzo troši.

Vidim repeticiju, nalik snu. Vidim devojku koja je sela. Nije uspela da se izbori za dah. Vazduh je gust nalik kakofoničnom horu ptica koje beže. Trenje njenih pluća daleko je od svetlosti gregorijanskog korala. Cirkularnost pokreta njenih očiju. Nemir, nestajanje, raspolućenost, rasipanje dok  sedi, posmatrajući crveni trag na nebu, pticu.

Devojka : Zašto želim da odem?
Ptica : Sumnja je iscrpljujuća i brzo troši.
Devojka : Hoće li vazduh drugih predela biti bistriji tamo gde odem?
Ptica : Raspolućenost između verovanja i neverovanja –  to je tvoje delo. Stvaraj – diši.

III ROMAM EO ITERUM CRUCIFIGI (U Rim da po drugi put budem razapet)

Pogled sa visine podrazumeva i volju za padom. Prazinina je ogromna i nadolazeća.

U Rim ideš da opet budeš razapet svaki put kad staneš pred ogledalo, svaki put kad staneš pred prazno platno, pred beo papir. „Ko si ti?“, šapućeš sebi.

Je li to tvoje sabirno mesto? Tvoja soba, tvoj atelje, tvoja biblioteka, galerija izmaštanih likova? Očaj, iscrpljenost. Praznina. Je li to mesto tvoje kapitulacije ili tvoj početak?

Zašto se bojiše beline ? Zašto crveni glasovi i crna Sunca ? Zato jer su one boje tvog Rima, mesta gde ideš, ponovo da se razapneš, stvarajući svoje delo, umetnost koja te je naučila da biti sam u trenutku zalaska nije isto što i ne umeti odgovoriti na jedino pitanje koje ti Sunce u trenu tvog oslepljenja postavlja: „Da li pogled sa visine podrazumeva i volju za padom?“.

Ana Arp
Beograd, 14. decembar 2016.

*Quo vadis? – Romam eo iterum crucifigi.
(Odlomak iz apokrifnog jevanđelja koji predočava susret vaskrslog Hrista i svetog Petra koji je krenuo u Rim. Pitanje postavlja sveti Petar Hristu.)

  

Ilustracije romana „Majstor i Margarita“ Tijane Kojić

Priložene ilustracije pojavile su se u okviru izdanja iz 2010. godine koje pripada izdavačkoj kući Feniks Libris. Roman je za tu priliku prevela Tanja Kovačević a Tijana Kojić je uradila ilustracije. One su deo ranog opusa ove slikarke o kojoj je već bilo reči na blogu A . A . A u tekstu „Ikar u gradu„.

Mihail Bulgrakov, jedna od mnogobrojnih zvezda u veličanstvenom sazvežđu ruske književnosti 20. veka, pisao je ovaj roman od 1928. do 1940. godine. Odlomci iz romana prvo su objavljeni 1966. u književnom časopisu „Moskva“. Ipak, u formi knjige, roman je prvo izdat u Francuskoj, 1967, zatim u Nemačkoj 1969, a u Rusiji se konačna, necenzurisana verzija pojavila 1973. godine.

Izvor: Behance

Tri mita o putovanju iza Sunca

0. Korica JPG

Prvi maj je meni ove godine naročito bio značajan – objavljena je moja prva knjiga. Dugo sam je pisala, još duže pripremala za štampu. Konačno je napustila fioku. Nezavisnost, sloboda, kreativnost – sve je tu, i možda ne toliko u samoj knjizi, koliko u mom pristupu umetnosti.

U pitanju je trilogija „Tri mita o putovanju iza Sunca“ koja se sastoji od knjiga ‘Pisma Persefoni’, ‘Herbarijum’ i ‘Dedalove sobe’. One su pisane u periodu od 2009. do 2015. godine, i uprkos razdvojenosti, čine celinu, jedno misaono, stvaralačko i čitalačko putovanje.

Entuzijazam pokreće svet. Fortuna prati hrabre.
Krenite na putovanje iza Sunca.

Pri realizaciji knjige pomogli su mi Tijana Kojic (dizajn), Siniša Lekić (priprema za štampu), Radoš Ružić (fotografija) i štamparija ATC. Bez njihove pomoći, ali i ohrabrenja prijatelja koji su je čitali u rukopisu, knjiga bi i dalje ostala neobjavljena. Hvala im!

