Jugoslavija Rebeke Vest

Dragana Jurišić: Izgubljena zemlja, 2013.

Na slici je predočena karta Jugoslavije u vreme putovanja Rebeke Vest Balkanom. U pitanju je prvo izdanje putopisa „Crno jagnje i sivi soko“ iz 1941. godine.

Rođena iste godine kad i Ivo Andrić (1892), Rebeka Vest će putovati Jugoslavijom tokom 1936, 1937. i 1938. godine. Na putu će upoznati Stanislava Vinavera („Konstantin“) i Anicu Savić-Rebac. Nikola Koljević, prevodilac putopisa, u predgovoru knjizi, izdvojiće nekoliko scena, od kojih prenosim tri.

„Na zagrebačkoj stanici – da opet pomenemo taj prvi i letimični utisak – Rebeka Vest je ugledala nepoznatog čoveka koji je na kiši uzalud dozivao svoju Anu. Ali njegovo dozivanje i držanje kišobrana iznad zamišljene Anine a ne svoje glave, Vestovoj su bili dovoljni da kaže: ‘Bila sam među ljudima koje mogu da razumem.'“

„Prilikom obilaska jedne crkve pored Sušaka strani posetioci su se zgražavali nad Dalmatincem koji je bučno protestovao zato sto su im naplatili više nego što je pisalo na ulazu. Za razliku od takvih stranaca, Rebeka Vest je u takvom »balkanskom« ponašanju otkrila nešto drugo. Zar se na Balkanu stotinama godina uopšte moglo opstati bez protesta i »vike«? I zar to, onda, nije prirodna i životvorna gesta čoveka koji je otkrio da je prevaren?“

„Za večerom u Splitu Engleskinja je taj impuls osetila čak i u gesti čoveka koji radosno i nemilosrdno biberi sve što jede, verujući da je biber dobar za zdravlje.“

Ostatak možete pročitati u samom putopisu i detaljnije se obavestiti o kontekstu u kojem je delo nastalo, ali i o slici Jugoslavije koju je ono stvorilo i koja je decenijama, sve do početka devedesetih, na Zapadu bila izvor saznanja o ovdašnjim predelima i ljudima.

Fotografija: Dragana Jurišić, Izgubljena zemlja, 2013.

Preporuke: Projekat Rastko  |  Novi Polis  |  Vreme

Advertisements

Renesansne trpeze Boša i Rablea

1

2

3

4

5

6

7

8

9

Renesansne trpeze, sudeći po hronikama, tapiserijama, slikarskim i književnim delima, bile su po sebi performansi i umetnička dela par excellence koja su pokušala evocirati, ali i preokrenuti, običaj biblijskih večera, gozbi i svadbi. Što se mene tiče, najneobičnije trpeze i razlozi slavlja nalaze se prikazane na slikarskim delima holandskog umetnika Hijeronimusa Boša (c. 1450-1516) i franscuskog pisca Fransoa Rablea (1494 – 1553). Vizuelni primeri su sa Bošovog triptiha a književni iz Rableovog romana Garganua i Pantagruel.

„To rekoše, večeru spremiše. Pored večere još su ispekli na ražnju šesnaest volova, tri junice, trideset dva teleta, šezdeset tri jareta-odojčeta i devedeset pet ovaca; dok se tri stotine prasadi varilo u širi, peklo se dve stotine dvadetet prepelica, sedam stotina šljuka, četri stotine petlova iz Ludena i Kornuaja, šest hiljada piladije i isto toliko golubova, šest stotina ugojenih koka, hiljadu četri stotine zečeva, tri stotine tri droplje i hiljadu sedam stotina petlića. Od zamašnijeg lova nije se moglo za ovaj mah više dobaviti osim jedanaest divljih veprova, koje je poslao opat od Tirpneja, osamnaest grla krupnije divljači, koje je podario vlastelin od Granmona; pa dvadeset fazana koje je poslao boljar Dezesar, i nekoliko tucadi grivnjaša, pa rečnih ptica svake vrste, divljih pataka, gusaka, tetreba, roda, ćubarki, čaplji, zlatorki, ćurana, indiskih kokoši, ognjara ( to su fenikopteri) terigola, morskih koka, ćurića-pućpurikala. Ne sme se izgubiti iz vida i bezbroj čorbi.  „

Fransoa Rable, Gargantua i Pantagruel, preveo Stanislav Vinaver.

