КласикААА: Буђења у хладној соби

Едвард Хопер, „Сунце у празној соби“, 1963.

Буђење у хладној соби било је једно од најтрауматичнијих догађаја у детињству  многих људи. Пробуде вас рано, напољу је још мрак, а у соби је хладно.

Композиција Хладни комади Ерика Сатија настала је марта 1897. године и састоји се из две целине. Сати је становао на Монмартру, његова соба, чија би врата била блокирана када би распростро свој кревет, налазила се у приземљу, и није била грејана зими.

У то време критика је још увек тешко прихватала његова оригинална дела, упркос залагању његовог познатијег савременика, Клода Дебисија. Сатијева афирмација у критичким круговима, не толико међу публиком, текла је споро, што је допринело његовим стваралачким кризама, поред оних изазваних животним околностима.

Ова једноставна композиција својим ритмом евоцира атмосферу јутра, онда када су мисли још увек магловите и нефокусиране, и више су низ тачкастих импресија него јасан след. Чини се тада да је све могуће, свет плута, снага гравитације слабија је од оне на Месецу. Наставите са читањем

КласикААА: Арво Перт

Арво Перт 2014. године

Морао сам да се ослободим свега беспотребног да бих спасао себе. – Арво Перт

Арво Перт је рођен у Естонији 1935. године. Живео је у Талину, Бечу и Берлину. Од седамдесетих година 20. века компонује у минималистичком стилу. Познат је по својој техници тинтинабули коју је први пут употребио у делима Für Alina (1976) и Spiegel im Spiegel (1978). За себе каже да компонује класична и религијска дела. Његову музику упоредила бих са сликарством италијанских тречентиста и кватрочентиста, нарочито са Фра Анђеликом и Дучом, а гласове у његовим композицијама са анђелима у пурпурној одећи и љиљаном у руци. Клече, са златним ореолом око главе.

Пертова дела у потпуној су дисхармонији са временом у коме живимо, она афирмишу тишину, спорост, крхкост, слабост, фрагилност, понекад ме подсећају на Ђакометијеве „трске које мисле“, на слабе, једва покретне људе који се чине као сламке, али те сламке су, видимо, од челика и бронзе. Не можеш их преломити. Тако је и са Пертовим звуком, у њему осећамо снагу, али она је, истовремено, пропусна, рањива.

У оквиру Фестивала оргуља у Београду, лета 2018. године, слушала сам Марка Паолачија, оргуљаша који је извео Пертову композицију Pari Intervallo. Било је то млеко светлости које лије низ цеви инструмента, један емотивни и звучни сфумато, просветљујуће искуство када бива јасно зашто се каже да је музика једна од могућих еманација Бога и важан пут до њега. Наставите са читањем

Barok nedeljom: Kjaroskuro

Karavađo, „Amor Vincit Omnia“, 1601. (detalj)

U okviru serije objava Barok nedeljom prilažem tekst Ive Draškić-Vićanović koji je deo njene knjige Non Finito: prilog zasnivanju estetike nedovršenog. Autorka piše o kjaro skuro tehnici, čestoj u baroknom slikarstvu, čije poreklo autorka pronalazi u kasnoj renesansnoj umetnosti, naročito u delima Leonarda da Vinčija.

Uz njen tekst priložila sam i detalje Karavađovih slika koje, po mom mišljenju, na najbolji način likovnim sredstvima predočavaju ovu tehniku koja, kao i svaka likovna tehnika, transcendira, i svoja određenja pronalazi u filozofskim tendencijama doba. Autorka je doktor filozofije i profesor Estetike na Filološkom fakultetu u Beogradu.

*

Likovnu tehniku kjaro skuro (chiaro scuro) u slikarstvo je na velika vrata uveo u doba visoke renesanse Leonardo da Vinči da bi je potom adoptirali majstori baroka Karavađo, Rembrant i Velaskez. Ta tehnika je postala opažajni princip – u smislu u kojem Konrad Fidler koristi taj termin – velikih majstora baroknog slikarstva.

Specifičnost i posebnost chiaro scuro tehnike je na prvom mestu nedostatak linija i kontura uopšte; jednostavno, kontura kao takvih nema, oblik, forma, predmeta se postiže nizom suptilno nijansiranih valera  (naravno da kjaro skuro ne bio tehnički moguć bez izuma uljane boje Majstora iz Flemala i braće Van Ajk koji nam omogućuju da naslikani predmet – figuru vidimo kao da izranja iz senke u svetlost, forma postaje  funkcija svetlosti, ona je svetlošću oblikovana i oteta mraku – senci nepostojanja. Predmet je likovno oblikovan tako što postepeno izranja iz tame u svetlost, najčvršću formu ima onaj deo figure koji je najviše prožet svetlošću, upravo onako kako to biva u prirodi; svetlost oblikujući stvara vidljivi svet, biće je isto što i oblik, oblik je isto što i  svetlost u formi likovne jednačine biće = oblik = svetlost. Nastavite sa čitanjem

Камерна музика: Вилхелм Хамерсхои и Џејмс Џојс

Вилхелм Хамерсхои

Tај сумрак боје аметиста
Сада се плави све тамније,
Зеленкастим сјајем лампиона
Пуни дрвеће авеније.

Стари клавир мелодију свира
Мирно, споро и весело;
Она главу над жуте дирке
Нагиње, а са њом и тело.

Стидљива, дубоког ока, руку
што лутају док ноте листа –
Сумрак постаје све тамнији
Од плавог светла аметиста.

Светлост и музика су апстрактне појаве које ме, најчешће, наводе да стварам. Њих сам препознала као мотиве и полазишта у стваралаштву, прво Вилхелма Хамерсхоиа, а потом и Џејмса Џојса. Према мом доживљају, њиховој уметности блиска је и поетика авангардних композитора класичне музике.

Сећања, јединственим деловањем светлости и музике, навиру у собе које могу бити налик онима које је сликао, чију је хладну, поетичну атмосферу обликовао дански сликар Вилхелм Хамерсхои (Vilhelm Hammershøi). Пуцкетање прашине, док у њима седи биће џојсовске осећајности, звучи као музика.

Тихе и хладне собе извесних тонова, зрак бистрог јутра, светлост пуна музике, музика пуна светлости. Њихова моћ створила је Уметност. Уметници о којима пишем, апстракцију заједничког деловања музике и светлости обуздали су, тако што су је превели на познату и очекивану појавност. Наставите са читањем