Edar Alan Po – „Gavran“

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
„Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više“.

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
Dan čekajuć, srce snažim, u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima me sve više;
da umirim srce rekoh: „To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše
na vrata i ništa više“.

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
„Gosparu ili gospo – kazah – ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh“ … Tad mi ruke vrata širom otvoriše –
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
„O Lenora“ reč jedinu, izgovorih tiho , tiše,
„O Lenora“ odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
„Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!“

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajući gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć ticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
Mada ćube čerupane – rekoh – plašljiv nisi vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše –
kaži kakvim imenom te sile pakla okrstiše?“
Reče Gavran: „Nikad više“

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasne biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s tim imenom „Nikad više“.

No Gavranu s kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s mesta,
a u meni sumnje nesta: „Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše.“
Reče Gavran: „Nikad više“.

Čuvši duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
„Stvarno – kazah – to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbnom gonjen vazda,
dok sve misli  koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: „Nikad više“.

Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i glave na plišu sjajnom, mnih znamenje kakvo tajno
u govoru svom nehajno nosi tica ta što stiže,
što sablasna i odvratna , stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: „Nikad više“.

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
ali ona na tu svilu gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više.

A vazduh sve gušći biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu, tiho, tiše,
„Nesrećniče – viknuh tada – božja milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše“.
Reče Gavran: „Nikad više“

„Proroče il stvore vražji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
da l ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?“
Reče Gavran: „Nikad više“.

„Proroče il stvore vražji, đavole il tico, kaži,
il te šalje Nečastivi il oluje ili kiše,
odvažnoga a turobna, u pustinju mira grobna,
u dom ovaj straha kobna, kaži šta mi usud piše,
da l na vrhu Gileada melem bolu mom se piše?“
Reče Gavran: „Nikad više“.

„Sad umukni, kleta tico, – skočih, viknuh – zloslutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše.“
Reče Gavran: „Nikad više“.

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće – nikd više!

Prevod: Vladeta Košutić

Pesmu na engleskom jeziku možete pročitati i preslušati ovde. Na istom sajtu pronaći ćete i ilustracije za ovu pesmu koje je načinio francuski umetnika doba romantizma, Gistav Dore. Za ovu priliku izabrala sam prevod Vladete Košutića, a ovu, za prevođenje zahtevnu pesmu, prevodili su i mnogi drugi, među kojima izdvajam Svetislava Stefanovića i Kolju Mićevića.

Advertisements

Rečnik simbola: Sova

Zato što se ne izlaže dnevnoj svetlosti sova je simbol tuge, tame, setne i samotnjačke povučenosti. U grčkoj mitologiji ona pokazuje Atropu, onu od Parki koja kida nit sudbine. U Egiptu izražava hladnoću, noć, smrt.

Sova je u drevnoj Kini imala važnu ulogu: to je bila strašna životinja za koju se verovalo da je progutala svoju majku. Simbolizuje jang, čak i višak janga. Pojavljuvala se tokom dugodnevice, a izjednačavala se sa bubnjem i munjom. Povezivala se i sa kovačnicom. Bila je amblem žutog vladara i prvog topioničaraHuang Tija. Kao višak janga, sova je izazivala sušu, a deca rođena na sovin dan (dugodnevica) bila su nasilna (možda oceubice). Bilo kako bilo, sova se uvek smatrala okrutnom i zlokobnom životinjom. To je jedan od najstarijih kineskih simbola, još iz takozvanog mitskog doba. prema nekim autorima, mogla bi biti podudarna sa zmajem-bakljom, amblemom druge dinastije, Jin.

Sova je amblem munje, lik joj se nalazio na kraljevskim barjacima. To je ptica posvećena kovačima i solsticijima; u pradavnim vremenima bila je zaštitnik posebnih dana kad su kovači izrađivali mačeve i čarobna ogledala. Nije potrebno reći kako Kinezu ne bi palo na pamet da na vrata svog ambara prikuje sovu.

Ćuk pripada precima sveta, punim mudrosti i iskustva, prema jednoj apokrifnoj stoimenoj galskoj legendi. Trebalo bi ga dakle svrstati među prvobitne životinje i verovatno se može poistovetiti sa sovom. Te se životinje ipak ne pojavljuju u keltskom verskom simbolizumu. Sova se ovde uzima u lošem smislu pod uticajem hrišćanstva. Povoljni simbolizam stariji je i verovatno predhrišćanski.

Sova koju prati zao glas da je kradljivica i od koje smo napravili simbol ružnoće bila je Atinin znak. Pošto je noćna ptica i povezana sa mesecom, sova ne može da podnese sunčevu svetlost, pa se po tome suprotstavlja orlu koji tu svetlost prima otvorenih očiju. U tome, kao i u njenoj vezi sa Atinom Minervom, moguće je, po Genonu, videti simbol racionalnog saznanja – percepcija mesečeve svetlosti putem odraza – koja se suprotstavlja intuitivnom saznanju – neposredna percepcija sunčeve svetlosti.

U grčkoj mitologiji sovu predstavlja Askalaf koji je video da je Persefona okusila voće iz podzemlja (zrno nara) i odao je te joj je tako uskratio svaku nadu da konačno ugleda svetlost dana.

Sova, Atenina ptica, simbolizuje misao koja vlada u tami.

Kod Asteka je sova, uz pauka, simbolička životinja boga podzemlja. U više kodeksa se predstavlja kao čuvarka mračne zemljine kuće. Pridružena htonskim silama ona je i otelotvorenje noći, kiše i oluja. Taj simbolizam se ponekad povezuje sa smrću i silama mesečevo-zemaljskog nesvesnog koje upravljaju vodama, rastinjem i rastom uopšte.

Među grobnim nalazima iz perioda civilizacije pre Inka, Šimi (Peru), često se sreće prikaz žrtvenog noža u obliku polumeseca, nad kojim je lik poluljudskog, poluživotinjskog božanstva u obliku noćne ptice, sove ili ćuka. Taj simbol je očigledno povezan sa pojmom smrti ili žrtve, ukrašen je ogrlicama od bisera i morskih školjaka, grudi su obojene crvenom bojom, a tako prikazano božasntvo često se nalazi između dva psa čije značenje psihopompa je dobro poznato. Taj ćuk ili sova često drži drveni nož u jednoj ruci, au drugoj posudu za sakupljanje krvi.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Bočica za parfem u obliku sove, 640. godina pre nove ere. Protokorintski stil.

Rihard Vagner o svojoj umetnosti

Vittorio Matteo Corcos 1859-1933

„Moja je umetnost uvek nailazila na topao prijem u srcu žena. Verovatno zato što, uprkos prostoti svakodnevice, žene i dalje ne prihvataju da ogrube u duši, što od njih zahteva naše surovo muško društvo. Žene su zaista muzika života. One sve prihvataju otvorenije i bezuslovno sve ulepštavaju svojom naklonošću.“ – Rihard Vagner

Slika: Vittorio Matteo Corcos (1859-1933)

Naslovna strana magazina „Vogue“ iz 1909.

Osamnaestog marta 1909. godine izašao je broj magazina „Vogue“ posvećen, kao što i piše na naslovnoj strani, haljinama i materijalima (tekstilu). Ilustrator je bio inspirisan viteškim pričama, ranim renesansnim prikazima plemića okupljenim u vrtu kako vode razgovore o Amoru.

Ženska vitka figura oblikom svog tela dopunjuje paunovo telo i njihove odežde – perje i haljina – uokviruju kamen na kome je sunčani časovnik. Na taj način dvostruka kružnost je postignuta. Poput ruskih babuški, jedno vreme prisutno je unutar drugog. Čovek i kosmos se dopunjuju.

Pauna, simbol besmrtnosti i taštine, devojka jednom rukom hrani crvenom bobičastom voćkom, dok joj je prst druge oslonjen na kamen i uperen ka časovniku. U vrtu su i paun i časovnik, i besmrtnost i vreme. Oboje tvore, ali i razgrađuju rajsko stanje. U tome je suština slike vrta, čestog književnog toposa gde je dvostruko značenje najgušće.

