Ksenija Atanasijević o Bajronu

Gotovo u svim nacionalnim literaturama bajronizmu pripada posebno poglavlje. U Rusiji je, na primer, jedan neobično plodan period književnosti, na čijem su početku Puškinove „južne poeme“, a Ljermontovljev poetski roman Junak našeg doba i Turgenjevljeve drame na samom kraju, pod presudnim uticajem lorda Bajrona. A slično je stanje i u drugim literaturama, jednom delu nemačke i francuske, u poljskoj takođe, pa i u našoj romantičarskoj književnosti, u kojoj je Branko Radičević (čak i na jedan sasvim spoljašnji način: odevanjem i stavom) izvodio svoj imitatio Byroni i, razuzdanošću isto kao i splinom svoje lirike, nastojao ili samo mislio „Birona stići“. Evropa je dugo posle iznenadne pesnikove srnrti u Misolongiju, sve do polovine prošloga veka, davala epigone, tako da je Bajron svojim uticajem obeležio celu jednu epohu, koja počinje negde pred kraj Napoleonovih ratova. U Engleskoj, međutim, oduševljenje Bajronom trajalo je svega četiri godine, o čemu, ne bez ironije, jedan njegov savremenik kaže: „Reči jedva mogu da preuveličaju ludost koja je vladala 1812, kada su igranje valcera i lord Bajron ušli u modu.“

Svetsko-istorijski značaj Bajrona ne bi se mogao objasniti estetičkim odlikama njegove poezije. Jer, izvesna mesta u njegovom delu pokazuju začuđujući nedostatak ukusa: stih mu je često prozaičan, rasplinut i prelazi u retoriku, a u dramama je izveštačen i deklamatorski. Jezik ne odaje utisak da je brižljivo negovan. Sem toga, kod njega ima dosta melodramskih elemenata sračunatih na stvaranje efekata, tako da je Ipolit Ten (Hippolyte Taine) u pravu kad povodom Bajronovog stila kaže: „Postoji sigurno sredstvo da čovek oko sebe sakupi gomilu – treba samo jako vikati.“ Sve ovo pokazuje da njemu nedostaju savest i briga s kojom se umetnik mora odnositi prema svome delu, i neka mesta stvarno potvrđuju njegovo priznanje da ih je pisao svlačeći se „po dolasku kući sa balova i maskerada“. Abidska nevesta (The Bride of Abydos) nastala je za četiri, a Gusar (The Corsair) za deset dana. Izgleda da T. S. Eliot nije daleko od istine kada kaže da se „može pretpostaviti da on nikada ništa nije uništio… Mi smo navikli da od poezije očekujemo nešto što je koncentrisano, destilovano. Ali kada bi Bajron destilovao svoju poeziju, od nje ništa ne bi ostalo.“ Modernoj osećajnosti i umetničkom ukusu danas je daleko bliža poezija njegovih savremenika, Šelijeva lirika ili Kitsov prefinjeni esteticizam. Nikada se savremeni neoromantizam nije pozivao na Bajrona, i danas je ovog pesnika i u Evropi snašla sudbina koju je za života imao u Engleskoj: on već odavno ne inspiriše nikakve književne pokrete.

Evropski trijumf Bajrona može se razumeti samo pod pretpostavkom da se bajronizam ne tretira sa estetičkog stanovišta, već da se uzme kao moralni i životni fenomen jednog doba, za koji je upravo njegova sopstvena biografija paradigmatična. Kod Bajrona su život i delo isprepleteni na najraznovrsnije načine, tako da on nikada ne bi shvatio jednoga Tomasa Mana (Thomas Mann) koji je smatrao da umetnik, pošto je već u duši pustolov, mora imati bar pristojnu građansku egzistenciju, a još bi manje razumeo na šta T. S. Eliot smera kada se zalaže za razdvajanje čoveka koji pati od pesnika koji stvara. „Šta bih saznao i napisao da sam bio miran politički ćifta ili lord lakej?“, pita se Bajron i nasuprot savremenom umetniku koji razdvaja život od dela, on ovo dvoje spaja u tolikoj meri, da njegova biografija izrasta do mita, a umetnost dobija dimenziju života. Stoga se Bajron i bajronizam ako ne potpuno, ono bar dobrim delom poklapaju, i šta je tu poezija, život, poza – mnogi biografi ističu da je on sam sebe izmislio – ostaće nerešeno, kao što će ostati nejasno koliko je u svemu tome on svesno učestvovao. On nikada nije demantovao nijedan glas o sebi i izgleda da je utoliko više uživao ukoliko je komentar bio crnji: kada je 1814. izašao Gusar i Londonom se širili glasovi da je sam pesnik gusario na svom putovanju po Istoku, on je rešio da više ništa ne objavi i samozadovoljno je zabeležio: „Poslednji čin se svideo. Neka se blago spusti zavesa. Beše me, više me nema.“