Knjigu možete po ceni od 350 dinara kupiti direktno od autorke. Pošaljite mi adresu na anaarpart@gmail.com i poslaću vam knjigu u roku od tri dana. Takođe, knjigu možete pronaći u sledećim beogradskim knjižarama Zlatno runo (Svetogorska 24), Beopolis (Makedonska 30 / Dečanska 5), Geca Kon (Prosvetina knjižara na početku Knez Mihailove ulice) i Mala Akademija (Đure Jakšića 4).

Pogovor knjige možete čitati ovde. O inspiracijama za knjigu možete čitati ovde.

2. Unutrašnja naslovna strana3. Pisma Persefoni JPG4. Herbarijum JPG5. Dedalove sobe JPG

Inspiracije za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“

1. Pisma Persefoni2. Herbarijum3. Dedalove sobe

U ovom tekstu pokušaću da predočim zašto je Sunce bilo inspiracija za moju knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“ i kakav je značaj njegove simbolike, ali i kakav je značaj drugih dela sa sličnom temom koja su uticala na moju imaginaciju tokom godina pisanja.

Zašto Sunce? Zato što odvodi misao iza. Posmatrati Sunce znači utonuti u spokojan dodir vode, neba i zemlje. Sve ostaje za nama. Sunce na granici, ono koje zalazi ili ono koje se uznosi, ono koje daje blag nagoveštaj sebe, kroz svetlost praskozorja, kroz srebrnkaste iskre magle, ili ono koje prerasta u ružičastu paprat, zvuk koji ispunjava dolinu. Svitanje.

Duga tišina stvara širok vidik. Sunce – mesto na kome se susreću naš um i kosmos. Velika kapija. Jedinstvena konstelacija tada je vidljiva: dubok uzdah, poput konja koji juri uz nebo. Sunce na horizontu: presečena jabuka koja se klati po izbrazdanom stolu. Neka je rumena, neka je žuta, neka je gnjila. Ipak, pred tim prizorom, osetićeš se prepoznatim.

Pred Suncem mogućnosti su nepregledne, poput kompozicije koja se odvija pred našim očima, dok njeni zvuci klize niz zidove sobe, poput nektara kiše niz liske neba. Zašto pisanje, stvaranje simbola kroz reč, ovaploćenje misli u sliku posredstvom znaka, ne bi bilo poput posmatranja Sunca i te razdražljive želje da se ode iza njega, u izmaglicu plitke vode? Zastaću na jedan trenutak, ovaj citat čini mi se bitnim:

Ako čovek ne prepozna i ne obelodani svoje mitove, tada ne može da objasni ni sebe, ni ono u sebi, niti ono u svetu u kome živi. Umeti naći „strukturu“ individualne simbolike i njenu vezu sa simbolikom sveta.. – Nina Berberova, „Kurziv je moj“ (odlomak)

Sanjala sam da sam krenula iza Sunca ali ne kopnom već plivajući. Trebalo je da zajedno sa biciklom i psom stignem u Brazil ali, ispostavilo se, da smo u ambisu beskrajne vode, maslinaste, guste zbog isparenja nad njom, zalutali i da smo plivajući, zašli iza Sunca. Tamo, svetlost je bila boje žara, nije bilo zemlje, hodali smo u plitkoj vodi, retkom mulju. Tu su sedeli ljudi, crne senke od papira. Dok smo plivali, bicikla je pedalama o moje gležnjeve udarala, pas je cvileo od umora, a osećao je i moj strah. Strah je dolazio od predosećaja da je sa dna tog beskrajnog vodenog ambisa nešto krenulo ka mojim nogama. Plivala sam, u očajničkom pokušaju da se što pre domognem čvrstog i plitkog dna kako me to što je krenulo ka mojim nogama ne bi stiglo.

To je bio početak knjige „Dedalove sobe“, čije sam nastajanje detaljnije opisala u predgovoru za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca„. Odatle potiče i ideja za naslov kojim bih objedinila tri pojedinačna dela: ‘Pisma Persefoni’, ‘Herbarijum’, ‘Dedalove sobe’. Bez obzira na to koliko se put ka Suncu činio pravolinijiskim, ja sam oduvek smatrala, posmatrano simbolički, da je put ka Suncu nalik putovanju po lavirintu (neću napisati kroz lavirint jer to podrazumeva probijati se pravolinijski, a ne lutati i kružiti). U nastavku slede odlomci iz tri pojedinačne knjige koji se mogu postaviti, razmatrati i doživljavati uporedo sa delima koja su bila tek trag po snegu, krhka inspiracija, divljenje pre početka pisanja koje se, ipak, zadržalo i učinilo da iz estetskog zadovoljstva preraste u inspiraciju, vizuelni predložak koji je trebalo prevesti posredstvom reči.

