Ksenija Atanasijević i Đordano Bruno

U nastavku sledi odlomak iz knjige Željka Đurića, profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu koji se bavi srpsko-italijanskim kulturnim i književnim vezama, kao i italijanskim kontekstom evropske kulture. U knjizi Srpsko-italijanske književne i kulturne veze od XVIII do XX veka Đurić je pisao o recepciji dela Đordana Bruna na našim prostorima. U tom kontekstu pomenuto je ime Ksenije Atanasijević koja je doktorirala na delu Đordana Bruna.

.

Drugi talas interesovanja za Đordana Bruna počeo je dvadesetih godina našeg veka. U jednom ženskom časopisu, „Ženski pokret“, koji je izlazio u Beogradu, pojavila se, godine 1923, fotografija jedne mlade žene za koju je u propratnom tekstu rečeno da je postala docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu; to je bio prvi slučaj u istoriji univerziteta u Jugoslaviji da jedna žena postane univerzitetski nastavnik. To nije jedini primat Ksenije Atanasijević, kako je bilo ime te mlade žene. Ona je bila i prva žena koja je postala doktor nauka. Doktorski rad je odbranila 1922. godine, kada je imala 28 godina, i nosio je naslov Brunovo učenje o najmanjem. Za ime te žene vezuje se najplodniji period u pogledu prisustva Brunove misli u nas.

Brunovo učenje o najmanjem jeste filozofska rasprava pre svega o Brunovim delima napisanim na latinskom jeziku i objavljenim u Helmštatu i Frankfurtu: De triplici minimo et mensura, De monade i De immenso et de inumerabilibus. Na ovo istraživanje Kseniju Atanasijević podstakao je njen profesor, znameniti srpski filozof, Branislav Petronijević. Poslao ju je u Ženevu i u Pariz da sluša predavanja onda čuvenih profesora; od profesora Vernera iz Ženeve dobila je primerak Brunove knjige. Njena rasprava objavljena je najpre na srpskom (1922), zatim na francuskom jedna proširena verzija (1923. godine, pod naslovom La doctrine Metaphysique et Geometrique de Bruno) i, konačno, 1972. godine, na engleskom, još šire izdanje. Prema svedočenju same Ksenije Atanasijević, Petronijević je to učinio jer je bio i lično zainteresovan za Brunove ideje izložene u spomenutim delima; nešto od tih rezultata i sam je iskoristio u nekim potonjim filozofsko-matematičkim raspravama.

Sudeći po reagovanju naučne javnosti u narednim godinama, u prikazima, na primer u engleskom časopisu „Nature“ 1925. godine, ili češkom časopisu za filozofska pitanja iz 1926. godine, poduhvat Ksenije Atanasijević bio je izuzetno uspešan; svi ističu njenu veliku naučnu hrabrost što se poduhvatila da analizira jedno Brunovo delo kojim se do nje gotovo niko nije ozbiljnije bavio. Kao glavno dostignuće njenog rada označava se povezivanje Brunovih metafizičkih i matematičkih ideja sadržanih u tim spisima i modernih naučnih i filozofskih tokova. Jedno od priznanja jeste i činjenica da je Viršilio Silvestrini njenu monografiju uključio u Bibliografia delle opere di Giordano Bruno objavljenu u Pizi 1926. godine.

Ksenija Atanasijević je bila i odličan poznavalac starogrčkih filozofa, Spinoze, Paskala i mnogih drugih. Imala je široko humanističko obrazovanje i raznolika interesovanja; u poznijim godinama života, a umrla je 1980, privlačila ju je psihoanaliza. Prema Brunu, njegovom delu i njegovoj sudbini osećala je veliku privrženost. On je bio filozof one vrste kojoj je i sama pripadala: ne smireni tvorac čvrstih filozofskih sistema, nego strasni istraživač prostora ljudske misli ali i ljudske duše. Dok je pisala svoj rad o Triplici minimo et mensura i dok je počinjala svoj rad na Filozofskom fakultetu, nije ni slutila da će joj Brunov primer ljubavi prema filozofiji po svaku cenu davati snagu da izdrži ono što će joj se dešavati.

Među radovima Ksenije Atanasijević nalazimo još dva značajna priloga o Brunu. Prvi je iz 1927. i objavljen je u časopisu „Misao“. U njemu rekonstruiše Brunov život i njegovo delo na osnovu biografskih beležaka u Brunovim delima i istorijske građe, kao i na osnovu ličnih analiza. Jedan od zanimljivih akcenata teksta jeste tvrdnja Ksenije Atanasijević da „Nolanac nije bio u stanju da odvoji filozofeme od svoje ličnosti, i da ih prelije objektivnošću. Svaku misao on je spontano prelamao kroz dušu“; „otuda široke i plodonosne filozofeme Đordana Bruna dobijaju jednu vibrantnu privlačnost od njegove čudesno složene i teško protumačljive ličnosti, što je u doba intelektualnoga slepila i haosa sjajila zračnom i blistavom svetlošću istine, kao ona bezbrojna sunca u kojima je vizionarski duh njegov naselio bezbernu vaseljenu“. Sažetija varijanta ovog teksta pojavila se, docnije, u knjizi Ksenije Atanasijević Pitagora, Epikur i Đordano Bruno.

Kada su je, u jednom intervjuu, posle mnogo decenija, pitali zašto je izabrala baš Bruna, odgovorila je:

On je prividno bio konfuzan, ali iza toga se skrivalo nešto novo i veliko. Nije me njemu privlačila toliko njegova lična tragedija koliko ceo njegov život. Bio je čovek ogromne imaginacije, neverovatnog znanja, dobrog srca, velike pameti i – mnogo lakomislen. Time je objašnjavam njegovu tragediju: verovao je da mu se ništa neće desiti. Iako oštrouman čovek visoke inteligencije, bio je nepopravljivo lakomislen, koža mi se ježi kad pomislim kako je i kakvim odljudima pao u ruke!

Kseniji Atanasijević, koja je, kao što smo videli, autor najzrelijih doprinosa poznavanju Brunove misli u srpskoj kulturi, bilo je uskraćeno da svoje velike sposobnosti i svoju veliku kulturu još dublje ugradi u kulturni život Srbije. Godine 1936. bila je prinuđena, posle neviđenih spletki i kleveta, da se povuče sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Posle oslobođenja 1945, u novom režimu, nije joj omogućeno da se vrati na fakultet. Ponos, hrabrost i filozofski integritet nije joj dozvolio da se uklopi, kao što su to mnogi učinili, čak i iz njene generacije, u novu revolucionarnu filozofiju koja je neposredno služila vlasti. A taj svoj integritet hrabrog mislioca pokazala je, u svom stilu, jedinstveno, onda kada je bilo najteže. Autor je jednog od prvih tekstova, iz 1933. godine, protiv Hitlera i njegovih postupaka protiv Jevreja; u Beogradu je, 1940. godine, uoči samog rata, držala seriju predavanja o Spinozi i drugim velikanima jevrejske kulture; 1941. godine bio je zabranjen tiraž beogradskih novina „Pravda“ zbog jednog antinacističkog teksta Ksenije Atanasijević; 1942. godine nemačka vlast u okupiranom Beogradu uhapsila ju je i držala neko vreme u zatvoru. U decenijama koje su usledile Bruno je bio njena uteha i izvor njene snage. O njemu više nije pisala jer se slika o Brunu koju je ona mogla da ponudi nije uklapala u nove ideološke okvire. O Brunu, posle II svetskog rata pišu i drugi i na drugačiji način.

