Bora Stanković: „Uvela ruža“ (odlomak)

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” … san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo:

Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Bašte naše behu razdvojene potokom, preko koga se prelazilo na nameštene, oveće, kamenove. Tvoja mala kućica, skoro zidana, prizemna i mestimice okrečena, skrivaše se u dnu bašte i od nje se višače samo krov s novim crepovima. Naša kuća beše stara, široka, suva, glomazna i zaudaraše na čađ. Sa ulice bila je ograđena visokim zidom. Kapija beše velika, stara, s pohorđalim alkama i ispod koje se mogaše čovek provući u svako doba. Ispred kuće beše stari bunar a oko njega naslagane velike ploče od kojih je oticala ustajala, crna barica po kojoj patke ceo dan batrgahu. Više bunara bila je vinova loza, a na sred dvorišta stari dud – „šandud”. S leve strane beše odmah potok, a iza njega vaša bašta ograđena zavaljenim i isprekidanim plotom… Je li, pamtim li dobro?

Izvor: Sabrana dela Borisava Stankovića, knjiga prva, IP „Beograd“, 1991.

Celokupnu priču možete pročitati na sajtu Projekat Rastko.

Slika: Herbert James Draper, 1897.

Rekli su o Rilkeu: S. M. Baura

S. M. Baura o Rilkeu (odlomak iz knjge Nasleđe simbolizma)

Rilkeova namera može se posmatrati kao pokušaj da se usklade i sjedine dve različite vrste poezije. S jedne strane, ona zahteva punoću koja dolazi od življenja u imaginaciji, od podleganja svakoj impresiji; u ovome on podseća na romantičare sa njihovim žudnim traganjem za senzacijama i verovanjem u jedinstvenu prirodu pesnikovog poziva. Sa druge strane, ona podseća na Malarmeovu koncepciju idealne pesme kao nečeg apsolutnog po sebi i slobodnog od svega što bi se moglo proglasiti privatnim sklonostima njenog tvorca. Ova dva gledišta nije lako pomiriti; jer jedno ističe važnost svega onoga što pesnik oseća, drugo zahteva da njegova individualnost bude isključena iz pesme koja postoji u svome svetu čiste umetnosti. Ali Rilkeov napor da sjedini ova dva gledišta shvatljiv je i u svetlu njegovog vremena i njegovog razvoja […].

Ovakav cilje neuobičajen je za pesnika. Mogao bi se čak smatrati nemogućim. Kreativnu moć obično prati snažno osećanje nezavisnosti i ona odbija da čeka događaje koji će njome upravljati. Čak i oni koji žive od svojih emocija ne očekuju da im se one nametnu spolja. Ali Rilke je bio pravo dete i apostol Estetičkog. Dok su drugi objedinjavajući princip nalazili u religiji, moralu ili istini, Rilke ga je nalazio u traganju za impresijama i u nadi da se one mogu pretvoriti u poeziju. Ovom zadatku on je poklonio svoj religiozni žar, svoju moralnu ozbiljnost, svoj intelektualni integritet […].

Rilke je otkrio da su senzacije sve što poseduje i da su one njegove i u njemu. Ova ideja je dosta stara u filozofiji, ali je bila nova u poeziji. Rilke, usamljen po prirodi i iz navike, stvorio je filozofiju samoće koja je takođe bila i filozofija umetnosti. On je shvatio da je važan on sam, njegovo unutarnje iskustvo, njegove sabrane impresije. Rilke je posmatrao „Elegije“ kao krunu svog dela. Možemo da razumemo zašto. Na njima je, s prekidima, radio od 1911. do 1923. „Devinske elegije“ su značajan primer inspiracije u najdoslovnijem smislu. Pesnik je osetio kao da nema nikakvog udela u njihovom stvaranju. Pošto su mu tako došle, one su Rilkeu značile sve. One su izražavale ideje o kojima je godinama razmišljao. Činilo se da su one nagrada za dugo čekanje, opravdanje njegovog čvrstog verovanja da će se, vremenom, njegovo ćutanje pretvoriti u pesmu. Teško je reći šta je predmet „Elegija“. Možda čovekovo mesto u svetu, i to je u izvesnoj meri tačno. Ipak, one su ponajpre svedočanstvo o pesnikovim upornim nastojanjima da bude pesnik, o njegovim naporima da se nagodi sa inspiracijom […].

U sonetima Rilke pokazuje šta mu je značila poezija, šta je dobio od nje i čemu se nadao za nju. Dominantno raspoloženje je radost. Ono dopunjava bol i strah elegija, i u čitavom Rilkeovom delu ove dve knjige se moraju uzimati zajedno. Dok elegije otkrivaju njegove muke i borbe kad nije stvarao poeziju, soneti govore o njegovoj radosti kad jeste. Život mu je protekao između jalovog čekanja i zanosnog stvaranja, i on je pretpostavljao da je opšti ljudski položaj sličan njegovom, da zna za bedu besciljne praznine i usredsređenu aktivnost inspiracije. Soneti su pesme o njegovoj pobedi.