.

Slika žene pred Suncem koje ne zna se da li zalazi ili se uznosi (da li je suton ili sviće) nemačkog slikara Kaspara Davida Fridriha oduvek je bila uz mene, u mom unutrašnjem pejsažu. Ženska prilika pred Suncem, čija je simbolika snažna, a dodatno naglašena stazom i stenom, morala je uticati na to da napišem sledeće stihove:

„Zašto gledaš put horizonta i ćutiš?“

„Dižući glavu
Sunce opet iz zemlje bi izranjalo –
Ali ti svetlosti, gde si ti?

Izneverena pitanje bi predelu
kao sebe oko Sunca
ti iznova uzvraćala.“ – (Pisma Persefoni, pismo „Horizont“, str. 19-21)

Fotografija Edvarda Stajhena iz 1904. godine, jednostavno nazvana „Jezero“, uporediva je sa kadrom iz filma „Persona“ Ingmara Bergmana. Dvojnost koja je, zapravo, jedan glas, svetlost i senka, isto kao i u mojoj zbirci gde dva lirska subjekta zapravo jesu jedan. Pesnik, onaj koji piše božanstvu, na taj način ga stvarajući, jeste samo to božanstvo. Pesnici su stvorili bogove, mitovi su naša prva poezija. Kada se jezero, često pominjan prirodni predeo u kontekstu mitologije koja se vezuje za Hada i Persefonu, transponuje u reči, dobiju se sledećio stihovi:

„Breze su spavale
dok spuštalo se nebo.

Svetlost se
kroz naprsline krošnji
topila.

Na tlu gustih mirisa
bela kolonada umora“ – (Pisma Persefoni, Pismo „Drvo“, str. 70)

.

„Zrake između vrba
prstima sanjaš.

Jezera tiha
između dlanova skupljaš.

Sve na slez je mirisalo.“ – (Pisma Persefoni, pismo „Drvo“, str. 71)

855f2230020fa617e3fd3eeeaca7a6a9

Slikarstvo Pompeja oduvek je, a krajnje nezavisno od studija istorije umetnosti, bilo polazna osnova mog unutrašnjeg pejsaža. Ono, zahvaljujući bojama, ali i neodredivosti prikazanih radnji, evocira neodredive utiske a verovatno zahvaljujući nepostojanosti perspektive. Bitno je stvarati narative posmatrajući jednu ili više slika. Posmatranje umetnosti treba da postane, isto kao i kritika, umetnost po sebi. Sledi odlomak iz knjige „Dedalove sobe“.

„Još uvek je noć, ali na izmaku, uskoro će svanuti. Sestra i ja idemo uzbrdo ulicom, brzim korakom, bežimo da ne bi bile viđene. Ona mi bezvoljno pomaže, napeta je, daje mi ključ i odlazi. Ne želi da učestvuje u svemu tome.

Razdanilo se, ali nema Sunca. Trčim da me ne bi videlo. Penjem se na drvo i krijem se tako što se razapinjem jednom rukom za jednu granu, drugom za susednu. Položaj je neizdrživ, telo mi je teško, boli me. Ono baš tuda sporo prolazi.

Kad sam pomislila da će konačno otići, baš tad podiglo je glavu, prepoznalo me je, videlo je krajeve mojih prstiju sa druge strane. Tada, ja sam pala, grebući telo, lomeći se kroz granje. Ipak, uspela sam da vidim ulaz. Nisu to bila vrata, već mali prozor sa visoko uzdignute terase.

Dok sam se krila tu je bila jedna žena koja je čuvala svoje dete, ali ja sam se čudila tome. Ona nema dece. U parku, nadgledala je svoju ćerku dok se mala igrala. Čula sam je, grdila me je, prebacivala mi zbog traženja, zbog bežanja. Ona me je odala.“ (Dedalove sobe, I deo, str. 111)

13235819_948825691901269_1071827880_n

Bilo je i muzičkih uticaja. Poetska kompozicija Erika Satija i sama je inspirisana kritskim mitom, ubijenom kraljicom, čudovištem, Arijadnom. Slušajući nju, ja kao da popijem neko osvežavajuće piće, posle čitavog dana provedenog na 38 stepeni. Ona zvuči nalik limunadi u koju su ubačene dve kugle sladoleda od vanile. Gastronomska poređenja nemaju pežorativan odnos prema delu, već upućuju na čulnost koju nešto apstraktno, poput nota koje evociraju hladne kamene kiklopske zidove lavirinta, može proizvesti. Evo odlomka iz knjige „Dedalove sobe“:

I soba
Bila je puna peska.

