КласикААА: Ханс Цендер & Фридрих Хелдерлин

Франц Карл Химер, „Портрет Фридриха Хелдерлина“, 1792.

Ханс Цендер је био немачки диригент и композитор авангардне класичне музике, новог, експерименталног звука који прекорачује јасно дефинисане границе жанра. Омаж својој култури и једном од њених највећих синова дао је посредством пет концерата компонованих у периоду од 1979. до 2012. године, које је насловио Читања Хелдерлина I-V (Hölderlin lesen). У питању су дела за гудачкe инструменте и глас. Читања Хелдерлина су једно од централних дела у опусу Ханса Цендера. Од 1979. године он се бави поезијом немачког романтичарског песника и покушава да ју преточи у облик своје уметности, у музику. Резултат његове фасцинације су јесу музичких дела, од којих су три заснована на класичном гудачком квартету.

Основа композиције Читањe Хелдерлина I (1979) је песма Мадони. Читањe Хелдерлина II је дело за виолу, говорни глас и електронику уживо (1987) у којем се говоре само фрагменти текста (Hymnische Entwürfe). У Читањe Хелдерлина III (1991), Цендер користи девет стихова из различитих верзија химне Патмос. Читањe Хелдерлина IV (2000) засновано је на тексту све три верзије песме Мнемосина. Читањe Хелдерлина V (2012) састоји се од звука хармонике и гласа а језички материјал чине два касна Холдерлинова фрагмента која је Цендер сматрао актуелним. У њима се може чути жалба на неуспех демократије, као и упозорење да се поштује херметична и неупотребљива уметност.

КласикААА: Чили Гонзалес

Омот албума „Solo Piano“ Чилија Гонзалеса

Чили Гонзалес је савремени канадски пијаниста. Његов први албум Solo Piano појавио се 2004. године. Албум, иако нема директних референци, недвосмилено подсећа на Париз, а пошто има много Париза, рећи ћемо да је у питању, како се нама чини, боемски Париз из педесетих и раних шездесетих година 20. века, Париз ситуациониста и Moderato Cantabile фазе Маргерит Дирас.

Критика је поредила Чилијеву музику са музиком Ерика Сатија. Ја не увиђам сличности, осим, можда, по благо меланхоличној атмосфери, поетици хладних соба из којих бежмо у празне кафее на Монмартру (али Монмартру Сатијевог а не Чилијевог времена). Сатијеве композиције везујем за тишину и хладна сунчана јутра, док Чилијеве увек асоцијативно везујем за топле вечери касног пролећа. Његова музика буди чулне сензације и евоцира призоре црно-белих фотографија егзистенцијалистичких кафеа. Овај албум имао је наставке у виду Solo Piano II (2012) и Solo Piano III (2018).

КласикААА: Мидори Такада

Дизајн омота албума: Микио Кавасаки

Мидори Такада је савремена јапанска композиторка која је своје класично образовање, стечено у Јапану, усавршавала у послератном Берлину. Међутим, Такади западни класични канон није одговарао па је, полазећи од њега, одлучила да га прошири и допуни, спајајући га са источним традицијама, инструментима и филозофијом. Тако је настао њен стил који се кретао у правцу минимализма и амбијенталне музике, а захваљујући интернету, након неколико деценија, сазнали смо да она није била усамљена у том покушају укрштања жанрова и новог израза, већ да је круг људи који су дефинисали тај правац био знатно шири.

Такада на свом албуму Through the Looking Glass подражава звукове природе. Она то чини врло једноставно, сведено, без превише инструмената, што њену уметност приближава амбијенталном звуку. Прва композиција са овог албума, њеног дебитантског остварења, зове се „Сан Анрија Русоа“. Композиција евоцира бајковите пределе пуне зеленила, птица и животиња која подсећа на егзотичне предле овог француског сликара али призива и у сећање егзотичан и чулан водопад из Колриџове песме Кублај Кан. Поред ових различитих уметничких веза и асоцијација, Такада се ослања и на Луиса Керола, јер је по његовој другој књизи дала назив свом првенцу: „С оне стране огледала“.

