Bora Stanković: „Uvela ruža“ (odlomak)

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” … san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo:

Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Bašte naše behu razdvojene potokom, preko koga se prelazilo na nameštene, oveće, kamenove. Tvoja mala kućica, skoro zidana, prizemna i mestimice okrečena, skrivaše se u dnu bašte i od nje se višače samo krov s novim crepovima. Naša kuća beše stara, široka, suva, glomazna i zaudaraše na čađ. Sa ulice bila je ograđena visokim zidom. Kapija beše velika, stara, s pohorđalim alkama i ispod koje se mogaše čovek provući u svako doba. Ispred kuće beše stari bunar a oko njega naslagane velike ploče od kojih je oticala ustajala, crna barica po kojoj patke ceo dan batrgahu. Više bunara bila je vinova loza, a na sred dvorišta stari dud – „šandud”. S leve strane beše odmah potok, a iza njega vaša bašta ograđena zavaljenim i isprekidanim plotom… Je li, pamtim li dobro?

Izvor: Sabrana dela Borisava Stankovića, knjiga prva, IP „Beograd“, 1991.

Celokupnu priču možete pročitati na sajtu Projekat Rastko.

Slika: Herbert James Draper, 1897.

Vojislav Ilić: „Korintska hetera“

Krilata božice moja, hajdemo u doba ono
Kad Helagabala Avgust vladaše bogatstvom Rima:
Hajdemo u cvetne zemlje gde Tibar veselo šumi
I sedam podnožja ljubi, nežno se grleći s njima.

Sa ravnog Marsovog polja, goneći kočije zlatne,
Zadocnjen žuri se kvirit i u grad umoran stiže;
Frkću umorni konji i lake kočije lete,
I po glatkome drumu vihor se prašine diže.

Ponoć je odavno pala i mesec na nebu svetli,
A pomorandža slatka miriše u samoći
I Rim počiva mirno. Pokašto bahat se čuje,
To straža liktora bludi i kliče po tavnoj noći.

Stubovi Kapitola i gordi Panteon s njima
Kô crne ogromne mase dižu se u nebo gore,
I Tibar jasnije šumi. No blizu foruma samog,
U hramu Izide blede, zvuci se veseli hore:

To Helagabala Avgust saisku božicu slavi,
I s njime pretori silni. Kraj carskog njegovog trona,
Na koplja naslonjeni, četiri Sarmata stoje,
Kô slike titana mračnih, kô tučne statue Krona.

A niže, kraj carskih nogu, pod vencem pitomih ruža,
Na stepenicama zlatnim korintska hetera sedi;
Ona je podigla oči i strasno Avgusta gleda,
I plamen ljubavi blista sa njenih obraza bledi’.

Veselje vri i bruji… Između stubova drevnih
Gomile razvratnih žena sa divljim krikom se viju,
Svileni peploni njini po podu mramornom pali,
Što sobom stidljivost čednu i ženske lepote kriju.

No ko je taj bledi mladić što tako usamljen sedi
Na pustoj terasi hrama? On, željan večernjeg mira,
Bledo, visoko čelo, na stub je pritiskô hladni,
Na kolenima svetli srebrna i zvučna lira.

U cvetu mladosti prve ljubljaše Iponik Helu,
I jutro života njinog radost je krasila štedro;
Na glas ljubavi njine ožive priroda cela,
I sinje, duboko more, i nebo, plavo i vedro.

Na cvetnoj obali morskoj oni su sedeli često
U svetle večeri majske. Sa tavnih korintskih gora
Vetar je mirisnim dahom mrsio njihove vlasi,
I oni slušahu s čežnjom šuštanje mirnoga mora.

Kô crne njihove vlasi, tako se i želje njine
Pletoše u jedan venac. Pod burom detinjske strasti,
Podobno majskome cveću, oni se svijahu družno,
Pijući iz zlatne čaše nevine ljubavne slasti.

