Ivo Andrić čita pripovetku „Sunce“

.

Na Soundloud profilu bloga A . A . A možete čuti Ivu Andrića kako čita svoju priču „Sunce“.

Reč je o posthumno objavljenom Andrićevom rukopisu. Tokom treće decenije dvadesetog veka Andrić je objavio pet pripovedaka sa zatvorskom tematikom. Počev od priče „Zanos i stradanja Tome Galusa“ u kojoj autor svoga junaka vidi u Trstu kao slučajno zatočenog mladića, preko proza „Na sunčanoj strani“, „Sunce“, „U ćeliji broj 115“ pa do priče „Iskušenje u ćeliji broj 38“, Andrić prati nesrećnoga mladića tokom svih njegovih tamničkih stradanja.

Detaljnije o ovim delima možete čitati na sajtu zadužbine ovog pisca.http://www.ivoandric.org.rs/

Đovani Bokačo: „Tri brata“

U Mesini su živela tri brata, tri mlada trgovca, kojima je njihov otac, koji je bio iz San-Đimijana, posle smrti, ostavio veliko bogatstvo; oni su imali jednu sestru, Lizabetu po imenu, koja beše lepa i dobro vaspitana devojka, ali koja se, iz nekog nepoznatog razloga, još ne beše udala. Osim toga, ta tri brata imađahu u svom dućanu jednog mladića iz Pize, koji se zvao Lorenco, i koji je sve njihove poslove vršio i njima upravljao. Pošto je to bio lep, stasit i uz to umiljat momak, on se Lizabete, koja ga je često viđala, silno dopade. Kad je to zapazio Lorenco, on predade zaboravu sve svoje druge ljubavne pustolovine i poče da skreće svoju pažnju na nju. I stvar dođe dotle da njih dvoje, nakon kratkog vremena, pošto se behu svideli jedno drugom, počeše činiti ono za čim su najviše žudeli. Nastavljajući to i provodeći svoje časove u silnom uživanju, oni ne umedoše sačuvati tajnu, te jedne noći Lizabetin najstariji brat spazi je, u trenutku kad ga nije videla, gde ulazi u sobu u kojoj je spavao Lorenco. I, premda ga to otkriće beše veoma ojadilo, on ipak, kao pametan čovek ne reče ništa i ne uradi ništa, nego u premišljanju i mozganju sačeka jutro. Čim je, pak, svanuo dan, on svojoj braći to ispriča i njih trojica, posle dužeg dogovaranja i savetovanja donesoše odluku da, kako bi srama poštedeli sebe i svoju sestru, preko toga pređu ćutke i da se drže tako kao da nijedan od njih nije ništa ni video ni čuo, dok ne dođe vreme da svoju sramotu zbrišu pre nego što bi iko mogao doznati za nju.

I, ostavši pri toj odluci, oni su se, po svom svakidašnjem običaju, i dalje sa Lorencom šalili i smejali se; ali, jednog dana, pošavši, tobože, u šetnju izvan grada, povedoše Lorenca sa sobom i na jednom osamljenom i, po njihovom mišljenju podesnom mestu, ubiše ga i zakopaše u zemlju, tako da ih niko nije video. Pošto su se vratili u Mesinu, oni su svakome ko bi se za njega raspitivao odgovarali da su ga poslali nekuda radi nekih poslova. I svi su u to verovali, jer u često imali običaj da ga šalju tamo i ovamo.

Pošto se Lorenco ne vraćaše, Lizabeta, zabrinuta što se toliko dugo zadržao, poče često braću pitati za njega; jednog dana, kada im se opet beše obratila takvim pitanjem, jedan od njih joj reče:

„Šta znači to? Šta je tebi Lorenco, te se toliko raspituješ za njega? Ako još jednom upitaš tako što, daćemo ti odgovor kakav zaslužuješ.“

Tužna, ožalošćena i ispunjena neizvesnošću i strepnjom, ona se za njega nije više raspitivala, ali je svake noći, gorko plačući što ga nema, prolivala čitave potoke suza, dozivala ga po imenu i preklinjala ga da dođe. Tako je stalno čekala, provodeći svoj život, u tuzi i jadu.

Jedne noći, pošto je mnogo plakala i plačući zaspala, ona usni Lorenca. Kao došao on k njoj, sav bled, raščupan i u poderanoj odeći i kao reče joj:

„Oh, Lizabeta, ti me neprestano dozivaš i strahovito me prekorevaš svojim suzama što ne dolazim. Stoga znaj da je ne mogu da se vratim, jer su me tvoja braća ubila poslednjeg dana kada si me videla.“

Onda joj je označio mesto gde su ga ukopali, kazao joj da ga više ne doziva, i zatim ga je nestalo.

Probudivši se, devojka u taj san poverova kao u javu, te stade gorko plakati. Kad je potom izjutra ustala, ona, ne usuđujući se da išta kaže svojoj braći, odluči da ode na označeno joj mesto, kako bi se uverila da li je istinito ono što je u snu videla; i, pošto je dobila dopuštenje da može malo prošetati izvan grada, ona, u pratnji jedne žene, koja je ranije bila kod njih i od koje nije nikada ništa tajila, ni časka ne oklevajući, otide tamo, razgrnu suho lišće, kojega je bilo tu, stade otkopavati zemlju gde je bila najmekša, te nakon kratkog vremena naiđe na mrtvo telo svog dragana, koje se još ne beše počelo raspadati, i tako vide da se njen san obistinio.

Premda je zbog toga bila tužnija nego ikoja žena ikada i zbog čega drugoga, ona je videla da tu plač nije na svom mestu. Njoj bi najmilije bilo da to mrtvo telo odnese odatle, te da ga u dostojniji grob ukopa; ali, znajući da to ne može učiniti, ona nožem odrubi njegovu glavu kako je znala i umela, uvije u ubrus, zemlju nabaca na ostatak leša, uvijenu glavu spusti služavci u kecelju, pa se udalji sa tog mesta, pazeći da je niko ne vidi, i ode kući.