Izvor: Citat je preuzet iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu koji je nastao za potrebe izložbe o Rilkeu, organizovane 2015. godine, povodom sto četrdeset godina od njegovog rođenja.

Slika: Baladine Klossowska, The Inner Contemplation (Rilke sleeping on a small sofa at Muzot), watercolor on paper, 1921.

Bronzana skulptura i snovi

„Ništa vam ne pripada više nego vaši snovi. Ništa nije u tolikoj meri vaše delo! Materija, oblik, trajanje, glumac, gledalac – u tim komedijama ste vi sami.“

Antičke bronzane skulpture deluju kao nepokretni, zaustavljeni san. Uz ovaj Ničeov odlomak dopalo mi se da postavim fotografiju skulpture boga sna, Hipnosa, za koju sam saznala da je u Britanskom muzeju u Londonu. Takođe, pronašla sam jedan stari katalog bronzanih skulptura koje su u pomenutom muzeju, a koji možete pogledati ovde. Skulptura je pronađena u blizini Peruđe, a u Britanski muzej dospela je 1866. godine. Detaljnije o njom možete, takođe, pročitati u pomenutom katalogu (link)

Albert Pinkham Rajder: „Čajld Harold“

Albert Pinkham Ryder (1847-1917), američki slikar, na platnu nastalom oko 1895. godine predstavio je, u snolikom pejsažu, konjanika, pomalo povijenog, u crnom, kako na belom konju, u jesenjem pejsažu, iz jasno vidljivog dela predela prelazi u tamu. U pozadini vidimo kulu pa se, s obzirom na naziv slike „Putovanje Čajlda Harolda“, okrećemo tumačenju koje sa simboličke ravni prelazi na onu koja se tiče motiva ruševine, često korišćenog u Bajronovom spevu. Da ne znamo naslov – na ovom mestu dolazimo do razlike između imena i značenja, između naslova slike i njenog sadržaja, a oni uvek utiču na tumačenje – pomislili bismo da je u pitanju simbolički prikaz viteza kojim, aludirajući na Direra, slikar teži prikazu hodočašća od rođenja ka smrti, razređenim bojama i vazdušastim tonovima.

San Albrehta Direra

In 1525, during the night between Wednesday and Thursday after WhitsuntideI had this vision in my sleep, and saw how many great waters fell from heaven. The first struck the ground about four miles away from me with such a terrible force, enormous noise and splashing that it drowned the entire countryside. I was so greatly shocked at this that I awoke before the cloudburst. And the ensuing downpour was huge. Some of the waters fell some distance away and some close by. And they came from such a height that they seemed to fall at an equally slow pace. But the very first water that hit the ground so suddenly had fallen at such velocity, and was accompanied by wind and roaring so frightening, that when I awoke my whole body trembled and I could not recover for a long time. When I arose in the morning, I painted the above as I had seen it. May the Lord turn all things to the best.

San Albrehta Direra, nemačkog renesansnog slikara, nisam uspela da pronađem na srpskom jeziku, ali jesam pronašla jedno tumačenje, ili ako ne tumačenje, onda zanimljiv komentar. U pitanju je stanoviše Margerit Jursenar koje sam pročitala u knjizi intervjua „Širom otvorenih očiju“. Ona je i sama više puta isticala značaj snova za njenu umetnosti, a 1938. godine je objavila knjigu „Snovi i sudbine“ u kojoj čitaocima predočava nekoliko svojih snova. Posedujem tu knjigu, pročitala sam je i smatram je veoma dobrom, jarkih boja i veoma ekspresivnih opisa, uglavnom košmara. Pročitajte tu knjigu, vredi. Evo odlomka o Direrovom snu, preuzetog iz razgovora sa Matje Galejem:

U snovima magičnog tipa ne čujemo sebe kako govorimo, već nešto vidimo. Na primer, Direrov san, san o kome nam je Direr ostavio zapis, skicu načinjenu odmah pošto se probudio u noći između 7. i 8. juna 1525. To je bio san slikara, naravno. Ali, to je i san u pokretu. Video je, neću reći kraj sveta, jer već preterujem, ali video je kraj mesta na kojem se nalazio prouzrokovan jakim kišama. Video je pijavice kako se sručuju i uništavaju kraj; potrudio se da naslika taj kraj. To dosta liči na lombardijsku ravnicu koju je morao poznavati, pošto je često dolazio u Italiju. Pojedinosti koje prikazuje su izvanredne; nastoji da izmeri koliko se daleko nalazio od nesreće. Veoma je uzbudljivo gledati kako deluje u snu duh čoveka koji je veliki posmatrač. U snu koji ga je prilično pogodio, jer ga je odmah zapisao i nacrtao.