Ah, nikad nebeska ljubav ne nađe za lice svoje
Čistije ogledalo od njinih nevinih duša:
Svetle kô kâpi morske, a nežne kô slatki uzdah,
Što ga Psiheja draga sa tajnim trepetom sluša.

No svanu i dan žalosti. U tihi Korintski zaliv
Stigoše jednoga dana sinovi gordoga Rima
Sa galijama svojim. A kad se kretoše dalje,
Uzeše i lepu Helu, i Hela otide s njima!

Da je kiparis crni pokrio ognjište njeno,
Iponiku bi bilo svetlije i lakše tada;
Al’ on je pružao ruke na sinje, daleko more,
Lijući na vreli pesak suze ljubavnih jada.

Tamo kuda je nekad sa Helom bludio srećan,
Sada je s bezumnim bolom klicao njezino ime;
On je sedeo samac na pustoj obali mora,
Gde je u svetle noći i Hela sedela s njime.

No ipak ne beše samac. Pogružen u bolu svome,
On zvučnoj pokloni liri sve zvuke mladosti vrele.
On je prstima svojim iz njenih srebrnih žica
Izvio čarobnu pesmu u slavu nevine Hele

I s lirom i tugom svojom ostavi poljane rodne;
I vale Jadranskog mora zdraveći zvucima setnim,
Iponik u Rim se krete. I, evo, usamljen sada,
On sanja o daljnoj zemlji i njenim poljima cvetnim.

U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste,
Gde stoje spomeni večni za rane njegovoj duši,
On čuje potmuli ropot Jegejskog sinjega mora,
I vidi galeba jato što nad njim s kliktanjem kruži.

I struja ljubavi prve obuze njegove grudi,
I žarki, čudesni plamen zapali njegovo lice,
On diže visoko čelo i kose zabaci bujne,
I strasno, nesvesno, divlje udari u njene žice.

I zvuci jeknuše blago i jače i jače grme,
I rasprštaše se silno pod svodom mračnoga hrama
Začuđen diže se Avgust i baci k terasi pogled,
Gde zvuci zvone i ječe i bleda caruje tama.

Prestade veseli šapat između stubova drevnih,
I polupijane žene jurnuše do carskog trona.
Jer grozni, proročki zvuci grmnuše nad njima silno,
Kô tutanj podzemlja mračnog, kô uzvik gnevnoga Krona

I zatim, tiše i tiše, jecahu srebrne strune,
i premirahu bolno i tiho njihovi glasi,
Kao molitva čista, kô uzdah nevine duše,
Il’ kao poslednji jauk, s životom koji se gasi.

Hetere rukama kriju sve tajne lepota svojih,
I kao plašljivo stado zbile se u gustu tamu,
Jer osećahu tada, u čudnom ovome času,
Prisustvo najvišeg oca u mračnom, razvratnom hramu.

A kada poslednji udar oglasi svodove hladne,
Ženski, očajni vrisak prolomi tišinu nemu;
Korintska hetera lepa ugleda svirača bledog,
I po stepenicama svetlim bezumno polete k njemu.

Iponik poznade Helu. Kraj kipa Izide blede
Ona u bolu pade… U hramu tišina vlada,
Četiri sarmata snažna priđoše trupini njenoj,
I bledo, mrtvačko lice sa togom pokriše tada.

Slika: Lawrence Alma-Tadema, „The Roses of Heliogabalus“,1888.