Fransoa Vijon: Balade o obešenima

Axel Hoedt

Axel Hoedt

EPITAF
u obliku balade, koju je sročio Vijon za sebe i za
svoje drugare očekujući da bude sa njima obešen

O ljudi, o braćo, što ste došli nakon,
Ne terajte šegu, – smilujte se na nas,
Štrange nas zaljulja neumitni zakon,
Al je naše juče, možda nekom – danas.
Mesina je naša sad gomila smeća,
Dronjak sve i đubre, buđa, zadah truli,
A beše nam ona sva briga, sva sreća;
Pet nas je il’ šest je – našto šege osti?
Milost svom sazdanju, Hristos – Spas vam uli,
Mol’te se od pakla da budemo prosti.

Ne prezrite ništa, crkotine suda,
Ta zakon je takav, a čovek pun bluda,
I nije svak uman, razbor slabo vrca,
Izvinte nas braćo, mi smo braća-luda,
O ne rugajte se, o imajte srca!
Sin Marije Djeve, koji raspet grca
Nek vas opomene: šta je sudba huda,
O nek nas sačuva od ognjene zlosti.
Dronjak sve do dronjka, sve mrtvac do mrca,
Mol’te se od pakla da budemo prosti.

Kiša nas žderala, popila i sprala,
Sušilo nas sunce, crni smo ko gar;
Svraka i gavrana što je zemlja dala
Kljucala nas jata, sav im besmo mar.
Ko naprstak neki ubodom igala,
Mi smo izbodena, iskljuvana stvar.
Vetar trese, šiba, on nam strvne mosti –
Mi smo njemu igra, potsmevka i šala.
Vetar nam klapara sasušene kosti,
Mol`te se od pakla da budemo prosti.

P o r u k a

O Isuse Kneže, slavi svoju tvrdnju,
Vrhovnik si Neba, mi – štrangini gosti!
Sačuvaj nas ognja, mani bes, i srdnju.
A vi ljudi, braćo, ne terajte sprdnju,
Mol’te se od pakla da budemo prosti.

Prepev: Stanislav Vinaver

.

Balada obešenih

Braćo ljudska što živite duže
meko srce nek svak za nas ima
jer sve što nas milošću zaduže
zasuće Bog svojim počastima.
Nas pet šest se na užetu klima:
meso koje gojismo ranije
raspalo se i na nama gnjije
a mi kosti već trulež smo sama.
Ne smijte se zlu ove bratije
već molite da Bog prosti nama.

Zovemo vas braćom premda uže
pravda nam je namenila svima
al’ vi znate ljude gresi ruže
i mnogi su naklonjeni zlima.
Sad molite dok smrt nas uzima
Sjajnog Sina Device Marije
da nam svoju milost ne sakrije
da nas čuva od paklenog plama:
mi smo mrtvi mrtvi najstvarnije
već molite da Bog prosti nama.

Mnoge kiše peru nas i kuže
a sunce nas prži sve od dima
zli gavrani što nad nama kruže
ispiše nam oči kljunovima.
Nikad mirni jer leto il’ zima
tamo amo stalno sve besnije
po svom ćefu vetar nas sve vije
ko naprstak zbockane pticama:
nek vaš jed se na nas ne prelije
već molite da Bog prosti nama.

Hriste koji vladaš najmoćnije
ne daj Paklu da nas ognjem bije
odvratna je nama adska tama
ljudi ovo mesto za sprd nije
već molite da Bog prosti nama.

.

Balada
moljenje oproštaja

Šartraše i Celestince
Usrdnice i Prosjake
lenjivce i bludne since
slugane i cure svake
koji nose tesne jȁke
dragane što trpe vaj
što oblače čizme lake
sve molim za oproštaj.

Kurve koje nude vimce
mameć ljude i vojake
otimače i kradljivce
i lažljivce svakojake
još čudake i glupake
koji skupa zvižde, aj!
devojčice i dečake
sve molim za oproštaj.

Izuzimam pse zločince
rȁd kojih utrudih krâke
i ne pijuć rujno vince
jedoh mnoge tvrde krajke.
Evo prdež im od brajke
ne mogu jer sedim, znaj!
Al’ da izbegnem zle hajke
sve molim za oproštaj.

Nek tojage teške jake
i korbača gvozden kraj
dignu na te pse opake
sve molim za oproštaj.

Prepev: Kolja Mićević

Izvor: Fransoa Vijon, Veliko zaveštanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1960.

Izvor: Fransoa Vijon, Zaveštanja, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1986.

