Fridrih Helderlin: „Hiron“

Gde si, zamišljena, što uvek moraš
uz mene ići, u ta vremena, gde si svetlosti?
Jeste, budno je srce, al srdim se, mene
sapinje sada stalno zapanjujuća noć.

Jer nekad sledih bilje šumsko i osluškivah
blagu divljač brežuljkom: i nikad zalud.
Ne prevariše nikad, čak niti tvoje
ptice; jer prespremno skoro došla bi

da bi te ždrebac il vrtovi okrepili
svetujući, srca radi: gde si svetlosti?
Srce je opet budno, ali bez srca
privlači me stalno snažna noć.

Jeste, bejah. I šafrana i majčine dušice
i žita mi davaše zemlja po prvi struk.
I pod svežinom zvezda učio sam,
al samo što se imenovati može. I za me

dižući čini sa divljeg polja žalobni stiže
polubog, Zevsov sluga, uspravni čovek;
sad nemo sedim sam, od jednog časa
do drugog, i likove sad stvaram

od sveže zemlje i oblaka ljubavi,
jer otrov je među nama, misao moja;
i daljine osluškujem, ne bi li meni
stigao možda neki prijazni spasilac.

Tada često čujem Gromovnikova kola
u podne, kad se bliži, najpoznatiji,
kada mu trepti dom i kada se tle
očišćava, i patnja biva odjek.

Spasioca čujem tad u noći, čujem ga
da ubija, oslobodilac, a dole
prepunu bujnog bilja, ko u priviđenjima
gledam zemlju, snažnu jednu vatru;

no smenjuju se dani, motri li neko
tada, i ljupki i zli, to bol je
kad neko dvoobličan je,
a niko ne zna šta je najbolje;

al to je boga trn; inače
niko voleo ne bi nepravdu božansku.
No tada prisan je bog, i lično
prisutan, i drukčija je zemlja.

Dan! Dan! Sad opet dišete zbilja; sad pijete
vi vrbe potoka mojih! Blesak pogleda,
i pravi polaze tragovi, i kao
vladar, sa mamuzama, sa staništem

u sebi, javljaš se, planeto Dana,
i ti, o Zemljo, spokojna kolevko,
i ti, dome mojih otaca, koji
negradski odoše u oblake divljine.

Uzmi sad konja, obuci oklop i uzmi
lako koplje, o dečače! Proročanstvo
ne razdire, i ne čeka se uzalud,
do ispunjenja, Herkulov povratak.

Preveo Ivan V. Lalić
Crtež: Salvador Dali

Naslovne strane magazina „Minotaur“

Magazin „Minotaure“ izlazio je u Parizu između 1933. i 1939. godine gde su objavljivana dela umetnika objedinjenih oko Andre Bretona i nadrealističkog pokreta, tada aktuelnog u francuskoj kulturi. Osnivač magazina bio je Albert Skira, dok su urednici bili Breton i Pierre Mabille.

Magazin je za svaku naslovnu stranu posebno objavljivao dela tadašnjih najpoznatijih umetnika, od Dalija i Pikasa, preko Magrita, Matisa i Ernsta. Takav koncept morao je imati ozbiljnog finansijskog pokrovitelja koga su nadrealisti pronašli u Edvardu Džejmsu, čoveku koga je Magrit jednom prilikom i portretisao.

Treći i četvrti broj, naslovna strana André Derain, 1933.

Sedmi broj, naslovna strana Huan Miro, 1935.

Osmi broj, naslovna strana Salvador Dali, 1936.

Deveti broj, naslovna strana Anri Matis, 1936.

Deseti broj, naslovna strana Rene Magrit, 1937.

Dvanaesti i trinaesti broj, naslovna strana Diego Rivera, 1939.

Izvor slika: The Nonist

Umetnici o umetnicima iliti „Vanitas vanitatum“

Jean-Luc Godard

Jean-Luc Godard

Drugi reditelji o Godaru:

Michelangelo Antonioni: Godard flings reality in our faces, and I’m struck by this. But never by Truffaut.

Luis Buñuel: I’ll give him two years more, he is just a fashion.

Fritz Lang: I like him a great deal: he is very honest, he loves the cinema, he is just as fanatical as I was. In fact, I think he tries to continue what we started one day, the day when we began making our first films. Only his approach is different. Not the spirit.

Quentin Tarantino: To me, Godard did to movies what Bob Dylan did to music: they both revolutionized their forms.