Vrt je arhitektonska zamena i mikrokosmos, rajska bašta ovoga sveta. Otuda unutar zidina manastira tako lepe zelene površine. On je sećanje na rajsko stanje duše, baš kao i paun u njemu, simbol i lepote, između ostalih. Sunčani časovnik, opredmećeni memento mori, baš kao i na slici Nikole Pusena, jedva da je vidljiv, ali je, ipak, prisutan.

Nasleđe petrarkističke poezije prisutno je u prerafaelitskom slikarstvu i poeziji, a ponešto od ornamentike i folklornih motiva i u Art Nouveau umetnosti, čiji su uticaji vidljivi na ovoj naslovnoj strani. Danas retko viđamo ovako nešto. I pre sto godina ovakva naslovna strana imala je dekorativnu funkciju, sa ciljem da privuče kupce, ali ni drugi slojevi njenog značnje nisu zanemarljivi a, verujem, nisi ni izostali, nekom pronicljivom oku.

Džon Zerzan: „Tišina“

Vođa: Ko je to?
Kapetan: Njeno ime je Tišina.
Vođa: Beskorisno! Napolje s njom! Na krst je razapnite! – Thomas Merton

Tišina je nekada, na različite načine, bila sastavni deo osamljivanja. Danas je odsustvo tišine to koje svet čini sve praznijim i izolovanijim. Njeni izvori su napadnuti i opustošeni. Mašina nastavlja svoj globalni marš, a tišina se svodi na sve uže pojaseve u koje još nije prodrla buka.

Civilizacija je zavera buke, koja treba da obavije nelagodnu tišinu. Veliki ljubitelj tišine, Vitgenštajn, bio je svestan značaja njenog gubitka. Bučna sadašnjost je doba sve kraćih intervala pažnje, erozije kritičkog mišljenja i sve manje sposobnosti za duboko proživljena iskustva. Tišinu je, kao i tamu, sve teže pronaći; ali, misli i duh vape za njihovom podrškom.

Naravno, ima različitih vrsta tišine. Na primer, tu je iznuđena ili dobrovoljna tišina straha, tuge, poslušnosti ili zavere (kao u sloganu iz kampanje za borbu protiv SIDE, „Ćutanje = Smrt“), što su često povezana stanja. I priroda se progresivno ućutkuje, kao što je to pokazala Rejčel Karson u svojoj proročkoj knjizi Silent Spring (Rachel Carson, 1962; smatra se da širenje ekološke svesti i pokreta počinje s tom knjigom; nap. prev.). Ali, prirodu je nemoguće potpuno ućutkati, što je možda razlog zašto neki smatraju da je treba uništiti. „Na delu je prigušivanje prirode, što obuhvata i našu prirodu“, zaključio je Hajdeger. Zato treba dopustiti tišini da progovori, upravo kao tišina. Najzad, ona i dalje često govori glasnije od reči.

Nema oslobođenja ljudi, bez izbavljenja prirode, a tišina je obavezni deo tog pokušaja. Velika tišina svemira izaziva nemo divljenje, nad kojim je meditirao i Lukrecije, negde u I veku pre n. e.: „Pre svega, zamislite se nad čistom, jasnom bojom neba i nad svime što ono obuhvata: zvezdama, rasutim svuda, nad mesecom i suncem, u njihovom neuporedivom sjaju. Kada bi se svi ti predmeti danas ukazali nama smrtnicima po prvi put, ako bi nam iskrsli pred očima neočekivano i iznenada, na šta bismo mogli ukazati kao na čudesnije od te celine, čije postojanje ljudska mašta možda ne bi ni pokušavala da shvati?“

Dole na zemlji, prirodu ispunjava tišina. Godišnja doba se smenjuju u njenom ritmu; noću, ona obavija planetu, iako danas u mnogo manjoj meri nego nekada. Neki delovi prirode podsećaju na velike basene tišine. Opis Maksa Pikarda zvuči kao prava poezija: „Šuma podseća na veliki izvor tišine, iz kojeg ona ističe u tankom, sporom mlazu i ispunjava vazduh svojom blistavošću. Planine, jezera, polja i nebesa, kao da samo čekaju na neki znak da bi izlili svoju ogromnu tišinu na sve te bučne stvari u gradovima ljudi.“

Tišina nije samo „odsustvo nečeg drugog“. Tačnije, naše težnje se okreću ka toj dimenziji, ka njenim asocijacijama i posledicama. Iza zahteva za obnovom tišine nalazi se želja za novim početkom na planu percepcije i kulture.

Zen podučava da se „tišina nikada ne menja“. Ali, možda ćemo postići bolji uvid ako se okrenemo od generalizujuće izmeštenosti kasnog moderniteta. Nema sumnje da je tišina kulturno uslovljena i da se zato doživljava na različite načine. Ipak, kao što tvrdi Pikard, ona nas suočava s „prvobitnim bićem svega što postoji“, tako što nam stvari otkriva direktno i neposredno. Tišina je primarni susret bića sa samim sobom; ona je tako povezana sa sferom postanka.

U industrijski zasnovanoj tehnosferi, Mašina je skoro uspela da protera smirenost. Trebalo bi napisati posebnu „prirodnu istoriju“ tišine kao ugrožene vrste. Modernitet zaglušuje. Buka, kao i tehnologija, ne sme da uzmakne ni korak – što nikada i ne čini.

Prema Pikardu, ništa nije toliko promenilo ljudski karakter kao gubitak tišine. Toro je tišinu smatrao „neprikosnovenim azilom“, nezamenljivim utočištem, koje se mora odbraniti. Tišina je neophodna brana nadiranju zvuka. Manipulativna masovna kultura zazire od nje i gleda je sa odstojanja, kao na oblik otpora, upravo zato što ne pripada ovom svetu. Mnogo toga se još uvek može čuti u pozadini koju pruža tišina; to utire put autonomiji i mašti.

„Čula se otvaraju u tišini“, pisao je Žan-Lik Nansi. Njoj treba prići kao sastavnom delu sveta i osetiti je celim telom, u najtišem središtu bića. Ona može da osvetli našu telesnost, što kvalitativno odudara od žiga mašine, koji tako odlučno nastoji da nas izmesti iz tela. Tišina nam može pružiti veliku podršku u oslobađanju od „informatičke zavisnosti“, koja hara ovim društvom. Ona oslobađa prostor u kojem možemo doći k sebi, do toga da uopšte shvatimo šta zaista jesmo. S njom možemo osetiti pravu dubinu sveta, u ovom sve tanjem i jednoličnijem tehnopejsažu.

Svedočanstva o odnosu filozofije prema tišini uglavnom su sumorna i mogu poslužiti kao još jedna ilustracija njenog opšteg neuspeha. Sokrat je u tišini video oblast besmislenog, dok je Aristotel tvrdio kako ćutanje izvire iz oholosti. Ipak, Raul Mortli je primetio „veliko nezadovoljstvo rečima“, ali i „sve veće prisustvo jezika tišine“ u klasičnoj Grčkoj.

Mnogo kasnije, Paskal je izrazio svoj užas nad „ćutanjem univerzuma“, dok je Hegel bio čvrsto uveren da je ono što se ne može izreći naprosto neistinito, da je tišina slabost koja mora biti prevaziđena. Šopenhauer i Niče bili su među onima koji su naglašavali neophodnost osamljivanja, čime su odstupali od neprijatelja tišine, kao što je bio Hegel.

Dobar primer je i poznati komentar Odisejeve avanture sa Sirenama (iz Homerove Odiseje), Horkhajmera i Adorna. Po njima, Sirene su pokušale da skrenu Odiseja s njegovog puta, kao što Eros pokušava da spreči napredovanje represivne civilizacije. Opet, Kafka je smatrao da bi tišina bila mnogo zavodljivije iskušenje od pesme Sirena.