Čim je tamo stigla, zatvori se zajedno sa glavom u svoju sobu, briznu u plač, svu je obli suzama i po tisuću puta poljubi je sa svih strana. Zatim uze poveću saksiju, jednu od onih saksija u koje se sada sadi bosiljak, stavi u nju glavu, uvijenu u čisti ubrus, preko nje napuni saksiju zemljom, u ovu zasadi nekoliko stručaka salernskog bosiljka i stade je zalivati samo vodom od ruža ili od pomorandžinog cveća i svojim suzama. Ubrzo potom ona beše uobičajila da pokraj te saksije sedi i s najvećom čežnjom u nju gleda, pošto ona u sebi skrivaše njenog Lorenca. A i kad bi je se dugo nagledala, ona bi otpočela plakati i plakala bi dok god suzama ne natopi ceo bosiljak. Nešto zbog uporne i duge nege, a nešto zbog masnoće zemlje, što ju je davala glava koja se raspadala, bosiljak se razvije bujno i stade divno mirisati. Pošto je ona to činila neprestano, nju u tome zapaziše njeni susedi, koji se nisu mogli dovoljno načuditi što joj lepota iščezava i oči se gase, te o tome izvestiše njenu braću, rekavši im:

„Mi smo gledali kako to ona čini iz dana u dan.“

Kad su braća to čula i u istinitost toga uverila se, oni je nekoliko puta žestoko pokaraše; ali, kad to ništa nije pomoglo, krišom joj oduzeše njenu saksiju. Videći da u njenoj sobi više nema saksije, ona ih srdačno stade moliti da joj je vrate, pa, pošto oni to ne htedoše da učine, jadna devojka se od tuge i plača razbole i u svojoj bolesti nastavi da traži saksiju sa bosiljkom.

Mladi ljudi začudiše se tom njenom upornom zahtevu, te stoga odučiše da vide šta ima u toj saksiji; i kad su iz nje istresli zemlju, ugledaše ubrus i u njemu glavu, koja se oš ne beše raspala toliko da po njenoj kovrdžavoj kosi ne bi mogli poznati da je to Lorencova. Zaprepašćeni time, oni se pobojaše da bi se za njihov zločin moglo doznati, pa stoga tu glavu oprezno zakopaše u zemlju, a zatim, ne rekavši nikome ništa, iz Mesine otidoše u Napulj.

Mlada devojka, koja je neprestano uz plač tražila samo svoju saksiju sa bosiljkom, umre plačući, te tako se završi njena nesrećna ljubav.

Izvor: Đovani Bokačo, „Dekameron“, preveo Momčilo Savić.
Slika: Sandro Botičeli, „Mojsijeva mladost“ (Sikstinska kapela), 1482.

Horhe Luis Borhes: „Asterionov dom“

I kraljica donese na svet sina kome nadenuše ime Asterion.
Apolodor, „Biblioteka“, III, I

Znam da me optužuju zbog oholosti, i možda zbog mizantropije, i, možda, zbog bezumlja. Te optužbe (za koje ću ih ja kazniti kad bude došao čas) smešne su. Istina je da ja iz svoje kuće ne izlazim, ali istina je i da su njena vrata, čiji je broj beskrajan (1)‚ otvorena danonoćno ljudima i zverima. Neka uđe ko hoće. Taj ovde neće naći ženstvenu raskoš niti čudnu velelepnost palata već mir i samoću. Naći će kuću kakve nigde nema na Zemljinom šaru. (Lažu oni koji tvrde da u Egiptu postoji slična.) Čak i klevetnici priznaju da u kući nema nikakvog nameštaja. Druga smešna tvrdnja je da sam ja, Asterion, sužanj. Treba li da ponovim da nijedna vrata nisu zatvorena, da dodam da nema nijedne jedine brave? Uostalom, jednog dana pred veče izišao sam na ulicu. Ako sam se vratio pre no što je pala noć, učinio sam to zbog straha koji su mi ulila lica prostoga sveta, lica bezbojna i pljosnata, kao dlan. Sunce je već bilo zašlo, ali neutešni plač jednog deteta i prostačko zapomaganje svetine bili su znak da su me prepoznali. Ljudi su preklinjali, bežali, bacali mi se pred noge. Neki su se penjali ka hramu Dvostruke sekire, neki su skupljali kamenje. Jedan čovek se, čini mi se, sakrio u moru. Mati mi nije bila kraljica uzalud; sa prostim svetom se ne mogu pomešati, iako to moja skromnost želi.

Činjenica je da sam jedinstven. Ne zanima me šta jedan čovek može da saopšti drugim ljudima; kao onaj filozof i ja smatram da se veštinom pisanja ništa ne može preneti. Za dosadne i proste sitnice nema mesta u mome duhu, koji je predodređen za velike stvari. Ja nikad nisam zapamtio razliku između dva slova. Neko plemenito nestrpljenje nije mi dalo da naučim da čitam. Ponekad zažalim, jer noći i dani su dugi.

Naravno, meni zabave ne nedostaju. Sličan ovnu koji se sprema da nasrne, ja jurim po kamenim hodnicima sve dok se ne srušim, ošamućen. Krijem se u senci čatrnje ili na zavijutku nekog hodnika i zamišljam da me gone. Padao sam sa ravnih krovova i dizao se sav krvav. Često se igram praveći se da sam zaspao, zatvorim oči i duboko dišem. (Neki put stvarno zaspim, neki put boja dana se promenila kad otvorim oči.) Ali od svih igara najviše volim igru drugog Asteriona. Pravim se da mi on dolazi u posetu, a ja mu pokazujem kuću. S velikim poštovanjem kažem mu: Sada se vraćamo na ono isto mesto na kome se ukrštaju hodnici, ili: Sada ulazimo u drugo dvorište ili: Znao sam da će ti se taj odved dopasti, ili Da vidiš čatrnju sa peskom, ili: Videćeš kako se podzemna galerija račva. Neki put ja pogrešim i obojica se slatko smejemo.

Nisam samo izmislio te igre; razmišljao sam i o kući. Svi delovi kuće ponavljaju se mnogo puta, svako mesto je drugo mesto. Nema jedne čatrnje, jednog dvorišta, jednog pojila, jednih jasala; ima četrnaest (bezbroj) jasala, pojila, dvorišta, čatrnja. Kuća je po meri sveta, tačnije: ona je svet. Ipak, kada mi dosade dvorišta s čatrnjom i prašnjave galerije od sivog kamena, ja izađem na ulicu i posmatram hram Dvostruke sekire i more. To nisam shvatio sve dok mi noćna vizija nije otkrila da mora i hramova ima takođe četrnaest (bezbroj). Sve stvari postoje više puta, četrnaest puta, ali dve stvari na svetu izgleda postoje samo jednom: gore, mutno sunce; dole, Asterion. Možda sam ja stvorio zvezde i sunce i ogromnu kuću, ali se toga ne sećam.