Fransoa Vijon

Fransoa Vijon

Stanislav Vinaver: „Osvestiću ljude“

Stanislav Vinaver

Stanislav Vinaver

Raspevaću očaj stare vasione,
Trenutak što cvili, dane koji zvone
U sazvučja živih ukobiću rez.

Zarobiću slatke brojeve i spone
Iskriviću bića da se bolno sklone
U sitnog iverja utonuli vez.

Kroz pravilo šare, kroz zanos poretka
Preboleću značaj kraja i početka
Uskladiću prekroj i pretanak bod.

Osvestiću ljude: grozničavog pretka
Zbunjenog potomka; u buncanja jetka
Rasplinut, razvijen opčinjeni rod.

Razgaljenih snova nedozvanje bujno
Slomljenih poleta nadanje uzrujno
Odnosa i srži zaneseni sklop.

Nek se zaleluja, zgranut, jedva čujno –
I ko tanka para nek iščili rujno
Bezbrojnog iskustva preobražen snop.

Путник Вертер

Johann Wolfgang von Goethe

Јади младог Вертера, епистоларни роман написан 1774. године, првo великo Гетеовo дело, једно је од врхунских достигнућа сентименталног романа. Прелазак са сентименталног на романтичарски сензибилитет уочљив је при тематизацији појединих готских елемената које ово дело садржи, а под којима подразумевам природно окружење којим се јунак (ноћу) креће, као и карактерне особине јунака које условљавају његове поступке. Сентиментални роман одликује се пренаглашеном осећајношћу, извесном наивношћу јунака и јунакиња. Готски роман одликују страсти. Осећања и страсти у својој испреплетености одређују Вертерово делање. Вертер је Sturm und Drang херој који олујним и продорним корацима ноћу походи шуме и брда у свом истовременом бегу и потрази. Данашњем читаоцу може се наметнути као утисак извесна доза патетике којом се одликују његова размишљања и поступци. Фридрих  Шлегел у једном фрагменту пише да је самоубиство најчешће догађај, ређе чин. Склона да такав став транспонујем на Вертеров поступак планирања и извршавања сопственог уништења.

Три су типа романтичарских јунака произашла из Гетеовог опуса – Фауст, Вертер и Вилхелм Мајстер. Франкенштајн, јунак истоименог романа Мери Шели, фаустовски је (прометејски) тип јунака. Каснији бајроновски јунаци – Чајлд Харолд, Печорин, Евгеније Оњегин, Хитклиф слични су Вертеру. Жена, на посредан или непосредан начин, срж је њиховог проклетства. Идеализација провинцијалке која је верена за другог човека, а која му не узвраћа љубав подједнаким интезитетом, Вертера води у очајање. Велика очекивања подразумевају изгубљене илузије, и то би могла бити једна од порука образовног романа. Новалисов Хајнрих, јунак романа Хајнрих из Офтердингена, мајстеровски је лик, упркос пишчевој резервисаности према Гетеовом делу Године учења Вилхелма Мајстера.

Ричардсонови романи Памела и Клариса, Тиков Вилијем Ловел, Русоова Нова Елоиза, Последња писма Јакопа Ортиса Уга Фоскола, Опасне везе Шодерлоа де Лаклоа примери су епистоларних романа чија форма одговара духу времена и подвлачи значај субјективне перспективе. Оно што је прозор у сликарству, то су писма, дневници и путописи у књижевности.

Constant Moyaux – View of a Rome From Artist’s Room

Форма једног дела, начин на који је пишчева мисао текстуално обликована и распоређена, увек има поруку. Не само садржајем, већ и формом ово дело предочава романтичарско виђење света и стварности који ван субјекта као и да не постоје. Иако епистоларни роман, дело Јади младог Вертера може бити читано и као исповест или дневник.  Исповест и дневник као формре ослањају се на субјективни доживљај света и предочавање сложених психолошких односа унутар самог јунака. Исповедна књижевност одувек је била покушај субјективне, индивидуалне усредсређености на доживљај стварности. Перспектива из које читалац сазнаје о догађајима истовремено је и Вертерова перспектива. Ми читамо само његова писма, не и одговоре његовог пријатеља Вилхелма коме су она упућена. Читалац присуствује крајње субјективном приказу догађаја.