„Fenomenologija počinje u tišini“, pisao je Herbert Špiglberg. Stavljanje pojava ili predmeta ispred idejnih konstrukcija, njena je osnovna pretpostavka. Ili, kao što je to govorio Hajdeger, postoji misao mnogo dublja i strožija od one konceptualne, koja delom obuhvata i primordijalnu vezu između tišine i razumevanja.

Postmodernizam, a posebno Derida, osporava sve širu svest o nedovoljnosti jezika i tvrdi, na primer, da provalije tišine unutar diskursa predstavljaju ozbiljne prepreke za značenje i moć. Tačnije, Derida snažno osuđuje „nasilje primitivne i prelogičke tišine“ i proglašava je za nihilističkog neprijatelja misli. Ta žestoka averzija dobro ilustruje Deridinu gluvoću za prisutnost i uzvišenost, kao i pretnju koju u tišini vide oni kojima je simboličko sve. Vitgenštajn je dobro osećao da postoji nešto što prethodi svemu izrecivom i što ostaje neizrecivo. To je smisao poznate završne teze iz njegovog Tractatus Logico-Philosophicus: „O onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati.“

Da li se tišini može prići i razmišljati o njoj bez postvarivanja, ovde i sada? Mislim da u njoj treba videti kanal koji podstiče misao, osnovnu pretpostavku njenog razvoja. Tišina može biti i dimenzija straha, tuge, čak i ludila i samoubistva. U stvari, tišinu je zaista teško postvariti, zamrznuti je u nešto neživo. Stvarnost s kojom se suočavamo ponekad je nema; da li u tome treba videti pokazatelj dubine još uvek prisutne tišine? Možda je čuđenje, nemo i duboko, ono pitanje koje pruža najbolji odgovor.

„Tišina je tako precizna“, rekao je jednom Mark Rodko i ta rečenica me je proganjala godinama. Suviše često narušavamo tišinu, samo zato da bi smo naglasili neki detalj koji blokira osećaj za celinu, čiji smo deo i svest o tome kako je sve uništavamo. Negde na Antarktiku, u zimu 1933, Ričard Bird je zapisao u svoj dnevnik: „Krenuo sam u redovnu šetnju oko 4 popodne… Zaustavio sam se da oslušnem tišinu… Dan se gasio, rađala se noć – ali, u velikom miru. Na delu su bili neizmerni procesi i sile kosmosa, harmonični i bešumni.“ Koliko toga se otkriva u tišini od dubina i tajni žive prirode? I Eni Dilar na divan način odgovara buci: „U nekom trenutku kažem šumi, moru, planinama, svetu, ’Spremna sam. Sada ću su stati i biti potpuno mirna.’ Izbacuješ sve iz sebe i samo čekaš, osluškuješ.“

Put kroz tišinu ne vodi samo do prirode. Sioran ukazuje na tajne koje krije ćutanje stvari: „Svi predmeti govore jezikom koji se može dešifrovati samo u potpunoj tišini.“ U knjizi The Body’s Recollection of Being, Dejvid Majkl Levin nas savetuje da „naučimo kako da razmišljamo telom… i u tišini osluškujemo telesno proživljena iskustva.“ U sferi međuljudskih odnosa, ćutanje je često plod saosećanja i znak da smo shvaćeni, bez reči – i to mnogo dublje nego uz njihovu pomoć.

Američki urođenici su izgleda oduvek pridavali veliki značaj tišini i direktnom iskustvu. U njihovim kulturama ćutanje je, po pravilu, znak poštovanja i skromnosti. Ono se nalazi i u središtu Potrage za vizijom, perioda u kojem se pojedinac osamljuje, gladuje i zbližava sa zemljom, da bi otkrio svoj životni put i svrhu. Norman Holendi, iz naroda Inuit, tvrdi da tiho stanje smirenosti, zvano inuinaqtuk, donosi mnogo bolji uvid nego snevanje. Urođenički iscelitelji su često naglašavali značaj tišine kao podrške mirovanju i nadi, dok je nepomičnost neophodna za uspeh u lovu. Urođeničko uvažavanje tišine verovatno izvire iz te potrebe za pažnjom i smirenošću.

Tišina seže unazad sve do stanja potpunog prisustva i prvobitne zajednice, pre nego što je simboličko potisnulo i tišinu i prisutnost. Ona prethodi „jedinstvu predstavljanja“, koje uvek nastoji da „utiša“ tišinu i zameni je beskućništvom simboličkih struktura. Latinski koren sâme reči, silere (Zerzan polazi od engleskog silence; nap. prev.), što znači ne govoriti ništa, povezano je sa sinere, što znači dopustiti boravak na nekom mestu. Odvučeni smo na mesta na kojima jezik najčešće ostaje suštinski nem. Pozni Hajdeger je uvažavao sferu tišine, kao i Helderlin, njegova najvažnija referenca, posebno iz Poslednjih himni. Ta nezasita žudnja, koju je Helderlin tako snažno izrazio, ne stremi samo prvobitnoj, tihoj celovitosti, već i sve jasnijoj svesti da jezik mora priznati kako nastaje iz gubitka.

Vek i po kasnije, Semjuel Beket je koristio tišinu kao alternativu jeziku. U Krapovoj poslednjoj traci i drugim delima, on insistira na ideji da je sav jezik zapravo jezički eksces. Beket se žalio kako „u šumi simbola nema ni trenutka mira, sve dok se ne pokidaju velovi kojima jezik obavija tišinu.“ Nortrop Fraj je smatrao da je jedini cilj Beketovog dela „bio upravo obnova tišine.“

Naše najtelesnije, za zemlju vezano biće najbolje shvata ograničenja jezika, tačnije, neuspeh celog projekta predstavljanja. U tom stanju, najlakše je shvatiti ograničenja jezika i činjenicu da smo od neposrednosti udaljeni uvek za dužinu reči. Kafka je pisao o tome u „Kažnjeničkoj koloniji“, gde je štamparska presa prikazana kao instrument za mučenje. Za Toroa, „istinsko društvo je najbliže usamljenosti, kao što i najbolji govori konačno tonu u tišinu.“ Nasuprot tome, masovno društvo ukida šanse za autonomiju, kao što steže obruč i oko tišine.

Helderlin je smatrao da nas jezik odvlači u vreme, ali da nas tišina zadržava nasuprot njemu. U tišini, vreme raste; čini se da više ne teče, već da čeka. Njegove dimenzije kao da gube granice: prošlost, sadašnjost i budućnost nisu tako oštro podeljene.

Ali, tišina je promenljivo tkivo, a ne neka jednolična masa ili apstrakcija. Njena svojstva se nikada ne udaljavaju previše od konteksta, a to znači, od sfere neposrednosti. Za razliku od vremena, koje tako dugo služi kao mera otuđenja, tišina ne može biti isparcelisana ili pretvorena u sredstvo razmene. To je razlog zašto nam može poslužiti kao utočište od neprekidnosti vremena. Negde na početku Vagnerovog Parsifala, Gurnemanc peva: „Ovde vreme postaje prostor.“ Tišina izmiče toj primarnoj dinamici dominacije.

I evo nas sada u utrobi Mašine, koja nas zaglušuje svojim bezbrojnim napadima na tišinu i toliko toga drugog, s posledicama koje sežu veoma duboko. Ton koji ljudi u Severnoj Americi najčešće mrmljaju ili pevuše je Si (C), što odgovara frekvenciji električne mreže od 60 MHz; u Evropi se „prirodno“ pevuši povišeno Sol (Gis/ G#), što odgovara frekvenciji od 50 MHz. Možda ćemo u toj globalnoj, sve homogenijoj Zoni Buke uskoro biti još dublje harmonizovani. Piko Ajer govori o svom „sve jačem utisku da ceo svet, u isti glas, peva istu pesmu, samo na stotinama različitih naglasaka.“

Moramo se odupreti tom nasrtaju standardizacije, njene informatičke buke i ubrzane, površne „komunikacije“. Moramo reći NE toj neumoljivoj, kolonizatorskoj prodornosti ne-tišine, koja napada sva preostala ne-mesta. To nasilje, sa svojim kazaljkama koje prate porast decibela i širenje njihovog zagađujućeg opsega, predstavlja tačnu meru degradacije koju masovno društvo nosi sa sobom.