Svakih devet godina u kuću ulazi devet ljudi da bih ih ja oslobodio svakog zla. Čujem njihove glasove u dnu kamenih hodnika i veselo trčim da ih potražim. Ceremonija traje nekoliko minuta. Jedan za drugim padaju, a ja ne okrvavim ruke. Ostaju tamo gde su pali. Njihovi leševi pomažu mi da razlikujem hodnike. Ne znam ko su, ali znam da je jedan od njih, u samrtnom času, prorekao da će jednom doći moj spasitelj. Od tog vremena samoća mi ne zadaje bol, jer znam da moj spasitelj postojii da će se jednom dići iz prašine. Kad bih mogao čuti sve šumove ovoga sveta, razaznao bih njegove korake. Voleo bih da me odvede na neko mesto gde ima manje hodnika i manje vrata. Kakav će biti moj spastelj? pitam se. Hoće li biti bik ili čovek? Možda će biti bik sa ljudskim likom? Ili će biti kao ja?

Jutarnje sunce blistalo je na bronzanom maču. Na njemu nije bilo tragova krvi.

„Hoćeš li mi verovati, Arijadna?“ – reče Tezej. „Minotaur se gotovo nije branio.“

.

Citat: (1) U originalu piše četrnaest, ali mnogi razlozi idu u prilog tome da u Asterionovim ustima ovaj broj znači beskonačnost.

Izvor: Horhe Luis Borhes: „Iščekivanje i druge priče“, preveo Radivoje Konstantinović, Zavod za udžbenike, Beograd, 1999.

Slika: George Frederic Watts: „The Minotaur“, 1885.

Edgar Alan Po – „Crni mačak“

Ne očekujem, niti zahtevam, da neko poveruje u ovu neverovatnu, a ipak tako jednostavnu priču koju se spremam da zabeležim. Stvarno bih bio lud da to očekujem, kada i moja čula odbacuju sopstvena opažanja. Ipak, lud nisam – a sasvim sigurno ni ne sanjam. Ali kako ću sutra umreti, danas ću rasteretiti dušu. Moja namera je da svetu izložim, jasno i glasno, ne komentarišući, niz običnih porodičnih događaja. Njihove posledice su bili užasi, muke i, napokon, moja propast. Ipak, neću ni pokušavati da ih tumačim. Za mene su bili čisti užas dok će nekima pre biti opskurni nego strašni. U budućnosti će se naći neki um koji će svesti moja priviđenja na svakodnevni nivo – neki um, smireniji, logičniji, i manje uzbuđen od moga nazreće, u okolnostima koje sam izneo u strahu, ništa drugo do običnog sleda sasvim prirodnih uzroka i posledica.

Od ranog detinjstva primećena je blagost i humanost moje prirode. Nežnost moga srca bila je tako očita da je izazivala podsmeh mojih drugara. Posebno sam bio naklonjen životinjama, a roditelji su mi udovoljavali velikim izborom kućnih ljubimaca. Sa njima sam provodio najveći deo vremena, i nikada nisam bio srećniji nego kada sam ih hranio i mazio. Ta osobina moga karaktera razvijala se tokom odrastanja, a u punoletstvu je postala glavni izvor mog zadovoljstva. Onima koji su gajili ljubav prema vernom i pametnom psu, neću imati problem da objasnim prirodu ili snagu zadovoljstva kakvu taj odnos pruža. Ima nešto u nesebičnoj i samopožrtvovanoj ljubavi životinje, što ide pravo u dušu onoga koji je često bio u prilici da testira površnost prijateljstva i lažnu vernost svakidašnjeg čoveka.

Oženio sam se rano, i imao sreću da u svojoj ženi pronađem karakter koji nije bio u suprotnosti sa mojim sopstvenim. Uočivši moju sklonost ka kućnim ljubimcima, nije propuštala nijednu priliku da mi nabavi najdopadljivije vrste. Imali smo ptice, zlatne ribice, dobrog psa, zečeve, malog majmuna, i jednog mačka.

Mačak je bio upadljivo krupna i lepa životinja, potpuno crna, i iznenađujuće pronicljiva. Kad već govorimo o njegovoj pameti, moja žena, koja je bila sujeverna, pravila je česte aluzije na drevno narodno mišljenje, po kome se smatralo da je svaka crna mačka prerušena veštica. Nikada nije bila previše ozbiljna po tom pitanju – i to spominjem ne iz nekog posebnog razloga, već zato jer mi je sada palo na pamet.

Pluton – tako se zvao mačak – bio je moj najdraži ljubimac i drug za igru. Lično sam ga hranio, a on me je pratio po kući gde god bih krenuo. Imao sam čak i teškoće da ga sprečim da me prati po ulicama.

Naše prijateljstvo je, na ovaj način, trajalo nekoliko godina, tokom kojih je moja narav i karakter dejstvom zla neumerenosti (stidim se da priznam) iskusila radikalnu promenu na gore. Postajao sam, dan za danom, sve zlovoljniji, razdražljiviji, sve bezobzirniji prema tuđim emocijama. Dopustio sam sebi čak i da se nepristojnim jezikom obraćam svojoj ženi. Vremenom, trpela je i telesno nasilje. Moji ljubimci, naravno, umeli su da osete promene u mom ponašanju. Ne samo da sam ih zanemarivao nego sam ih i zlostavljao. Imao sam dovoljno obzira da se uzdržim i poštedim Plutona, ali sam zato bez dvoumljenja maltretirao zečeve, majmuna, čak i psa, kada bi mi slučajno, ili iz privrženosti, stali na put. Moja bolest je rasla u meni – zar ima teže bolesti od alkoholizma! – pa je čak i Pluton, koji je već omatorio, i postao i pomalo džangrizav, počeo da oseća posledice moje zle ćudi.

Jedne noći, vrativši se prilično pijan sa mojih gradskih lutanja, osetio sam da mačak izbegava moje prisustvo. Zgrabio sam ga, a on, u strahu od nasilja, zadade mi zubima površinsku ranu na ruci. Namah me obuze demon pomame. Nisam znao za sebe. Odjednom je moja izvorna duša izletela iz tela; više nego đavolska zloba, podstaknuta džinom, uzbudila je svaki fiber moga tela. Uzeo sam perorez iz džepa kaputa, otvorio ga, zgrabio jadnu beštiju za vrat, i okrutno mu iskopao oko iz duplje! Crvenim, gorim, tresem se dok zapisujem ovu gnusnu svirepost.

