Gustav Herling-Gruđinski: „Venecijanski portret“

tumblr_o1zgjmG2mY1t658edo2_r1_1280.jpg

Lorenco Loto, „Portret Lukrecije Vale“, 1533.

Lorenzo_Lotto_041.jpg

Lorenco Loto, „Portret Andree Odonija“, 1527.

tumblr_opa024aE1y1uuensxo1_1280.jpg

Lorenco Loto, „Marsilio Kazoti i njegova supruga Faustina“, 1523.

Pročitah juče u Korijerovoj rubrici sa posmrtnim oglasima: „U Veneciji, u svojoj kući na Calle San Barnaba, umrla je osamdesetsedmogodišnja kontesa Đudita Terzan. Zaspala je za vek veka, pomirena s Bogom. To saopštava njena sestra Đovana Olindo u Rimu. Moli za neremećenje tihog odlaska pokojnice saučešćima.“ Posmrtni oglas primetio sam slučajno, uveče, dok sam tražio televizijski program. I više se nisam pomerio iz fotelje. Kako nas pohode često daleke uspomene? Svakoga verovatno drugačije – mene u obliku haotične, silovite oluje. Tek sutradan, posle nemirno provedene, besane noći događaji, ljudska lica, datumi uskaču na svoja mesta kao kockice prilikom postepenog sklapanja u rasutom rebusu.

U proleće hiljadu devetsto četrdeset šeste godine, na prelazu iz aprila u maj, spremao sam se za put u Veneciju, poslom koji je meni (i mojim pretpostavljenima u rimskoj vojnoj upravi) bio važan. Očekivao sam, da će putovanje potrajati najviše dve nedelje, i taj termin povratka dao sam svojoj ženi. Usput, trebalo je da se istim povodom nakratko zadržim u Firenci.

Tada se već moglo slobodno putovati međugradskim vozovima i autobusima, ali mi, uniformisani, verovali smo samo vojnim transporterima. Njihova mana u slučaju žurbe, a vrlina u slučaju turističkih iskušenja bila su česta i duga zaustavljanja. Moj pohod bio je neodložan, ali ne u toj meri da nisam mogao da ga pod bilo kojim izgovorom svojevoljno produžim. Sa prvim (američkim) džipom koji me je pokupio otišao sam u Orvijeto i tamo proveo poslepodne i noć, obezbedivši prethodno engleski putnički kamion za narednu etapu do Firence. Nastavite sa čitanjem

Horhe Luis Borhes: „Asterionov dom“

Edvard Birn Džons, „Tezej i Minotaur“, 1861.

I kraljica donese na svet sina kome nadenuše ime Asterion.
Apolodor, „Biblioteka“, III, I

Znam da me optužuju zbog oholosti, i možda zbog mizantropije, i, možda, zbog bezumlja. Te optužbe (za koje ću ih ja kazniti kad bude došao čas) smešne su. Istina je da ja iz svoje kuće ne izlazim, ali istina je i da su njena vrata, čiji je broj beskrajan (1)‚ otvorena danonoćno ljudima i zverima. Neka uđe ko hoće. Taj ovde neće naći ženstvenu raskoš niti čudnu velelepnost palata već mir i samoću. Naći će kuću kakve nigde nema na Zemljinom šaru. (Lažu oni koji tvrde da u Egiptu postoji slična.) Čak i klevetnici priznaju da u kući nema nikakvog nameštaja. Druga smešna tvrdnja je da sam ja, Asterion, sužanj. Treba li da ponovim da nijedna vrata nisu zatvorena, da dodam da nema nijedne jedine brave? Uostalom, jednog dana pred veče izišao sam na ulicu. Ako sam se vratio pre no što je pala noć, učinio sam to zbog straha koji su mi ulila lica prostoga sveta, lica bezbojna i pljosnata, kao dlan. Sunce je već bilo zašlo, ali neutešni plač jednog deteta i prostačko zapomaganje svetine bili su znak da su me prepoznali. Ljudi su preklinjali, bežali, bacali mi se pred noge. Neki su se penjali ka hramu Dvostruke sekire, neki su skupljali kamenje. Jedan čovek se, čini mi se, sakrio u moru. Mati mi nije bila kraljica uzalud; sa prostim svetom se ne mogu pomešati, iako to moja skromnost želi. Nastavite sa čitanjem

Mario Benedeti: „Noć rugoba“

Edvard Munk, „Privlačnost“, 1896.

I

Oboje smo ružni. Ali ne na uobičajen način. Još od osme godine kada su je operisali, ona ima rasekotinu duž obraza. Moj odvratni ožiljak pored usta potiče od jedne teške opekotine s početka puberteta.

Ne može se reći da imamo umiljate oči; ne možemo se pohvaliti ni tim svetionicima pravednosti pomoću kojih rugobe ponekad uspevaju da pobegnu u lepotu. Ne, ni u kom slučaju. I njene i moje oči ispunjene su zlovoljom i odražavaju pomirenost sa kojom podnosimo našu zlu kob. Verovatno nas je to i spojilo. Možda „spojilo“ i nije baš prava reč. U svakom slučaju, sjedinila nas je neizmerna mržnja koju oboje osećamo prema sopstvenom licu.