Problem bajronizma i njegovog evropskog trijumfa na kraju se svodi na pitanje o Bajronu i njegovom ličnom udesu. Iz njegove biografije – ona je danas predmet različitih interesovanja: beletrističkih, biografskih, a i psihoanalitičkih – mogućno je pročitati neke izrazite odlike ličnosti, koje sve zajedno dobro karakterišu i junake i sam pojam bajronizma: pa zar Ipolit Ten nije u čudu zastao pred skučenošću Bajronove fantazije, koja je od prvog do poslednjeg lika opisivala samo pesnika samog?

Već na samom početku, u prvim oblikovanjima detinjstva, Bajron je stavljen u raskorak sa svetom: rano razvijenoj svesti o aristokratskom poreklu – Bajroni su još iz doba Viljama Osvajača, a Gordoni su bili u srodstvu sa kućom Stjuarta, – oštro se suprotstavljala svest o rasulu sopstvene porodice. U jednoj od najranijih pesama, Odlazak iz Opatije Njustid (On Leaving Newstead Abbey), Bajron želi da proživi život sličan životu svojih krstaških predaka, a u stvarnosti je svestan da mu je porodica već daleko od svake slave: on se morao stideti i majčinog oca, manijaka i mizantropa odbačenog od sveta zbog ubistva, i sopstvenog oca – pustolova koji ga je ostavio u bedi sa histeričnom majkom. Situacija je morala stvoriti osećanje da njegova porodica po svom društvenom ugledu stoji po strani od sopstvene klase, da je ekskomuniciran iz aristokratije, ali je ta izdvojenost kod njega ujedno postala i svest o izuzetnosti. Čak i u zabačenoj ulici Aberdina, gde je Bajron do desete godine živeo, pomaljaju se u njegovom karakteru, u komično-čudovišnim formama ranog detinjstva, prvi nagoveštaji budućeg titanizma: u sukobima sa majkom imao je isti onaj jogunasti stav koji će posle, kao odrastao čovek, proširiti na ceo svet.

U desetoj godini Bajron je postao lord i naslednik poseda Njustid Abi; iz škole u Aberdinu prešao je u čuvenu školu u Harou, a zatim u Kejmbridž. Tek ovde počinje pravi život lorda Bajrona. Pored toga što piše pesme – prva zbirka Časovi dokolice (Hours of Idleness) izašla je nezapaženo 1807. i tek se sledeće godine u Škotskoj pojavio jedan negativan osvrt na koji je odgovorio satirom Engleski bardi i škotski kritičari (English Bards and Scotch Reviewers) – Bajron vodi pun i buran život, prkoseći najpre svojim profesorima, a zatim svojoj klasi: njegov prvi govor u Domu lordova bio je u stvari podrška zahtevima radnika iz Notingama. Na taj se način prvobitni detinji inat pretvara u društveni revolt, u titansko potvrđivanje ličnosti koja se suprotstavlja postojećem društvu, samo što se ovaj protest ponekad odvijao na skandalozan način: kao student doveo je u Kejmbridž medveda da se sprema za profesorski konkurs, a prezir prema britanskoj hipokriziji ispoljavao je kroz raspusni život. Čemu Bajron nije prkosio? Bez ustručavanja je pristojnosti suprotstavljao otvorenu nepristojnost, i bilo je odista prilično demonski-satanskog u toj želji da se zapanje obični ljudi. Pred prvo putovanje kroz Sredozemlje – od 1809. do 1811. obišao je Portugaliju, Španiju, Albaniju, Grčku i Bliski Istok – priredio je u zamku višednevnu pijanku, na kojoj se kao pehar upotrebljavala iskopana lobanja nekog kaluđera.