Sa jutrom, kada mi se vratio razum – posle prespavanih uzbuđenja noćnog razvrata – obuze me osećanje delom užasa, a delom kajanja, za zločin koji sam skrivio; ali je bilo, u najmanju ruku, slabo i neodređeno, tako da mi je duša ostala nedirnuta. Okrenuo sam se preterivanju, i uskoro sam vinom utopio svako sećanje na učinjeno delo.

U međuvremenu, mačak se lagano oporavio. Istina, duplja iskopanog oka bila je užasan prizor, ali životinja makar nije više trpela bolove. Išao je po kući kao i obično, ali bi, što je bilo za očekivati, na moju pojavu šmugnuo u paničnom strahu. U duši mi je ostalo još blagosti onog starog mene, pa sam u početku tugovao zbog očigledne averzije stvorenja koje me je do nedavno toliko volelo. Ali taj osećaj je brzo zamenjen besom. A onda me je, kao konačni i neopozivi poraz, obuzeo duh perverznosti. O takvom raspoloženju filosofija ne govori. Ništa više nisam uveren da je duša živa, nego da je izopačenost jedan od primitivnih pokretača čovekovog srca – jedna od onih neodvojivih iskonskih osobina, ili osećanja, koje formiraju karakter čoveka. Ko nije sto puta zatekao sebe kako čini rđav ili besmislen čin, bez razloga, osim zbog toga što zna da ne bi trebalo? Nemamo li stalnu sklonost, uprkos razlozima zdravog razuma, da kršimo zakon, samo zbog toga što znamo da je zakon? Taj izopačeni duh me je konačno porazio. Ta neshvatljiva težnja duše da iskušava sebe, da se preispituje, da greši greha radi podstakla me je da nastavim i konačno privedem kraju zlo koje sam naneo bezazlenoj životinji. Jednog jutra hladnokrvno sam mu nabacio omču oko vrata, i obesio ga o granu drveta; obesio sam ga sa suzama u očima i gorkim kajanjem u srcu, obesio sam ga zato jer sam znao da me voli, i zato jer mi nije dao nikakvog povoda, obesio sam ga jer sam znao da činim greh, smrtni greh koji će mi ugroziti besmrtnu dušu poslavši je, ako je takva stvar uopšte moguća, van domašaja beskonačne milosti najmilosrdnijeg i najstrašnijeg Boga.

U noći nakon dana kada se desio ovaj grozni čin, probudila me je iz sna uzbuna na požar. Sve zavese iznad kreveta bile su u plamenu. Cela kuća je buktala. Teškom mukom smo moja žena, sluga, i ja, uspeli da pobegnemo iz ognja. Šteta je bila ogromna. Moje celokupno zemaljsko bogatstvo bilo je progutano vatrom, i od tada se prepustih očaju.

Bilo bi suludo kada bi tražio vezu između uzroka i posledice – zverstva koje sam počinio i katastrofe. Ja samo iznosim sled događaja – i ne želim da izostavim nijednu kariku. Dan posle požara posetio sam ruševine. Svi zidovi, sa izuzetkom jednog, bili su urušeni. Taj izuzetak je bio ne previše debeo pregradni zid na sredini kuće, na koji se naslanjalo uzglavlje mog kreveta. Malter je u velikoj meri odoleo dejstvu vatre – tu činjenicu pripisujem tome što je zid bio nedavno omalterisan. Ispred zida okupila se gomila komšija, a mnogi su sa revnosnom pažnjom ispitivali jedan određeni deo zida. Reči kao „čudno!“, „neviđeno!“ i ostali slični izrazi, izazvali su mi pažnju. Prišao sam i video, plitko uklesanu na beloj površini zida, konturu velike mačke. Utisak je bio pojačan zaista neobičnom vernošću. Oko vrata životinje visilo je uže.

Kada sam prvi put ugledao tu prikazu – ne znam kako drugačije da je nazovem – moje zaprepašćenje i strah bili su ogromni. Ali vremenom sam se oporavio. Setio sam se da sam mačka obesio o granu drveta u bašti u blizini kuće. Za vreme požara, bašta se brzo ispunila masom spremnom da pomogne, iz koje je sigurno neko skinuo životinju sa drveta i ubacio je kroz otvoren prozor u moju sobu. To je najverovatnije urađeno sa namerom da me probudi iz sna. Rušenje ostalih zidova utisnulo je žrtvu moje okrutnosti u supstancu sveže nanešenog maltera; kreč iz maltera i vatra, sa amonijakom iz lešine, obrazovali su portret koji sam video.

I mada sam tako objasnio svom razumu, ako ne i savesti, čudnu činjenicu koju sam ispričao, ipak je ostavila dubok trag u mojoj mašti. Mesecima nisam mogao da se oslobodim priviđenja mačka; i u tom periodu, u duši mi se javio neki poluosećaj, koji je, iako to nije bio, ličio na kajanje. Otišao sam toliko daleko žaleći mačka, da sam se, po bednim svratištima koja sam često posećivao, osvrtao tražeći ljubimca iste vrste i sličnog izgleda, koji bi popunio njegovo mesto.

Jedne noći dok sam poluošamućen sedeo u jazbini više no zloglasnoj, iznenada mi pažnju privuče neki crni predmet koji je ležao na jednoj od velikih bačvi ruma ili džina, koje su činile glavnu opremu prostorije. Zurio sam neprestano nekoliko minuta u vrh bačve, i bio iznenađen da ga ranije nisam primetio. Priđoh i dotaknuh ga rukom. Bio je to crni mačak, vrlo krupan, krupan skoro kao Pluton, i ličio je na njega u celini osim u jednom detalju. Pluton nije imao nijednu belu dlaku na celom telu, a ovaj mačak je imao veliku nepravilnu belu mrlju, koja mu je pokrivala skoro celu površinu grudi.

Pod mojim dodirima podigao se odmah, protrljao se o moju ruku glasno predući, vidno obra-dovan mojom pažnjom. To je bilo upravo onakvo stvorenje kakvo sam tražio. Ponudio sam gazdi da ga otkupim; ali on nije polagao nikakvo pravo na njega, niti je o njemu išta znao, niti ga je ikada ranije video.