Izvor: Željko Đurić, „Đordano Bruno u srpskoj kulturi: tekstovi i sudbine“, u: Srpsko-italijanske književne i kulturne veze od XVIII do XX veka, Filološki fakultet, Beograd, 2012, str. 258-261.

Slike: Crteži Đordana Bruna. Figura mentis, 1588. Hermetično trojstvo.

Advertisements

Ksenija Atanasijević o Bajronu

Gotovo u svim nacionalnim literaturama bajronizmu pripada posebno poglavlje. U Rusiji je, na primer, jedan neobično plodan period književnosti, na čijem su početku Puškinove „južne poeme“, a Ljermontovljev poetski roman Junak našeg doba i Turgenjevljeve drame na samom kraju, pod presudnim uticajem lorda Bajrona. A slično je stanje i u drugim literaturama, jednom delu nemačke i francuske, u poljskoj takođe, pa i u našoj romantičarskoj književnosti, u kojoj je Branko Radičević (čak i na jedan sasvim spoljašnji način: odevanjem i stavom) izvodio svoj imitatio Byroni i, razuzdanošću isto kao i splinom svoje lirike, nastojao ili samo mislio „Birona stići“. Evropa je dugo posle iznenadne pesnikove srnrti u Misolongiju, sve do polovine prošloga veka, davala epigone, tako da je Bajron svojim uticajem obeležio celu jednu epohu, koja počinje negde pred kraj Napoleonovih ratova. U Engleskoj, međutim, oduševljenje Bajronom trajalo je svega četiri godine, o čemu, ne bez ironije, jedan njegov savremenik kaže: „Reči jedva mogu da preuveličaju ludost koja je vladala 1812, kada su igranje valcera i lord Bajron ušli u modu.“

Svetsko-istorijski značaj Bajrona ne bi se mogao objasniti estetičkim odlikama njegove poezije. Jer, izvesna mesta u njegovom delu pokazuju začuđujući nedostatak ukusa: stih mu je često prozaičan, rasplinut i prelazi u retoriku, a u dramama je izveštačen i deklamatorski. Jezik ne odaje utisak da je brižljivo negovan. Sem toga, kod njega ima dosta melodramskih elemenata sračunatih na stvaranje efekata, tako da je Ipolit Ten (Hippolyte Taine) u pravu kad povodom Bajronovog stila kaže: „Postoji sigurno sredstvo da čovek oko sebe sakupi gomilu – treba samo jako vikati.“ Sve ovo pokazuje da njemu nedostaju savest i briga s kojom se umetnik mora odnositi prema svome delu, i neka mesta stvarno potvrđuju njegovo priznanje da ih je pisao svlačeći se „po dolasku kući sa balova i maskerada“. Abidska nevesta (The Bride of Abydos) nastala je za četiri, a Gusar (The Corsair) za deset dana. Izgleda da T. S. Eliot nije daleko od istine kada kaže da se „može pretpostaviti da on nikada ništa nije uništio… Mi smo navikli da od poezije očekujemo nešto što je koncentrisano, destilovano. Ali kada bi Bajron destilovao svoju poeziju, od nje ništa ne bi ostalo.“ Modernoj osećajnosti i umetničkom ukusu danas je daleko bliža poezija njegovih savremenika, Šelijeva lirika ili Kitsov prefinjeni esteticizam. Nikada se savremeni neoromantizam nije pozivao na Bajrona, i danas je ovog pesnika i u Evropi snašla sudbina koju je za života imao u Engleskoj: on već odavno ne inspiriše nikakve književne pokrete.

Evropski trijumf Bajrona može se razumeti samo pod pretpostavkom da se bajronizam ne tretira sa estetičkog stanovišta, već da se uzme kao moralni i životni fenomen jednog doba, za koji je upravo njegova sopstvena biografija paradigmatična. Kod Bajrona su život i delo isprepleteni na najraznovrsnije načine, tako da on nikada ne bi shvatio jednoga Tomasa Mana (Thomas Mann) koji je smatrao da umetnik, pošto je već u duši pustolov, mora imati bar pristojnu građansku egzistenciju, a još bi manje razumeo na šta T. S. Eliot smera kada se zalaže za razdvajanje čoveka koji pati od pesnika koji stvara. „Šta bih saznao i napisao da sam bio miran politički ćifta ili lord lakej?“, pita se Bajron i nasuprot savremenom umetniku koji razdvaja život od dela, on ovo dvoje spaja u tolikoj meri, da njegova biografija izrasta do mita, a umetnost dobija dimenziju života. Stoga se Bajron i bajronizam ako ne potpuno, ono bar dobrim delom poklapaju, i šta je tu poezija, život, poza – mnogi biografi ističu da je on sam sebe izmislio – ostaće nerešeno, kao što će ostati nejasno koliko je u svemu tome on svesno učestvovao. On nikada nije demantovao nijedan glas o sebi i izgleda da je utoliko više uživao ukoliko je komentar bio crnji: kada je 1814. izašao Gusar i Londonom se širili glasovi da je sam pesnik gusario na svom putovanju po Istoku, on je rešio da više ništa ne objavi i samozadovoljno je zabeležio: „Poslednji čin se svideo. Neka se blago spusti zavesa. Beše me, više me nema.“

Problem bajronizma i njegovog evropskog trijumfa na kraju se svodi na pitanje o Bajronu i njegovom ličnom udesu. Iz njegove biografije – ona je danas predmet različitih interesovanja: beletrističkih, biografskih, a i psihoanalitičkih – mogućno je pročitati neke izrazite odlike ličnosti, koje sve zajedno dobro karakterišu i junake i sam pojam bajronizma: pa zar Ipolit Ten nije u čudu zastao pred skučenošću Bajronove fantazije, koja je od prvog do poslednjeg lika opisivala samo pesnika samog?

Već na samom početku, u prvim oblikovanjima detinjstva, Bajron je stavljen u raskorak sa svetom: rano razvijenoj svesti o aristokratskom poreklu – Bajroni su još iz doba Viljama Osvajača, a Gordoni su bili u srodstvu sa kućom Stjuarta, – oštro se suprotstavljala svest o rasulu sopstvene porodice. U jednoj od najranijih pesama, Odlazak iz Opatije Njustid (On Leaving Newstead Abbey), Bajron želi da proživi život sličan životu svojih krstaških predaka, a u stvarnosti je svestan da mu je porodica već daleko od svake slave: on se morao stideti i majčinog oca, manijaka i mizantropa odbačenog od sveta zbog ubistva, i sopstvenog oca – pustolova koji ga je ostavio u bedi sa histeričnom majkom. Situacija je morala stvoriti osećanje da njegova porodica po svom društvenom ugledu stoji po strani od sopstvene klase, da je ekskomuniciran iz aristokratije, ali je ta izdvojenost kod njega ujedno postala i svest o izuzetnosti. Čak i u zabačenoj ulici Aberdina, gde je Bajron do desete godine živeo, pomaljaju se u njegovom karakteru, u komično-čudovišnim formama ranog detinjstva, prvi nagoveštaji budućeg titanizma: u sukobima sa majkom imao je isti onaj jogunasti stav koji će posle, kao odrastao čovek, proširiti na ceo svet.

