O formiranju Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti

„Profesor Vojislav Đurić i formiranje Katedre za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu“ bio je naziv skupa održanog povodom obeležavanja sto godina od rođenja Vojislava Đurića (1912-2006). Radio Beograd II emitovo je snimak sa skupa koji ovde možete čuti. Na događaju su govorili profesori Ivo Tartalja, Vladeta Janković, Ljubiša Jeremić, Jovan Delić i Đorđije Vuković. Duh vremena u kojima je stvarao profesor Đurić, ali i sve značajnije događaje, kao i ličnosti koje su se posle rata školovale na katedri za svetsku književnost govornici su, svaki na svoj način, osvetlili. Topla preporuka da emisiju odslušate u celosti.

Njegoševa „Noć skuplja vijeka“

timthumb-2timthumb-1 timthumb

La douceur de l’haleine de cette deesse
surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče
ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rojne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesnu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trejazna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledim plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to sluhu oštrom grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja muče glave.
Trenuć mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dični na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svoga praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan ka Atine,
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
Malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi…
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod vječnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnome lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom s zanešene tarem glave…
Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitan ne naljubih vladalice vile b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kada leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

Uz Njegoševu pesmu, prilažem i predavanje profesora Mila Lompara koje može biti dobra smernica za razumevanje Njegoševe pesme. Profesor čita pesmu i tumači stih po stih, ostajući tako veran tekstološkoj analizi, ali i situira pesmu u određeni društveni i intelektualni kontekst, dopunjujući njeno značenje, kao i njen značaj. Slike koje prate ovu objavu deo su zaostavštine Olje Ivanjicki. Ovo predavanje deo je audio zapisa koje objavljujem na Soundcloud nalogu bloga A . A . A.

.

.

Pesma „Noć skuplja vijeka“ napisana je 1845. godine. Prvi put je objavljena u „Bosanskoj vili“ 1913. godine. U nastavku prilažem link ka svim brojevima tog časopisa iz 1913, kao i slike na kojima se vidi komentar Pavla Popovića i tekst Njegoševe pesme.

Izvor: Bosanska vila, 1913. (Godište 28, Broj 01)

Dva pisca u kulturi: Miloš Crnjanski i Ivo Andrić

Miloš Crnjanski: „Eterizam“
Drugu Ivi Andriću

Moja je bajka:
da se u snu dok se spava
dobra čine, i da ništa
nije java.
Nismo znali a imali smo
čedo u daljini.

Rekao sam ti cvet jedan lak
ispuniće tvoje misli.
Sve osmehe koji su od bola svisli,
sačuvaće zrak
negde u daljini.

O ničeg nek te nije žao.
Zato sam ti tu misao dao
tužnoj goloj i beloj,
neveseloj.
Gledaj u jesen mirno,
kako se gubi dan
i ljubi.

Blago kao jedno zvono
da zazvoni u daljini
mišlju tom sam te dodirno.

U maloj sali Kolarčeve zadužbine 29. marta 2017. godine profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, dr Milo Lompar održao je predavanje posvećeno klasicima naše kulture, iz ugla društvenog prijema, statusa i tretmana. Predavanje je započeto poređenjem Getea i Šilera, njihovog prikaza na spomeniku u Vajmaru. Veoma suptilno predstavljene razlike. Počinjući sa temom razlike, Milo Lompar detaljno i metodično govori o vezi ova dva pisca, njihovom poznanstvu i društvenoj prihvaćenosti.

AUDIO SNIMAK PREDAVANJA 

Slike: Sava Šumanović
Izvor: Galerija slika „Sava Šumanović“ Šid

Iako ove slike, nastajale u približno istom periodu kada i poznanstvo Ive Andrića i Miloša Crnjanskog nisu u direktnoj vezi a temom, autorki ovog bloga učinile su se kao najadekvatnijim likovnim sadržajem za ovu priliku. Neki će razumeti, povezavši lirske motive poezije Miloša Crnjanskog i Ive Andrića sa ovim delima.

Miloš Crnjanski između Tolstoja i Dostojevskog

.

Predavanje profesora Mila Lompara „Crnjanski između Tolstoja i Dostojevskog“ održano je u Ruskom domu gde je bilo reči o književnim uticajima ruskih klasika na Miloša Crnjanskog, njegove romane i njegovu celokupnu misao. Umetnički odnos prema Tolstoju i Dostojevskom detaljno je predočen i može biti veoma korisna smernica u daljem istraživanju ove teme, kao i dopuna dosadašnjim saznanjima o klasicima srpske i ruske literature.

Dante

17520 sati neprekidnog silaženja
700 dana sporog disanja.
34 inspirativnih celina.
29 umetnika.
9 krugova.
6 vernika.
2 putnika.
1 Belzebub.

Danteova Božanstvena komedija je priznata kao aksiom savremene poezije i umetnosti uopšte. Miks tri komponente – simbolička, alegorijska i istorijska posližili su kao osnova za kreiranje ovog remek-dela. Dante je glasnik savremene umetnosti, prvi je predstavio šta moderni umetnik treba da radi kako bi obuhvatio celinu istorije i nauke jedne ere u svom umetničkom polju. On mora da ispreplete alegorijski i istorijski trenutak na potpuno individualan način, tako kreirajući sopstveni svet. Kao posledica, kreirani su Pakao, Čistilište i Raj.