Nastavio sam da ga mazim, i kada sam pošao kući, mačak je pokazivao da je voljan da me prati. Dozvolio sam mu, usput se povremeno saginjući da ga pomazim. Kada je stigao u kuću odmah se odomaćio, momentalno postavši veliki ljubimac moje žene.

Što se mene tiče, osetio sam da u meni počinje da se javlja neprijateljstvo prema njemu. To je bilo potpuno suprotno od očekivanog; nisam znao ni kako, ni zašto – ali njegova očigledna privrženost bila mi je odvratna i dosadna. Lagano je to osećanje gnušanja i dosade preraslo u jetku mržnju. Izbegavao sam to stvorenje; osećanje srama i sećanje na moj prethodni okrutni čin, sprečavalo me je da ga fizički zlostavljam. Nekoliko nedelja ga nisam ni ćušnuo, ni ugrozio na neki drugi način; ali postepeno, vrlo postepeno, počeo sam da ga gledam sa beskonačnim gađenjem i da izbegavam njegovo odvratno prisustvo, kao da je zarazan.

Nesumljivo je da je moju mržnju pojačalo to što sam, sledećeg jutra pošto sam ga doveo u kuću, otkrio da, poput Plutona, nema jedno oko. Ta okolnost ga je omilila mojoj ženi, koja je, kao što sam već rekao, u velikoj meri imala ono ljudsko razumevanje, što je nekada bila i moja prepoznatljiva osobina, i izvor mnogih jednostavnih i nevinih zadovoljstava.

Kako je rasla moja odvratnost prema mačku, tako je rasla njegova privrženost meni. Pratio me je u stopu, istrajnošću koju bi čitalac teško mogao da shvati. Kada bih seo, zavukao bi mi se ispod stolice ili skočio u krilo, odvratno se umiljavajući. Ako bih ustao da prošetam, zaplitao bi mi se među noge, skoro me obarajući, ili se, zarivajući svoje duge i oštre kandže u tkanje mog odela, verao na moje grudi. U takvim trenucima, mada sam želeo da ga smoždim jednim udarcem, sam se uzdržavao, delom zbog sećanja na predhodni zločin, ali uglavnom – dozvolite mi da bez oklevanja priznam – zbog silnog straha od životinje koji sam osećao.

To nije bio strah od fizičkog ugrožavanja, a opet ne znam kako da ga drugačije definišem. Skoro da me je sramota da priznam, čak i u ovoj zatvorskoj ćeliji, da su strah i užas kojima me je ova životinja ispunjavala, uvećavani ničim drugim do najstrašnijom fantazijom koju je moguće zamisliti. Žena mi je više no jedanput skrenula pažnju, na prirodu bele mrlje, o kojoj sam već pričao, koja je predstavljala jedinu vidljivu razliku između ove čudne zverke i one koju sam ubio. Čitalac će se setiti da je taj beleg, veliki i u početku bezobličan, sada skoro neprimetno, postepeno dobio prepoznatljiv oblik, koji je moj mozak dugo odbijao da prihvati. Sada je ličio na stvar koju oklevajući imenujem i zbog koje sam strepeo i gnušao se beštije, i otarasio bih je se samo da sam se odvažio – imao je sada konture odvratne, užasne stvari – VEŠALA! – te tužne i užasne alatke grozote i zločina – mučenja i smrti!

I jesam li sada bio zaista bedniji od bede ljudske vrste. A bezdušna životinja – čijeg sam sabrata onako prezrivo satro – bezdušna životinja je zadavala meni – meni, čoveku, oblikovanom po obličju svemogućeg Boga – tolike nesnošljive probleme! Avaj! ni danju ni noću sebi nisam nalazio blaženog odmora! Tokom dana stvorenje me nije ostavljalo samog ni na tren; a noću sam se svaki čas budio iz snova neopisivog užasa, da osetim vreli dah tog čuda na svom licu i njegovu težinu na grudima – otelovljenu noćnu moru koju nisam imao snage da otresem – večito naleglu na moje srcel

Pod takvim pritiskom, poklekli su nejaki ostaci dobrog u meni. Zle misli su mi nastanile dušu – najgrešnije i najcrnje misli. Ćudljivost mog ponašanja porasla je do nivoa da sam mrzeo sve i svakoga na svetu, dok je moja trpeljiva žena, avaj! bila izložene mojim naglim, čestim, i neobuzdanim ispadima gneva kojima sam se nekontrolisano prepuštao.

Jednog dana mi se, radi nekog kućnog posla, pridružila u podrumu stare kuće, u kojoj smo živeli zbog našeg siromaštva. Mačak me je pratio niz strme stepenice i, zamalo me oborivši naglavačke, razjario do ludila. Podigao sam sekiru, zaboravivši u besu na detinjasti strah koji mi je do tada paralisao ruku, usmerio sam udarac koji bi bio fatalan, da je bio zadat precizno kako sam želeo. Ali zadržala ga je ruka moje žene. Razjaren njenim mešanjem, besom većim od demonskog, istrgao sam ruku iz njenog stiska i zabio joj sekiru u mozak. Pala je, na mestu mrtva, bez jauka.

Počinivši grozan zločin, sabrah se brzo, i bez kolebanja se posvetih zadatku da uklonim telo. Znao sam da ni tokom dana, ni noći, ne mogu da ga premestim van kuće, a da ne rizikujem da me opaze komšije. Mnogi planovi su mi padali na um. Jedno vreme sam hteo da usitnim leš na komade i da ih kasnije uništim vatrom. Posle toga sam odlučio da iskopam grob u podrumu. Razmatrao sam i da je ubacim u bunar u dvorištu; da je spakujem u kutiju, po protokolu, kao robu, i pozovem nosača da iznese paket iz kuće. Napokon sam izabrao najbolje rešenje od svih. Rešio sam da leš zazidam u podrumu – kao što je zabeleženo da su sa svojim žrtvama radili kaluđeri u srednjem veku.

Za tu svrhu podrum je bio sasvim podesan. Zidovi su bili slabo ozidani, i kako je nedavno bio omalterisan, vlaga u vazduhu nije dozvolila da se malter dovoljno stegne. Štaviše, na jednom zidu bio je ispust, ranije predviđen za kamin, koji se sada uklapao u moj plan. Nimalo nisam sumnjao da mogu da povadim cigle, umetnem leš, i da zazidam sve ponovo, a da niko ne primeti ništa sumnjivo.