U desetoj godini Bajron je postao lord i naslednik poseda Njustid Abi; iz škole u Aberdinu prešao je u čuvenu školu u Harou, a zatim u Kejmbridž. Tek ovde počinje pravi život lorda Bajrona. Pored toga što piše pesme – prva zbirka Časovi dokolice (Hours of Idleness) izašla je nezapaženo 1807. i tek se sledeće godine u Škotskoj pojavio jedan negativan osvrt na koji je odgovorio satirom Engleski bardi i škotski kritičari (English Bards and Scotch Reviewers) – Bajron vodi pun i buran život, prkoseći najpre svojim profesorima, a zatim svojoj klasi: njegov prvi govor u Domu lordova bio je u stvari podrška zahtevima radnika iz Notingama. Na taj se način prvobitni detinji inat pretvara u društveni revolt, u titansko potvrđivanje ličnosti koja se suprotstavlja postojećem društvu, samo što se ovaj protest ponekad odvijao na skandalozan način: kao student doveo je u Kejmbridž medveda da se sprema za profesorski konkurs, a prezir prema britanskoj hipokriziji ispoljavao je kroz raspusni život. Čemu Bajron nije prkosio? Bez ustručavanja je pristojnosti suprotstavljao otvorenu nepristojnost, i bilo je odista prilično demonski-satanskog u toj želji da se zapanje obični ljudi. Pred prvo putovanje kroz Sredozemlje – od 1809. do 1811. obišao je Portugaliju, Španiju, Albaniju, Grčku i Bliski Istok – priredio je u zamku višednevnu pijanku, na kojoj se kao pehar upotrebljavala iskopana lobanja nekog kaluđera.

Povratkom sa putovanja otpočela je kratkotrajna Bajronova slava u Engleskoj, jedan neviđen književnički i društveni uspeh, nastala je moda bajronizma, koju su uvela prva dva pevanja Čajlda Harolda (Childe Harold’s Pilgrimage) 1812, a razvod braka okončao nepune četiri godine kasnije. U ovim godinama izašle su njegove levantinske pripovetke u stihu: Đaur (The Giaour), Abidska nevestaGusarLaraOpsada Korinta (The Siege of Corinth), Parisina, i one su vrlo karakteristične za Bajrona, ne po svom uobičajenom egzotičnom dekoru, već po pesimizmu na koji je verovatno mislio Šopenhauer (Schopenhauer), kada je, pored sebe i Leopardija, i Bajrona uvrstio u tri najveća pesimista veka. Bajronovski Weltschmerz koncizno je izneo Makoli (Macaulay) u ovim klasičnim redovima: „Iz godine u godinu, iz meseca u mesec, on je ponavljao da je sudbina svih biti bedan; da je sudbina izvanrednih biti izvanredno bedan; da sve želje kojima smo prokleti podjednako vode bedi; ako nisu zadovoljene, bedi razočaranja, ako jesu zadovoljene, bedi zasićenosti. Njegovi junaci su ljudi koji su različitim putevima došli do iste mete očajanja, ljudi koji su siti života, koji su na ratnoj nozi sa društvom, koji su potpomognuti u svom bolu jedino nepobedivom ohološću sličnoj oholosti Prometeja na steni, ili oholosti Satane u, užarenom laporu, ljudi koji mogu savladati svoje muke snagom volje, i koji do kraja prkose svoj sili zemlje i neba.“

Svakako da je Bajron znao šta hoće svojim prkosom: bio je to zahtev za slobodom od stega koje su, kao već preživeli ideali i formalizovane moralne norme, umrtvile život, samo što je, u nedostatku novih vrednosti, u svemu tome bilo i dosta pustog inata. Jer, kada negde posle 1813. kaže da se njegova politika u potpunosti „sastoji u smrtnoj mržnji prema svim vladama koje postoje“, onda je u toj uopštenoj političkoj paroli teško naći nešto više od običnog anarhizma. I doista, kada se njegov sukob sa društvom početkom 1816. okončao konačnim raskidom, i Bajron se, patetično krenuvši „tragom sunca“ uz Rajnu preko Švajcarske, nastanio u Veneciji, on je utonuo najpre u jednu sasvim besadržajnu slobodu koja ga je i fizički iscrpla i duhovno opustošila. Jer, šta je Bajron uradio u Italiji? Najpre, u jednom raskošnom bujanju talenta završava već otpočete stvari: Manfreda i poslednja dva pevanja Čajlda Harolda, a zatim u istom duhu piše tragedije Sardanapal (Sardanapalus), Foskari (The Two Foscari) i misteriju Kain (Cain). I ma koliko da su ovo najznačajnije njegove tvorevine, one su ipak samo još eho već prošlog vremena: u njima se potpuno zaokrugljuje duh iz vremena pre odlaska iz Engleske, a novi se tonovi javljaju u drugim delima. U Bajronovom životu Italija znači satiru: Don Žuana (Don Juan), Bepa (Beppo), Viziju strašnog suda (The Vision of Judgment), i mada se čini da je njegov duh osvežilo mediteransko podneblje, poezija se polako povlačila iz onoga što je pisao. Don Žuan je sjajna satira protegnuta na celu Evropu, iskrenje duha koje je kasnije postalo izvor aktuelne feljtonistike, ali su poslednja poglavlja razvučena, šala je često neukusna i odnosi se na sve, pa i na sopstvenu poeziju. Bajron je već imao jednu drugu ambiciju.

U Raveni je potpomagao karbonare, borce za oslobođenje i ujedinjenje Italije, tako da su austrijske vlasti njegovu kuću, kao stecište italijanskih nacionalista, držale pod stalnom prismotrom. A kada je 1821. u Grčkoj izbio ustanak, Bajron je usredsredio svoj interes na Balkan i, po svemu sudeći, njegov bunt je tek sada stvarno postao sadržajan. Sredinom 1823. on se iskrcao u Kefaloniji. Pred smrt još piše: „Umrećemo ovde ili marcialno ili močvarno“, i doista u Misolongiju umire 19. aprila 1824. od malarije.

Bajronov život može se shvatiti kao niz pokušaja da se jedan titanski bunt ličnosti ili kanališe u određenom smeru ili potpuno smiri. Njemu ovo zadugo nije pošlo za rukom, pa je trošeći se odbacivao ne samo zlo u svetu, već i ono što je običnom čoveku bilo sveto. Njegov satanizam potpuno ga je odvojio od ljudi, i trebalo je da se sav svet uznemiri, pa da se najzad Bajron nekako svojim nemirom priključi društvu. A u tome je ležala mogućnost svetsko-istorijskog uspeha bajronizma: početkom prošloga veka Evropa je bila uznemiravana nacionalističkim pokretima za oslobođenje, i šta je bilo prirodnije nego da se od Bajrona načini pesnik nacionalne slobode? U buđenju nacionalne samosvesti Branko Radičević je u levantinskim gusarima video naše uskoke, Poljake je Bajron inspirisao u otporu prema Rusima, a same Ruse poneo je dvostruko: s jedne strane bajronizam je primetan kod dekabrista, ali je ne manje prisutan i u soldateski koja je pokoravala Kavkaz. U ovom poslednjem slučaju ispoljava se naličje Bajronovog pojma slobode.