Povratkom sa putovanja otpočela je kratkotrajna Bajronova slava u Engleskoj, jedan neviđen književnički i društveni uspeh, nastala je moda bajronizma, koju su uvela prva dva pevanja Čajlda Harolda (Childe Harold’s Pilgrimage) 1812, a razvod braka okončao nepune četiri godine kasnije. U ovim godinama izašle su njegove levantinske pripovetke u stihu: Đaur (The Giaour), Abidska nevestaGusarLaraOpsada Korinta (The Siege of Corinth), Parisina, i one su vrlo karakteristične za Bajrona, ne po svom uobičajenom egzotičnom dekoru, već po pesimizmu na koji je verovatno mislio Šopenhauer (Schopenhauer), kada je, pored sebe i Leopardija, i Bajrona uvrstio u tri najveća pesimista veka. Bajronovski Weltschmerz koncizno je izneo Makoli (Macaulay) u ovim klasičnim redovima: „Iz godine u godinu, iz meseca u mesec, on je ponavljao da je sudbina svih biti bedan; da je sudbina izvanrednih biti izvanredno bedan; da sve želje kojima smo prokleti podjednako vode bedi; ako nisu zadovoljene, bedi razočaranja, ako jesu zadovoljene, bedi zasićenosti. Njegovi junaci su ljudi koji su različitim putevima došli do iste mete očajanja, ljudi koji su siti života, koji su na ratnoj nozi sa društvom, koji su potpomognuti u svom bolu jedino nepobedivom ohološću sličnoj oholosti Prometeja na steni, ili oholosti Satane u, užarenom laporu, ljudi koji mogu savladati svoje muke snagom volje, i koji do kraja prkose svoj sili zemlje i neba.“

Svakako da je Bajron znao šta hoće svojim prkosom: bio je to zahtev za slobodom od stega koje su, kao već preživeli ideali i formalizovane moralne norme, umrtvile život, samo što je, u nedostatku novih vrednosti, u svemu tome bilo i dosta pustog inata. Jer, kada negde posle 1813. kaže da se njegova politika u potpunosti „sastoji u smrtnoj mržnji prema svim vladama koje postoje“, onda je u toj uopštenoj političkoj paroli teško naći nešto više od običnog anarhizma. I doista, kada se njegov sukob sa društvom početkom 1816. okončao konačnim raskidom, i Bajron se, patetično krenuvši „tragom sunca“ uz Rajnu preko Švajcarske, nastanio u Veneciji, on je utonuo najpre u jednu sasvim besadržajnu slobodu koja ga je i fizički iscrpla i duhovno opustošila. Jer, šta je Bajron uradio u Italiji? Najpre, u jednom raskošnom bujanju talenta završava već otpočete stvari: Manfreda i poslednja dva pevanja Čajlda Harolda, a zatim u istom duhu piše tragedije Sardanapal (Sardanapalus), Foskari (The Two Foscari) i misteriju Kain (Cain). I ma koliko da su ovo najznačajnije njegove tvorevine, one su ipak samo još eho već prošlog vremena: u njima se potpuno zaokrugljuje duh iz vremena pre odlaska iz Engleske, a novi se tonovi javljaju u drugim delima. U Bajronovom životu Italija znači satiru: Don Žuana (Don Juan), Bepa (Beppo), Viziju strašnog suda (The Vision of Judgment), i mada se čini da je njegov duh osvežilo mediteransko podneblje, poezija se polako povlačila iz onoga što je pisao. Don Žuan je sjajna satira protegnuta na celu Evropu, iskrenje duha koje je kasnije postalo izvor aktuelne feljtonistike, ali su poslednja poglavlja razvučena, šala je često neukusna i odnosi se na sve, pa i na sopstvenu poeziju. Bajron je već imao jednu drugu ambiciju.

U Raveni je potpomagao karbonare, borce za oslobođenje i ujedinjenje Italije, tako da su austrijske vlasti njegovu kuću, kao stecište italijanskih nacionalista, držale pod stalnom prismotrom. A kada je 1821. u Grčkoj izbio ustanak, Bajron je usredsredio svoj interes na Balkan i, po svemu sudeći, njegov bunt je tek sada stvarno postao sadržajan. Sredinom 1823. on se iskrcao u Kefaloniji. Pred smrt još piše: „Umrećemo ovde ili marcialno ili močvarno“, i doista u Misolongiju umire 19. aprila 1824. od malarije.

Bajronov život može se shvatiti kao niz pokušaja da se jedan titanski bunt ličnosti ili kanališe u određenom smeru ili potpuno smiri. Njemu ovo zadugo nije pošlo za rukom, pa je trošeći se odbacivao ne samo zlo u svetu, već i ono što je običnom čoveku bilo sveto. Njegov satanizam potpuno ga je odvojio od ljudi, i trebalo je da se sav svet uznemiri, pa da se najzad Bajron nekako svojim nemirom priključi društvu. A u tome je ležala mogućnost svetsko-istorijskog uspeha bajronizma: početkom prošloga veka Evropa je bila uznemiravana nacionalističkim pokretima za oslobođenje, i šta je bilo prirodnije nego da se od Bajrona načini pesnik nacionalne slobode? U buđenju nacionalne samosvesti Branko Radičević je u levantinskim gusarima video naše uskoke, Poljake je Bajron inspirisao u otporu prema Rusima, a same Ruse poneo je dvostruko: s jedne strane bajronizam je primetan kod dekabrista, ali je ne manje prisutan i u soldateski koja je pokoravala Kavkaz. U ovom poslednjem slučaju ispoljava se naličje Bajronovog pojma slobode.