Вертерове промене расположења честе су и праћене су променом годишњих доба. На тај начин јунак је доведен у везу са динамиком природе. Тако дата, Вертерова личност у непосредном је и неодвојивом  односу са природом коју он обожава, у којој тражи, и на тренутак проналази мир. Вертер није путник у класичном смислу те речи, али његови излети, као и ноћна лутања, представљају један посебан однос који он остварује са пејсажем пред собом. Расположења природе коју Вертер посматра идентична су његовим расположењима. Субјект ствара форму објекту, али у њу уноси и значења. Он изједначава све оно што је ван њега са собом, са оним што би подразумевало његову унутрашњу динамику. Упркос тежњи ка поништењу Ега у сукобу са титанским обличјима и бетовеновским звуцима природе пред собом, парадоксално, тај исти Его бива само још интензивније наглашен.

Вертер није путник који са јасно одређеним циљем путује из места  у место, његово путовање није образовно. Он је путник који окончава живот самоубиством, његова кретања нису допринела духовној и васпитној динамици, као ни формирању ставова који би га вратили под окриље заједнице у којој би осећао сагласност себе са другима. Свет и прилике које Вертер затиче непријатељске су по њега. Стога он се изолује, подухвата се грозничаваих ноћних излета у брда и шуме где мисли да може постћи тренутке узвишености и олакшања. Он је доследан у неприлагођености и самодовољности. Помирења између њега и других нема, тачка са које је кренуо на своје путовање, иста је она на којој се нашао и на крају свог пута. Стога, овај јунак ближи је типу јунака какве афирмише образовни роман 20. века.

Јади младог Вертера није образовни роман, не завршава се у пародији, нити иронијском дистанцирању писца од свога јунака. На српски језик постоје два превода овог дела, један Исидоре Секулић, други Станислава Винавера. Винавер при преводу користи одређене речи које нису својствене за овај, пре трагичан него комичан роман. Тон Винаверовог превода исувише је комички, некад и пренаглашено патетичан па се стиче утисак о “преводилачкој асистенцији” која тоном и одабиром речи заправо наглашава пародијске елементе које дело може, али и не мора садржати. Исидора Секулић својим преводом задржава основни тон романа.

Вертерова расположења мењају се у скалду са самом природом, њена расположења у складу су са његовим, његова у складу су са њеним. Писмо од 10.маја 1771. одликује се „мајским“ расположењем јунака:

Чудесна раздраганост обузела ми је сву душу, попут слатког пролећног јутра у коме уживам целим својим срцем. Сам сам, и мили ми се живети у овом крају који је просто створен за душе као што је моја. Тако сам срећан најдражи мој, тако да сам сав потонуо у чувство спокојног опстанка..

Почетак писма које Вертер шаље у септембру, у време надолазеће јесени, сасвим је у другом тону. Писмо послато неколико месеци пред самоубиство, пред потпуно затишје природе, одликује се песимистичким тоном.

Јесте, тако је то. Као и природа што се ка јесени клони, тако јесен подилази и мене и све око мене. Лице моје жути, а опало је већ лишће са дрвећа оближњег.

Вертерово прво писмо, оно којим отпочиње роман, датира од 4.маја 1771. године. Јунак је у новом граду, срећан што је напустио своје предходно место становања. У новом он упознаје Шарлоту и Алберта о којима исцрпно пише Вилхелму, пријатељу са којим се дописује, пасивном јунаку који је налик поштанском сандучету, који је persona muta – рецептор садржаја, али не и њихов “прерађивач”. Tоком читавог трајања романа ми не чујемо његов глас, његову реакцију на садржаје који су му упућени. Последње писмо из места у коме је остварено пријатељство троје јунака Вертер шаље Вилхелму 10. октобра. Опет одлази  у ново подручје где почињу први сукоби са друштвом, са послаником у чијој је служби, а који резултирају поновним одласком, овога пута у родно место, где јунаку кроз шетње навиру успомене на детињство:

Обавио сам ходочашће у свој завичај […] Наредио сам да се кола задрже крај велике липе […] а ја ћу пешице, да бих сваку успомену окушао сасвим изнова, живо, и како ми срце милује. И ето ме тако под липом која ми је некада, у дачачко моје доба, била циљ и граница свих шетњи! Каква разлика! Тада сам чезнуо у срећном незнању да се винем у далеки незнани свет, где сам се надао да ћу наћи толико хране срцу моме, толико насладе; где ћу испунити и задовољити груди своје, раздиране чежњом и трепетном жудњом. А сад, враћам се натраг из широка бела света, о пријатељу мој, са колико нада промашених, са колико срушених планова! – Видех планину која се пружала преда мном, – њу која је хиљаду и хиљаду пута била предмет жеља мојих. Та ја сам по читаве сате знао преседети овде, обузет чежњом да се винем преко; овде сам се ја губио, душом својом, у горе и доље, које су се низале пред очима мојим, тако љупко осумрачене; а када сам онда, у време одређено, морао натраг, о са каквом сам муком и натегом остављао место ово драго! […] Пошао сам све низ реку, до једног мајура, ту ме је и пре водио пут; […] Опоменух се живо како сам по неки пут стајао и гледао за водом, како сам је пратио очима, уз слутње чудесне; у како сам пустоловном виду замишљао пределе и крајеве куда је отицала, а како ми је за тили часак, уобразиља долазила до својих граница, а ипак сам морао даље да се изувијам, увек даље, док се не бих сасвим изгубио у дочаравању даљине неке недогледне.