Ima dosta aristokratskog u Bajronovoj želji da skandalizira svoju sredinu, kao što je aristokratski i nehat s kojim se odnosi prema mišljenju drugih. Njegovi junaci, oholi usamljenici sa bolom i tajnom, takođe su aristokrate koje unižava, kao Manfreda, i sama pomisao da pripadaju ljudskom rodu: „drugi“, to za njih znači „masu“, pa je doista za razmišljanje koliko se njihov titanski pojam slobode može uklopiti u jedan demokratski svet predstava i osećanja. Bajron je želeo da se u životu potvrdi ličnost izuzetna i jaka, ali se pri tome nije pitao kakvo bi socijalno stanje mogao dati svet titanskih individualnosti. A ukoliko njegova smrt u Grčkoj treba suprotno da dokaže, onda se mora reći da je kod njega pojam slobode, nedomišljen do kraja, ostao da lebdi u neodređenosti, i stoga se postavlja pitanje da li su njegovi sledbenici stvarno s njime išli u korak.

Izvor: Predgovor izdanju Byron – Selections From His Poetry, Beograd, 1975.

Slika: Tomas Filips, „Lord Bajron u albanskoj narodnoj nošnji“, 1813.

Prvobitno objavljeno na blogu Antikvarijat

Milan Komnenić: „O erotskome“

Svest o erotskom izmiče strogom određenju. Podsetiću na postavku odomaćenu među erotolozima: erotsko je neizbežno estetsko. Njega više oblikuje uobrazilja nego percepcija, jer je češće upućeno fantaziji nego spoznaji.

Erotička mašta u slikara nikada ne zastaje predugo kod telesne lepote. Ona je uzima kao podsticaj, ali se u njoj ne iscrpljuje. Ponirući dublje, u skrivenoj ploti, slikar traga za mističnim telom koje u sebi sublimiđe senzualnost i materijalnost.

Oblici erosa, stvarnog u emociji ili uobličenog u umetničkom delu, od ljubavnog opštenja do vidova javnog „iskazivanja“ kroz stvaranje, najčešće imaju mitsku strukturu. Istovremeno, tipološka i morfološka analiza pokazuje da vekovni zapadnoevropski mit ljubavi i žudnje pretrajava na ponavljanju drevnih oblika i smislova. Erotske konstante se, uz neznatna menjanja, neprekidno ovaploćuju. Prema pronicljivom zapažanju Denija de Ružmona, „Eros je totalna želja, zračna čežnja, prvobitni verski zanos doveden do svoje najveće moći, do krajnjih zahteva za čistotom, a taj zahtev je krajnji zahtev za jedinstvom.“ (Na slična razmatranja posebno navode dela Ljube Popovića, najvećeg erotičara kojeg imamo među slikarima).

Erotizam je višeznačni iskaz tela, bezmalo idealan u sklopu do sada poznatih mogućnosti razumevanja govora tela. Unutarnja stimulacija erotizma sastoji se u htenju da se iz običnosti pređe u neobičnost, iz umerenosti u neumerenost, dakle, da se tabu prekrši i granice pređu. „Sve je dobro ako je prekomerno“, rekao je markiz De Sad.

Čak i kada je izložen žestini u bolu, kada je iznutra sapet ili raspet, erotizam nije muka, slepilo ni očaj. On tada svedoči o goropadnom sudaru dubokih poriva i snažnih energija. Uostalom, nije bez razloga rečeno da erotična stanja predstavljaju stanje sreće. Ali takva sreća nije puko spokojstvo, ona je u tom slučaju proplamsaj strasti, a strast ne poznaje mir.

Svaki vid erotizma je osoben, katkada surov i kontraverzan, ali nikada nije površan ni jednostavan. Zato nije preporučljivo deliti erotizam na blaženi i demonski.

Erotizam se lako razume, mada je zavodljiv, njegov jezik je univerzalan, jer telo govori, gest kazuje, putenost označava i želja sublimiše. Zapadnjačkom erotizmu svojstveni su dekor i prostor, jer je on u suštini sceničan i upućen na gledanje. On se na da zamisliti be malog „teatra“ u sebi i sa svime što nastoji da ispolji. On počiva na načelima toga teatra, bez obzira na to da li je dekoracija blistava, vedra i slobodna, ili je turobna, silovita i prestupna.

Tako je eros jedna tajna koja hoće da se oda i da se pokaže pogledu drugoga. Svoju misteriju izvodi na scenu i pretvara se u prizor. Ono što se ne da prikazati na sceni, prema latinskoj reči, naziva se opscenim, a mi ga u današnjem vremenu nazivamoskarednim i bestidnim. Od toga uistinu nema veće nelogičnosti.

Nije primereno tako suditi o prizoru tela, naročito ženskog, koje je najveća lepota ovog sveta. Od praroditeljskog iskoraka ka saznanju, koje je zasvagda božijom voljom određeno kao istočni greh, nagost je izazov. Kroz nju na videlo izlazi ponešto od tajne koja vodi neposredno do ekstaze. To je erotska ekstaza. Njeni smislovi su promenljivi. Radost i misterije, ushićenje i naslada, strast i mistika – njima se valjda nadoknađuje izgubljeno rajsko blaženstvo.

Erotsko je zov iza puke pojavnosti. To je doziv iz nutrine. Telo ga iskazuje znakovima i simbolima. Erotsko je u putenoj bujnosti, ali je i u asketskoj suzdržanosti, ono je u kretnji, pregibu i oblini, ali je i u glasu, u migu koji mami, u kosi koja niz goli vrat pada na ramena.

Dakle, može se reći da erotsko nije prevashodno u telu, nego da nastaje u onoj auri oko tela ispoljavajući se potom u raznim vidovima. To je jedan mali univerzum želje. Telo se prostire između senzualnosti i tvari. Bez čulnog, tvar bi bila bezizražajna i telo bi se na slici moglo izjednačiti sa mrtvom prirodom.

Umesto stida, pred nagotom tela treba izraziti divljenje i osetiti ushićenje, čulnost ne povređuje čednost. Štaviše, ona je profinjuje. Stid bez gledaoca, bez učešća drugosti nije moguć. Nagost bez drugoga koji gleda nije moguća. Konačno, stid nije činjenica prirode nego je posledica kulture. Već samom svešću o nagosti, čovek se udaljava od prirodnosti.

Na kraju krajeva, ne znam za tačnije, a u isti mah obuhvatnije određenje erotizma od postavke Žorža Bataja da je „erotizam potvrđivanje života čak i u smrti“. U većini vidova kroz koje se ispoljava, erotizam predstavlja neobuzdan kliktar životu, pred njime i u njegovo ime, prkoseći ništavilu, čak i „tamni“, demonski erotizam potvrđuje svoj život kao čudo sa kojim se sva ovozemna čudesa ne mogu porediti.

Potvrđujući vitalitet, erotizam se jednako prostire u sferama duha i materije. U tom pogledu, slikarstvo pruža najpouzdanije jemstvo.

Izvor: Milan Komnenić: O erotskome. Tekst je prvobitno objavljen u kulturnom dodatku dnevnog lista „Novosti“ od 17. maja 2006. godine.

Slike: Vilijam-Adolf Bužero, 1879. i 1884.