Poljska poezija ponedeljkom: Julija Hartvig

Kada dan
Koliko radosti u tome što dani postaju duži
mislila sam idući po zimskom limunski žutom suncu
U zimskoj belini samo se drveće ocrtavalo poput crne šare
Ispod snega još uvek nikakvih prolećnih šumova
U povratku na jarugu je već pala senka
prema tome pošla je nasipom iznad reke
gde je još uvek trijumfovalo sunce
svetlost je bila tako široka i uzvišena da joj se činilo kao da lebdi
vraćajući se uobičajeno dolinom srela bi ženu
koju je nedelju dana uzalud tražila
jer je tog popodneva konačno izašla
iz tmine svoje tajanstvene kuće na bregu skrivene među drvećem
u kojoj bih veoma volela da živim

Čemu
Te bore na licu sunca
taj sedeći mesec sve zamagljeniji noću
i žrtva od lišća prinošena drvetima
koja još uvek muževno klate blede perjanice
blistava tela grabova prostreljena gromom crne vrbe
u bolesti poniženju i ubogaljenosti polomljenih grana
I ona uporna kiša koja nas uvek isto apelujući na nas opominje:
Predaj se, zbog čega se opireš neumitnom

Kad bi makar
Sada je sve ispremetano
Bez mogućnosti stvaranja jasnog i čitljivog nazora
Dozvoljeni su nejasnost i odsustvo vrline
Te pesnik bludi i noću huče kao sova
Kad bi makar onu izmaglicu iznad livade uspeo kako valja da opiše

Na Komercijalnom trgu
Pri vrhu potkresani platani oponašaju zid
trava na travnjaku podseća na plišani tepih
a sve podseća na skrovite sobe
na odaje u kojima se nastanio i svojski prisvojio čovek
Na klupama gospođe u šeširima
posedale kao po plišanim kanabeima
Ispod kineskog paviljona na estradi
prisećanje na orkestar koji je svirao popularne melodije
U dubini iza skvera oronula zgrada
s crvenom markizom iznad partera
i s natpisom „Salon de thé, Brasserie”
iza šanka umorni barmen
za stolovima par gostiju uz čašu piva
Ovde odavno niko ne pije čaj
Lokal je ogroman i prazan
Uskoro će ga vlasnik prodati
butiku za prodaju cipela

Orlovo kod Lajdena
Belo avgustovsko nebo, beli belcijati oblaci.
Ta avgustovska belina je smirujuća kao veramon.
Posle šumnog talasa i ludovanja galebova
ispod besanog kapka odozgo nas posmatra nebo.
Miriše slan vazduh naduven od plača
i nekakva sitna figura ogrnuta maramom
podiže patetično ruke prema moru.
Ribe opijene mlekom magle idu prema mreži
i beli cvetovi meduza rascvetani u svitanje.
Moj pejzaž stoji mrtav kao posle pomorske bitke
a iznad talasa još uvek se diže miris baruta.
Taj pejzaž poklonio mi je Van de Velde
jednoga dana kada nijedan drugi ne bi bio verodostojniji.

Prevod: Biserka Rajčić
Izvor: Polja
Slika: Jarek Puczel

Engr o lepom (II deo)

Samo u prirodi možete pronaći lepotu koja predstavlja veliki predmet slikarstva; tu treba tragati i nikuda dalje. Nemoguće je stvoriti predstavu lepote koja bi bila izvan prirode, ili koja bi bila superiornija od one koju pruža priroda. Prinuđeni smo da sve naše ideje, uključujući i onu o Olimpu i njegovim božanskim stanovnicima, ustanovimo na osnovu čisto zemaljskih predstava. Svaka ozbiljna studija umetnosti zasnovana je, dakle, na podražavanju tih pojava.

Glavni i najznačajniji udeo umetnosti jeste onaj koji se vezuje za pronicanje onog najlepšeg i najprikladnijeg što je priroda proizvela, kako bi se načinio izbor u skladu sa ukusom i načinom na koji su osećali stari Grci.

