Časopis „Minotaur“

2235a47b42ba8004b15f90a6a441d7aa.jpg

Deveti broj časopisa „Minotaur“ koji je ilusztrovao Anri Matis

Časopis Minotaur izlazio je u Parizu između 1933. i 1939. godine u kome su objavljivana dela umetnika okupljenih oko Andre Bretona i nadrealističkog pokreta, tada aktuelnog u francuskoj kulturi. Osnivač magazina bio je Albert Skira, dok su urednici bili Andre Breton i Pjer Mabij.

Magazin je za svaku naslovnu stranu posebno objavljivao dela tadašnjih najpoznatijih umetnika, od Dalija i Pikasa, do Magrita, Matisa i Ernsta. Takav koncept morao je imati ozbiljnog finansijskog pokrovitelja koga su nadrealisti pronašli u Edvardu Džejmsu, čoveku koga je Rene Magrit jednom prilikom i portretisao. Nastavite sa čitanjem

Огледала: Хорхе Луис Борхес и Рене Магрит

Недавно сам наишла на овај документарни филм и одлучила да је посредством њега представљање уметника, за почетак, довољно. Већ у првим минутима филма – делом биографије, делом критичког осврта, делом глорификације – нараторка напомиње да је Хорхе Луис Борхес као дете имао велики страх од огледала јер је мислио да у тренутку огледања неће видети своје већ туђе лице. Није речено да га неће препознати, већ да га неће видети. Нажалост, страх се обистинио много година касније када је пишчево, од оца наслеђено прогресивно слепило, запосело и његове очи.

Пишчеве очи биле су огледало које је временом губило моћ рефлексије што је допринело да он, у једном тренутку, ако не туђи, а оно не успе да угледа сопствени лик. Такође, слепило га је уверило да су очи, баш као и назив једне слике Рене Магрита – лажно огледало. Ови закључци вратили су ме двема темама. Првој: белгијском сликару Магриту и његовим опсесивним испитивањем могућности спознаје стварности а, затим, и митолошком предлошку који сваки велики уметник има уграђеног у сопствену судбину.

Ако је импресионизам термин који се првенствено односи на сликарство, а у међувремену је транспонован на одређена дела књижевности, тако бисмо могли, свесни условности сваке категоризације и термина у области уметности, да сликарству Рене Магрита, за тренутак, доделимо позицију међу уметницима магијског реализма (појам који се везује за латино-америчку књижевност друге половина 20. века). Магрит није некохерентан, његов „наративни ток“ је дискурзиван, његове слике су чулно опипљиве и конкретне али су „решења“ (да, слике су налик ребусима, загонеткама, укрштеним речима) крајње зачудна и, често, бизарна. Наставите са читањем

Рене Магрит и Жоржет Берже

renc3a9-magritte-with-his-wife-georgette-berger-1.jpg

Жоржет и Рене Магрит 1920. године

Љубав белгијског сликара Рене Магрита и његове супруге Жоржет на основу ових фотографија чини се другачијом у односу на мотив који је сликар често понављао: пар који се љуби има белим велом прекривена лица. Отуђење, немогућност коначне спознаје другог, иронична дистанца у односу на схватање „романтичне љубави“, „далеко у нама“ које се опире потпуној предаји другоме, све то могу бити интерпретације Магритове слике Љубавници.

Прича Жоржет и Рене Магрита еквивалентна је односу Салвадора и Гале Дали, али са мање ексцентричности и медијске пажње. Приложене фотографије једна су страна новчића. Друга страна су Магритово загонетно, бизарно и необјашњиво збуњујуће сликарство при представљању парова. Рене и Жоржет срели су се када је сликар имао петнаест година. Жоржет је била његова муза и једини модел. Отпочели су везу 1920. године у Паризу, иако су се познавали још од 1913. Наставите са читањем