Miloš Crnjanski: „Portre“

Duša ti je raskidana, čista, bolna,
bleda kao lica ruskih nihilistkinja.
pogled ti je gorak i svet, ko u madona,
u kapelama gde kandilo jedva tinja.

Ozbiljna si i tužna i poštena.
Kad tiho sviraš Betovena
čelo ti je puno teških bora,
kao da si muško, što se svud potuco,
sa Hristom, Mefistom i sa Don Huanom,
u životu veselom i tužno nasmejanom.
Kao prosjak sa barikada puco,
i ko Cezar dolazio sa mora.

Al čim se zaljubiš…
članci tvoji i grudi malene
i kolena tvrda ko kruna od srebra,
i blede usne što brzo zarumene,
i sjajna laka rebra
čine te markizom…

U strahu očiju plavih,
i žilica jako ljubičastih,
i grudi ko cvetovi što venu,
cvetovi beli prvi…

Markizom, što bleda od uživanja
bezbožna, ironična kad se zora javi
odlazi ispod grana.
I ostavlja draganu za uspomenu
dve tri kapi ljubičaste krvi.

Slika: I. S. Glazunov | И.С.Глазунов

„Moderni klasicista Jovan Hristić“

14199555_1261344150563602_6105892805662737284_n

Povodom objava o Jovanu Hristiću na ovom internet mestu pronašla sam na sajtu Instituta za književnost i umetnost zbornik radova pod nazovom „Moderni klasicista Jovan Hristić“. Odlomak iz njegovog uvoda možete pročitati u nastavku objave. Treba pomenuti i neka od imena koja su učestvovala u stvaranju ovog zbornika. U pitanju su Jovan Delić, Aleksandar Petrov, Saša Radojčić, Svetlana Šeatović-Dimitrijević, Bojana Stojanović-Pantović, Marta Frajnd, da pomenemo samo neke. Sledi link i odlomak iz uvodne beleške urednika zbornika, Aleksandra Jovanovića.

ZBORNIK RADOVA
MODERNI KLASICISTA JOVAN HRISTIĆ

Deseti naučni skup u seriji Poetička istraživanja, a drugi u okviru projekta Poetika srpske poezije druge polovine XX veka, posvećen je poeziji i poetici Jovana Hristića, jednog od najznačajnijih srpskih pesnika u drugoj polovini 20. veka. Okrenut klasičnim izvorima (antičkoj književnosti i filozofskoj misli), srpskoj klasičnoj i modernoj poeziji (u širokom rasponu od Jovana Sterije Popovića do Vaska Pope i Ivana V. Lalića), kao i modernoj evropskoj poeziji (Konstantin Kavafi, Pol Valeri, T. S. Eliot), ovaj pesnik ostvario je obimom neveliko, ali složeno i uticajno pesničko delo.

Ušavši u srpsku književnost sredinom pedesetih kao predstavnik druge pesničke generacije, knjigom Dnevnik o Ulisu (1954), Jovan Hristić je od početka vodio specifičan dijalog s poezijom i kulturom, posebno antičkom, ne skrivajući svoju učenost i, možda se može reći, nadmoć nad neposrednim iskustvom, ali i dajući bitan prilog istoriji jedne nove osećajnosti, umnogome slične onoj koju susrećemo u pesmama Branka Miljkovića, Ivana V. Lalića i Borislava Radovića.

Preporuka: Jovan Hristić (Riznica srpska)
Slika: Antička grčka tragička i komička pozorišna maska

Jovan Hristić: „Čemu putovati“

Original World Map Watercolor Painting, Globe Illustration, Travel Illustrator, Modern Wall art, Home Decor, Handmade Holiday Gift 7.5 x 11. by NiksPaintGallery on Etsy:

„Za mlade, putovanje je obrazovanje; za starije iskustvo“, kaže Bejkon. Ali obrazovanje i putovanje odavno su razdvojeni, univerziteti i biblioteke ne nalaze se više u središtima života i civilizacije, već u udaljenim zaseocima u koje inače nijedan putnik ne bi došao. Obiđite sve američke univerzitete, i nećete videti gotovo ništa od Amerike; ako želite da vidite Ameriku, videćete usput tek jedan ili dva univerziteta. Što se tiče iskustva, ni tu stvari više nisu onako jasne kao što su bile Bejkonu pre tri stotine godina. Šta je „iskustvo“? Da li samo ono što se uklapa i potpomaže neki zadati razuman cilj, ili je ono nešto daleko bezobličnije, daleko manje svrhovito, iracionalno, bez pravog cilja i bez prave svrhe, nešto što se javlja kada nam uopšte nije potrebno, a ostaje nemo kada nam se čini da ne možemo bez njega? Čini li nas iskustvo mudrim ili samo blaziranim? Možda je ono što zovemo mudrošću na kraju krajeva samo neka vrsta beskrajne dosade u kojoj nam se čini da znamo sve, samo zato što nas mrzi da doznamo još nešto.

Pa zašto onda ipak putujemo, zašto je „putovanje“ jedna od magičnih reči pri čijem nas pomenu još uvek obuzima laka i prijatna jeza iščekivanja? Putujemo pre svega zato, što nam se na putovanju čini da nešto radimo dok, u stvari, ne radimo ništa. Sve radi za nas. Sedimo u vozu, u autobusu, u kolima ili na brodu, svet promiče pored nas, a mi postajemo čvrsta tačka oko koje se sve okreće. Kada dođemo negde, u stanju smo da danima hodamo, ali hodanje nije nikakav rad, ono se odvija bez našeg vidljivijeg učešća, i mi smo usredsređeni na ono pored čega hodamo: svet opet promiče pored nas, a mi kao da se ne krećemo – ulice, kuće, ruševine, crkve, idu nam u susret, prolaze pored nas, i zaboravljamo da smo mi ti koji se krećemo, dok sve ostalo stoji na svome mestu. To je zato što hodanje – treba još jednom ponoviti – nije nikakav rad; Aristotel je predavao hodajući, Niče nije verovao u misao koja nije rođena u hodu, ali to samo znači kako hodanje služi nečem drugom, i nema svoju svrhu u sebi samome, pa ga – dakle – jedva primećujemo kao neku naročitu delatnost. Na kraju, vraćamo se u hotel umorni, ali to nije telesni umor od obavljenog posla, to je umor od viđenog, umor od poplave slika koje su se nagomilale u nama i koje treba po svaku cenu zadržati u pamćenju, pamćenju na koje mi isto tako teško možemo da utičemo. I tako, kad se sve sabere, nismo radili ništa, a čini nam se da smo uradili mnogo.

Zatim, svet se na putovanju pretvara u gomilu slika, on gubi svoju supstancijalnost da bi postao slikovit, i sve postaje lako, bez težine, kao da lebdi u praznom prostoru. Jer, videti nešto ne znači i preživeti nešto, ali kako stvari gledamo sa istom usredsređenošću sa kojom ih i proživljavamo, mi jedno zamenjujemo drugim, i gledanje postaje naš život, koji nas pritom ne košta ništa i ni na šta ne obavezuje. „Šta treba videti u Beogradu?“ upitao me je jedan putnik. Nisam znao šta da mu kažem, zato što nikada nisam gledao Beograd;
živeo sam u njemu, radio sam u njemu, on je za mene bio gomila uspomena i događaja, prijatnih ili neprijatnih, vedrih ili bolnih, uspomena koje sam voleo ili kojih sam se stideo, ali nikada ono što treba „videti“. Svaka ulica, svaka kuća bila je vezana za neki komad moga života i ima takvih sati kada volim da prođem nekom ulicom, zastanem na nekom uglu, zato što su oni male Madlene kraj kojih kuljaju uspomene, a u svakom životu dođe čas kada uspomene postaju važne… Ali na putovanju nema uspomena, sve što vidimo gledamo kao dekor, i svet se pretvara u gomilu senzacija: boje, zvuke, mirise i ukuse – kada prvi put vidimo nešto, to je kao trenutak najčistijeg nastajanja, jer nema uspomena da nam ozare ili zagorčaju sve te čulne slike, da im daju neku težinu, učine ih neprozirnim, kao i naš život što je.