КласикААА: Арво Перт

Арво Перт 2014. године

Морао сам да се ослободим свега беспотребног да бих спасао себе. – Арво Перт

Арво Перт је рођен у Естонији 1935. године. Живео је у Талину, Бечу и Берлину. Од седамдесетих година 20. века компонује у минималистичком стилу. Познат је по својој техници тинтинабули коју је први пут употребио у делима Für Alina (1976) и Spiegel im Spiegel (1978). За себе каже да компонује класична и религијска дела. Његову музику упоредила бих са сликарством италијанских тречентиста и кватрочентиста, нарочито са Фра Анђеликом и Дучом, а гласове у његовим композицијама са анђелима у пурпурној одећи и љиљаном у руци. Клече, са златним ореолом око главе.

Пертова дела у потпуној су дисхармонији са временом у коме живимо, она афирмишу тишину, спорост, крхкост, слабост, фрагилност, понекад ме подсећају на Ђакометијеве „трске које мисле“, на слабе, једва покретне људе који се чине као сламке, али те сламке су, видимо, од челика и бронзе. Не можеш их преломити. Тако је и са Пертовим звуком, у њему осећамо снагу, али она је, истовремено, пропусна, рањива.

У оквиру Фестивала оргуља у Београду, лета 2018. године, слушала сам Марка Паолачија, оргуљаша који је извео Пертову композицију Pari Intervallo. Било је то млеко светлости које лије низ цеви инструмента, један емотивни и звучни сфумато, просветљујуће искуство када бива јасно зашто се каже да је музика једна од могућих еманација Бога и важан пут до њега.

Еторе Спалети и апстрактне пастелне утопије

Еторе Спалети, „Vicino all’azzurro, l’oro“, 2010.

Еторе Спалети, „Il colore e l’oro, Rosa“, 2013.

Еторе Спалети (1940-2019) је савремени италијански уметник који ствара минималистичке слике, скулптуре и инсталације. Његов рад дубко је повезан са малим местом надомак Пескаре које се зове Cappelle sul Tavo и које је у близини Јадранског мора. Ту је његов атеље, ту се школовао и деценијама стварао.

Спалети боји прилази метафизички и његове слике су, по својој суштини, одраз пејзажа којим је уметник био окружен, боје и апстрахована монохроматска површина његових дела одраз су нијанси многобројних боја ваздуха који се чује кроз долине окружене брдима, сунца, траве и мора.

Постоји нешто што нас учи спорости, тишини, концентрацији, нешто што нас зауставља и што нам милује очи док гледамо Спалетијева платна. Његов атеље, један изузетно концептуалан простор, пружа посматрачу нове очи на дар, учи га да разуме важности односа између боја и предмета, да у њима препознаје хармонију. Учи га, најзад, да лиши себе очекивања да ствари и појаве увек морају имати одређена значења.

Његове једноставне слике у потпуности мењају простор око себе. Оне у својој једноставности имају изузетну моћ. Њихова боја доминира у односу на оно што је ван њих и што их окружује. Еторе Спалети је, заправо, филозоф. Сликарство је начин његовог изражавања, његов невербални језик, а оптика је његово поље делања. Нека врста спинозизма овде дела на изванредно суптилан начин.

За аутентичан живот потребне су храброст и слобода: Кристо & Жан-Клод

Кристо и Жан-Клод у пустињи 1982. године

Толико тога је речено и написано, снимљено и одштампано о уметничком и брачном пару Крста Јавачева, бугарског емигранта у Паризу, и Жан-Клод Денат, ћерке француског дипломате у Мароку, која је у својој личној заоставштини оставила и једну заједничку фотографију са Шарлом де Голом, да ово што ћу ја имати да напишем је апсолутно занемарљиво. Свет би могао без овог текста који осећам као беспотребан и безнадежан чин.