Tišina sve to odbacuje i otvara se kao zona u kojoj možemo obnoviti svoja bića. Ona se sabira u prirodi i može nam pomoći da se i sâmi saberemo za bitke koje će okončati našu izmeštenost. Tišina je moćno sredstvo otpora, nečujni ton koji može prethoditi pobuni. Najzad, to je ono čega su se robovlasnici oduvek najviše plašili. U različitim azijskim duhovnim tradicijama, muni, neko ko se zavetovao na ćutanje, smatra se za osobu obdarenu najvećim sposobnostima i nezavisnošću; na putu ka prosvetljenju, takvima nisu potrebni učitelji.

Najjače strasti sazrevaju tiho, u najvećoj dubini. Kako bismo inače najrečitije izrazili poštovanje prema mrtvima, najbolje preneli intenzivnu ljubav, došli do svojih najdubljih misli i vizija ili na najdirektniji način okusili neiskvareni svet? U ovom ojađenom predelu, tuga nas je učinila „nevinijim“, pisao je Maks Horkhajmer. Tišina možda još više – kao utešiteljka, saveznica i naše najjače uporište.

Džon Zerzan

Preveo: Aleksa Golijanin
Citat s početka teksta: Thomas Merton, The Strange Islands; „The Tower of Babel: A Morality“, 1957.
Fotografija: Masao Jamamoto
Izvor: Anarhija-blok 45 (ovde možete pročitati dodatne komentare koji prate tekst)

Pesme Teda Hjuza o gavranu i Bogu

c738ff02443264ba13be10449e6c00f0

GAVRANOVA PRVA LEKCIJA

Bog pokuša da pouči Gavrana govoru.
„Ljubav“, reče Bog. „Kaži, Ljubav.“
Gavran zinu, i bela ajkula sjuri se
U more, i ode svijajući se nadole,
Otkrivajući svoju dubinu.

„Ne, ne“, reče Bog, „kaži Ljubav.
Ajde, probaj: LJUBAV.“ Gavran zinu,
I zunzara, komarac i ce-ce muva
Zazujaše, i sjuriše se svako svome
Lončetu sa mesom.

„Poslednji pokušaj“, reče Bog.
„Sad – LJUBAV.“ Gavran se zgrči,
Zinu, napregnu … i
Čovekova golema bestelesna glava,
Zavrtelih očiju, uloptiči se
Na toj zemlji, brbljajući proteste –

I Gavran se napregnu nanovo, pre
Nego što ga Bog spreči.
I ženina vulva,
Preko čovekovog vrata pade,
I stisnu se.
I njih dvoje rvaše se u travi.
Bog se borio da ih razdvoji,
I psovao je, plakao … šta sve ne:

Gavran, s križom savesti, odlete.

.

GAVRANOVO PRIČEŠĆE

„Elem“, reče Gavran, „šta prvo?“
Bog, izmožden Stvaranjem, hrče li hrče.
„Kuda?“. reče Gavran, „kuda prvo?“
Božje rame beše planina
Na kojoj sedeše Gavran
„Daj“, reče Gavran, „razmotrimo stvar“.
Bog, golema lešina,
Ležaše otvorenih usta.
Gavran štrpnu zalogaj, proguta ga.

„Hoće li se ova šifra otkriti probavi
Pri slušanju izvan razumevanja?“

(Beše to njegova prva dosetka.)

Ipak, živa istina, iznenada
Osetio se snažnim.

Gavran, hijerofant, grbav, nedokučiv.

Poluprosvećen. Nem.

(Užasnut.)

.

NEDAĆA

Dođoše vesti o reči.
Gavran je video kako reč ubija ljude.
I dobro se najeo.
Video je kako reč
Cele gradove melje u šljunak.
I ponovo se najeo.
Video je kako njeni sekreti truju mora.
I posta obazriv.
Video je kako njen dah
Sagoreva cele zemlje u prah.
Odleteo je. Posmatrao je.

Reč kliznu svojim putem, sva od usta,
Bez ušiju, bez očiju.
Video je kako sisa gradove
Kao bradavice krmače i ispija ljude,
Redom, do poslednjeg čoveka,
Svarenog želudačnim sokom reči.

Pohotna,
Reč iskuša svoja golema usta
Na zemljinom ispupčenju, pohotna,
Kao divovska zmijuljica,
Poče da sisa.

Ali snaga je oslabila.
Nije mogla da vari ništa osim ljudi.
Smanjila se, zgužvala se,
Ugnjecavila se,
Kao posrnula pečurka.
Na kraju,
Usahlo slano jezero.
Okončana joj era.
Sve što je ostalo samo je pustinja,
Zaslepljujuća od kostiju
I lobanja

A baš tuda Gavran hoda i misli.

.

DEČJA IGRA

Telo muškarca i telo žene ležaše
Bez duše, zijajući, blenući,
Dokona na cveću edemskom.
Bog se zamislio.
Taj problem baci ga u san.
Gavran se nasmeja.
Zatim pregrize crva, božje jedinče,
Na dva svijena dela.
U čoveka gurnu repni deo,
Ranjen kraj osta da visi.
U ženu gurnu glavić,
On uspuza kroz utrobu pa sve više
I višlje,
Pa proviri kroz njene oči,
I pozva repni deo
Na spoj ali brzo, brzo jer O,
Kako je to bilo bolno.
Čovek se probudi vučen preko trave.
Žena se probudi da vidi
Njegov dolazak.
Nijedno nije znalo šta se zbilo.
Bog je nastavio da spava.
Gavran je nastavio da se smeje.

.

GAVRANU POPUŠTAJU ŽIVCI

Gavran, osećajući da mu mozak klizi,
Otkriva da je svako njegovo pero:
Fosil ubistva.

Ko ubija sve njih?
Ko ubija sve te žive mrtvace,
Što klijaju iz njegovih živaca i krvi
Sve dok ne postane očigledno crn?

Kako odleteti od svojih pera?
I zašto su se nastanila
Baš na njemu?

Je li on arhiva njihovih optužbi?
Ili njihova avetinjska namera,
Njihova mučna osveta?
Njihov talac kome nema spasa?
Ni oproštaja.

Njegov zatvor je zemlja.
Obučen u svoju krivicu,
Pokušavajući da se seti svojih zločina

On teško odleće.

.

Sa engleskog preveli: David Albahari i Raša Livada.
Izvor: Časopis Gradac

TED HJUZ
Rođen je 1930. Studirao je na Kembridžu. Bio je oženjen pesnikinjom Silvijom Plat (ubila se 1963) sa kojom ima dvoje dece. Od 1965, sa Danijelom Vajsbortom uređuje značajni književni časopis „Modern Poetry in Translation“ („Moderna poezija u prevodu“), koji je prvi put prikazao britanskim čitaocima pesme Amihaja, Pope, Herberta, Holuba i drugih pesnika. Objavio je zbirke: „Soko na kiši“, 1957, „Luperkalije“ 1960, „Wodwo“, 1967, „Gavran“, 1977, „Gaudete“, 1977, „Pećinske ptice“, 1978, „Moortown“, 1979 i „Ostaci Elmeta“, 1979. Adaptirao je Senekinog „Edipa“. Uredio je knjige Šekspirovih soneta, izabranih pesama Emili Dikinson i nekih drugih pesnika. Piše pesme, priče i drame za decu. U „Bagdali“ je 1966. godine objavljen izbor iz prvih knjiga ovog pesnika, pod nazivom „Muzika za gajde“.