Wim Wenders: For me, discovering cinema was directly connected to his films. I was living in Paris at the time. When Made in USA opened, I went to the first show—it was around noon—and I sat there until midnight. I saw it six times in a row.

François Truffaut: You’re nothing but a piece of shit on a pedestal. […] You fostered the myth, you accentuated that side of you that was mysterious, inaccessible and temperamental, all for the slavish admiration of those around you. You need to play a role and the role needs to be a prestigious one; I’ve always had the impression that real militants are like cleaning women, doing a thankless, daily but necessary job. But you, you’re the Ursula Andress of militancy, you make a brief appearance, just enough time for the cameras to flash, you make two or three duly startling remarks and then you disappear again, trailing clouds of self-serving mystery

Ingmar Bergman: I’ve never been able to appreciate any of his films, nor even understand them. Truffaut and I used to meet on several occasions at film festivals. We had an instant understanding that extended to his films. But Godard: I find his films affected, intellectual, self-obsessed and, as cinema, without interest and frankly dull. Endless and tiresome. Godard is a desperate bore. I’ve always thought that he made films for critics. He made one here in Sweden, Masculin Féminin, so boring that my hair stood on end.

Slikari o slikarima:

1. Salvador Dalí on Piet Mondrian:

“Completely idiotic critics have for several years used the name of Piet Mondrian as though he represented the sum mum of all spiritual activity. They quote him in every connection. Piet for architecture, Piet for poetry, Piet for mysticism, Piet for philosophy, Piet’s whites, Piet’s yellows, Piet, Piet, Piet… Well, I Salvador, will tell you this, that Piet with one ‘i’ less would have been nothing but pet, which is the French word for fart.”

2. Pierre-Auguste Renoir on Leonardo da Vinci:

“He bores me. He ought to have stuck to his flying machines.”

3. Frida Kahlo on the European Surrealists:

“They are so damn ‘intellectual’ and rotten that I can’t stand them anymore… I’d rather sit on the floor in the market of Toluca and sell tortillas, than have anything to do with those ‘artistic’ bitches of Paris.”

4. Alberto Giacometti on Pablo Picasso:

“Picasso is altogether bad, completely beside the point from the beginning except for Cubist period and even that half misunderstood…. Ugly. Old-fashioned vulgar without sensitivity, horrible in color or non-color. Very bad painter once and for all.”

5. Salvador Dalí on Paul Cézanne:

“I began a happening in New York by announcing in front of three thousand spectators that Cézanne was a catastrophe of awkwardness — a painter of decrepit structures of the past. I was applauded, principally because nobody knew who Cézanne was.”

6. Nicolas Poussin on Caravaggio:

“Carvaggio’s art is painting for lackeys. This man has come into the world to destroy painting.”

Pisci o piscima:

1. Robert Luis Stivenson o Voltu Vitmenu:

“..kao veliki čupavi pas, koji upravo pušten sa lanca, njuška sve strane ovog sveta i laje na mesec”

2. Fridrih Niče o Dante Aligeriju

“Hijena koja piše poeziju na nadgrobnim spomenicima”

3. Vladimir Nabokov o Fjodoru Dostojevskom

“Nedostatak ukusa kod Dostojevskog, njegovo monotono bavljenje licima koja pate od pred-frojdovskih kompleksa i koji se valjaju u tragičnim nezgodama ljudskog dostojanstva – sve to teško da je za divljenje”

4. Vladimir Nabokov o Džozefu Konradu

“Ja ne mogu trpeti Konradov stil prepun prodavnica suvenira, flaširanih brodova i ogrlica od ljuski romantičnih klišea“

5. Henri Džejms o Edgaru Alanu Pou

“Entuzijazam za delima Poa je znak primitivne etape razmišljenja”

6. Elizabeta Bišop o Džeromu Dejvidu Selindžeru

“Mrzela sam „Lovca u raži“. Trebali su mi dani da prođem kroz knjigu, obazrivo, stranu po stranu i crvenela od sramote zbog svake njegove smešne rečenice. Kako su ga pustili da to uradi?”

Izvor: Pulse

 

Употреба сликарства у филмовима Алфреда Хичкока

Alfred Hitchcock

Alfred Hitchcock

У наставку можете прочитати одломке из књиге Слободана Мијушковића Алфред Хичкок: употреба сликарства у којој се аутор кроз функционално кратке и садржајне есеје бави темом Хичкоковог схватања филма као изразито сликовне пре него театарске или литерарне форме. Аутор је анализирао употребу сликарства у филмовима Криво оптужен, Станар, Уцена, Психо, Непознати из Норд експреса, Прозор у двориште, Невоље са Харијем, Вртоглавица и Конопац. Овде преносимо одломке коју су у вези са филмовима Криво оптужен и Психо.