Georg Friedrich Kersting – Night Reader

Вертер напушта родно место. Одлази у посету неименованим рудницима који се налазе у близини Лотиног места (рудници су, занимљиво је то напоменути, врло чест топос у романтичарској књижевности, посебно у Немачкој. Поред Гетеа, руднике као места које обилазе и у чије се дубине спуштају јунаци, помињу још у својим делима и Лудвиг Тик, као и Новалис који је чак и студирао рударство). Од септембра 1772. године па све до своје смрти јунак је у месту у коме је упознао Лоту, вратио се на почетну тачку.

Чак и када се не креће, јунакова статичност је привидна. Он све чешће, нарочито ноћу, одлази у шетње по околним брдима и шумама. Немогућност прилагођавања, помирења са собом и другима, као и немогућност остварења љубави, јунака воде пут узаних стаза и стрмих лиитица са чијих врхова прете да га оборе снажни ветрови. Његова кретања, физичка динамика коју остварује у простору, заправо су динамика његових пренаглашених емоција које додатно наглашавају бурна расположења предела којима се јунак креће. Вертер, за разлику од каснијих романтичарских јунака, нарочито Чајлда Харолда, није путник који прелази знатне географске раздаљине, али јесте егзистенцијални путник, ходочасник на путу самоспознаје која није остварена нити је довршена. Индикативана је прва реченица којом роман почиње:

Kaкo сам сав радостан што сам отпутовао!

Прочитана реченица првенствено сугерише јунакову радост због промене места и предстојеће динамике. То неће увек бити случај у романтичарској традицији која афирмише јунаке-путнике више него иједан други књижевни правац. Вертер, као и будући романтичарски (анти)хероји, себе поима првенствено као егзистенцијалног путника чијој је динамици простор неопходан изговор. Иако се одређеним географским подручјем првенствено креће тело, заправо дух је тај који те  просторе обликује својом  динамиком. Друга реченица романа, која је такође индикативна јер кроз њу јунак, као и у случају предходно цитиране реченице, себе коначно дефинише, јесте и:

Јесте ја сам само блудећи путник, гост и дошљак на овој земљи! А зар сте ви нешто више?

Сада се опет можемо вратити на слику и доживљај природе некога ко је већ себе дефинисао као путника. Још један од утицаја на Гетеову мисао и стваралаштво била је и филозофија Баруха Спинозе изнета у делу Етика. Пантеистичка мисао трајно је обележила Гетеово поимање света. Вертеров однос према природи пантеистички је, Гетеово одушевљење филозофијом Баруха Спинозе евидентно је у наредном цитату:

Када се ова мила долина сва око мене маглом застре, а високо Сунце почиње на самом овршју шуме моје, непробојно замрачене, и само се тек понеки зрак прокраде у њено скровито светилиште, па кад легнем у високу траву крај потока – стрмопада, и ту кад ми, ближе уз саму земљу, хиљаде разних травчица одједном дођу зачудно значајне, па када осетим блиским срцем својим гамизање сићушног света између влати  […] и када осетим присуство Свемогућега, који нас је створио по своме лику и подобију; када осетим како над нама лахорно подухује Свељубећи који нас носи и одржава […] тада ме, често, обујми чежња, па помислим: ах, кад би ти то могао поново да изразиш, кад би могао хартији да удахнееш све што у теби тако пуним и врелим животом живи – тако да то постане огледало твоје душе, као што је твоја душа огледало бесконачнога бога! – О, пријатељу мој! – Али ја сам сможден, поражен сам силом велелепности која је у тим појавама.

Фридрих Хегел критикује заоштрени субјективизам који подразумева поништавање свега што је ван субјекта и одбацивање објективних мерила. Парадоксално, Хегел је више пута читао, чак шта више, обожавао Гетеов роман о коме пишем.