Ипак, имам потребу да подсетим на две вредности које сам истакла у наслову. Оне се некако данас подразумевају, звуче као опште место, излишно их је помињати, и ми поред њих пролазимо пасивно, а заправо их ретко ко од нас аутентично спроведе кроз своје животно искуство. Слобода и храброст су компромитоване пречестом употребом, а подразумевају одрицања, велику самоћу и снажну одговорност, особине на које су данас многи неспремни. Јер – живот је само један.

Класне и све друге могуће разлике (Крсто, кога чешће зову Кристо па ћемо и ми у наставку следити ту транскрипцију имена, рођен је у бугарском селу Грабово у предворју Другог светског рата, а у Париз је побегао од комунистичког режима кријући се под ћебадима у возу, без новца, без веза и посла који би га чекао) нису биле препрека, чини се, космички предодређеном сусрету двоје уметника који су рођени истог дана исте године – 13. јуна 1935.

Неодољива чежња за трошењем новца: „Прада“ бутик у тексашкој пустињи дуа Елмгрин & Драгсет

Инсталација лажног „Прада“ бутика у Марфи чији су аутори Елмгрин & Драгсет

Марфа је градић усред пустиње који има мање од две хиљаде становника. До скора је био познат по томе што је у њему живео и стварао амерички савремени уметник Доналд Џад. Онда су првог октобра 2005. године Михаел Елмгрин и Ингар Драгсет, два савремена визуелна уметника у домену скулптуре, инсталација, перформанса, архитектуре и ленд арта, која живе и раде у Берлину, поставила четрдесет километара северозападно од Марфе, у потпуно пустој области Тексаса, једну скулптуру, истовремено и инсталацију, мини објекат који је представљао бутик познатог италијанског бренда Прада. Првобитно је пројекат требало да се зове Прада Невада а не Прада Марфа, али пошто узметници нису добили дозволу да инсталацију поставе у Невади одлучили су се за Тексас. Треба напоменути да је овај објекат ограђен, да има чувара и да једном недељно долази особа из оближњег места да га одржава. У њему су изложени поједини модели Прада ципела и торби, унутра се не може ући, читав објект заправо нема никакву функцију. Зашто је онда постављен усред пустиње и зашто је ово једна од најатрактивнијих инстаграм сензација која окупља мноштво туриста који се фотографишу док радосно скачу испред ње?

Треба прво имати у виду целокупно стваралаштво ова два уметника која раде и стварају заједно. Елмгрин & Драгсет се крећу широким ободом различитих уметности и дисциплина, постављајући познате призоре и објекте у један сасвим нови контекст. Дакле, за адекватно разумевање њиховог рада изузетно је битно разумети начин на који они реконтекстуализују предмет који излажу. На пример, они су у уобичајену слику дечака на дрвеном коњићу реконтекстуализовали тако што су скулптуру предимензионирали и поставили ју на централна места у граду или испред различитих музеја. На местима где су некада стајали тријумфални споменици великим војсковођама и генералима, сада је гигантски дрвени коњић са дечаком који упире прстом у одређеном правцу. То је најодговарајући споменик Александру Македонском и нама је жао што се баш  Елмгрин & Драгсет нису нашли у центру Скопља са овом скулптуром. То је, заправо, најадекватнији споменик који је могао бити подигнут у част великом војсковођи, Александру Македонском. „Споменик“, иронично презентован, дакле реконтекстуализован, резонира са нашим временом и историјским осећањем о инфантилности жеље за освајањем света и опседнутости величином. Владари су велика деца која се играју рата, они су остали заробљени у развоју и нису превазишли своју фазу играња и клаћења на дрвеном коњићу.

Коначно неко духовит! Маурицио Кателан и Томазо Дебенедети као савремени дадаисти

Маурицио Кателан, „Девети сат“, 1999.

Дадаизам је надстилска и надисторијска појава. И данас постоје дадаисти, њихово деловање није се завршило у кабареу Волтер, а међу њима суперзвезда тог света бизарности и апсурда јесте италијански савремени уметник Маурицио Кателан.

Кателан је enfant terrible, немогуће дериште савремене уметности, које се креће на трагу сензационализма и провокације. Он је познат по хиперреалистичким скулптурама (као што су оне у музеју Мадам Тисо) и по инсталацијама.