II soba
Bila je puna plitke vode.

III soba
Bila je puna zaborava. Polomljeni ćupovi dali su joj boju i svi likovi po njima iscrtani svoje su darove položili – štit i novčiće.

IV soba
Naslage svetlosti, sloj nad slojem.

V soba
Dok prolazili smokroz ovu sobu, plutali smo.

VI soba
Ovde su korali, u korenu svojih čvorova, čuvali putokaze klupka.

VII soba
Ovde padao je sneg, nežni vitraži pahuljica. (Dedalove sobe, I deo, str. 115)

Ako je boja Persefoninih pejsaža srebrna, ili bela, to je zato što je ona najudaljenija od Sunca, ona je u predelu inja i zato je knjiga „Pisma Persefoni“ prva u okviru trilogije. Zatim, sledi „Herbarijum“ gde si kentaurovi pejsaži drugačije teksture, boje i zvuka. Sledi odlomak iz drugog dela trilogije:

„Osluškujem. Tinja kao plamen zvuk u daljini, to Sunce u pećinu mora gnjuri. U doba sutona, mekog kao čežnjive oči grožđa, ko će čuti glasove lovaca?

Pećina njih očekivala je. Bili su na horizontu. Nebo nad njima, još uvek okean bez korala. Crtali su zajedno, dogovorom raspoređujući linije i boju. Svod pećine na svoja sazvežđa strpljivo je čekao.

Za predele kojima hodali su, danima tražeći položaje, uvek bi govorili: ‘Dobro je, dovoljno je.’

Luk odavao streli iznova bi tajnu da nema krajnjeg horizonta i da onaj do koga ona dosegne svoje neophodno putovanje nije poslednji. Iza njega drugi, i širi, svoju prazninu propinje.“ (Herbarijum, str. 97)

Priviđenja, kjaroskuro i sfumato vizije hoda po ivici, po granici, po horizontu. To je put koji vodi do kapije Sunca. Deo koji sledi uporediv je sa slikom ispod, koja je deo neke stare reprodukcije, slike naslikane od strane nepoznatog amatera, a koju sam ja dobila na poklon. Pesmu Lise Žerar „See the Sun“, takođe, dobila sma na poklon. Uvek je potreban drugi da bismo sebe prepoznali i (raz)otkrili.

„Iza Sunca stići ćeš, i parče prezrele dinje ti ćeš odgristi. Tama nad pučinom otvaraće se, horizont će se rascepiti kao prsti kad otvaraju šljivu. Nad čistom vodom koju ni stado ni zveri nisu otkrili, na čiju površinu još nije pala kap snega, ni borova iglica, nad vodom koja neće prepoznati lice, ti otkrivaćeš.

Vidiš li vatru sutona kako rađa se iz školjke mora, krošnje plodova nebom kako granaju promene. Vidiš li beskraj neba, grimizni obronak koji tone da bi kipu muziku otkrio, tajni reč poklonio i kamenčićima pozlatu.

Vidiš li šumu tamu kako trpi, svežinu dana iza mokre kore. Vidiš li suncokrete kako uspravljaju vratove. Na zemlji sada sve se menja.

Vidiš li dane za nama što su, kad sedeli smo na obali, biljkama imena dajući, za štit grejući vatru, iščekujući druge da sa nama oko plamena krug načine.

Vidiš li kako učio sam te pogrešno jer sada i ja oblike od senki i vlage stvaram. Kao pelin gorak zrak vraća se, nevešto cure kapi minerala.

Zar sve, zar sve bilo je samo razlivanje nevinosti nad glavama psa?“ (Herbarijum, str. 104)

Slika - Sunce iza trski

„Horizont tih je bio
dok po njemu hodajući
stopala tvoja prozirna
stihove vodama iza Sunca
treptanjem su sricala.

Natrulog voća miris
skrivenim pupoljcima zraka
te vode tebi su darivale
a ti si kao biljku svoju
udisanjem njih ljuštila.