Danteova kategorizacija univerzuma i klasifikacija strukture u tri sve predstavljaju simbolički model koji nas vodi u realizaciju tako da svaki period ljudske istorije ulazi u sopstvenu božanstvenu komediju. Upravo ovo je razlog zašto je takva forma umetničkog izražavanja sposobna da simultano obuhvati tri polja znanja: prirodu, istoriju i umetnost.

A kako kombinovati religiju, nauku i politiku? Dante nas upućuje na strukturu.

Petja Janžekovič

.

Ovaj odlomak pronađen je na sajtu Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković, a izrečen je prilikom predavanja Petje Janžeković održanog 2013. godine.

Slike Wikipedia

 

Izložba posvećena Edvardu Munku (Albertina)

.

.

.

.

U bečkom muzeju Albertina u toku je izložba posvećena Edvardu Munku. Kroz četri video snimka kustosi izložbe govore o njegovim delima, životu i inovaciji koju je ovaj norveški slikar ostvario. Sva četri snimka imaju prevod na engleski jezik i korisno su mini predavanje o ovom umetniku.

Izvor: Albertina

Mirka Zogović o Danteu

.

Profesorka italijanske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu gostovala je u emisiji „Agape“ i tim povodom govorila o Danteovom delu „Komedija“. Povodom ciklusa predavanja koja su nedavno održana na Kolarcu, gde nije bilo mogućnosti za audio zapise, prilažem ovaj video u okviru tema o Danteu na blogu A . A . A koji može biti veoma adekvatna zamena.

Horhe Luis Borhes: „Umeće stiha“

Sebe prvenstveno smatram čitaocem. Kao što znate, odvažio sam se da pišem; ali mislim da je ono što sam pročitao daleko važnije od onoga što sam napisao. Jer čovek čita ono što voli – a piše ne ono što bi želeo, nego što ume da napiše.

Sećanje me vraća u jedno veče pre šezdesetak godina, u biblioteku moga oca u Buenos Ajresu. Vidim oca; vidim svetlost gasne lampe; mogao bih da položim ruku na police. Tačno znam gde da nađem Bartonovu Hiljadu i jednu noć i Preskotovo Osvajanje Perua, iako te biblioteke više nema. Vraćam se toj već davnoj južnoameričkoj večeri i vidim svog oca. Vidim ga u ovom trenutku; i čujem njegov glas koji izgovara reči koje nisam razumeo, ali koje sam osećao. Te reči su dolazile od Kitsa, iz njegove „Ode slavuju“:

„Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi!
Nema naraštaja gladnih da te guše;
I glas što ga slušam, dok ova noć hodi,
U stara vremena car i luda čuše:
Možda taj poj k srcu tužnom put napravi
Rutinom, kad čežnjom za domom morena,
Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama.“

Mislio sam da znam sve o rečima, sve o jeziku (kad je čovek dete, oseća da zna mnogo), ali te reči su mi došle kao otkrovenje. Naravno, nisam ih razumeo. Kako sam mogao razumeti stihove o tome da su ptice – da su životinje – na neki način večne zato što žive u sadašnjosti? Mi smo smrtni zato što živimo u prošlosti i u budućnosti – zato što se sećamo vremena kada nismo postojali, i što predviđamo vreme kad ćemo biti pokojnici. Ti stihovi su mi došli kroz muziku. Pre toga sam o jeziku razmišljao kao o načinu da se nešto izrazi, da se čovek požali, da kaže da je veseo ili tužan itd. Međutim, kada sam čuo te stihove (od tada ih, na izvestan način, slušam neprestano), znao sam da jezik može da bude i muzika i strast. I tako mi se otkrila poezija.

Od tada poigravam se jednom idejom – s idejom da uprkos tome što se čovekov život sastoji od mnoštva hiljada trenutaka i dana, da se ti silni trenuci i ti silni dani mogu svesti na samo jedan trenutak: na trenutak kada čovek spozna ko je, kada se neposredno suoči sa sobom. Pretpostavljam da je Juda, kada je poljubio Hrista (ako je to stvarno učinio), osetio u tom trenutku da jeste izdajnik, da je njegova sudbina da bude izdajnik, i da je odan toj zloj sudbini.

Svi se sećamo Crvenog ordena za hrabrost, priče o čoveku koji ne zna da li je kukavica ili hrabar čovek. Onda dođe trenutak kad spozna ko je. Kada sam čuo ove Kitsove stihove, iznenada sam osetio da je to veličanstveno iskustvo. I tako se neprestano osećam posle toga. Možda od tog trenutka (pretpostavljam da preterujem zbog predavanja koje držim) sebe smatram „književnikom“.

Horhe Luis Borhes: Umeće stiha(Predavanja u čast Charlsa Eliota Nortona)

Slika: Ferdinando Scianna – „Jorge Luis Borges“, Palermo, 1984.
Izvor: Akuzativ