Пре излагања златне wc шоље у Гугенхајму, коју је назвао Америка, и банане преко које је залепио сиву траку – инстаграм сензације од пре годину дана коју је продао за сто педесет хиљада долара – прославио се делом Девети сат (La Nona Ora) из 1999. године.

У питању је приказ папе Јована Павла II кога је ударио метеор. Папа се грчевито држи за крст који му је у рукама, метеор га је оборио, прикљештивши му ноге, његове црвене Прада ципеле се пресијавају, док му је одора нетакнута, а очи грчевито склопљене.

Осим потпуно бизарног начина на који је поглавар католичке цркве представљен, веродостојност бизарности сведочи и стакло око папиног тела које хигијеничари музеја не смеју да додирну или усисају док свакодневно чисте црвени тепих на коме је воштана фигура.

Како је Трејси Емин својом инсталацијом „Мој кревет“ предвидела 2020. годину

Инсталација „Мој кревет“ британске уметнице Трејси Емин из 1998. године

Британска уметница Трејси Емин као да је предвидела 2020. годину својом инсталацијом Мој кревет.

Она је 1998. доживела потпуни слом: због проблема у вези и психичко-емотивне исцрпљености провела је, једном приликом, пуна четири дана у кревету. Није јела, није устајала, само се опијала алкохолом. Уколико и није реч о предвиђању 2020, онда је, свакако, реч о призору који су многи видели пред собом, једном или, на несрећу, више пута у свом животу, призору који је материјализација емотивног и животног стања у датом тренутку онога ко спава у том кревету.

Трејси Емин је петог дана видела шта је од њеног искуства остало, видела је пред особом оно што је направила, и одлучила је да кревет као материјалну манифестацију своје патње изложи као посебан рад. На кревету и око њега су реквизити који изазивају непријатност: прљав веш, исфлекана постељина крвљу, празне флаше водке, искоришћене марамице, папуче, плишана играчка, разноразно смеће. Сва та непосредност и бруталност манифестују њено психичко и емотивно стање. Дело није оспоравано нити са уметничке тачке преиспитивано док се није сазнало да је на аукцији куће Кристи овај рад плаћен два ипо милиона долара.

Два кентаура, једна стрела. О перформансу „Енергија мировања“ Марине и Улаја

Марина и Улај током извођења перформанса „Енергија мировања“

Сви перформанси Марине Абрамовић и Улаја (Франк Уве Лајсиепен) делују једноставно, они су симболички доста директни и комуникативни. Упркос натпису Art is Easy, који је стајао изнад волана њиховог заједничког комбија, опште је познато да уметност није лака, ни у процесу стварања, ни у процесу извођења, ни у процесу дистрибуције, а ни у процесу рецепције (доступности, разумевања, прихватања), те да се до идеја које делују једноставно, и до дела за која се чини чини „ово сам могла/могао и ја“, заправо долази најтеже и нимало лако.

Тако је и са перформансом Енергија мировања, до нас пристиглом путем видеа и путем фотографије. Дакле, посредством уметничких докумената. Приложена фотографија уз овај текст није уметничко дело, она је само документовани тренутак уметничког дела коме више нико никад неће моћи да присуствује, осим у нечијем извођењу, али то је као када бисте гледали сликара како копира Дирера а не Дирера самог како слика. Ово треба нагласити и разрадити јер многи мисле да је Маринина уметност фотографија коју виде. Не, њена уметност је, као што видимо, само у извођењу. Она је, стога, крајње ефемерна и краткотрајна. Од ње, на крају, остају само документа у различитом медију (фотографија, видео), али не и она сама. То је важна одлика савремене уметности која даје примат идеји у односу на материју. То је, истовремено, и сасвим непланирана стваралачка рефлексија Хегеловог става о „смрти уметности“.