Оно што постоји, постоји само снагом јаства; а оно што је само снагом мене, лако могу да преокренем и покренем. Са таквог апстрактног становишта не може потећи било шта осим потпуно празних форми; а ако се задржимо на њима, не постоји ништа што јесте само по себи и што је само по себи вредно, већ зависи само од тога колико је изнесено од субјективности јаства. Али тада јаство може бити господар и мајстор свих ствари.

Ако јаство остане на том становишту, онда ће за почетак све осим његове сопствене субјективности деловати празно и неће ништа казивати. Али затим ће и та субјективност постати празна и неће ништа казивати. И због тога ни јаство не може на дуже време да нађе задовољење само у уживању у самоме себи, него ће приметити своју празнину, и тако почети да жуди за нечим сталним и супстанцијалним, за одређеним и суштинским интересовањима. Тиме се субјективност појављује као несрећна и противречна: са једне стране она захтева да нађе истину, објективно, а са друге стране не успеваа да се ослободи сопствене усамљености, своје самоузроковане самодовољности.

Са филозофског аспекта Хегелов став је исправан. Питање остаје отворено да ли се ова примедба може транспоновати и када говоримо о књижевним делима. Слика природе условљена је посмартачеовим доживљајем, а доживљај по себи разликује се од начина на који је представљен у уметничком делу. Најзад, читалац односно посматрач  различито реципира дело у односу на интенцију аутора (ако она постоји). Тако, видимо да смо од објективне слике природе троструко удаљени. Посматралачки процес истовремено је и стваралачки. Стварање кроз посматрање интуитиван је и динамичан процес, другачији од оног стварања које се везује за уметничко. Уметничко стварање као производ накнадног сећања тек је “бледа ватра“ у односу на првобитни доживљај који је несазнатљив и неизрецив.

На овом месту направићу једно анахроно поређење последњег цитираног пасуса из романа са једним одломком из дела У трагању за изгубљеним временом Марсела Пруста. Поређење је и у вези са цитираним Хегеловим ставом, а може бити и допуна ставу који се односи на троструку удаљеност “објективне“ слике природе од читаочевог доживљаја.

Прустово дело обилује есејистичким пасажима, својеврсним теоријским екскурсима тако да може бити у функцији објашњења феномена којим се ми бавимо. Посматрајмо Пруста као поетичног и сликовитог естетичара. Описи природе у Прустовом делу наглашени су бројношћу свог присуства. Слика природе снажно делује на приповедачеово интуитивно и осетљиво биће, али он за разлику од романтичарских јунака јесте свестан јаза између природе и свог  диживљаја природе. Марсел је свестан разлике између појаве као такве и појаве каква се приказује њему, његовој свести. Ево илустративног одломка из Комбреа:

Да су ми родитељи дозволили, када сам читао неку књигу, да посетим пределе које је описивала, поверовао бих да бих учинио непроцењив корак у освајању истине. Јер премда имамо осећање да смо увек окружени својом душом, то није као да нас окружава какав непомични затвор: више смо као понети заједно са њом у непрекидном полету да је превазиђемо, да допремо до спољашњег, уз неку врсту обесхрабрености, јер увек чујемо око себе то истоветно звучање које није одјек спољнога, него звучање једног унутрашњег треперења.

Разлика између Марсела и Вертера је та што Марсел жели да превазиђе баријере које му његово сопство намеће. Он жели да превазиђе свој утисак и допре до истине, он жели да изађе из предела који је окружен његовом душом. Романтичарски јунаци немају таквих дилема. Истина није нешто ван њих.

Вертер жали због немогућности да свој занос артикулише у уметничку форму, сила појава које су пред њим, поништава му могућност за било какво стварање. Вертер свој нарцизам жели двоструко да потврди, осим у слици природе као свом огледалу, он би да уочи рефлексију свог бића и кроз своје ликовно стваралаштво. Наиме, Вертер је сликар, баш као што је и сам Гете повремено био.

Geteov crtež

Вертер, попут каснијих романтичарских јунака, пасивна је и крхка прилика пред појавом жене коју идеализује. Неузвраћена Шарлотина љубав суштина је његових јада. Мотив неузвраћене љубави која је као таква заљубљеноме бићу  још привлачнија позајмељен је из трубадурске поезије. Подстицање ероса посредством чежње најадекватнији је облик љубави који афирмишу немачки романтичарски јунаци. Љубавник чезне и жуди за својом неприступачном драгом, “лепом дамом без милости“. Неприступачност вољене одржава љубав и даје јој замах. Трубадурску тему преузимају касније песници попут Дантеа и Петрарке. У еропској књижевности мотиви се понављају и круже упркос вишевековном одстојању. Илустративна је стога за нашу тему, поред Прустовог одломка, и једна Петраркина песма. Реч је о 129. песми збирке Канцонијер која није у форми сонета. Могућност поређења италијанског песника 14. века или француског писца 20. века са немачким песником 18. века оправдана је и могућа. То поређење уједно је и сведочанство о хомогености европске културе, сходно томе и њене књижевне традиције.