Poetske crtice Emila Siorana

Image result for andré kertész photography

Pariz. “Kad sam došao u Pariz odmah sam shvatio da je zanimljivost toga grada u mogućnosti koju mi pruža da živim uz u pravom smislu dokone, besposlene ljude. Ja sam i sâm primer besposličara: nikad u životu nisam radio, nikad nisam imao neko zanimanje, osim jedanput, za vreme jedne godine u Rumuniji, kad sam predavao filozofiju u Brasovu. To je bilo nepodnošljivo. Zbog toga sam i došao u Pariz. U svojoj zemlji čovek mora nešto raditi, ali nije nužno da radite kad živite u inostranstvu. Imao sam sreću da sam više od četrdeset godina svoga života proživeo kao besposlen čovek i – kako da to kažem? – bez države. Ono što je zanimljivo u Parizu je, mislim, to da u njemu možete, da u njemu morate živeti kao potpuni stranac, tako da ne pripadate nekoj naciji nego samo jednom gradu. Osećam se na neki način Parižaninom, ali ne Francuzom – osobitno ne Francuzom.

Postoje dve knjige koje, za mene, predstavljaju, izražavaju Pariz. Ponajpre, Rilkeova knjiga „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“, a zatim prva knjiga Henrija Milera, „Rakova obratnica“, koja prikazuje drugačiji Pariz nego što je onaj Rilkeov, čak njegovu suprotnost, Pariz bordela, prostitutki i makroa, Pariz razvrata. I to je onaj Pariz koji sam ja upoznao: Pariz osamljenih ljudi i prostitutki.

Istinu govoreći, to isto sam već doživio u Rumuniji: život bordela bio je na Balkanu vrlo intenzivan. A jednako je bilo i u Parizu, barem pre rata. Kad sam došao ovamo, vodio sam duge razgovore s mnogima od tih dama. Početkom rata stanovao sam u jednom hotelu nedaleko od bulevara Saint Michel i tamo sam se sprijateljio s jednom prostitutkom, nekom starom gospođom sede kose. Postali smo jako dobri prijatelji; hoću reći: bila je prestara za mene. No, bila je neverovatna glumica, s izrazitim talentom za tragediju. Sretao sam je gotovo svake noći oko dva, tri sata ujutro, jer uvek sam se jako kasno vraćao u svoj hotel. Bilo je to početkom rata, 1940. godine – ili, zapravo ne, bilo je to pre rata, jer se za vreme rata nije moglo izlaziti posle ponoći. Šetali smo zajedno i ona mi je pripovedala o svom životu, ispričala mi je celi svoj život – a kako je o tome govorila, kakvim se rečima služila: bio sam opčinjen! Iz iskustava koja sam u životu imao s tom vrstom ljudi mnogo sam više naučio nego iz susreta s intelektualcima.”

Francuski jezik. “Održavam vrlo kompleksan odnos s francuskim jezikom. Kad sam počeo pisati na francuskom, rekao sam sebi da to nije jezik za mene. Osećao sam se u njemu kao u luđačkoj košulji. Ali sad, poslednjih nekoliko godina, otkad francuski jezik tone, osećam se na neki način vezanim uz sudbinu tog propadajućeg jezika. Francuzi, rekao bih, nisu ravnodušni prema opadanju svoga jezika, ali ga prihvaćaju – ja ne. I što više svet bojkotuje francuski jezik, to mu se ja osećam bliži. Razlog je možda i u tome što sve što propada, što se raspada i nestaje ima za mene snažnu privlačnu moć. I ta izolacija francuskog me fascinira. Dodir s francuskim bio je za mene u početku beskrajno težak” U Rumuniji, svi su govorili francuski i druge jezike, a ja sam dolazio iz Transilvanije, gdje se govorio samo nemački ili mađarski. Tu promenu jezika shvatio sam vrlo ozbiljno, i sve što sam napisao na francuskom prerađivao sam i iznova pisao nekoliko puta, recimo, „Kratak pregled raspadanja“ prepravljao sam četiri puta. Za mene, bio je to zaista izazov, ta ideja da moram pisati kao Francuz, takmičiti se s Francuzima u upotrebi njihova jezika – možda pomalo luda ideja. Po svom temperamentu, trebao sam pre pisati na španjolskom, na mađarskom ili ruskom. Jer strogost francuskog jezika nespojiva je s mojim temperamentom. Ali upravo je to ono što mi se u njemu sviđa.”

Žene “Imam jednu zajedničku crtu sa Sartrom. Sartr je, nedugo pre svoje smrti, rekao da se uvek bolje slagao sa ženama nego s muškarcima. To je slučaj i sa mnom: dajem prednost ženama pred muškarcima. A znate li zašto? Zato što je žena neuravnoteženija od muškarca. Ona je biće beskrajno morbidnije i bolesnije od muškarca. Ona oseća stvari jače nego što ih može osetiti neki muškarac. Primetio sam da su žene obično bile bliže mom pisanju nego muškarci. Snažno me se dojmilo kad sam pročitao da je Sartre rekao da više voli razgovarati sa ženama nego s muškarcima.

Kad su me jednoga dana upitali kako sam mogao živeti a da nisam imao nikakvo “zanimanje”, odgovorio sam: “zato što sam bio makro”. To je, naravno, šala, ali iza te izjave skriva se i nešto istine. Za mene, “makro” je jako univerzalan pojam. Hoću reći, kad neki pisac živi sa ženom koja se brine za život njih oboje, onda je taj pisac makro. Mnogi poštovani pisci koje poznajem u Parizuživeli su kao paraziti na račun svoje žene. U tom smislu, iako nikad nisam bio oženjen, i ja sam također bio makro.”

Rumunija, veza s korenima. “Odvojio sam se od svojih korena. Ipak, i dalje me snažno privlače bogumili, ti balkanski manihejci, i njihova ideja da je rođenje katastrofa. Bilo je gotovo neizbežno da se tako, na nesvestan način, vratim svojim korenima. Ideja da svet nije stvorio Bog nego Sotona, jedan mali Sotona, Satanael, ta ideja oduvek me privlačila. Zato sam i napisao knjigu „Zli demijurg“, koja je bila pomalo nadahnuta bogumilskom teorijom. Držim značajnim da sam se tako u Parizu, nakon toliko godina, vratio svojoj prvoj domovini, duhovnom svetu Dunava. Karpata. Ideja jedne mistike pred-rođenja pripada tom svetu: Orijentu. Iako sam se želio osloboditi svojih korena, moji napori nisu, dakle, bili stvarno uspješni. Sve te ideje, maniheizam, pa i gnoza, ili barem jedna pomalo izrođena gnoza, poteču delom s Balkana. Čovek se ne oslobađa svoga porekla, svojih korena, svog početka. Mnogo sam pisao protiv svoje rodne zemlje. Na primer: tvrdio sam da je biti Rumun smešno, beznačajno, ali istodobno moram priznati da sam u životu veliki fatalist. A fatalizam je nacionalna religija u Rumuniji, svatko je tamo fatalist u svakodnevnom životu i uopšte u svemu. Dakle: čovek se ne može osloboditi samoga sebe.”

Proturečja. “Uvek sam živeo u proturečjima i nisam zbog toga nikad patio. Da sam bio sistematično stvorenje, bio bih morao lagati, jer bih morao naći neko rešenje. No, ne samo da sam prihvatio taj nerešivi karakter stvari, nego sam u njemu čak, moram reći, našao neku slast, slast nerešivog. Nikad nisam pokušavao izravnati, ujediniti ili, kako kažu, Francuzi, pomiriti nepomirljivo. Uvek sam primao proturečja onako kako su dolazila, kako u svom privatnom životu tako i u teorijskom. Nikad nisam imao cilj, nisam pokušavao doći ni do kakvog razultata. Mislim da, ni uopšteno ni kad je reč o sebi, ne može biti ni rezultata ni cilja. Sve je, ne bez smisla – te reči se pomalo grozim, nego bez nužnosti.(“)

Normalno, da sam bio potpuno dosledan sâm sebi, ne bih smeo uopće ništa raditi. Budući da sam ipak nešto radio, proturečio sam sebi, živeo sam u proturečju. No, svaki je život, verujem, u osnovi osuđen na proturečje.