Књига професора Мијушковића појавила се 2005. године у тиражу од хиљаду примерака који је убрзо по појављивању распродат. Изванредна, оргинална и подстицајна студија извршила је значајан утицај на ауторку ових редова, како у начину писања есеја и изразито академског формулисања ставова, у чему је ова књига један од врхунских примера, тако и у естетском смислу. После читања есеја садржаних у књизи филмови америчког редитеља постали су још више инспиративни и загонетни као синематичка имагинација омамљујуће ликовности и значења.

„Tреба одмх нагласити да овде неће бити речи о стриктно формално-језичким компонентама сликарства у хичкоковском филму. Не поставља се општа тема ликовности тог филма. На пример, кадрови неће бити посматрани као слике и анализирани у том смислу са тзв. ликовног становишта, у терминима као што су композиција, простор, светлост, боја и слично, нити ће се на том плану тражити евентуални упливи сликарства, цитирања, присвајања или директне референце на конкретна сликарска дела. Такође, изван интереса остају примери Хичкокове непосредне сарадње са одређеним уметницима, као што је то случај са филмом Зачаран (Spellbound) у којем је познату секвенцу сна главног јунака дизајнирао Салвадор Дали. Под употребом сликарства овде се разуме нешто сасвим друго, наиме његово конкретно, фактичко појављивање као објекта, као категорије или институције, кроз непосредно присуства елемената који ту институцију чине. У питању су бројни примери где се у иконичко, предметно, наративно, те посредно семантичко, симболичко или метафоричко ткиво филма инкорпорирају одређене конвенције, термини или знакови сликарства, и то они сасвим елементарним конкретни, као што су сликар, слика, музеј и слично. Имају се у виду заиста веома једноставне ствари, рецимо то да је нека личност у филму сликар, или да се бави сликарством као хобијем, то да се нека секвенца одиграва у сликарском атељеу, у музеју или на аукцији слика, често чак и то да се на зиду, у позадини неког кадра, налази нека слика, која може бити скоро неприметна, или постати предмет нечијег погледа, говора или акције.“.

Алфред Хичкок и Салвадор Дали: Spellbound

tumblr_mawbhjqozm1qbbjxvo1_1280

.

.

„I am not interested in content. It disturbes me very much when people criticize my films because of their content. It’s like looking at still life and saying „I wonder whether those apples are sweet or sour“. Cinema is form.“

.

Paul Cézanne - House of the Hanged Man

Paul Cézanne – House of the Hanged Man

Alfred Hitchcock - Wrong Man

Alfred Hitchcock – Wrong Man

.

„Сезанова слика има особине пејсажа али садржи извесна померања у односу на стандардну жанровску формулу. Мислимо на то да је концентрација значења премештена са природе на предмет, призор је кадриран тако да кућа, знатно приближена предњем плану, заузима главнину леве половине сликовног поља. С друге стране, овај ефекат још је више потенциран називом који слику практично измешта из пејсажног жанра. Назив говори о убиству, или самоубиству (слика се у литератури наводи и под називом „Кућа самоубице“), дакле о смрти. […] Напетост, неизвесност одсуства, празнине, испуњава Сезанову слику до тачке високог интезитета, она говори снагом невидљивог, оним што је изван непосредног визуелног искуства, То је пре свега говор присуства одсутног.

Уколико пак ову слику примамо као пејсаж, онда је то заиста „a frightening landscape“, што је, индикативно, израз који је психијатар употребио описујући душевно стање госпође Балестреро (јунакиње филма Криво оптужени – А.А). Ту атмосферу, осећање страха, неизвесности, злокобне тајне и сумње, слика емитује већ својом чисто пластичком организацијом, нарочито интеракцијом фактурних, колористичких, светлосних и просторних елемената. Сезанов пејсаж може се овде читати као сликовни, визуелни еквивалент наратива, или још пре као позадински сликарсти statement који у значење наратива убацује додатну функционалну јединицу. У питању је интеракција иконичког и вербалног, представе и речи, сликовног и наративног садржаја који су доведени у међусобну активну координацију.“

.

