О чему се – заправо – ради у филму „Исијавање“ Стенлија Кјубрика?

Постер за филм „Исијавање“ Стенлија Кјубрика из 1980. године

Писаћу о свом доживљају овог филма, а он има везе и са околностима у којима сам га гледала. Био је октобар 2013, топао викенд. Тада сам становала у стану који је био организован као дуплекс. Ја сам била у горњем делу, други станар у доњем. Како не гледам телевизују још од 2008, и како немам од тада па све до данас ни сам апарат, одбила сам да плаћам кабловску. Мој део рачуна био је само половина од суме за интернет.

Тог викенда други станар је негде изашао и у прилично великом стану остала сам сама. Изненада ми је постало досадно. Знала сам да то што намеравам да урадим није у реду и да није коректно али искушења досаде била су јача. Сишла сам на прстима у доњи део стана, проверила да ли је стварно празан и – упалила телевизор. Прво што сам видела, дословно одмах по паљењу, била су нека кола која се крећу прелепим пределом, док их са велике висине прати камера. Читава сцена (и фотографија) је била толико добра да сам моментално одлучила да се задржим на том каналу.

Џек Николсон игра писца који са супругом и сином долази да ради као чувар хотела у зимском периоду, у једној веома удаљеној области. Психологија простора је изузетно битна за овај филм и већ на почетку, осим антипатичног главног јунака, кога никако не доживљавате као писца, већ више као алкохоличара-дрвосечу, јер сте под утицајем културолошког стереотипа како наводно писац треба да изгледа, друга ствар која чини да вам буде нелагодно је простор. Унутрашња декорација је пренападно необична. Хотели иначе имају посебан вид декорације али у некој веома удаљеној области („недођији“) баш такав стил, такве боје и орнаменити, све је то доста необично. Примећујете да је сам редитељ велики акценат ставио на те детаље јер ви не можете а да их не приметите. Посредством њих ви као гледалац покушавате да склопите слагалицу, да назрете слику која тек треба да пред вама искрсне. Наставите са читањем

Gejnsborovo slikarstvo i Kjubrikov film „Beri Lindon“

Tomas Gejnsboro, „Gospodin i gospođa Halet“, 1785.

Verujem da je veza između slikarstva engleskog umetnika Tomasa Gejnsbora i filma Beri Lindon Stenlija Kjubrika nedvosmislena. Uopšte, čitava britanska vizuelna estetika 18. veka uticala je na ovog filmskog reditelja koji je snimio svoj film 1975. godine.

Reditelj se, pak, oslanjao na vizuelnu estetiku jednog drugog britanskog umetnika, Vilijama Hogarta, koji je stvarao sredinom 18. veka. To nas, najzad, ni ne čudi: ciničan, satiričan ton blizak je pre Hogartu nego Gejnsboru.

Film može da sažime sve umetnosti, a na ovom primeru vidimo najmanje dve umetnosti prisutne u trećoj: slikarstvo i muziku prisutne u filmu. Beri Lindon je čudan film, dosadniji nego što deluje. Junak filma, nikogović i provincijalac, Beri Lindon, građen je prema modelu junaka literature 19. veka, kakve srećemo u Balzakovoj, Floberovoj i Stendalovoj prozi, ali na hogartovski način. Oportunista, posredstvom vojske i ženidbe Beri napreduje na društvenoj lestvici. On je, isto tako, i klasičan pikaro. Nastavite sa čitanjem