Hteo bih ispričati nešto pomalo glupo: kad odete na groblje – to je sasvim banalna stvar – i kad vidite da je neki prijatelj s kojim ste se još pre dva ili tri dana smejali nestao bez traga, kako nakon toga još možete graditi neki sistem? Za mene, to je nezamislivo! Jedan od mojih znananca, koga sam jako volio, jedan poljski Židov, vrlo simpatičan i zanimljiv čovek, s kojim sam se mnogo smejati o svemu – bio je inače mnogo veći nihilist od mene – ali pred njegovim grobom, za mene je to bilo, kako da kažem”? To je banalno, svi su ljudi doživeli taj osećaj. Ali kad se to prevede u filozofiju – kakav je zaključak? Zaključak je sledeći: čak je i nihilizam dogma. Sve je smešno, bez supstancije, čista fikcija. Eto zašto ja nisam nihilist, zato što je ništa još neki program. U osnovi, sve je bez važnosti. Ništa ne postoji drukčije nego površinski, sve je moguće, sve je drama.

Naravno, postoji ljubav – i ja sam se često pitao: kad smo sve prozreli, sve proniknuli, kako se još neko može zaljubiti u bilo što? Pa ipak, to se događa. To je čak ono što je u životu istinito i zanimljivo. Želio bih završiti ovo razmišljanje jednom optimističkom notom: život je stvarno zanimljiv i privlačan, zato što, iznad svega, nema nikakvog smisla. A u vezi s tim navodim uvek sledeći primjer: možete sumnjati apsolutno u sve, potvrditi se kao savršeni nihilist, a ipak se zaljubiti kao najveći idiot. Ta teorijska nemogućnost strasti, ali koju stvarni život neprestano izigrava, razlog je što život ima sigurnu, neospornu, neodoljivu draž. Patimo, smejemo se svojim patnjama, radimo što god hoćemo, ali to osnovno proturječje je na kraju možda ono zbog čega život još vredi truda da bude proživljen.”

Cinizam. “Nikad nisam pisao kao autor; verujte mi, ja ne tražim slavu, ne smatram sebe autorom i ne podnosim to ni od drugih. Nikad nisam bio nimalo promišljen i naprosto sam govorio ono što mi je prolazilo glavom. Na neki način, pokušavao sam demaskirati život, i zbog toga me smatraju cinikom. No, ako sam cinik u onome što pišem, uglavnom uopšte nisam, cinik u životu. Pa ipak, priznajem vriednost cinizma, kao taksonomijsko gledište.

Uvek sam govorio da treba pisati ono što u nekom trenutku doživljavamo kao istinu, čak i ono što ne bismo trebali reći, koliko god to mučno, beznačajno ili drsko bilo. Kad nešto pišem ili kad razmišljam ne postavljam nikakvu granicu izražavanju osećaja istine. Nikad, nikad nisam mislio na posledice. I nitko se nikad nije ubio zbog mene. Naprotiv, poznajem mnoge ljude koji mi kažu: zahvaljujući vama nisam počinio samoubojstvo. A ljudi koji pate od depresije, kad čitaju moje knjige, shvaćaju da mogu još dublje uroniti u svoju depresiju. Da kažem poput Kierkegaarda: depresija je jedan stadij na životnom putu. Nemam niti dojam da sam, ako mogu tako reći, napravio “negativnu” karijeru. A, uostalom, znate, sve je na kraju krajeva svejedno, zar ne?”

Pesimizam. “Za mene kažu da sam pesimist – to nije istina! Te školske kategorije su smešne. Ja tačno znam što je pesimizam. No, kao što ste upravo rekli: postoji bitna razlika između pesimizma kao sistema i svakidašnjeg iskustva pesimizma, koje se rađa naprosto iz činjenice da ste živo biće. Ne možete biti pesimist u životu, čim živite: to nema nikakvog smisla. Čovek ste poput drugih, i ja ovdje govorim o onome što sam doživio. Pokušao sam izneti apologiju skepticizma i također apologiju pesimizma, ali – to nije važno. Važno je ono što živimo, ono što pokušavamo, i kako to osećamo.”

Nietzsche. “Nietzsche je izvršio vrlo velik uticaj na mene u mojoj mladosti. No, danas se osjćam jako daleko od njega. Zašto? Zato što je on konstruirao svoju teoriju. Nietzsche ima jedan ideal, jednu ideju o ljudima, o vrednosti, s obzirom na koju je pisao, oblikovao, razrađivao celo svoje delo. I tako se u meni postupno razvio dojam da je sve to pomalo lažno. Kao prorok ili analitičar – jer, čak i kad želi biti analitičar, on ostaje prorok – Nietzsche hoće “doneti” nešto apsolutno, stvoriti nešto, igrati neku ulogu u kulturi, itd. Zbog toga danas mogu s užitkom čitati samo njegova pisma, jer se u pismima pokazuje kao suprotnost onome što je u svojim spisima. U pismima vidimo Nietzschea onakvog kakav je zaista bio: jadan čovjek. I svi oni heroji, oni heroji mišljenja koji igraju neku ulogu u njegovim knjigama, sva ta velika iluzija pokazuje mi se tada lažnom. Iako je, razumije se, genijalan; Nietzsche, na neki način, nije istinit. Za mene, pravi je Nietzsche u pismima, u njima je uistinu on sâm. Zbog toga sam se udaljio od velikog dela njegova dela. Nietzsche je sâm sebi dao jedan Weltanschauung, jedno shvatanje sveta. Nije se oslobodio svojih ideja i svojih projekata, ostao je ovisan o njima, rob svojih ideja. Za mene, on nije postao slobodan čovjek, barem ne u svojim knjigama. Možda malo preterujem; no, čini mi se da ima istine u tome što tvrdim. Nietzsche je bio heroj moje mladosti, ali danas više nije: iako je genijalno zajedljiv i ciničan, za mene je sad previše juvenilan, previše prostodušan.

Nietzsche nije izrazio svoje iskustvo života, on je uvek imao samo jednu misao u glavi: teba prevladati, prevladati, prevladati – to je u osnovi jako nemački. Možda je čak u tome osnovna zabluda Nemaca i nemačke misli: treba prevladati, treba konstruirati, treba graditi. To je razlog da je nemačka istorija besprimeran brodolom, katastrofa, jer Nemci su hteli graditi svoju istoriju. Nemcima nedostaje mudrosti; oni imaju genija, ali ni najmanje mudrosti. Oni ne žive ni istoriju ni sâm život: oni žele uvek i iznova graditi, podizati. A u filozofiji se to može učiniti samo posredstvom sistema. Da sve mora biti homogeno, to je, rekao bih, glup greh, mana. Nemci su previše sistematični, oni su eksperimentirali i izgradili su sebi jednu sistematičnu istoriju i izvukli su iz toga konsekvence. Nemci su uvek bili izvan života. Ima nešto nestvarno u celoj njemačkoj sudbini. Zbog toga su oni i tragičan narod, jer su Nemci postali strašno ozbiljni i nikad nisu uspeli naučiti smejati se sami sebi: ne postoji nemačka ironija. Nemci su pisali o ironiji, ali nikad se nisu sami u njoj okušali, ili je prakticirali – samo su o njoj govorili ili razmišljali na apstraktan način. I to je uzrok nemačkog brodoloma. Jer, na kraju, kad pomislimo da je nemački narod bio najgenijalniji u Europi, ili u svakom slučaju najdarovitiji, velik je poraz to da je takav narod mogao pasti tako nisko, gotovo besprimeran poraz; i to ne samo za vreme Drugog svetskog rata nego već za vreme Prvog rata. Nemačka istorija, nemački duh bili su na neki način s one strane, jer oboje su bili promišljani na suviše sistematičan način, bez mudrosti.”