Алфред Хичкок и употреба сликарства у филму Психо

Norman Bates in Psycho

Anthony Perkins in Psycho

„Слика (готово сасвим сигурно репродукција засад непознатог оргинала изведеног, колико се може видети, у маниристичко-барокном маниру) са представом „Сузана и старци“ приказује секвенцу из добро познате старозаветне приче о Сузани, која је веома често била предмет сликарских представа, нарочито између 16. и 18. века. […] Посебно означавање ове слике разликује се од издвајања неких других предмета утолико што је у питању „тихи“, пасивни, маргинални предмет који нема активну улогу у разјашњавању догађаја , тј. накнадном откривању и реконструкцији конкретног чина убиства. [..] Једино његово померање из зоне неприметног backgrounda дешава се онда када га Норман привремено уклони са зида како би кроз рупу коју овај заклања посматрао Мерион док се свлачи пре него што ће отићи под туш. […] И  док као (материјални) предмет она има функцију прикривања, преграде између два „света“, између простора посматрача и простора посматраног, као представа она чини управо обрнуто, открива једну од пукотина Нормановог поремећеног ума, отвара пролаз ка психи корисника/посматрача. […]“

Norman Bates in Psycho

Norman Bejts u filmu „Psiho“

Vera Miles in Psycho

Vera Majls u filmu „Psiho“

„Воајеристички контекст ове теме/слике могли бисмо посматрати као форму понављања или дуплирања воајеристичке секвенце у самом филму или, ако следимо хронологију догађаја, као најаву те секвенце. Такође, још једну паралелу између библијског наратива, као подлоге сликарске представе, и филмског наратива, у који је ова представа инкорпорирана, налазимо у теми купања. Сузана се купала у врту док су је старци посматрали, пре него што ће је напаствовати. Норманово око, које пиљи кроз рупу узиду, види Мерион док се свлачи, у црном вешу, пре него што ће ући у каду  и навући за собом полупровидну завесу. На крају, и старци и Норман (и/или његова мајка) бивају кажњени за оно што су починили, у шта је у извесном смислу уплетен њихов воајеризам. Ови додири и прожимања слике и њеног наратива са филмским наративом нису директни, праволинијски и једносмерни.“

Norman Bates House

Kuća u kojoj je sniman film „Psiho“

Edward Hopper - House by Railroad

Edward Hopper – House by Railroad

„Мотел Бејтс, заједно са кућом у залеђу, изгледа као некаква приватна, интимна галерија слика, или пре Wunderkamer, где се поред сликарских налази и мноштво других чудних, неутилитарних, у ширем смислу уметничких предмета. Наравно, сви ти предмети заједно (пре свега, наравно, пуњене птице, које Мерион, за разлику од слика, одмах примећује) понешто говоре, понекад веома директно, о психолошком профилу онога у чијем се животном простору налазе. На пример, упадљива доминација мотива са женским фигурама, најчешће актовима (заједно са Сузаном и репродкцијом Тицијанове „Венере са огледалом“, на зидовима мотела може се запазити пет слика са представама женских актова), осим што сведочи о интересу или склоности према одређеним мотивима и темама а не стиловима, свакако би се могла повезати са чувеном Нормановом индиректном самодефиницијом: „…a boy’s best friend is his mother“. […] Сликарска представа излази из позадинског, естетског и декоративног плана, суделујући у дескрипцији лика.“

Цитати:

Слободан Мијушковић, Алфред Хичкок/Употреба сликарства, Културни центар Београда, Народни музеј Црне Горе – Цетиње, Београд, 2005.

Десна страна мозга Салвадора Далија: „Lеs Amours jaunes“

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Le poete contumace (The rebel poet)

Серија текстова која се односи на Далијеве мање познате илустрације, цртеже и графике у функцији илустровања другог уметничког дела се наставља. Овога пута Далијеву десну страну мозга инспирисала је књига Les Amours Jaunesзбирка песама француског уклетог песника Тристана Корбијеа (Tristan Corbière) кога је Пол Верлен уврстио међу чувене  Poètes maudits

Дилема предочена у првом тексту на тему леве и десне стране мозга у процесу стваралачког поступка – Десна страна мозга Салвадора Далија – нека буде довољна за наш став о таквој подели. Први текст на ову тему сведочи о инспирацији књигом Луиса Керола Алиса у земљи чуда. Овога пута реч је о другачијем садржају и о потпуно другом типу уметника као полазиштима за рад. Та разноликост и непредвидивост у погледу садржаја који су могли инспирисати Далија чар је писања на ову тему.