Као и Вертер, и Петраркин лирски субјект утеху због немогућности остварења заједништва са својом драгом утеху тражи шетајући кроз тосканске пределе.

С мисли у мисо, с планине у планину
води ме Љубав;
[…]
Ако ли самотне воде низ планину
ил’ сјене с хриди негде у дол слазе,
ту збуњена душа немире тажи
[…]
Дивљина сура горских шума нуди
одаха мени;
[…]
Кораком сваким нова мисо руди
о мојој дарагој
[…]
У хлад борића витких гдјекад станем,
Ил каква бријега, и већ, машто, вајај
у првој стијени оно лице меко.
[…]
Предамном често (вјеровати се не да!)
врх зелениих трава, и у бистрој води,
искрсне жива и у деблу храста,
[…]
сагледат могу са висине мирне
све страдање своје;

Петрарка Лауру, односно лирски субјект своју драгу, изједначава са природним појавама. Лирски субјект идентификује се са вољеном особом, стога он ни на месту за осаму не може бити сам јер све околне форме имају онај облик који његов ум ваја. Стихови нам казују да лирски субјект своју драгу види кроз све облике који му се појављују пред очима – кроз траву, воду, дебло храста. Сви ти облици природе имају њен лик. Разлика између Петраркиног лирског субјекта и Гетеовог јунака је та што Петрарка не изједначава расположења природе са расположењима свог лирског субјекта. Ми кроз песму не назиремо да је стање у природи компатибилно унутрашњем стању њеног посетиооца. Природа у Петраркиној песми није огледало свога Путника већ његове драгане, а она је, опет, лик који је он створио. Портрет природе у Петраркиној песми само наизглед није портрет лирског субјекта, али зато нема изједначавања слике природе и расположења самог јунака како је то касније учињено у Гетеовом делу. У Петраркиној песми слика природе исто је третирана као и на појединим ренесансним сликама, она је само позорница на којој се одвија радња, наслућујемо – љупка ботичелијевска сценографија. Петраркина слика природе није узвишена у Берковом и Кантовом смислу речи. Амбијент је угодан за лирског субјекта, њему не прети никаква потенцијална опасност, нема назнака „готске геологије“.

Тhomas Gainsborough, Self-Portrait with Wife, 1746.

Шарлота је типска јунакиња. Њени књижевни пандани јесу Ричардсонова Клариса, Русоова Јулија, Лаклоова мадам де Турвел. По том типу јунакиња касније ће Александар Сергејевич Пушкин формирати лик Татјане Ларине. Шарлотина осећања према Вертеру понекад су амбивалентна, али остају доследна врлини. Њено одбијање Вертеровењ наклоности јунака нагони ван – у поља, брда, шуме:

И блудим тада пољем у даљине; радост ми је тад да се уз окомиту врлет брду пењем на висине; да крчим себи стазу и богазе, пробијајући се кроз непроходију шумску, преко врзина које ме озлеђују, кроз трњаке који ме цепају и раздиру.

Жеља за успињањем ка врху, тамо „где мир почива“, праћена је пробијањима, раздирањем, цепањем. Вертера природа рањава, али он  једино у њој проналази спокој, кретање кроз њене просторе озлеђује га, његови походи остављају трага на телу. Раздражљива пасивност и латентни мазохизам јунака, аутодеструкција и самопоништење кроз  телесно повређивање и на овај начин су предочени и сугерисани као неке од доминантних компоненти јунакове личности.

Радост је за мене тада пентрати се по стрминни брда, пробијати пут кроз непроходну шуму, кроз  живицу која ме гребе, кроз трње које ме раскида! Буде ми тада мало лакше! Мало! И кад понекад паднем уз пут од умора и жеђи, понекад, у дубокој ноћи, кад пун месец нада мном стоји, седнем у усамљеној шуми на неко криво израсло дрво да израњеним табанима буде колико-толико лакше – онда, изнемогло миран, заспим у прво свитање!