„Смрт уметности“ не значи да уметности више неће бити, да ће она престати да постоји у једном конкретном историјском тренутку. „Смрт уметности“ означава, заправо, дисбаланс између духа и материје унутар једног уметничког дела, где оно духовно, идејни и метафизички слој дела „прелива“ и „преплављује“ материјални, чулно опипљиви сегмент. У класичној фази уметности материја и дух били су у равнотежи. Одраз тога стања, према Хегелу, била је величанствена грчка класична уметност петог века, нарочито скулптура. Симболичка уметност, која је претходила класичној фази, подразумевала је дисбаланс, али овога пута у корист материје. Идеја је била сићушна у односу на габаритност и монументалност дела. У последњој фази, током фазе романтичне уметности, која нема везе са историјским романтизмом, већ са уметношћу која следи по завршетку антике, која тече упоредо са развојем и ширењем хришћанства, идеја у односу на материју постаје апсолутно доминантна унутар једног дела.

Зашто је лоша мајка истрајан табу? О скулптури „Мајка“ Лујзе Буржоа

Скулптура „Мајка“ у лондонској Тејт галерији. Фотографија Мет Стјуарт.

Паук је створење које код већине људи изазива страх и одбојност. Многи га сањају, осећајући по буђењу велику нелагоду и згроженост. Он је један од најчешћих стваралачких облика у опусу француско-америчке уметнице Лујзе Буржоа. Њен паук је пред нама у форми скулптуре чији је назив Мајка. Скулптура је први пут изложена 1999. године, сачињена је од бронзе и нерђајућег челика, а висока је скоро десет метара. Мајка има осам танких ногу, између којих је могуће пролазити, док је сама утроба паука довољно високо да посетиоци могу да стоје под њом и посматрају бела мермерна јајашца унутар ње.

Као мотив паук се јавља још 1947. у опусу ове уметнице, на неким цртежима и акварелима, а касније га она варира кроз скулптуру. Према многобројним описима, паук је демијуршки и космолошки симбол од велике важности у Индији, док је према грчкој легенди он карикатура божанства. Девојка Арахна је кажњена јер се хвалила да боље тка и од саме богиње Атене. Паук може значити још и господара судбине који поседује доминантну функцију у одоносу на своје ткање.

Мајка, њена улога, њен симболички значај, у свакој култури јесте од велике важности, али чини се да је та улога узета здраво за готово, да јој се приступа без детаљнијег преиспитивања и да се она искључиво сагледава као позитиван учинак и са позитивним прерогативима. Вео (ауто)цензуре је присутан у свакој култури када се говори о мајкама. Лоша мајка је један од најистрајнијих табуа у скоро свакој култури. Међутим, уметност је ту да симболички заодева и разодева проблеме које табуи подразумевају.

Елфриде Јелинек: „Љубавнице“ (одломак)

Елфриде Јелинек

једног дана бригита је одлучила да хоће још само да буде жена, само жена, и то типа по имену хајнц.
верује да ће од сада њене слабости бити вредне љубави, док ће њене снаге остати скривене.
хајнц на бригити не види, међутим, ничег вредног љубави, а и њене слабости сматра само одвратним.
бригита се сад негује због хајнца, јер кад је особа жена, онда је то пут без повратка, онда особа мора и да се негује. бригита би хтела да јој се будућност једног дана захвали младалачкијим изгледом. али бригита можда и нема будућност. будућност у потпуности зависи од хајнца.
када је човек млад, увек изгледа младо, када је човек старији, тада је ионако прекасно. ако човек тада не изгледа млађе, то подразумева немилосрдну осуду околине: није у младости предузео неопходне козметичке кораке!
зато је бригита урадила нешто што ће у будућности бити важно.
када човек нема садашњости, мора да се постара за будућност.
бригита шије грудњаке. када човек прави мале шавове, треба да их направи много. норма у сваком случају прописује минимум четрдесет. ако човек прави компликованији већи шав, не мора да их направи толико много. то је хумано и праведно.
бригита би могла да има многе раднике, али она хоће једино хајнца, који ће постати послован човек.
материјал је најлонска чипка са подлогом од танке пенасте гуме. њена фабрика има велики удео на тржиштима која су у иностранству, а има и многе шваље које долазе из иностранства. многе шваље престају са радом због брака, трудноће или смрти.