Инспирација и рад, десна и лева страна мозга, подједнако су у битни функцији стварања. Само највећим уметницима полази за руком да нас преваре делима која упућују једино на десну, а Дали је био један од њих. На овим цртежима, насталим 1974. године, све је једноставно и наизглед спонтано, препуштено слободном потезу док је, у ствари, све заправо било резултат препуштања увежбаном потезу.

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / A l’eternelle Madame (The eternal madame)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / A la memoire de Zulma (To the memory of Zulma)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Fleur d’art (Flower of art)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Bonne fortune et fortune (Good fortune and fortune)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Declin (Decline)

 Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Insomnie (Insomnia)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Pudentiane

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Duel aux camelias (Duel with camelias)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Le crapaud (The toad)

Десна страна мозга Салвадора Далија: „Aлиса у земљи чуда“

Недавно сам наишла на фотографију у чијем је центру људска глава. Лева страна главе била је беле боје (са нијансом сиве), десна страна, првенствено, није била приказана као кохерентна, већ више као заустављени или успорени снимак одређене воћкe која се распрсла услед метка који ју је погодио право у центар, a затим, када већ говоримо о боји, није била ни у једној одређеној, већ се одликовала скупом више боја, углавном „ватрених“ – наранџастом, црвеном, љубичастом, плавом, зеленом.

Мишљење науке је следеће: лева страна мозга регулише аналитичност, логику, склоност ка математичком поимању појава, обухвата све што је у вези са стварношћу као таквом (шта год то било), чињеницама, именовањем објеката, поимањем и разлучивањем прошлог од садашњег, довођењем у редослед онога што је обухваћено перцепцијом, стратегијским размишљањем, употребом језика и аналитичким мишљењем.  Десна страна мозга доводи се у везу са имагинацијом, фантазијом, осећањима, симболичким поимањем појава, импулсивношћу, размишљањем о будућности, креативношћу, интуицијом, бојама, музиком.

Подстакнута описаном фотографијом  почела сам да размишљам о подели коју морамо првенствено прихватити као условну јер је сама подела о левој и десној страни мозга директан производ једне стране мозга: леве. Са друге стране, иста ме је, и слика и подела, асоцијативно пренела у размишљање о Салвадору Далију. Серија цртежа о којима ћу данас писати идеална је подлога  за писање о поменутој подели али, још више, и о природи стваралачког поступка и заблудама које се везују за њега. Верујем да човеков ум не би могао да функционише да обе стране подједнако и заједнички не раде у корист опстанка и здравог менталног одржања људског бића. Исто је и са уметношћу.

Стварност и делање кроз живот организујемо поступцима са леве на десну страну. Са леве на десну страну пишемо – писац пре него што да машти замах мора да размисли о језику, форми, да математички организује замишљено. Када чистимо полицу прво полазимо од леве стране и талог прашине гурамо ка десној – сликар пре него што распрсне боје својих визија мора да добро осмотри празну белу површину свог папира и да композицију геометријски правилоно распореди. У уметности машта је тек део креативног поступка. Оно што, није пресудно, али је подједнако значајно, јесте организација замишљеног у правилан след. Другим речима: рад је подједнако битан фактор у креативном процесу.

Зато су ми личност и дело Салвадора Далија илустративни. Са једне стране, Далија замишљамо као ексцентрика и необузданог фанатика уметности. Појаве на његовим платнима сведоче о незамисливој количини стваралачке енергије, огромном фантазијском потенцијалу. Сам елемент ониричког у његовим делима је доминантан, а исти се, то врло добро знамо, везује за несвесно, имагинацију, нестварне слике и наративе. Са друге стране, Дали је, уз Пикаса и Матиса, један од најбољих примера уметника 20. века који су били подвргнути невероватној количини дисциплине, добро испланираног режима рада како би изашли у сусрет свим унапред утврђеним обавезама према галеристима, колекционарима, поручиоцима дела.

Серија од 13 хелиогравура први пут је штампана за њујоршко издање познатог дела Луиса Керола Алиса у земљи чуда. Дванаест примерака односи се на исти број поглавља књиге, тринаести примерак серије рађен је за насловну страну. Везу између Далија и Керола не треба нарочито преиспитивати, као ни везу између леве и десне стране ума у случају обојице. Једна страна без друге не може да опстане зато их ни не треба квалитативно дистингвирати уз помоћ боја (јер и оне са собом носе одређени симболички потенцијал и значење). Овај закључак – да ли је он резултат рада леве стране мог мозга (зато што је закључак) или десне (препознала сам симболичку поруку путем боја)? Овај текст – да ли је он  резултат леве стране мог мозга или пак десне? Питање је сад.