Nikola Tesla: „Moji izumi“ (peti odlomak)

Pre izvesnog vremena sam se vraćao u svoj hotel. Bila je oštra hladna noć, tlo klizavo, a u blizini nije bilo taksija. Pola bloka iza mene išao je neki čovek koji je isto kao ja jedva čekao da stigne u zaklon. Odjednom su mi noge poletele u vazduh, istog trenutka blesnulo mi je u glavi, nervi su reagovali, mišići su se zgrčili. Okrenuo sam se za sto osamdeset stepeni i dočekao se na ruke. Nastavih da hodam kao da se ništa nije dogodilo, kada me stranac sustiže. „Koliko Vam je godina?“, upitao je, ispitivački me posmatrajući. „O, oko pedeset devet“, odgovorio sam. „Zašto?“ „Pa“, odvratio je, „video sam da to mačka čini, ali čovek nikada.“ Mesec dana pre nego što sam želeo da naručim nove naočari, otišao sam očnom lekaru koji me je kao i obično pregledao. Gledao me je zaprepašćeno jer sam sa lakoćom čitao najsitnija slova sa prilične udaljenosti. Kada sam mu rekao da imam više od šezdeset godina ostao je bez daha, zaprepašćen. Moji prijatelji vrlo često primete da mi odelo stoji kao saliveno, a ne znaju da je sva moja odeća napravljena po merama koje sam imao još pre 35 godina a koje se od tada nisu promenile. Za sve to vreme moja težina se nije promenila ni za funtu.

Nikola Tesla, „Moji izumi“ (odlomak)

PDF verziju ove knjige možete preuzeti ovde.

Dilen Tomas: „Ne odlazi tiho u tu blagu noć“

Ne odlazi tiho u tu blagu noć,
Gori i bunca starost na kraju dana.
Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!

Iako mudri shvate: tama je pravedna,
Jer rečima munju nisu razgranali, ipak –
Ne odlaze tiho u tu blagu noć.

Dobri poslednjim nariču drhtajem
Nad krhkim delima u zelenoj uvali:
Žeste, besne, dok svetlost se gasi.

Divljaci sunce love, opevaju mu let.
Kad kasno saznaju da su ga ražalostili,
Ne odlaze tiho u tu blagu noć.

Trezveni pred smrt, sumračnim pogledom
Vide: i slepčeve oči gore i raduju se,
Pa se žeste, besne, dok svetlost se gasi.

A ti moj oče, u tužnim visinama gore:
Kuni me, blagoslovi, tim gorkim suzama!
Ne odlazi tiho u tu blagu noć!
Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!

 

Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.

Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.

Wild men who caught and sang the sun in flight,
And learn, too late, they grieve it on its way,
Do not go gentle into that good night.

Grave men, near death, who see with blinding sight
Blind eyes could blaze like meteors and be gay,
Rage, rage against the dying of the light.

And you, my father, there on the sad height,
Curse, bless, me now with your fierce tears, I pray.
Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.

Kao dopunu Dilenovoj pesmi postavljam i ovaj snimak, čitanje uz pratnju klavira. Autor muzike je australijski kantautor Luis Tilet. Pesma je nastala povodom sepila umetnikovog oca. Nasuprot tami, simboličnoj smrti, svetlost afirmiše život, predočava postojanje Boga, beskraja, savšenstva, jedinstva i lepote. Sličnu pesmu napisao je i D. H. Lorens, ona se zove „Lađa smrti“ i takođe je objavljena na blogu A . A . A.

.

Dilen Tomas, „Ne odlazi tiho u tu blagu noć“, prevod: Srba Mitrović
Izvor: „Antologija engleske poezije 1945-1990“, Svetovi, Novi Sad, 1992.

Preporuka: BBC

Osunčane sobe: Carl Vilhelm Holsøe

Carl Vilhelm Holsøe

Jutarnja tišina, osunčane sobe. Verovatno se čuo cvrkut ptica napolju, a šljive su cvetale. Prozori koji dele sobe od spoljašnjeg sveta nisi im odrekli svetlost, bistrinu jutra, trenutak spokoja koji bi se otkrivao u praznini, podjednako zvuka i dešavanja. Sobe su pune predmeta. Oduvek sam se pitala, da li je slikar opsednut njima ili mu je bilo bitnije ono što je odsutno. Ljudi. Kome pripadaju ovi predmeti, čije su to uspomene, kroz njih materijalizovane. Kao i u pojedinim romanima: važnije je ono što nije rečeno.

Umetnost ovog danskog slikara uporediva je sa slikarstvom Vilhelma Hamershoia, o kome sam već pisala. Motivi su im uporedivi, iako je paleta potpuno drugačija. U tradiciji je, naročito holandskog slikarstva, pa tim posredničkim putem i danskog, stavljanje akcenta na ono što je unutrašnje, enterijere kao simbolička ogledala, više nego pozornice.

Hildegarda iz Bingena o svetlosti

Teo Ormond-Skeaping 1Teo Ormond-Skeaping 2Teo Ormond-Skeaping 3

„Videh presjajnu svetlost i u njoj ljudsko obličje boje safira što je svo gorelo u tihom plamenu vatre, i ta predivna svetlost rasu se po čitavom plamenu vatre, i ta vatra po predivnoj svetlosti, i ta presjajna svetlost i ta plamena vatra po celom obličju ljudskom, stvarajući jedno jedino svetlo jedinstvene snage i moći.

I čuh kako mi ta živa svetlost govori: ‘Ovo je smisao svih Božijih čudesa: da se tiho vidi i razume šta je punoća bez rođenja  kojoj ništa ne izmače, i koja sa najmoćnijom snagom označi sve puteve silnih. I kada bi u stvari Gospod bio lišen svoje moći kakve bi za njim bilo potrebe? Nikakve, svakako, stoga se u savršenom delu vidi kakav je On umetnik.“

Fotografije: Teo Ormond-Skeaping

Odlomak: Hildegard iz Bingena, „Liber divinorum operum“. Citirano prema: Umberto Eko, Istorija lepote, prevela Dušica Todorović-Lakava, Plato, Beograd, 2004.