Видео уметник Рино Стефано Таљафиеро

 

Цитат који прати овај видео рад, назван „Лепота“, јесте Шекспиров деветнаести сонет. Овде га преносимо кроз превод Живојина Симића и препев Стевана Раичковића. Његов садржај у вези је са оним што сте могли видети током девет минута.

Несито Време, лавље шапе сруби,
Натерај земљу да свој кот прогута,
Ишчупај тигру оштрицу од зуби
И спали живог феникса што лута;
У свом лету сеј радост и сету
И ради шта знаш, време брзог хода,
Пролазној чари у широком свету,
Ал браним један злочин испод свода:
О, не избраздај својим часовима,
Ни древним пером чело мога друга,
Нек недодирнут твојим токовима
Буде леп узор за потомства друга.

Ал и упркос твом злу које прети
У мом ће стиху увек млад живети.

Рино Стефано Таљафиеро рођен је 1980. године. Он је италијански филмски редитељ, графички дизајнер, аниматор и видео уметник. Снимао је кратке филмове, модне кампање, видео инсталације за изложбе, музеје и специјалне пројекције.

У том контексту треба посматрати приложени видео. Тенденција да се слике „оживе“, да се учине покретнима и да се на основу њих, у комбинацији са другим сликама, оформи наратив постала је приметна и од његове појаве честа.

Видео комбинује слике које припадају академском или прерафаелитском жанру и, у складу са приложеним сонетом, визуелним језиком приповедају о лепоти, невиности, страсти, смрти. Видео је објављен 2014. године и прославио је свог аутора.

Podmornice na njivi: Anselm Kifer i Velimir Hlebnjikov

Navršilo se sto godina od Oktobarske revolucije (Rusija, 1917). Tim povodom je u Ermitražu održana izložba Anselma Kifera koju je ovaj savremeni nemački slikar posvetio ruskom futurističkom pesniku Velimiru Hlebnjikovu.

Velimir Hlebnjikov je smatrao da se određeni istrijski događaji ponavljaju svakih 317 godina. Kifer, međutim, smatra da se istorijski događaji ponavljaju, ali da se njihov ritam ne može lako utvrditi i da njihova cikličnost nije predvidiva.

Ono što je posebno interesantno jesu podmornice koje, poput nasukanih kitova, napuštene, oronule, kao stran predmet na telu zemlje, leže usred njiva i pustih polja. I ne samo podmornice, koje je na jednoj izložbi u Londonu umetnik izdvojeno postavio, već i knjige. Teške, olovne knjige.

Podmornice su moćno oružje, strah svih onih što pored mora iščekuju mir. Mene su uvek asocirale na putovanja, ne na rat, što je posledica čitanja Žila Verna. Oronule podmornice na Kiferovim slikama simbol su starog, iskorišćenog, besmislenog tehnološkog otpada Čemu sada služi ta ogromna, nekada uništilačka, skalamerija? Jesu li stare, odbačene podmornice na njivi, zašravo, slika Istorije? Je li njiva umesto mora znak ekološke katastrofe koju ćemo izazvatri upotrebom nuklearnog oružja?

Bitno je dovoditi rad jednog umetnika u vezu sa radom njegovih prethodnika i njegovih savremenika, nezavisno od umetnosti kojima su se oni drugi, sa kojima ga poredimo, bavili. Kiferovo delo komunicira sa mnogo umetnika, ali čini se da je češće u dijalogu sa pesnicima i filozofima, pre nego sa delima drugih slikara.

Dokumentarni film o Anselmu Kiferu

Dokumentarni film Remembering the Future snimljen je 2014. godine povodom retrospektivne izložbe koju je Anselm Kifer održao u Londonu, u muzeju Royal Academy of Arts.

Novinar koji je razgovarao sa umetnikom bio je Alan Yentob. Učinilo mi se da je ovaj film, za početak, najbolji način da se stekne uvid u slikarstvo ovog umetnika i njegov stvaralački kontekst.