„Gledaj, gledaj pažljivo ovo“, čitamo u Africi Rastka Petrovića, „jer ćeš, ne zna se zašto, docnije u životu govoriti: To je nešto zbog čega je vredelo živeti!” Ali šta znači živeti? Ne putujemo li zato što nam jedan život nije dovoljan, i nije li svako putovanje po jedan mogući život, koji se otvara pred nama? Uvek mi se činilo da bih sad, u Rimu ili Carigradu, Atini ili Aleksandriji, mogao da započnem neki drugi život, kao da se ništa nije dogodilo, kao da mi neki svemoćni duh kaže: evo, počni iz početka, ovde, odmah. I taj drugi život tek što nije započeo, dovoljno je malo zaboraviti se u nekoj ulici, na nekom trgu, na terasi neke kafane: stvari nemaju nikakvu težinu, zašto bi je naš život imao? Kao u san, tonemo polako u taj svoj drugi život, život koji smo ovoga puta sami izabrali, i dovoljno nam je osećanje da bi on mogao početi, ako bismo zaista hteli – samo ko „zaita hoće“ nešto? U svemu što želimo, uvek postoji i nečija druga namera, nečija druga misao; mi znamo da drugih života nema i da nismo izabrali svoj, pa ipak nam je dovoljno da za nekoliko trenutaka počnemo da sanjamo neki tuđi život, da znamo da bi tih mogućih života moglo biti. Pogodbeni način postaje stvarnost zato što na putovanju stvarnosti pravo govoreći nema: više nismo tamo odakle smo otišli, ni sasvim tamo gde smo došli; stalno smo na nekoj ničijoj zemlji gde je sve moguće, zato što ništa nema prilike da se ostvari. Putovanje je kao san, a san je – to znamo svi – laža; ko mu jednom poveruje, ostaće zauvek opčinjen, zatvoren među slikama.

I zato ne putuju samo oni koji žele da se obrazuju, ili koji žele da steknu neko iskustvo, kao što je mislio Bejkon; putuju i mnogo zgađeni, i mnogo očajni – zbog njih i ima toliko putnika po svetu. Ko pristaje na ono što jeste, sedi mirno kod kuće. Samo – kome nije muka od onog što jeste?

Izvor: Academia.Edu

Slika: Etsy

Jovan Hristić: „Elegija o antikvarnici“

nataliakoptseva: “ Mstislav Dobuzhinskii. Set design for the play Vera Smirnova, “Andersen’s Fairy Tales.” 1939. Paper, pencil, tempera. 27,1 x34, 6. MTMKL, Vilnius ”

„Imaju knjige svoju sudbinu“, kaže pesnik. Koje knjige? Homer, Biblija, Božanstvena komedija, Šekspir ili Rasprava o metodi uvek su tu; sudbinu imamo mi, što dolazimo i odlazimo. Sudbinu nemaju one knjige što samo dođu i prođu kroz antikvarnicu, knjige koje su uvek nekom potrebne, koje su ispratile svog prvog vlasnika, i ispratiće sve ostale. Ali ima knjiga koje dođu u antikvarnicu, i tu ostanu. Došle su, jer nisu bile potrebne; ostale su, jer isto tako više nisu potrebne. Ima ih svakakvih: od onih koje su bile potrebne samo onima što su ih napisali i nikom više, do onih koje su nekad bile potrebne svima, da vrlo brzo ne budu potrebne nikom.

To su tužne knjige. Čovek ih gleda – nema potrebe da ih uzme u ruke – i nehotice misli na one koji su ih napisali: šta je sada sa njima? Šta rade? Jesu li napisali još nešto? Najstrašnija pitanja koja se mogu postaviti knjizi. Možda su prestali da pišu, posle prvog uspeha (ako ga je uopšte bilo) za koji su znali da ne znači ništa; ili su (još gore) nastavili da pišu, a o tome ni antikvarnica ne zna ništa. Ali najgore je u sredini, sa knjigama koje nisu ni sasvim nepotrebne, ni sasvim potrebne, koje bismo mogli i pročitati, ali isto tako i ne pročitati. Uzimamo ih u ruke, prelistamo, a onda gotovo krišom vraćamo na mesto. Krišom i od sebe, i od drugih: jer ipak bi je možda trebalo pročitati, jer nam neki mogući čitalac stoji za leđima, i ne treba ga obeshrabrivati.

Nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice. Kao na groblju, tu spadne sve: i sjaj, i bogatstvo, i slava, i pokaže se go kostur književnosti, ono bez čega se ne može, i ono bez čega se može. Prošle kroz mnoge ruke, knjige kao da započinju nov život u antikvarnici, neki pravi i stvarniji život, život u „drugoj instanci“ o kojoj je govorio, koju je čekao, ali nije sasvim dočekao Žid. Nije sasvim, jer već nedeljama vidim jednu njegovu knjigu kako stoji na polici antikvarnice, i čeka. Rasečena je od korica do korica, što znači da je prošla prvu instancu; ali nemam utisak da je mnogo čitana, što znači da drugu nije dočekala. Nije dočekala ni treću, jer je došla i ostala u antikvarnici. Zaželeo sam da je kupim, iz poštovanja prema piscu koji nam je nekad toliko mnogo značio, ali koga je vreme, kao i tolike druge, gotovo sasvim ispraznilo. Da sam bogat, kupovao bih po antikvarnicama samo takve knjige, one koje više nikome nisu potrebne. Šta bih sa njima? Ne znam. Stavio bih ih u neku sobu u koju niko ne ulazi (kao i hleb, knjigu je grehota baciti), i tako ih poštedeo dugog i ponižavajućeg čekanja mogućeg kupca. Kakva bi to biblioteka bila! Da sam američki milioner, od nje bih stvorio institut za proučavanje književnosti – tačnije rečeno, školu za sve one koji osete da ih obuzima (kako je govorio Dositej) „črezvičajni svrabež knjigopisanija“. U običnim školama, učimo kako se uspeva one koji nikada neće uspeti; ovde bi se oni što bi i mogli uspeti učili tome kako izgleda neuspeh, što je daleko korisniji nauk. Ne znam da li se stvaranje može naučiti (trebalo bi prvo raspraviti je li ono što nazivamo stvaranjem uopšte bilo kakvo stvaranje), ali ako se može, onda nas njemu neuspeh uči koliko i uspeh, ako ne i više.