I u toj proceni nisam pogrešio. Koristeći ćuskiju, lako sam povadio cigle, pažljivo oslonio telo, podupro ga o unutrašnji zid, dok sam malo više muke imao da vratim celu konstrukciju u pređašnje stanje. Pripremivši kreč, pesak i kudelju, sa najvećom pažnjom umešao sam malter, tako da se nije nimalo razlikovao od starog, i tom smesom prešao preko naslaganih cigli. Kada sam završio, osetio sam zadovoljstvo zbog uspešnog posla. Na zidu se nije videla nikakava spoljašna promena. Šut sa poda pokupio sam sa minucioznom pažnjom. Pogledavši oko sebe trijumfalno, rekoh sebi „Može se reći da moj rad nije bio uzaludan.“

Sledeći korak je bio da potražim beštiju koja je bila razlog za ovoliki jad; jer, čvrsto sam odlučio da je usmrtim. Da sam toga trena bio u stanju da je pronađem, ne bi bilo nikakve dileme o njenoj sudbini; ali prepredena životinja upozorena žestinom mog prethodnog izliva gneva uskratila mi je svoje prisustvo dok sam u takvom raspoloženju. Nemoguće je opisati, ili zamisliti, duboki, blaženi osećaj olakšanja koji mi je zbog odsustva te grozne kreature napunio grudi. Nije se pojavila ni tokom noći – i tako sam barem jednu noć od njenog ulaska u kuću spavao spokojno i čvrsto; spavao, iako mi je teret ubistva ležao na duši!

Drugi i treći dan su prošli, a moj mučitelj se još nije pojavljivao. Disao sam kao slobodan čovek. Čudovište je, u strahu, napustilo kuću zauvek! Više nisam morao da strepim! Mojoj sreći nije bilo kraja! Tajna mog mračnog čina nije me mnogo uznemiravala. Neka ispitivanja su sprovedena, no na njih je odgovoreno spremno. Čak je započet i pretres – ali naravno da ništa nije imalo da se nađe. Na svoju buduću sreću počeo sam da gledam kao na sigurnu stvar.

Četvrtog dana po ubistvu, neočekivano je došla grupa policajaca i nastavila sa detaljnim pretresom kuće. Siguran u nemogućnost da se moje skrovište otkrije, nisam se osećao nimalo neprijatno. Policajci me pozvaše da im se pridružim u pretresu. Nije im promakao ni jedan budžak, ni jedan ćošak nije ostao neistražen. Ukupno, tri ili četiri puta su silazili u podrum. Nijedan mišić mi nije zadrhtao. Srce mi je kucalo mirno, kao kad neko spava snom pravednika. Koračao sam podrumom od zida do zida. Ruke sam prekrstio preko grudi, i mirno šetkao tamo-amo. Policija je bila zadovoljena i spremali su se da pođu. Radost u mojoj duši je bila prevelika da bih je obuzdao. Goreo sam od želje da likujući kažem makar jednu reč i da se dvostruko obezbedim u njihovoj uverenosti da sam nevin.

„Gospodo,“ rekoh na kraju, popevši se na stepenice, „radostan sam što sam razvejao vaše sumnje. Želim vam svako dobro i ubuduće malo više učtivosti u ophođenju. Uzgred da kažem, gospodo, ovo – ovo je je vrlo solidno sazidana kuća.“ (U mahnitoj želji da kažem nešto nonšalantno, jedva da sam znao šta uopšte govorim.) – „I ako mogu da dodam odlično sazidana kuća. Ovi zidovi – zar odlazite, gospodo? – ovi zidovi su odlično sastavljeni“; i u bezumnom razmetanju, udarih snažno štapom koji sam držao u ruci, baš po delu zida iza kojeg je stajalo telo izabranice moga srca.

Neka me Bog zaštiti i spasi od kandži Đavola! Još ni eho mog udarca nije utihnuo kad mu iz unutrašnjosti groba odgovori glas – u početku prigušenim i isprekidanim krikom, poput jecaja deteta, koji je naglo prerastao u dugačak, glasan, neprekinut lelek, potpuno nenormalan i neljudski – krik – jauk, delom od užasa, delom zbog pobede, kakav se može izdići samo iz pakla, sjedinjen iz grla prokletih u njihovoj agoniji i demona koji slave uništenje.

Besmisleno je i da pričam šta mi je bilo u glavi. Obeznanjen, zaneo sam se prema suprotnom zidu. Za trenutak, policajci na stepenicama zastadoše nepomično, ukopani u užasu i strahopoštovanju. Već u sledećem trenu, tuce snažnih ruku zatreštalo je po zidu. Leš, već uveliko načet raspadanjem i ulepljen zgrušanom krvlju, stajao je uspravno pred očima posmatrača. Na njegovoj glavi, razjapljenih crvenih čeljusti i jednim užagrenim okom, sedela je grozna zver čija lukavstva su me navela na zločin a izdajnički glas predao krvniku. Bio sam zazidao čudovište unutar grobnice!

Preveo: Nebojša Todorović

Izvor: Edgar Alan Po, „Priče tajanstva i mašte“, preveli Svetislav Stefanović, Andrej Vijatov, Nebojša Todorović, Tisa, Beograd 2010.

Mario Benedeti: „Noć rugoba“

I

Oboje smo ružni. Ali ne na uobičajen način. Još od osme godine kada su je operisali, ona ima rasekotinu duž obraza. Moj odvratni ožiljak pored usta potiče od jedne teške opekotine s početka puberteta.

Ne može se reći da imamo umiljate oči; ne možemo se pohvaliti ni tim svetionicima pravednosti pomoću kojih rugobe ponekad uspevaju da pobegnu u lepotu. Ne, ni u kom slučaju. I njene i moje oči ispunjene su zlovoljom i odražavaju pomirenost sa kojom podnosimo našu zlu kob. Verovatno nas je to i spojilo. Možda „spojilo“ i nije baš prava reč. U svakom slučaju, sjedinila nas je neizmerna mržnja koju oboje osećamo prema sopstvenom licu.

Prepoznali smo se na ulazu u bioskop, dok smo stajali u redu očekujući da na platnu ugledamo bića iz sveta lepote. Tu smo se prvi put i osmotrili, ali sa nekom turobnom naklonošću; tu smo, već na prvi pogled, zapazili da smo oboje usamljeni. U redu su stajali po dvoje, i uistinu predstavljali prave parove: supružnici, verenici, bake i deke, i ko sve ne! Svi oni – držeći se za ruku ili pod ruku – imali su nekoga. Samo njene i moje ruke bile su slobodne i zgrčene.

