О чему се – заправо – ради у филму „Исијавање“ Стенлија Кјубрика?

Постер за филм „Исијавање“ Стенлија Кјубрика из 1980. године

Писаћу о свом доживљају овог филма, а он има везе и са околностима у којима сам га гледала. Био је октобар 2013, топао викенд. Тада сам становала у стану који је био организован као дуплекс. Ја сам била у горњем делу, други станар у доњем. Како не гледам телевизују још од 2008, и како немам од тада па све до данас ни сам апарат, одбила сам да плаћам кабловску. Мој део рачуна био је само половина од суме за интернет.

Тог викенда други станар је негде изашао и у прилично великом стану остала сам сама. Изненада ми је постало досадно. Знала сам да то што намеравам да урадим није у реду и да није коректно али искушења досаде била су јача. Сишла сам на прстима у доњи део стана, проверила да ли је стварно празан и – упалила телевизор. Прво што сам видела, дословно одмах по паљењу, била су нека кола која се крећу прелепим пределом, док их са велике висине прати камера. Читава сцена (и фотографија) је била толико добра да сам моментално одлучила да се задржим на том каналу.

Џек Николсон игра писца који са супругом и сином долази да ради као чувар хотела у зимском периоду, у једној веома удаљеној области. Психологија простора је изузетно битна за овај филм и већ на почетку, осим антипатичног главног јунака, кога никако не доживљавате као писца, већ више као алкохоличара-дрвосечу, јер сте под утицајем културолошког стереотипа како наводно писац треба да изгледа, друга ствар која чини да вам буде нелагодно је простор. Унутрашња декорација је пренападно необична. Хотели иначе имају посебан вид декорације али у некој веома удаљеној области („недођији“) баш такав стил, такве боје и орнаменити, све је то доста необично. Примећујете да је сам редитељ велики акценат ставио на те детаље јер ви не можете а да их не приметите. Посредством њих ви као гледалац покушавате да склопите слагалицу, да назрете слику која тек треба да пред вама искрсне.

Дама са шналицом. О филму „Мизери“ Роба Рајнера

Постер за филм „Мизери“ из 1991. године

Филм Мизери је заиста страшан филм. Страх који током и после филма, делом психолошког трилера, делом хорора, осећамо нема никакве везе са натприродним елементима или са употребом филмских ефеката специфичних за поменуте жанрове, већ са чињеницом да људи попут Ени Вилкс, главне јунакиње, има свуда око нас. То је оно зло у нашој непосредној близини кога често уопште нисмо ни свесни. Филм производи страх од познатог, од људи поред којих свакодневно пролазимо, чију позадину само наслућујемо, а који јесу или могу бити тешки садисти, злочинци и психопате. Колико бића пати због њих а ми им не можемо помоћи, ми њихову патњу ни не наслућујемо.

Мизери је роман Стивена Кинга који је објављен 1987. године. Филм се појавио три године касније, 1990. Многи од нас су били у основној школи када су га први пут гледали. Мизери је уз То вероватно најстрашније Кингово дело, а овде понавља најмање три мотива из многих других романа. То су снег, кућа у удаљеној области, секира, писац, психотичан протагониста.

Кинг је у многим интервјуима истицао како је у Ени Вилкс пројектовао себе када је био под утицајем дрога. И да ово није изјавио, нека врста опсесивности налик Ени Вилкс била је уочљива код Кингове фиксираности на Доналда Трампа где нам се, коначно, тај писац у потпуности смучио (нешто изузетно опсесивно и нарцистичко да се наслутити из његове инфантилне личности). Кинг је на твитеру, где је најлакше бити садиста, и потпуно је некажњиво, упркос томе што је очигледно, био Ени Вилкс спрам Доналда Трампа, на крају завршивши на Трамповој чувеној „листи блокираних“. Толика количина опсесије и пројекције својих предубеђења код фиксације на другу личност у Кинговом случају је очигледна. Зато је Доналд Трамп важан феномен нашега доба. Управо је он учинио да маске падну и да сва могућа лицемерја и психозе испливају. Мржња, острашћеност, неаргументованост, вређања, мизогинија, шовинизам, културни расизам, забране, простаклуци – постали су сасвим прихватљиви. Иако су исте те појаве Трампу стављане на терет, у случају борбе против њега биле су апсолутно дозвољене.