U ovoj školi, profesori – koji, za razliku od profesora drugih visokih škola, ne bi smeli da pišu ništa – govorili bi svojim učenicima otprilike ovo: „Vidite, mladi čoveče, sve ove knjige napisane su sa čvrstim uverenjem da govore nešto veliko i značajno. Vremenom, našle su se na policama raznih antikvarnica u svetu, i tu ostale, jer više nikome nisu govorile ništa. Danas samo znamo ono o čemu one ćute. Svaki čovek koji drži do sebe mora da pročita desetak takozvanih velikih knjiga; ali bi svaki pisac morao da pročita i bar desetak ovakvih knjiga, knjiga koje su zaćutale i pre nego što su počele da govore. Ako ni zbog čega drugoga, ono zbog toga da bi naučio najveću mudrost pisanja, mudrost koja nije u tome kako se pišu dobre knjige, jer to, pravo govoreći, i nije mudrost – Valeri je govorio kako nam je to dato, ili nije dato, i mi tu nemamo nikakvog udela – već kako da ima obzira prema svojim knjigama, kako da ih nikada ne izloži beskrajnom poniženju da mesecima, pa i godinama stoje na policama antikvarnica, a da ih niko ne pogleda. Nemojte biti surovi prema knjigama koje pišete, i onima koje mislite da napišete. Nemojte misliti na biblioteku Britanskog muzeja, mislite na antikvarnice.

Izdali ste knjigu ili dve, ali to još ne znači da ste pisac. Svako može da izda knjigu ili dve, na svetu ima sasvim dovoljno izdavača, nekom se može učiniti da mu je potrebno baš ono što vi pišete. Ali postali ste pisac onog dana kada na polici antikvarnice više ne ugledate svoju knjigu, koja je juče ili prekjuče dospela tamo. I nemojte nikada zaboraviti: nema boljeg učitelja književnosti od antikvarnice. Nema pouzdanijeg i nepodmitljivijeg učitelja.“

Izvor: Academia.Edu

Preporuka: Pet beogradskih antikvarijata

Slike (gore): Mstislav Dobuzhinsky, 1939. | Jean-Jacques Dériaz, 1873.

Slike (dole): Alessandro Paderni, Antikvarijat u Trstu | Čitaonica u Sidneju 1923.

Jovan Hristić: „Jedno sentimentalno putovanje po mojoj sobi“

… j’ai découvert que tout le malheur des hommes
vient d’une seule chose, qui est de ne savoir pas demeurer
en repos, dans une chambre… Paskal

… U Srbiji… svaki čovek u svom vajatu spava (bez vatre i ljeti i zimi: jer se u vajatima ne loži vatra)…i drži svoje haljine i ostalo koješta. Vuk, Rječnik

1

Polako, leto se završavalo pljuskom kiše. Nije nam
Bilo dato da završimo svoja putovanja, ostali smo
Zaboravivši snagu početka, sa uzaludnom radošću kraja.

Dočekivao sam opet sebe u istoj tišini, a more
Budući taj život, spava na malokrvnom suncu,
Dok stari mi otrov polako struji krvotokom.

U istoj sobi počeli, u istoj okončaćemo, a iste bitke
Prelaze zidovima, kao senke vazduhom što čeka
Krila. Polako, leto se završavalo pljuskom kiše.

Oči budućeg jutra, oprostite nama koji nikada
Nećemo znati za vas. Oprostite našim sobama.
Dok stari nam otrov polako već struji krvotokom.

2

Ponovljeno: Ne, dragi moj, nećemo otići,
Kao da su sve bitke dobijene, crvi otišli
U zatišju smo spokojni kao ponovo rođeni.

Ko je to hteo? Treba da podelimo želje,
Ali to je već moja volja, moj mir u tvojoj ruci,
Potrebno je samo biti već jednom oči u oči.

Čudovište drago, sa kojim lomim svoj hleb,
Dok izmenjujemo te iste šuplje reči,
U sobi gde nas uglovi spajaju bez uspomena.

E, pa lepo. Sedimo, prijatelji za prekinutim ručkom,
Nas dvojica, sasvim jedan drugome suvišni,
Koji smo na prečac otkrili da ne možemo jedan bez drugoga.

3

U toj igri izgubio sam sve što sam imao,
Pust i prazan, dok on ustaje sasvim ravnodušno
I ja znam da neće da mi pruži poslednju priliku.

Gledamo se, i ja još jednom prepoznajem
Sve ono što sam mogao da budem, mojih stotinu života,
Od kojih onaj pravi, zapisani, nikad nisam i neću znati.

On je navikao na dobitak, i u ćutanju pred odlazak
Koje se kao plima diže između nas, ja se nadam
Da će mu jedan od njih valjda promaći između prstiju.

Uzalud. Kažu da treba početi ispočetka, ali to je samo priča.
Ogromna dosada neostvarenih želja raste kao neki biser
Koji se školjka grčevito plaši da ne ispljune.

4

Ovde opet, u sopstvenoj sobi, kao fantom
Koji odjednom dobija sve četri dimenzije
I one koje nikada nisam mogao ni da pretpostavim,

Osuđen da uvek govorim zbogom svemu tome,
A da nikada ne budemo dovoljno razdvojeni:

Da se srećemo na ulici i ne prepoznajemo,
Da se vraćamo u ova četri otupela zida
I bivamo stari prijatelji

Jer, izodvajan, ja nikad neću moći
Da sačekam prvo svetlo preranog dana
Koje će sa treskom razbiti ove prozore.

Slika: Anna Alma-Tadema, „Sir Lawrence Alma-Tadema’s Library in Townshend House, London“

Jovan Hristić: „Bodlerov jecaj“

S proleća 1864, Šarl Bodler napustio je Pariz i otputovao u Brisel. Nadao se da će u Belgiji nekako uspeti da popravi svoju finansijsku situaciju koja je postala beznadežna. Na sve strane je imao dugova, a urednici, pogotovu izdavači, uglavnom su se ustezali da objave tekstove pesnika čija je prva knjiga bila osuđena i zabranjena kao nemoralna. U februaru 1864, Figaro je, doduše, objavio jedan izbor Bodlerovih pesama u prozi, sa naznakom da će se njihovo objavljivanje nastaviti i u sledećim brojevima. Međutim, čim je broj izašao, urednik je požurio da obavesti Bodlera kako se objavljivanje njegovih pesama u prozi neće nastaviti, pošto ih navrat-nanos skrpljeni i izmišljeni čitaoci – koji su jedva imali vremena da bace pogled na njih – smatraju dosadnim. Sa svojim još nerazvijenim literarnim i umetničkim životom, Belgija je bila neka vrsta obećane zemlje, spremne da oberučke prihvati sve one koji bi mogli da nečim doprinesu kako bi i ona postala jedno od središta kulture francuskog jezika. Bodler, koji se – iako je imao samo četrdeset i četiri godine – panično bojao starosti i siromaštva u starosti, želeo je pre svega da održi niz predavanja, imajući za sobom zavodljive primere Dikensa i Tekerija, koji su na svojim predavačkim turnejama po Americi bez većeg napora zaradili sasvim pristojne svote novaca. Sa druge strane, hteo je da pokuša da nađe izdavača za svoja dela, što mu je teško polazilo za rukom u Parizu. Predavanja bi mu poslužila, između ostalog, da se predstavi i preporuči belgijskim izdavačima.