Prepoznali smo se na ulazu u bioskop, dok smo stajali u redu očekujući da na platnu ugledamo bića iz sveta lepote. Tu smo se prvi put i osmotrili, ali sa nekom turobnom naklonošću; tu smo, već na prvi pogled, zapazili da smo oboje usamljeni. U redu su stajali po dvoje, i uistinu predstavljali prave parove: supružnici, verenici, bake i deke, i ko sve ne! Svi oni – držeći se za ruku ili pod ruku – imali su nekoga. Samo njene i moje ruke bile su slobodne i zgrčene.

Uzajamno smo osmotrili naše nakaznosti, pažljivo, bezobzirno i bez znatiželje. Pređoh pogledom preko rasekotine na njenom obrazu, pun drskog samopouzdanja koje mi je ulivao moj sprženi obraz. Nije se osmehnula. Svidelo mi se to što je čvrsta i što mi je na moj pogled uzvratila jednim detaljnim pregledom moje zategnute, blistave, ćosave, stare opekotine. Nastavite sa čitanjem

Robert Muzil: „Prenoćište u predgrađu“

Edvard Munk, „Madona“, 1895.

Svake noći tačno u ponoć zatvarana su teška drvena krila ulazne kapije i na nju sa unutrašnje strane navlačene dve gvozdene prečage debljine ruke. Do tada bi zakasnele goste sačekivala sanjiva stara služavka u seljačkoj nošnji. Četvrt časa kasnije prošao bi tuda lagano kružeći gradom stražar koji je nadgledao vreme zatvaranja gostionica. U jedan čas po ponoći iz magle bi izronila patrola koja je dolazila iz obližnje kasarne, bat tri para nogu bivao je sve glasniji, da bi prerastao u zvonak marš i ubrzo utihnuo u daljini. Dugo potom ne bi se čulo ništa osim hladnog, vlažnog ćutanja tih novembarskih noći. Tek u tri časa naišla bi prva kola sa sela. Uz veliku buku prolazila su treskajući se preko kaldrme. Umotani u svoju ćebad, ogluveli od kloparanja točkova, ukočeni od jutarnje studeni, njihali su se iza konja kočijaši.

Jedne takve noći pred samu ponoć došao je taj par i zatražio sobu. Služavki se muškarac učinio poznat. Bez ikakve žurbe zatvorila je visoku kapiju, navukla teške prečage i povela goste, ne pitajući ih ništa. Najpre uz kamene stepenice, tada dugačkim hodnikom bez prozora, sa dva nagla i neočekivana zavoja, zatim uz pet kamenih stepenika, izlizanih od silnog gaženja i ponovo jednim hodnikom prekrivenim napuklim kamenim pločama koje su se pomerale pod težinom nogu. Na njegovom kraju, što goste nije nimalo začudilo, nekoliko uskih stepenika vodilo je nagore, do jednog malog trema na koji su izlazila troja vrata; stajala su niska i mrka nad otvorom stepeništa. Nastavite sa čitanjem

Anton Pavlovič Čehov: „Šala“

Edvard Munk, „Akt“, 1920.

Trejsi Emin, „I am the Last of My Kind“, 2019.

Vedro, zimsko podne… Mraz čvrst, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama i maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, obložene crvenom čojom.

– Spustimo se, Nadežda Petrovna! – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni.

Ali Nađenjka se boji. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog bregea izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako ona reskira da se sruči u provaliju! Umreće, poludeće.

– Preklinnjem vas! – velim ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!

Nađenjka popušta, i ja po licu vidim da ona popušta s opasnošću po život. Ja je nameštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom, i mi se zajedno otiskujemo u bezdan.

Sanke lete kao kuršum. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče nas u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri… Gle, gle, još trenut samo i izgleda – mi ćemo propasti. Nastavite sa čitanjem

Једна прича Франца Кафке

Gustav Klimt - Two Lovers, 1908.

Густав Климт, „Љубавници“, 1908.

ДА ЈЕ НЕ БИХ СРЕО

Из Плаве свеске

Волим је и не могу са њом да разговарам, уходим је да је не бих срео.

Волео сам девојку која је и мене волела, али морао сам да је оставим.

Зашто?

Не знам. Било је то као да је окружена оружницима који су копља држали напоље уперена. И кад бих јој се приближио, налетео бих на шиљке, бивао рањен и морао да узмакнем. Много сам страдавао.

Да ли је за то девојка била имало крива?

Не верујем, или сам чак сигуран да није. Поређење од малочас није било потпуно, пошто сам и ја био окружен оружницима који су копља држали окренута унутра, наиме према мени. Кад год бих се примакао девојци, налетео бих најпре на копља својих оружника и већ ту је моје напредовање било заустављено. Можда до девојчиних оружника никад нисам ни доспео, па ако би требало да сам и допро, онда то већ крварећи од својих копаља и без свести. Наставите са читањем