Ne treba zaboraviti da detalji koji sačinjavaju najsavršeniji statuu nikada ne mogu, svaki ponaosob, da prevaziđu prirodu, kao i to da sopstvenim idejama ne možemo prevazići lepotu njenih pojava. Ono što možemo da učinimo, jeste to da uspešno povežemo njihove najuzoritije delove. Striktno govoreći, grčke statue prevazičaze prirodu samo zato što su u njima sabrani najlepši detalji koje sama priroda retko združuje u jednom istom subjektu. Umetnik koji tako postupa primljen je u hram prirode. On tada uživa u prizoru i govoru bogova; poima, poput Fidije, uzvišenost, sričući njen jezik kako bi ga preneo smrtnicima.

Fidija dostiže uzvišenost korigujući prirodu njom samom. Povodom Jupitera Olimpijskog, on se poslužio odabiranjem najizvrsnijih uzoraka prirode da bi dosegao ono što se pogrešno naziva „idealnom“ lepotom. Ova reč treba da se zamisli samo kao izraz za udruživanje najprobranijih elemenata prirode koje je retko moguće naći u takvom savršenstvu, pošto je priroda tako sazdana da, kada je lepa, nema ničeg iznad nje, i najveći ljudski napori ne mogu je nadvisiti, pa čak ni dostići.

Žan Ogist Dominik Engr; „O lepom“, u: O umetnosti, prevod: Radovan Popović, Marija Petrović, Dveri, Beograd 2016.

Svi priloženi detalji ženskih portreta pripadaju Engru.

Žana de Vijetinghof

sonja-knips-1898

„O Bože, želela bih da svako jutro kada Te pogledam mogu da Ti ponudim svoje prazne ruke.

Ja bih, pre nego da se napregnem, bila ništa više nego posuda za talas beskrajnosti i putovala putevima slučajno, terana dalje samo dahom unutrašnjih glasova.

Ja bih zaboravila svoju mudrost i moje rasuđivanje, tražila ništa više, prestala sa svim željama, i prihvatila sa osmehom ruže koje je Tvoja ruka dala da padnu u moje krilo.

Miris stvari koje nismo nabavili, Slast nezaslužene sreće, Lepota istina koje naša misao nije stvorila.“ – Žana de Vijetinghof

* Žana de Vijetinghof bila je prijateljica oca Margerit Jursenar i osoba koja je znatno uticala na francusku spisateljicu. Njenu bračnu ljubav, kao i nemogućnost ostvarenja iste na adekvatan način, Margerit Jursenar je sa dvadeset četri poetski predočila u svom romanu „Aleksis“, odakle sam već navodila neke odlomke.

Izvor: Margerit Jursenar, „Uspomena na Diotimu: Žana de Vijetinghof“, u: Taj moćni vajar vreme, preveo Bojan Pomorišac, Službeni glasnik, Beograd, 2014.

Slika: Gustav Klimt

Paul Kle: Putovanje u Egipat

Paul Klee, Evening in Egypt, 1929

 „Ono što čovek može da zamisli obično prevazilazi ono što on vidi, budući da mašta po svom obimu prevazilazi stvarnost, osim kada je u pitanju Kairo, gde čovek vidi ono što ne može da zamisli.“

Ibn Haldun, arapski istoričar, 14. vek

Na sajtu Kunstsammlung.org nedavno se pojavio tekst koji predstavlja izložbu dva nemačka slikara različitih umetničkih provenijencija – Maksa Zlegvorta i Paula Klea. Zajedničko obojici umetnika je putovanje u Egipat kao deo obrazovnog procesa koji će za obojicu biti višestruko koristan.

Posetioci će posredstvom izlaganja dela oba umetnika moći da uoče generacijsku razliku, kao i istorijske okolnosti koje su uslovile, između ostalih, formalne razlike njihovih slika. Zlegvort putuje 1914, u doba kada je on još uvek engleska kolonija a Nemačka imperijalna sila. Kle putuje između 1928. i 1929. tokom potpuno drugačije umetničke i društvene klime obe zemlje. Evo jednog odlomka sa sajta:

