Rečnik simbola: Sova

Bočica za parfem u obliku sove, 640. godina pre nove ere.

Zato što se ne izlaže dnevnoj svetlosti sova je simbol tuge, tame, setne i samotnjačke povučenosti. U grčkoj mitologiji ona pokazuje Atropu, onu od Parki koja kida nit sudbine. U Egiptu izražava hladnoću, noć, smrt.

Sova je u drevnoj Kini imala važnu ulogu: to je bila strašna životinja za koju se verovalo da je progutala svoju majku. Simbolizuje jang, čak i višak janga. Pojavljuvala se tokom dugodnevice, a izjednačavala se sa bubnjem i munjom. Povezivala se i sa kovačnicom. Bila je amblem žutog vladara i prvog topioničaraHuang Tija. Kao višak janga, sova je izazivala sušu, a deca rođena na sovin dan (dugodnevica) bila su nasilna (možda oceubice). Bilo kako bilo, sova se uvek smatrala okrutnom i zlokobnom životinjom. To je jedan od najstarijih kineskih simbola, još iz takozvanog mitskog doba. prema nekim autorima, mogla bi biti podudarna sa zmajem-bakljom, amblemom druge dinastije, Jin.

Sova je amblem munje, lik joj se nalazio na kraljevskim barjacima. To je ptica posvećena kovačima i solsticijima; u pradavnim vremenima bila je zaštitnik posebnih dana kad su kovači izrađivali mačeve i čarobna ogledala. Nije potrebno reći kako Kinezu ne bi palo na pamet da na vrata svog ambara prikuje sovu. Nastavite sa čitanjem

Bodlerov bestijarij: Sove

Očima punim blede vatre,
Sklonjene ispod crnog tisa,
Kao idoli tuđi, s visa
Posmatraju nas sove. Snatre.

Bez pokreta će one tako
Da čekaju trenutke tmurne
Kad suton koso sunce gurne
I obavije zemlju mrakom.

Kretanja se i vreve treba
Bojati ispod ovog neba – 
Mudar će od njih to da sazna.

Ko se prolaskom priviđenja
Opije, čeka ga kazna
Što hteo je da mesto menja. Nastavite sa čitanjem

Putnik Igo

Fotografija Viktora Igoa u egzilu koju je načinio njegov sin Šarl Igo oko 1853. godine

Ti se nadaš da čuješ nešto više o Viktoru Igou. Šta mogu da ti o njemu kažem? To je čovek kao i svaki drugi, sa dosta ružnim licem i dosta prostom spoljašnjošću. Ima izvanredne zube i veličanstveno čelo, bez obrva, bez trepavica. Malo govori, izgleda da pazi na sebe i da neće da govori više nego što treba; vrlo je učtiv i pomalo usiljen. Veoma mi se sviđa zvuk njegovog glasa. Imao sam uživanje da ga posmatram izbliza; gledao sam ga sa čuđenjem, kao neku kasicu u kojoj bi se nalazili milioni i kraljevski dijamanti, razmišljajući o svemu što je izišlo iz tog čoveka, koji je tada sedeo pored mene na jednoj maloj stolici, i stalno upirući oči u njegovu desnu ruku, koja je napisala toliko lepih stvari. A to je, međutim, bio čovek zbog koga mi je najviše zakucalo srce otkad sam na svetu, i možda čovek koga sam najviše voleo od svih onih koje ne poznajem. Govorilo se o pogubljenjima, o osvetama, o lopovima, itd. Taj veliki čovek i ja upravo smo najviše razgovarali; ne sećam se više da li sam rekao pametne stvari ili glupe, ali sam ih rekao prilično mnogo. (Flober 1964: 11)

Ovako je Gistav Flober pisao svojoj sestri, krajem januara 1843. godine, iz Pariza, o Viktoru Igou. Pismo nam može biti dobar uvod u fascinacije mladog Flobera starijim umetnikom, već tada Bardom, figurom od nacionalnog značaja, čija je slava vremenom dobila odgovarajući nijansu, više mat nego sjajnu. Protok vremena uspostavlja meru.

Floberovi zanosi nisu jenjavali ni deset godina kasnije. Iz Kroasea, petnaestog jula 1853, Flober upućuje pismo svom idolu, egzaltirano i u zanosu. Pismo je odraz divljenja, poštovanja, ali i refleksije o trenutnoj političoj situaciji koja je Igoa proizvela u nacionalnog heroja zahvaljujući progonstvu, prvo na ostrvo Džersi pa na Gernesi. Nastavite sa čitanjem