Fridrih Niče: „Rođenje tragedije iz duha muzike“ (fragmenti)

Stalak od terakote na kome je prikazana Meduza, oko 570. godine p.n.e

U helenskom svetu postoji ogromna suprotnost po poreklu i ciljevima između likovne umetnosti, apolonske, i nelikovne umetnosti muzike, kao Dionisove.

Da bi smo ta dva nagona približili našem poimanju, zamislimo ih najpre kao odvojene umetničke svetove sna i pijanstva; između tih fizioloških pojava uočljiva je suprotnost koja tačno odgovara onoj između apolonskog i dioniskog. U snu su se prvi put, prema Lukretijevoj predstavi, divni likovi bogova pojavili pred očima ljudske duše, u snu je veliki likovni stvaralac ugledao prekrasni telesni sklop natčovečanskih bića. Lepi privid svetova sna, u čijem je stvaranju svaki čovek potpun umetnik, jeste pretpostavka svekolike likovne umetnosti.. Mi uživamo u neposrednom poimanju lika, svi oblici nama nešto kazuju.

A kako se filozof odnosi prema stvarnosti postojanja, tako se umetnički osetljiv čovek odnosi prema stvarnosti sna; on ga tačno i rado posmatra jer u tim slikama nalazi tumačenje života, na tim zbivanjima se vežba za život.

Tu radosnu neophodnost doživljavanja sna i Heleni su izrazili kroz Apolona; Apolon, bog svih likovnih tvoračkih snaga, u isto vreme je i bog-predskazivač, tumač snova. On koji je po svom poreklu „vidljiv sjaj“, božanstvo svetlosti, vlada i sjajnim prividom unutarnjeg sveta mašte.

Apolona bismo označili divnim božanskim simbolom načela individuacije. Razbijanje načela individuacije diže se sa najdubljeg dna čovekova, štaviše iz prirode same, onda nam pogled prodire u suštinu dioniskog, čijem ćemo se poimanju još ponajviše približiti pomoću analogije pijanstva. Nastavite sa čitanjem

Сан Албрехта Дирера

Акварел Албрехта Дирера на коме је приказао свој сан из јуна 1525.

7-8. јун 1525.

Године 1525, после Духова, у ноћи између Духова и среде, причинило ми се у сну како с неба падају огромне, моћне воде. И прва од њих је пала на земљу негде око четири километра далеко од мене, и то с таквом силином, с ужасном ломљавом и буком, и поплавила је целу земљу. При том сам осетио такав страх да сам се пробудио пре него што су пале и остале воде. А те воде које су падале биле су огромне. Неке су биле даље а неке ближе, а падале су с такве висине да је изгледало као да све полако падају истом брзином. Али прва вода која је стигла до земље ударила је тако страшно и таквом брзином, уз неки ужасан ветар и урлање, да сам био сав смлаћен од страха и пробудио сам се, а цело тело ми је дрхтало, и дуго нисам могао да се повратим. Кад сам ујутру устао, насликао сам све то онако како сам у сну видео. Нека нам Бог да све најбоље.

Сан Албрехта Дирера, немачког ренесансног сликара, пронашла сам у књизи Историја уметности кроз писма великих стваралаца, иако управо предочени запис сна није део неког писма већ, вероватно, дневничка забелешка. Пронашла сам и једно тумачење, или ако не тумачење, онда занимљив коментар овог сна. У питању је становише Маргерит Јурсенар које сам прочитала у књизи интервјуа са њом која се зове Широм отворених очију. Она је више пута истицала значај снова за њену уметност, а 1938. године је објавила књигу Снови и судбине у којој читаоцима предочава неколико својих снова, јарких боја и веома експресивних описа, углавном кошмара. Ево одломка о Диреровом сну, преузетог из разговора са Галејем: Наставите са читањем

Путници Бруса Спрингстина

Омот Спрингстиновог албума „Небраска“ из 1982. године

Једна од мојих билдунгс фаза подразумеала је и слушање овог албума који је обележио одређен, и формативно доста значајан, период моје стварности. Албум је унео у моју свакодневицу дозу шарма који је био оваплоћен у врло евокативном звуку американе. Ту су, наравно, биле и слике које је звук асоцијативно подстицао.

Спрингстинов албум Небраска звучи литерарно, а своје књижевне узоре ни сам аутор није крио. Албум је концептуалан, састављен је од демо снимака, и носилац је носталгичне и меланхолилчне атмосфере. Осећате као да сте на неком уском, тек недавно асфалтираном путу, између бескрајних њива. Фотографија са омота заиста је одговарајућа утиску који стичете док слушате баршунасти и као кроз измаглицу и пару проткан Спрингстинов глас.

Он пева о изгредницима, o друштвеним отпадницима и аутсајдерима, o онима које зовемо, подцењивачки, red necks. Сви његови антихероји теже слободи на својим бескрајним аутопутевима, тој најскупљој америчкој речи. Слобода се осваја на различите начине, најчешће посредством новца, кога никада нема довољно и за све, па је логичан пут до истог, у фикционалном ноар-вестерн свету Бруса Спрингстина, кроз злочин. Но, нису све песме о томе. Неке су о (безразложном) злу, неке су о сећању на детињство, сасвим су личне и сентименталне. Наставите са читањем