Drugo predavanje, koje je usledilo nekoliko dana posle prvog, o Teofilu Gotjeu, bilo je, međutim, katastrofa. Pošto se proširio glas da Bodler ipak nije stigao u Brisel pravo sa nekog veštičjeg sabata, među slušaocima su se našle i mlade devojke iz pansionata u koje su belgijsko visoko građansko društvo i aristokratija slali svoje kćeri da steknu pristojno više obrazovanje. Posle uspeha prvog predavanja Bodler je bio pun samopouzdanja, ali mu njegov zao duh, koji ga je ne jednom naveo da kaže ili učini nešto zbog čega bi se posle kajao, ni ovog puta nije dao mira. Počeo je predavanje sa tim kako još nikada nije govorio pred publikom, i kako je pred briselskim slušaocima konačno izgubio svoju „nevinost govornika“ (ma virginité d’ orateur), „nevinost koju ne treba žaliti ništa više od one druge“ (virginité qui n’ est d’ ailleurs pas plus regrettable que l’autre).

Na to su mlade pansionatkinje počele da se kikoću, a njihove vaspitačice su, kao na komandu, gnevno ustale sa svojih mesta i odvele svoje štićenice iz sale koja je ostala gotovo prazna. Bodler je nastavio da govori slušaocima kojih je u sali bilo sve manje i manje, sve dok nije ostao samo jedan mladi pesnik, Kamil Lemonije, koji je bio opčinjen melodioznim glasom pesnika čije je Cveće zla kao gimnazijalac sa divljenjem čitao. Bodler je završio predavanje, poklonio se praznoj dvorani i nestao iza zavese u dubini pozornice. Ha pozornicu je izašao poslužitelj i odneo lampu koja je bila postavljena na stolu za predavača. Treće predavanje, o „veštačkim rajevima“, prošlo je još gore. Bodler je bio nervozan i rastrojen, drhtao je i mucao tako da se jedva moglo razabrati šta govori. Na kraju je zagnjurio glavu u svoje beleške, i završio je predavanje čitajući ih.

Da li je održao i poslednja dva od predviđenih pet predavanja, ne zna se. Tri koja je održao bila su mu plaćena prilično bedno. Ništa bolje nije prošao ni sa izdavačima. Najveći belgijski izdavač, kuća Lakroa i Ferbokhofen, nije čak hteo ni da ga primi, već mu je samo bilo poručeno da nikakvi razgovori o izdavanju njegovih dela jednostavno ne dolaze u obzir.

Iako je njegova belgijska turneja propala, Bodler je ostao još neko vreme u Briselu, očekujući da će mu iz Pariza stići neke dobro vesti o objavljivanju njegovih dela. Dobre nisu stizale, a stigle su samo najgore. Svom prvom izdavaču, Pule-Malasisu, Bodler je prodao sva svoja autorska prava kako za objavljene, tako i za još neobjavljene knjige i dobio od njega avans od pet hiljada franaka. Ali Pule-Malasis bio je zapao u finansijske teškoće, pa je čak i proveo neko vreme u zatvoru za dužnike, sve dok nije uspeo da pobegne u Belgiju. Ugovorom je bilo predviđeno da, ukoliko Bodler ne izmiri svoj dug prema Malasisu do 15. jula 1865, on ima pravo da Bodlerova autorska prava – koja je, iako već prodata, Bodler u međuvremenu još jednom prodao i izdavaču Hecelu – proda trećem licu. Kao to treće lice pojavio se sumnjivi literarni agent Pensburg. Prelazak autorskih prava u njegove ruke, za Bodlera bi značio potpunu propast.

I tako je, u leto 1865, posle godinu i po dana provedenih u Briselu, Bodler odlučio da se vrati u Pariz, i pokuša da spase što se spasti može. Jednog dana napustio je L’ hôtel du Grand Mirroir, ne ponevši ništa od svojih stvari sa sobom, kako bi sakrio da odlazi iz Brisela i izbegao da vlasnici (koja je inače bila vrlo predusretljiva prema njemu) plati već prilično narasli račun.

Isto veče stigao je u Pariz, i na izlazu iz Gare du Nord sreo ga je Katul Mendes, mlad i uspeo pesnik, jedan od njegovih poštovalaca čiji se krug polako počeo da širi. Bodler je izgledao zapušteno, prerano ostareo i osedeo. Znajući za njegove novčane nevolje, Mendes ga je pozvao da prenoći u njegovom stanu i da spava na divanu u salonu. Bodler je celo veče nešto pisao na jednom parčetu hartije, i kada ga je Mendes upitao šta radi, on mu je odgovorio da računa koliko je novaca zaradio za dvadesetak godina od kako je počeo da piše. Za sve što sam objavio, rekao je Mendesu, pesme, prozu i prevode, dobio sam 15.892 franka i 60 santima. A šezdeset santima košta jedna mala cigara.

Negde usred noći, Mendesa je probudio zvuk koji je dolazio iz salona u kome je Bodler spavao. U mraku, kada svi spavaju, i kada je mislio da ra niko neće moći čuti, Bodler je jecao.

Kada je Mendes sledeće jutro ustao, Bodler je već bio otišao. Ostavio je cedulju na kojoj je pisalo: „Au revoir“. Da li je Mendes sačuvao tu cedulju? Ne znamo. Najverovatnije da nije.

Bodler je umro 1867. godine. Dve godine kasnije, 1869, Sent-Bev od koga je pisac
Cveća zla toliko tražio i toliko očekivao podršku koja nikako nije dolazila, pošto se slavni kritičar ustezao da stavi na kocku svoj ugled zalažući se za osuđenog i prokaženog pesnika, takođe se našao na drugom svetu. Poslužitelj, sasvim nalik na onog koga poznajemo iz Sartrove drame Iza zatvorenih vrata, doveo ga je do jednih vrata i rekao: „Ovde je jedan gospodin koga biste možda želeli da vidite.“ Otvorio je vrata, i Sent-Bev je ušao u mračnu sobu u kojoj je na divanu sedeo jedan iznureni čovek u pohabanom odelu, nimalo nalik na onog sa zastrašujuće prodornim pogledom i strogo stisnutim usnama koga je Nadar fotografisao godinu dana pred smrt, i jecao.

Izvor: Academia.Edu

Slika: Primerak Bodlerove zbirke pesama „Cveće zla“ koju je ilustrovao Eduard Mane.

Jovan Hristić: „Po ceo dan sedim u biblioteci“

Po ceo dan sednm u biblioteci, zajedno sa naučnicima
Zabrinutim za sudbinu čovečanstva. Zatvorim oči
I nađem se u vrtu punom sunčeve svetlosti
I zujanja nevidljivih pčela. Dani detinjstva
Polako izranjaju iz zaborava, dani
Kada je sve bilo na dohvat ruke,
Kada je život izgledao kao jedno veliko obećanje.

Nema više obećanja. Stvari počinju da izmiču
I ja ostajem sam, zajedno sa naučnicima
Zabrinutim za sudbinu čovečanstva.

Ponovo zatvorim oči, i nađem se na moru
Iz mojih davnih snova, moru koje mi je
Takođe izmaklo, kao i život što se izmakao.
Naučnici zabrinuti za sudbinu čovečanstva
Tiho dremaju nad svojim knjigama,
Dok ja sanjam vrtove izgubljenog detinjstva
I mora kojima nikada nisam i neću broditi.

Folger Shakespeare Library,
Vašington, 1985.

Slika: Arnold Böcklin