Uzajamno smo osmotrili naše nakaznosti, pažljivo, bezobzirno i bez znatiželje. Pređoh pogledom preko rasekotine na njenom obrazu, pun drskog samopouzdanja koje mi je ulivao moj sprženi obraz. Nije se osmehnula. Svidelo mi se to što je čvrsta i što mi je na moj pogled uzvratila jednim detaljnim pregledom moje zategnute, blistave, ćosave, stare opekotine.

Napokon smo ušli. Seli smo u susedne redove. Ona nije mogla da me vidi, ali iz pomrčine ja sam mogao da razaznam njenu plavu kosu i rumeno, pravilno uvo. Bilo je to uvo sa njene normalne strane.

Sat i četrdeset minuta divili smo se lepoti grubog junaka i nežne junakinje. Ja sam bar sposoban da volim lepotu. Mržnju čuvam za svoje lice i za Boga. Takođe i za lica drugih rugoba, drugih nakaza. Možda bi trebalo da osećam samilost, ali ne mogu. Nakaze su za mene poput ogledala. Ponekad se zapitam kakav bi bio mit da je Narcis imao rasekotinu duž obraza, ili da mu je kiselina ispržila lice, da mu nedostaje pola nosa, ili da ima šav na čelu.

Sačekao sam je na izlazu; koračao sam nekoliko koraka uz nju i potom progovorio. Kada je zastala i pogledala me, imao sam utisak da se dvoumi. Pozvao sam je u kafanu ili poslastičarnicu da malo popričamo. Neočekivano je pristala.

Poslastičarnica je bila krcata, ali u taj mah oslobodili su jedan sto. Dok smo prolazili, iza nas su ostajali znaci, pokreti iznenađenja. Moje antene su prilično pripremljene za hvatanje te bolesne radoznalosti, tog nesvesnog sadizma ljudi čije je lice čudesno uobičajeno i simetrično. Ali, ovaj put nije mi bila potrebna ta bolesna intuicija jer su moja čula beležila šapat, kašljucanje, lažnu promuklost. Jedno nakazno lice svakako privlači pažnju; ali dve rugobe zajedno predstavljaju svojevrstan spektakl; to je nešto što treba gledati u društvu, zajedno sa nekim (ili nekom) od onih lepolikih, sa kojima vredi proživeti svoj vek.

Smestili smo se, poručili dva sladoleda i ona je imala hrabrosti (to mi se dopalo) da izvadi iz tašne ogledalce i popravi kosu. Svoju lepu kosu.

„Kako ti se čini?“ upitao sam je.

Ona skloni ogledalo i osmehnu se. Brazda na licu promeni oblik.

„Mesto kao i svako drugo“, reče, „ni bolje ni gore.“ Raspričali smo se. Za sledećih sat i po morao sam da poručim još dve kafe kako bih opravdao naše zadržavanje. Odjednom sam shvatio da nas dvoje razgovaramo sa bolnom otvorenošću koja je pretila da prevaziđe iskrenost i da pređe u licemerstvo. Reših da idem do kraja.

„Osećate se isključenom iz života, zar ne?“

„Da“, odgovori ona posmatrajući me.

„Divite se lepima, normalnima. Voleli biste da imate pravilno lice kao ona lutkica sa Vaše desne strane, mada ste Vi pametni, a ona, sudeći po osmehu, neizmerno glupa.“

„Da.“

Prvi put da nije izdržala moj pogled.

„I ja bih voleo. Postoji jedna mogućnost, razumete li, da Vi i ja nešto postignemo.“

„Kao, na primer, šta?“

„Kao, na primer, ljubav, do đavola. Ili barem slaganje. Nazovite to kako hoćete, ali šansa postoji.“ Ona nabra obrve. Nije želela lažne nade.

„Obećajte mi da me nećete smatrati za budalu.“

„Obećavam.“

„Šansa je da odemo u noć. U mrklu noć. U savršeni mrak. Razumete li me?“

„Ne.“

„Morate me shvatiti! Mrkli mrak. Tamo gde me Vi nećete videti, gde ja Vas neću videti. Zar niste znali da imate lepo telo?“ Osmehnula se, a ožiljak na obrazu postao je grimizan.

„Živim sam, tu blizu, u jednom stanu.“

Ona podiže glavu, radoznalo i ispitivački me pogleda bezuspešno pokušavajući da dođe do nekog zaključka.

„Hajdemo“, reče.

II

Ne samo da sam ugasio svetlo nego sam navukao i dvostruku zavesu. Čuo sam njeno disanje. Nije to bilo neko mukotrpno disanje. Odbila je moju pomoć pri svlačenju.

Nisam video ništa, baš ništa. Ali, mogao sam da je zamislim nepomičnu, u iščekivanju. Pažljivo pružih ruku da pronađem njene grudi. Taj dodir mi je ulio snagu. Video sam njen stomak, njen čupavi brežuljak. I njene ruke su videle mene.

U tom trenutku shvatio sam da, zbog nje i zbog sebe, moram da razbijem tu laž koju sam sam stvorio. Ili, koju nameravam da stvorim. Bilo je to kao blesak munje. To nismo bili mi. Nismo.

Trebalo je da se naoružam svom svojom hrabrošću, i to sam i učinio. Ruka mi je lagano pošla ka njenom licu, pronašla jezivu brazdu i započela mirno, ubedljivo milovanje. U stvari, moji prsti (u početku malo drhtavi, a potom potpuno mirni) prešli su bezbroj puta preko njenih suza.

Tada, kada sam najmanje očekivao, njena ruka je dotakla moje lice, i prešla jednom, zatim još jednom, preko ispupčenja na zategnutoj koži, tog ćosavog ostrva na mom nagrđenom licu.

Plakali smo do zore. Unesrećeni, blaženi. Tada sam ustao i razmakao dvostruku zavesu.

Prevod: Ksenija Bilbija i Milena Trobožec

Izvor: „Prosvetina antologija ljubavne priče“, priredio Mihajlo Pantić, Prosveta, Beograd, 2007.

Slika: Edvard Munk, „Par“, 1905.

Anton Pavlovič Čehov: „Šala“

1869752-sdgwoyrd-7

Vedro, zimsko popodne.. Mraz čvrst, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama i maljama iznad gornje usne. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, obložene otvoreno crvenom čovoj.