I padale svuda
po predelu su tvom
stare i smežurane kore nara
koje preobraziti se neće
u himne povratku.“ – (Pisma Persefoni, pismo „Horizont“, str. 23)

Ja sam fotograf-amater. Fotografije su moj vizuelni dnevnik, narativ o izgubljenom vremenu koje održavam budnim, u večnosti zaustavljenog trenutka. Pišući ovu knjiga, ja sam zaista bila u pejsažima koje sam napisala, a svuda oko sebe bi ih i pronalazila. Tako sam analognim fotoaparatom 2010. godine načinila ove fotografije koje su vizuelni pandan napisanom.

Da plavište u voćnjak sraste.

Da kestenje u vodu palo
oči opet postanu.

Da sva tvoja zamiranja
pod jedan bagrem čučnu.

Da jabuke pod drvetom gnjile
zamirišu zimskim vrtom. – (Pisma Persefoni, pismo „Plavišta“, str. 79)

13262123_948874568563048_1910576867_o

Knjiga „Herbarijum“ mogla se zvati i entuzijazam. Pokušala sam da to, u velikoj meri apstraktno i neodredivo osećanje uma, prevedem posredstvom jezika na čulni i konkretni oblik, predmet, pejsaž. Druga ambicija bila mi je da misao, misao kao takvu, ne sadržaj misli, već misao kao ćup, oblikovanu poput bokova boginje i praznu poput prvog jutra, dotaknem rečima.

„K obalama sam putovao duž polja, između brda, pored jezera i maslinjaka, puteva lovorovim mirisima potčinjenih. Obalama, arhipelazima, hridima ruke sam širio, kao oči protegnute entuzijazmom svetlosti.“ (Herbarijum, str. 93)

„Najavljujući tuzi uobličenje, ne spoznajući kojim stazama, stihovi stizali do mene bi, kao zrak do kapi. Pod krošnjom, strelu iz rane vadeći, anjao sam slamu Sunca iz vode što bi da izroni.“ (Herbarijum, str. 94)

„Misao sa mokrom korom srasla“ (Herbarijum, str. 95)

„Žeđ glinenih zdela, to misao je prazna, kao oklop puža zagledana u spor put kojim je hodala, predelom po koži ljušture joj iscrtanim.“ (Herbarijum, str. 96)

Kentaur

U centru lavirinta je Minotaur. Međutim, bilo je i predstava koje su u centar lavirinta smeštale kentaure. Junak moje knjige nije bilo koji kentaur, već učitelj najvećih grčkih junaka, onaj po kome je sazvežđe dobilo ime: Hiron. On nema negativnih konotacija u okviru mitološkog sistema. Otuda kentaur kao zaštitni znak mnogih izdavača i kulturnih institucija, kulture uopšte. On je uvek sa knjigom. Ja sam istu doživela kao herbarijum. Hiron je bio prvi lekar, učitelj kasnijeg zaštnika lekara, Asklepija. Prvi lekari morali su lečiti biljem, otuda herbarijum. Ima i otrovnih biljaka, podjednako koliko i lekovitih, a kentaurova sudbina tu ironičnu dvojnost naročito ističe. Toliko o inspiraciji. Detaljnije o knjizi možete čitati u pogovoru knjige, kao i u prvom tekstu objavljenom povodom izlaska iz štampe.

Slika - Kentaur u lavirintu

 

Ikar u gradu

tk

U pesmi „Icarus“ Edvarda Filda, napisanoj 1950, mitski junak, protivno našim saznanjima, nije poginuo, već je nastavio da svoju egzistenciju ostvaruje u jednom neimenovanom gradu. On se više ne zove Ikar već Mr. Hicks i redovno se brine o svom dvorištu. Izbegava susede, ne priča o sebi. Krije se. Kamuflaži doprinose njegova siva odela koja mu skrivaju snažne ruke. One su nekada nosile teška krila zahvaljujući kojima je leteo. Tu je i metod izbegavanja direktnog pogleda svojih sagovornika, ljudi kojima je naš postmoderni junak uvek okružen. On zna da oni neće prepoznati odblesak sunca koji je još uvek u njegovim očima, jer kako on, koji je gledao put zraka, on čiji je pogled bio uprt naviše, da razume one čiji je pogled uprt naniže – ka časovniku? Gomila koje se gnuša ista je ona kojoj i sam pripada. Otuda odbojnost i nemogućnost prevazilaženja teskobe u gomili koja je modernom Ikaru bila zamena za – strah.