Prednost nesigurnosti. “Razdelivši celo svoje bogatstvo, Wittgenstein se duhovno spasio. Znate, bilo mi je mnogo bolje, s duhovnog gledišta, živio sam intenzivnije, kad sam imao samo jedan mali kovčeg i celu godinu nosio samo dva odela, čak samo jedno. Danas – nisam bogat, plaćam sasvim mali porez, trošim vrlo malo, ali živim prilično dobro, mogu jesti šta hoću, putovati, itd. – ukratko, moj život je na neki način postao sigurniji. I to je bacilo tešku senu na mene – duhovne sene. Pre, živio sam u Parizu od danas do sutra, ali bio sam duhovno svežiji, također mlađi, i, ne treba ni reći: bio sam drugi čovek. Nikad nisam znao kakav će mi biti sutrašnji dan. Dvadeset pet godina živio sam u hotelima i uvek sam bio kao životinja, kao divlja zvijer (“). Sigurnost je neverojatna opasnost na duhovnom planu, kao što je savršeno zdravlje katastrofa za duh. (“) Zato intelektualac, ili recimo pisac, mora zadržati osećaj da nema tla na koje se može odloniti. Ako se, naprotiv, počne smeštati i, kako da kažem, kućiti se, izgubljen je. Onda počinje stvarati delo ili postaje – ne znam – veliki pisac, “netko”. Ali sve je to jadno. (“) Nesigurnost je apsolutna nužnost: pisac čiji život postaje siguran izgubljen je pisac.”

Španija. “Osećam, moram to reći, duboku ljubav prema Španiji, jedinoj zemlji doslovce opsednutoj mišlju o dekadenciji. I to već vrlo rano, nakon Conquiste, nakon slavne epohe, kraja osvajanjâ. Nakon toga usledila su dva, tri stoleća u kojima je prevladavala ideja dekadencije, koja je postala središnji pojam španjolske historiografije. To je razlog zašto sam osećao tako veliku slabost prema Španiji, zašto Španske ima za mene takvu privlačnu snagu. Pre rata, hteo sam otići u Španiju da bih slušao predavanje Ortege y Gasseta, i možda se tamo nastanio. Predao sam molbu za špansku stipendiju i čekao sam odgovor. Onda je izbio građanski rat, i moj je život krenuo postpuno drugim smerom. Možda bih, da nije bilo rata, postao Španjolac i proživio ostatak života u Španiji. Fascinira me da jedan tako izvanredan narod kao što su Španci ima tako snažnu svest o dekadenciji. Narodi koji su dopustili da im izmakne vlastita sudbina uvek su me silno privlačili. To je slučaj i s Nemcima. Nemci nisu imali istoriju kakvu su mogli zaslužiti. S jednim Bachom, Hegelom, Kantom ili pak Hölderlinom, Nemačka je trabala imati drugačiju istoriju. Ali ona je svoju istoriju promašila. Nemačka nije uspjela postati ono što je trebala biti. Ta patetična dimenzija istorije mi se sviđa. Engleska me nikad nije zanimala kao sudbina – ona nema nikakvu sudbinu, jednako kao, u osnovi, ni Francuska. Ali Nemačka je imala tu sudbinu: kao neki genij koji nije ostvarila.”

Heidegger. “Heidegger je previše verovao rečima. On nije rešavao probleme, on ih je samo prevladavao stvarajući reči. Smatram to krajnje nečasnim. Ne osporavam da je Heidegger bio genij, ali ja ga gledam i kao varalicu. Umesto da rešava pitanja, on se zadovoljio time da ih postavlja, da stvara reč, da premešta probleme, da na njih odgovara – kako bih rekao? Proizvodnjom vokabulara. Za mene, Heidegger je zaista bio previše naivan, iako istodobno lukav poput kakva seljaka. Bio je, usudio bih se reći, nesvesno beskrupulozan čovek.”

Aforizmi i roman. “Sve što sam napisao je rezultat – aforizme ne pišem najpre kao aforizme: “napišem jednu stranicu ” zatim sve bacim i počnem iznova. Da biste napisali roman, morate izabrati detalje. Mene ne zanimajun detalji, ja idem odmah na zaključak. Kad bih pisao pozorišni komad, počeo bih ga od petog čina, jer od početka bilo čega ja već nazirem kraj. S takvim shvaćanjem stvari ne možete ni napisati knjigu, ni baviti se književnošću, ni, negovati bilo koji književni rod. Zato ja nisam pisac, ja sam ”ne znam” čovek fragmenta.”

Sa Sioranom razgovarao Hans-Jürgen Heinrichs
Prevedeno iz časopisa “Magazine littéraire”, 1999.
Izbor i prevod s francuskog Bosiljska Brlečić.

Fotografija: André Kertész

Ginter Anders o romanu „Vergilijeva smrt“ Hermana Broha

Casa del Bracciale d’Oro, Pompeii

Casa del Bracciale d’Oro, Pompeii

Sadržaj od preko pet stotina stranica užurbano prepričan: car Avgust pjesnika Vergilija, oboljelog u Grčkoj, vodi sa sobom u Italiju. Po dolasku u Brindizi, bolesnika provode kroz sirotinjsku četvrt do carske palače, gdje on, nakon neuspjelog pokušaja da uništi svoju nedovršenu Eneidu, te nakon dugih filozofskih razgovora, umire. Dakle, ”radnje”, u uobičajenom smislu, ova knjiga gotovo da i nema; ko je započne čitati iz zabave, odustaje od toga. Ali i filozofi imaju poteškoća.

Ne postoji teza, koju ova nevjerovatna knjiga zastupa. I to upravo iz razloga što ne postoji teza koju ne zastupa. Puna je kao što je svijet pun. Puna stava i protustava. Osjećaja i protuosjećaja. Ona pokušava da bude sve: himna, moralno-filozofska, samooptužujuća, dijaloška drama, roman; i da pruži sve: ono ljudsko, životinjsko i biljno; religiju i djelo; ljubav, mušku ljubav i kršćansku ljubav; prirodu, politiku i kulturu. Sa jezičke strane je isto tako: šuma listova ove knjige je kao džungla prenatrpana, tako da nema imenice koja se ne javlja bez pratnje proliferirajućeg pridjeva, nema pridjeva koji se diobom ne razloži na još barem dva nova; nema rečenice koja svojim granama ne prodire u krošnje drugih rečenica ili pak urasta u tlo. Kao da je horror vacui uzrokovao rast puzavica i stonoga ove proze. Pa čak i uljez, naviknut na najteži literarni teren, koji se usudi kročiti u fosforilirajuću tminu ove knjige, stupa uplašeno, bez daha i prezasićeno prema izlazu i pita: Otkud tolika opijenost totalitetom? Šta može natjerati čovjeka da pokuša sve u jednoj jedinoj knjizi? Na to postoji samo jedan odgovor: ”strah od propusta”.

Šta je to strah od propusta? To je panika pred bogatstvom svijeta, svega što čovjek sam nije i što ne posjeduje. Ali taj strah da se sve ne propusti, ima samo onaj koji bi ”sve” mogao biti, za kojeg sve i svašta dolazi ”u obzir”, jer on sam nije ništa određeno.

I kao takav jedan čovjek se sada pojavljuje – jer tako i treba i ne treba biti – Brochov Vergilije: Svijet je, kako priznaje, pratio samo riječima: dakle, on nije bio niko, on je jednostavno bio mogućnost, konjuktiv; i u konjuktivu ga obuzima sve što je moglo biti; što je on mogao biti. ”Sve” i ”moglo”: izdašnost i konjuktiv pripadaju zajedno i samo su dvije strane jedne jedine, odurne, ljudske situacije.

To što je Broch svojevoljno bio u stanju da takvu paniku pretvori u opširno djelo; to da je svaki dan, godinama, bio sposoban da konce, kojih je bilo na hiljade, navečer pusti, a ujutro precizno ponovo pohvata, to je, psihološki gledano, gotovo neshvativo i tjera nas da osjećamo najveće moguće poštovanje.