Олуја, продор, бука, бес, “спонтан излив снажних осећања“. Вертер је свестан да све оно што види као могућност за своје спасење, окреће се против њега и постаје извор страдања.

Снажно и топло осећање мога срца за природу које је било бујни извор милина за мене, које је свет око мене у рај претварало сада ми је несносни мучитељ, дух који ме кињи, који ме гони по свим путевима. Када сам раније са стене па преко реке обухватио погледом плодну долину, тамо до оних брежуљака, и  посматрао како све око мене клија и буја; када бих видео брда од подножја до врха, високим, густим дрвећем оденута, долине са њиховим разноврсним кривудањима, под хладом љупких шума, […] како сам све то примао и затварао у срце, осећао се у том просутом изобиљу као да сам бог, док дивни облици бескрајног света пролазе кроз моју душу и оживљавају све. Окружавала су ме огромна брда, провалије су лежале преда мном, а бујице се сурвавале у њих; реке су текле испод ммене, и шума и планина су одјекивале; […] Од неприступачних планина, преко пустоши у које нога није крочила, до на крај непознатога океана хуји дух великога стварача, и радује се сваком зрну прашине које га чује и које га живи. – Ах, тада често сам  […] чезнуо за обалом неизмерног мора[ ….] и да за тренутак само осетим у скученој сили својих груди кап од блаженства оног бића које све у себи и кроз себе ствара […] Размакло се нешто испред моје душе, као завеса и позорница бескрајног живота, претвара се пред мојим очима у понор величанствено отвореног гроба. Можеш ли за нешто рећи да јесте кад све пролази? Све прокотрља брзином олуја, тако ретко истраје до краја целе снаге свога бића, ах! Ено га, отргнуто струјом, потонуло, о стену размрскано.

Вертер, пренаглашено осећајан јунак, неспреман је за промене. На наказном лицу зимског пејсажа Вертер не проналази лепоту и утеху, могућност за поновно обнављање. Утвара која је пред њим, та слика природе јесте заправо његово огледало. Суочавање је кобно, пред таквим аутопортретом јунак посустаје. У својој неспремности, немогућности и незрелости да га превазиђе, одлучује да га уништи.

Приређивач Вертерових писама, јунак који их је објавио по јунаковој смрти, пише:

Често би успоравао свој брзи корак, често би и застајкивао, изгледало је да хоће да се врати; али је ипак  успораавао свој ход једнако испред газећи, и у тој јединој мисли и у тим разговорима са самим собом, најзад је некако, као и против своје воље стигао до ловачкога двора.

Рано Гетеово дело ослања се на русоистички сензибилитет, али га и допуњује мотивом којим ће се одликовати многа каснија дела романтизма – мотивом мазохизма. Самоубиство је мазохистичка потврда самодовољности која сама себе прождире – уроборос.

У почетку, Вертер чита Хомера да би га касније заменио Осијаном. Вече пред смрт он Лоти чита свој превод његових стихова. Издавач Вертерових писама, лик који се у роману појављује као свезнајући приповедач, обавештава нас да је Вертер пред смрт читао Лесингову Емилију Галоти. Пушкин ће нешто слично поновити у случају Владимира Ленског који ће ноћ пред двобој са Оњегином читати Шилера. Вертерово огледало јесте и његова лектира, исто као што ће и овај роман бити огледало и обавезна лектира будућих генерација романтичарских песника и њихових јунака. У роману Мери Шели Франкенштајново створење дели Вертерову судбину, исту усамљеност, самоћу, осећај одбачености и неприпадања. Франкенштајново чудовиште, кријући се по густим шумама и бежећи од својих прогонитеља, проналази торбу у којој су три књиге,  лектире сваког романтичарског путника – Плутархове биографије знаменитих античких ликова, Милтоново дело Изгубљени рај и  најзад – Гетеов роман Јади младог Вертера. 

Цитирана дела:

1 Гете Јохан Волфганг, Јади младог Вертера, превод Станислав Винавер, Рад, Београд, 1959, стр.7.

2 Хегел, Г.В.Ф, “Увод у естетику“, у: Естетика – први том, превод Никола Поповић, БИГЗ, Београд 1986.

3 Марсел Пруст, У Свановом краају, превео Живојин Живојновић, Паидеиа, Београд, 2007, стр. 90.

4 Петрарка Франческо, Сонети и канцоне, превод Круно Квијен, Рад, Београд 1964, стр. 56-58.

5 Гете Јохан Фолфганг, Страдање младог Вертера, превод Исидора Секулић, Веселин Маслеша, Сарајево 1986, стр. 77.