U drugom poglavlju knjige „Umeće ljubavi“ Eriha Froma stoji da „doživljaj odvojenosti izaziva teskobu; on je u stvari, izvor svake teskobe.“. Jedna od osnovnih postavki Fromove knjige, od koje Tijana Kojić – umetnica čije je delo u fokusu – polaziglasi da je u srži pojedinca želja da prevlada svoju usamljenost kroz drugog, kroz sjedinjavanje u iskustvu ljubavi koje je podjednako čulno,emotivno i duhovno. Intezivna čovekova potreba da prevaziđe svoju odvojenost, svoju dvostruku otuđenost – od prirode i od ljudi – navodi ga da svojim postupcima večito tezi premošćavanju tog jaza. Ta potreba, ispostavice se,izvor je čovekove dinamike,procesa sazrevanja i nadgradnje samosvesti,ali i najdubljih zabluda. Pitanje koje se nameće pojedincu od najranijeg doba jeste kako da pomiri sebe sa svetom,kako poeziju ideala i prozu prilika da uskladi i da dosegne sklad. U osnovi ovog problema,neumitne postavke koja je a priori nametnuta,leži čitava tema mita o Ikaru.

U savremenom društvu uklapanje u dati i unapred utvrđeni poredak jedna je od vodećih nedaća pojedinca jer on, u dubokoj zabludi, misli da taj poredak može prevladati,izmeniti ili preokrenuti u sopstvenu korist. Prilagođeni mit pesme o Ikaru Edvarda Filda ili figure u okvru rada Tijane Kojic govore suprotno. Načini prevazilaženja usamljenosti su razni: uniformisanost posredstvom oblačenja, prihvatanje zadatih obrazaca komunikacije, poštovanje rutine. Takođe, moderni čovek u tom cilju ponavlja i neke drevne rituale. Oni se naročito ogledaju u korišćenju droga,kao i u seksualnim/orgijastickim radnjama kada se pojedinac zapravo najmanje oseća izolivanim. Bog Dionis otuda je uvek praćen gomilom. Ipak, taj samozaborav i iluzija pripadnosti traju kratko. Pojedinac teži uklapanju u celinu kako bi ublažio svoju usamljenost ali ta težnja okrenula se protiv njega. U grupi, okružen ljudima,lišen individualnosti,pojedinac je usamljeniji nego ikada.

Modernost teži poništenju razlika. To poništenje podrazumeva, ne da svi budemo ravnopravni, već da svi budemo isti. Otuda naš moderni poetski Ikar, depersonalizovan i lišen mitske uzvišenosti, jedinu svoju visinu ostvaruje onda kada se popne na stolicu da zameni sijalicu. Poništavanje razlika, kao tendencija modernosti, briše individualnost, ali ne i socijalnu, sve više prisutnu i rastuću nejednakost. Svi smo isti (ali ne i ravnopravni). Stoga, zagrade su podrazumevane kada govorimo o mogućnostima slobode kao preduslovu identiteta. Na slikama Tijane Kojić nelagoda ključa u očima ljudi gomile (njen rad zato često podseti na određene slike Edvarda Munka). Koliko je Ikara medju njima? Ekumenu, mesto naseljeno pojedincima, možemo poimati kao područje pada. Okupljeni na radu Tijane Kojić čine se istima,otuda ponavljanje figura. Mladić u odelu deluje poznato? Devojka uznemirenih ociju ima razloga za nemir?

Ono što stoji izmedju pojedinca i ideala jeste strah. Strah svoj najočigledniji oblik dobija u konformizmu. Prevazilaženje istog moguće je kroz drugog, kroz iskustvo ljubavi. Istrajavanje u davanju most je ka pronalaženju sebe, ka poništenju razlika izmedju subjekta i objekta,pojedinca i gomile. From piše: „Davanje je najvisi izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo,svoju snagu.“. Stoga, u gomilipostoji jedna mogućnost – prepoznavanje drugog kome bismo pružili radost, interesovanja,znanja, humor, tuge – sve ono što u jednom biću postoji. Potreba za drugim, kao put ka ostvarenju sopstvene individualnosti, nikada nije bila jača, ali ni potisnutija nego među drugima. Pakao, to su drugi. Spasenje, to je drugi (?). Neka pitanja treba preformulistai ili ostaviti otvorenim, za svaki slučaj.

* Ovaj tekst napisan je povodom izložbe „(Sub)ekumena“ Tijane Kojić. Tekst se našao u katalogu koji je pratio izložbu održanu tokom aprila 2015. godine u galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Za ovu priliku tekst je neznatno izmenjen i dopunjen u odnosu na tekst iz kataloga.

Fotografija umetnice: Katarina Ćirković
Fotografije sa izložbe: Milan Kralj via Gallery Shots