Junak knjige je tako dakle failure; čovjek koji je uprkos njegovom uspjehu bez presedana, u svojim očima, barem kako Broch kaže, propustio ono ”najbitnije”: bit pjesnika, jer on više nije nikakav Homer, koji je odmah izgovorio ”osnov svojeg vremena”; bit svijeta, jer je, umjesto da i on voli, samo epigonski, skupa sa ostalima, ukrašavao ”Zemljinu površinu”; bit čovjeka, jer je umjesto da djeluje i učestvuje u izgradnji Rima, on svoj život samo protraćio na lijepe riječi. Uvid u ”egzistencijalne” nedostatke pjesnika je, dakle, drugi motiv knjige. To je stvaran i neophodan motiv. Ali Brochov uvid se vrti ukrug: Iz očaja zbog neozbiljnosti pjesničkog postojanja, stvara poemu upravo od tog očaja. Umjesto rješenja problema, on nam taj problem predstavlja u lirskoj formi. – Sličnost sa heideggerovskom filozofijom egzistencije (pod čijim je činima očigledno i Broch) je frapirajuća. Heideggerovo pobijanje akademske filozofije došlo je na svijet u vidu nove akademske filozofije očaja, tako je na svijet došao i Brochov uvid u nedostatke pjesničke egzistencije, u obliku pjesme o očajnom pjesniku. Obojica – i Heidegger i Broch – očito radikalno napuštaju svoj puki fah: ali ne da bi pronašli pravi put praktičnog dijela, već da bi se postrance probijali kroz šiblje metafizike. Tamo sada čekaju i definišu smrt kao smisao života.

Vergilijevo kajanje je neozbiljno, jer žali zbog previše stvari. Ali još manje ozbiljan je njegov pokušaj da svoje kajanje pretvori u djelo: svoju žrtvu. Njegove diskusije iz smrtne postelje vrte se isključivo oko namjere da uništi svoje (kako on uporno tvrdi) nepjesničko i bezbitno životno djelo, Eneidu, što je poimanje njegovog promašaja. S jedne strane puki estet; s druge cezarski pragmatici, s kojima se Vergilije prepire oko opstanka, odnosno neopstanka njegovog djela, sigurno ne shvaćaju poentu koju pjesnik želi postići svojom žrtvom. I čitaocu ostaje nejasno kako bi nestanak ovog djela mogao ispraviti ili čak razriješiti jedan promašen život, ili možda i promašen svijet u kojem je taj život tekao. U svakom slučaju, Brochov Vergilije je prilično ozbiljan kada je u pitanju ova nevjerovatna, donekle negativna, precijenjenost književnosti: on svoju knjigu smatra toliko značajnom da samo njeno uništenje predstavlja jednu pozitivnu vrijednost, te može uvesti novo svjetsko razdoblje. Jer i kod njega se teorija žrtvovanja javlja u svezi sa idejom žrtve u kršćanstvu, za koju se preko Vergilijeve žrtve trebao pripremiti teren. Vergilijeva četvrta ekloga, koja je konstantno nepravedno shvaćana kao mesijanska, daje ovim dijelovima proročanski prizvuk. – To da na kraju ipak ne dođe do žrtvovanja, predstavlja pomalo težak religiozni antiklimaks.

Čovjekova egzistencija je za Brocha naprosto pasivna stvar; kroz petsto stranica junak knjige gotovo nepomično leži; njegov život je – umiranje. S druge strane, međutim, Joyceova metoda usporenosti predstavlja metodu prevrtanja aktivnog u pasivno: Razvlači svaki ljudski čin u kašastu smjesu od jednog najobičnijeg događaja, svaka odluka je jedan tekući doživljaj, svaki život je puko preživljavanje. Svakom i najmanjem utisku, svakoj nijansi promjene tjelesnog stanja automatski dodjeljuje veliki značaj. I na taj način također automatski degradira svijet na običnu priliku za moguće doživljaje. Još kod Joycea iritira to što vjeruje da možemo shvatiti jednu galeriju uvećanih kadrova na kojima su djelići sekunde; još više iritira to što te djeliće prikazuje kao mutne, nejasne i dvosmislene. Ali kod Joycea to iritiranje odgovara njegovom stilu. Obzirom da cilja isključivo na ”povećano uočavanje” od strane ljudske svijesti, konsekventan je spoj poentilizma i uvećanih kadrova. Ali kombinacija usporenog snimka i uzvišenosti, poentilizma i žrtvovanja, asocijativne psihologije i zlatnog doba, što nalazimo kod Brocha, to više nije nikakav spoj, to je kolizija; i rezultat je stil, toliko hibridan da se to ne može ni zamisliti.

Svaki duševni hir kod njega postaje metafizička oluja, svaki podražaj mrežnjače postaje vizija. U stvarnosti se ta knjiga sastoji od hiljadu vizija, svaka od njih je sama po sebi jedna lirska pjesma, od njih je stotinu veličanstveno i jezički gledano zaista sjajno – ali nijednom od tih lirskih tonova nije podaren prostor da se mogu probijati s tim i nijednim drugim raspoloženjem i opuštati se; svaki lirizam prelijeva se u sljedeći. Nietzsche je jednom čovjeku, koji je njegovu kritiku za Wagnera shvatio isuviše olako, predložio da iz ”Sumraka bogova” isječe jednu dionicu za violu. Ko poželi izmjeriti vrijednost Brocha kao liričara, trebao bi ovoj knjizi pristupiti sa makazama.

Najneobičniji su zasigurno svi oni dijelovi u kojima je opisano potpuno rasulo: puni su gotovo penetrirajuće čulnosti. Gadosti čini se zabavljaju autora, kao što su prije njega zabavljale i Célinea i Benna. Sirotinjska četvrt i kanalizacija su tako divlje i strastveno opisani, s njima se Vergilije nikada prije nije susreo i podrugljivo ga njihovi mirisi od tada, za kaznu, progone sve do smrti. Donekle je to simptom grižnje savijesti za krasni brohovski stil, to da povremeno, preko namjerno napisanih vulgarnosti, samom sebi kalja ugled. Kao da je Broch u svoj klasicistički pejzaž ubacio grumenje blata i mrlje od žargona. Iako, on pejzaž time ne čini toliko prljavim koliko je želio: jer njegov sleng je društveno nestvaran, kao i njegov uzvišeni stil; jedan tip ”razvratnog njemačkog općenito”, jedan ulični jezik, pažljivo spravljan u literarnoj retorti, koji se nigdje ne govori, a koji nas, izgovaran od strane stanovnika Brindzija, zbog razlike u računanju vremena, više zapanjuje nego što nas šokira.

Za koga je napisana ova nevjerovatna knjiga? Taj teški jezik, ta usporena radnja, ugradnja klasičnih fragmenata teksta, poistovjećivanje obrazovanog svijeta sa ostatkom svijeta, namjerna promijenjivost asocijacija – kao da ovu knjigu može koristiti samo neka luksuzna publika, takoreći humanistički obrazovani ljubitelji Joycea. Ali njegovo optuživanje samoga sebe njegove himne, njegova teorija žrtve, ali posebno njegov zaključak o stvarnim osobinama moći, protiv umjetnosti i protiv pisanja – ovi elementi opet isključuju tu luksuznu publiku. Ovo djelo ne dolazi u obzir kao zabavno štivo, jer propovijeda. Ali pošto propovijeda o svemu, zbog grižnje savijesti da nešto nije izostavljeno; i jer propovijeda u neobičnom obliku grozničavih snova, teško da će neka župna zajednica prihvatiti ovu knjigu. – Možda se obraća pjesnicima koji imaju krizu; ali ni ova manjina nije našla savjet na njegovim stranicama; možda jedino metafizički dotjeran izvještaj od njihovoj bolesti. Ova knjiga je tako bogata, tako svestrana, tako umjetničkog karaktera, tako dubokoumna – ova knjiga nije ni za koga.

Ginter Anders, „Vergilijeva smrt i dijagnoza njegove bolesti“, prevela Jasmina Mršo.

Izvor: SIC!