– Spustimo se, Nadežda Petrovna! – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni.

Ali Nađenjka se boji. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno dboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako ona reskira da se sruči u provaliju! Umreće, poludeće.

– Preklinjem vas! – velim ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!

Nađenjka najzad popušta, i ja po licu vidim da ona popušta s opasnošću po život. Ja je nameštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom, i mi se zajedno otiskujemo u bezdan.

Sanke lete kao kuršum. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče nas u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri.. Gle, gle, još trenut samo i izgleda – mi ćemo propasti.

– Ja vas volim, Nađa! – velim ja poluglasno.

Sanke počinju sve lakše da klize, huka vetra i zvrka šina nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje od straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše.. Ja joj pomažem da ustane. – Ni za šta na svetu drugi put ne smem – veli ona gledajući me krupnim očima punim straha.

– Ni za šta na svetu! Ja zamalo što nisam umrla!

Malo docnije, ona dolazi k sebi i eć mi upitno pilji u oči: da li sam ja kazao sve četri reči ili su joj se one samo pričinile u huci vihora? A ja stojim pord nje, pušim i pažljivo posmatram svoju rukavicu.

Ona me uzima pod ruku, i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su rečene one reči ili ne? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara kad ne treba, čeka, neću li ja otpočeti. O, koliko izraza na tom dragom licu, koliko izraza! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost..

– Znate šta? – veli ona, ne gledajući u mene.

– Šta? – pitam ja.

– Haj’te još jednom.. da projurimo.

Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i struču šine, i opet kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja joj govorim poluglasno:

– Ja vas volim, Nađenjka!

Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan,, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava – izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:

– U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo.

Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.

– Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.

– A meni.. meni se dpada ovo sankanje – veli ona, crveneći. Kako bi bilo još jedanput?

Njoj se „dopada“ ovo sankanje, a, međutim, sedajući u sanke, ona je kao i pre toga, bleda, jedva diše od straha, drhti.

Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem, i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim:

– Ja vas volim, Nađenjka!

I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečemu misli.. Ja je ispraćam sa sankama kući, ona se stara da ide lakše, usporava korake i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona upinja sama da ne kaže:

– Nije moguće da ih je izgovorio vetar! I ja neću da to govori vetar!

Sutradan ujutru ja dobijam cedulju: „Ako pođete danas na sankanje svratite po mene. N. “ I od tada ja i Nađenjka počinjemo svaki dan da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama, ja svaki put izgovaram poluglasno jedne iste reči:

– Ja vas volim, Nađenjka!

Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, leteti sa brega strašno je isto kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima o ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar.. Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio – svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima.. Zatim se ona bojažljivo penje kosom.. Strašno je da ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je po voj prilici rešila da pokuša: da li će čuti one zanosne, slatke reči, kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, sa otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta… „Zzzz“ .. zvrje šine. mČuje li nađenjka one reči, ja ne znam.. Ja vidim samo kako ona ustaje iz sanki iznemogla, slaba. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna čuje li nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata..

Ali dolazi i prolećni mesec mart.. Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi svoj sjaj i kravi najzad.

Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka ne može više da čuje one reči, pa i nema ko da ih izgovara, jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd – na duže, možda, zauvek.

Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sutonu u baštici, a od dvorišta, u kome stanuje Nađenjka, ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima.. Još je prilično hladno, na đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće, i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz pukotinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i diže tužni, očajnički pogled u nebo. Prolećni vetar joj duva pravo u bledo setno lice.. On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu, kad je ona slušala one četri reči, i lice joj je postajalo žalosno, žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza.. I sirota devojčica pruža obe ruke kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, kad prestane vetar, izgovaram poluglasno:

– Ja vas volim, Nađa!

Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, neobično divna.

A ja idem da se pakujem..

Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla – svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči „ja vas volim, Nađenjka“, nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu..

A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio…

Anton Pavlovič Čehov, „Šala“, prevod: M. M. Pešič, u: Prosvetina knjiga ljubavne priče, priredio Mihajlo Pantić, Prosveta, Beograd, 2007.

Akvarel: François-Henri Galland

Franc Kafka: „Mala basna“

Günter Brus - Aktion Ana, 1964

Günter Brus – Aktion Ana, 1964.

„Ah“, reče miš, „svet se svakoga dana sve više sužava. Isprva je bio toliko širok da me je bilo strah; trčao sam i trčao, i osetio se srećan kad sam najzad desno i levo u daljini video zidove; ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a onde u uglu čeka klopka u koju ću utrčati.“ „Treba samo da promeniš pravac trčanja“, reče mačka i pojede ga.

Franc Kafka, Pripovetke, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Jedna priča Franca Kafke

Gustav Klimt - Two Lovers, 1908.

Gustav Klimt – Two Lovers, 1908.

Franc Kafka

DA JE NE BIH SREO

Iz Plave sveske

Volim je i ne mogu sa njom da razgovaram, uhodim je da je ne bih sreo.

Voleo sam devojku koja je i mene volela, ali morao sam da je ostavim.

Zašto?

Ne znam. Bilo je to kao da je okružena oružnicima koji su koplja držali napolje uperena. I kad bih joj se približio, naleteo bih na šiljke, bivao ranjen i morao da uzmaknem. Mnogo sam stradavao.

Da li je za to devojka bila imalo kriva?

Ne verujem, ili sam čak siguran da nije. Poređenje od maločas nije bilo potpuno, pošto sam i ja bio okružen oružnicima koji su koplja držali okrenuta unutra, naime prema meni. Kad god bih se primakao devojci, naleteo bih najpre na koplja svojih oružnika i već tu je moje napredovanje bilo zaustavljeno. Možda do devojčinih oružnika nikad nisam ni dospeo, pa ako bi trebalo da sam i dopro, onda to već krvareći od svojih kopalja i bez svesti.

Da li je devojka ostala sama?

Ne, neko drugi je prodro do nje, lako i ničim sprečavan. Iscrpljen sopstvenim nastojanjima, gledao sam na to onako ravnodušno kao da sam vazduh kroz koji su njihova lica nalegla jedno na drugo u prvom poljupcu.

(Preveo Jovica Aćin)

Priča je preuzeta iz antologije Prosvetina knjiga ljubavne priče, priredio Mihajlo Pantić.