„This exhibition juxtaposes the works of a pair of artists who, although coexisting during the same period, exemplify highly divergent pictorial traditions and intellectual worlds. Not only did Slevogt and Klee experience Egypt differently, they processed their artistic perceptions in markedly contrasting ways. Slevogt journeyed to Egypt in spring of 1914, when the country was still under British colonial rule. His journey (which also took place during the German Imperial era), stood in the tradition of the Grand Tour typically undertaken by painters of the Orient. Fifteen years later, during the turn from 1928 to 1929, Paul Klee followed the same route from Alexandria via Cairo and Luxor to Aswan. Now under altered political and social conditions, his journey took him to a country that had achieved independence in 1922. With the foundation of the Weimar Republic at the end of World War I, Germany too experienced a political reorientation.

Both artists had been familiar with the culture of ancient Egypt through exhibitions held in Germany after major excavations such as those at Tell el-Amarna, where the celebrated Bust of Nefertiti was discovered in 1912. Slevogt’s image of Egypt was also stimulated by fantastical tales such as The Thousand and One Nights, which captivated him already as a child, and served as a continuous source of inspiration for paintings and illustrations. As early as the period around 1900, Klee had incorporated forms into his works that are reminiscent of the pyramids and hieroglyphs. A trip to Tunisia in 1914 further fueled his interest in North Africa and the Orient. The impressions Slevogt received in Egypt sparked a hitherto unprecedented coloristic and compositional virtuosity. Not the historic ruins, the pyramids and temple remains, stood at the center of Slevogt’s interest, but instead the people, everyday life at the marketplaces, along with the endless desert landscape. Unlike Slevogt, Klee traveled to Egypt alone and with minimal luggage. Klee produced almost no work in Africa, instead reflecting upon and transforming the visual stimuli he received there in a series of new works only after returning to his studio. “ *

Slika: Paul Kle: Paul Klee, „Veče u Egiptu“, 1929.

Apstraktno slikarstvo: Vasilij Kandinski

Vasilij Kandinski, ruski slikar, a doktor pravnih nauka po formalnom obrazovanju, s obzirom na svoje, ne plemićko, ali veoma bogato poreklo, proveo je životni vek u daleko pristojnijim uslovima nego mnogi njegovi savremenici. Svedok mnogih prelomnih trenutaka 20. veka on je, baš kao na početnom priloženom portretu, ostao dostojanstveno pribran, hladan, nezainteresovan za spoljašnje okolnosti i fokusiran na svoj cilj: umetnost.

Kandinski je u jednom trenutku napustio Rusiju i većinu svog života proveo je u Nemačkoj, najviše Minhenu. Boravio je i u Francuskoj, u poslednjem periodu svog života. Puno je putovao, a tokom perioda boravka u Minhenu održavao je veze sa Rusijom, vraćajući se u nju, povremeno. Bio je u vezi sa nemačkom slikarkom Gabrijelom Minter. Njegova poznanstva sa Francom Markom i Paulom Kleom značajna su za istoriju slikarstva, podjednako koliko i sa Valterom Gropijusom, arhitektom na čelu Bauhaus pokreta.

Kandinski je u tridesetoj godini odlučio da bude slikar i na svom putu traženja i umetničkog formiranja prošao je više faza. Ovom prilikom predstavljena je njegova poslednja, čisto apstraktna, nefigurativna faza koja je bila rezultat umetnikovog velikog interesovanja za muziku, kao verovatno najapstraknije umetnosti, najmanje čulne i predstavljive. Takođe, svaka boja je za Kandinskog imala poseban sloj značenja i „zvučanja“ tako da se jedino u tom kontekstu, ali i u kontekstu njegovih shvatanja umetnosti, one najbolje mogu razumeti.

Vasily Kandinsky, Several Circles / Einige Kreise, 1926. Via Guggenheim, NYWassily Kandinsky, Fröhlicher Aufstieg / Happy Ascent, 1923. Meistermappe des Staatlichen Bauhauses. Klassik Stiftung Weimar.