Ima dosta aristokratskog u Bajronovoj želji da skandalizira svoju sredinu, kao što je aristokratski i nehat s kojim se odnosi prema mišljenju drugih. Njegovi junaci, oholi usamljenici sa bolom i tajnom, takođe su aristokrate koje unižava, kao Manfreda, i sama pomisao da pripadaju ljudskom rodu: „drugi“, to za njih znači „masu“, pa je doista za razmišljanje koliko se njihov titanski pojam slobode može uklopiti u jedan demokratski svet predstava i osećanja. Bajron je želeo da se u životu potvrdi ličnost izuzetna i jaka, ali se pri tome nije pitao kakvo bi socijalno stanje mogao dati svet titanskih individualnosti. A ukoliko njegova smrt u Grčkoj treba suprotno da dokaže, onda se mora reći da je kod njega pojam slobode, nedomišljen do kraja, ostao da lebdi u neodređenosti, i stoga se postavlja pitanje da li su njegovi sledbenici stvarno s njime išli u korak.

Izvor: Predgovor izdanju Byron – Selections From His Poetry, Beograd, 1975.

Slika: Tomas Filips, „Lord Bajron u albanskoj narodnoj nošnji“, 1813.

Prvobitno objavljeno na blogu Antikvarijat
Advertisements

Mišel Manol: „Ukleti pesnik“ (odlomak)

Baudelaire au Café de Bade, (Vers 1864). Félix Régamey “Croquis de Félix Régamey, d'après nature”. En effet on sait que Charles Baudelaire composait dans les cafés parisiens. Les cafés représentaient l'extrême opposé de l'Académie. On y rentrait...

Bodler nipošto nije hteo da svoju ljubavnicu dovede u palatu Pimodan. Pre svega zbog toga što je želeo da radi. Odredio je sebi vrlo strog način života i da bi podstakao sebe propisivao je načela koja bi prvi vetar oduvao.

Iznuravali su ga odsustvo apetita i čama i on bi satima bio tako satrven da se osećao kao izgubljen u nekoj magli. U tim časovima klonuća on je bio sušta slika onih koji zapadaju u naviku lenjosti, sanjarenja, besposličenja do tog stepena da neprestano odlažu važne stvari za sutra. Pristao bi tada da ga neki nemilostivi dželat stalno vreba, da ga svakog jutra budi udarcima biča sve dok on, pošto ne može da radi iz zadovoljstva, počne da radi iz straha.

Za sada je posećivao Žanu u njenom stanu u ulici Fam-san-Tete, gde ju je smestio. Neosetljiva i lukava, ta bludna životinja umela je da izađe u susret njegovoj požudi izazivajući je ljubavnom veštinom kojom je iz svoga tela izmamljivala „slast jaču od gvožđa i leda“.

Bodler je kod Arondela, prodavca starinskih stvari, koji je meblirao njegov stan, izabrao kadifaste tepihe i raskošne tapete. On je pretrpao njenu sobu skupocenim stvarima i onim španskim slikama na kojima su tela vrlo bela na osnovama vrlo tamnim.

Žana je napunila sobu gomilom tkanina i čipaka. Zaticao ju je često kako, čučeći na stolici, navlači bez stida cipelu na svoju savršenu nogu.

Kao i Fanfarlo iz priče koju je u to vreme napisao, i Žana je volela tkanine koje šušte, duge suknje sa šljokicama koje pucketaju kao da su od lima, suknje koje treba visoko podići snažnim pokretom, i pelivanske jeleke.

Zaticao ju je uvek nakinđurenu kao boginju. Nosila je minđuše, duge i svetlucave, koje su visile kao lusteri.

Ali Bodler se nije ni na šta žalio. On nije mogao da se nasiti te nežne pute posute maljicama, tih punačkih i titravih bedara, i samo očima za zadovoljstvo  zadržavao se na svakom deliću dugih i finih nogu koje su imale svu privlačnost lepog.

Žana je živela kao zarobljenica. Vreme nije ublažilo usamljenost koju joj je on nametnuo. Časove je provodila u češljanju svoje bujne kose koja joj je izobilno padala na ramena, u kovitlacu neke graciozne i fantastične igre, u lutanju iz jedne sobe u drugu, uz pevušenje čudnih melodija kojima je njen rapavi glas davao nešto bolno, morbidno. Katkad bi otvarala vrata i ponekom bivšem ljubavniku.

Pesnik ju je uvukao u jedan magičan svet u kome je ona bila sveštenica. Video je u njoj san koji je možda samo fantom njegove mašte shvatao.

„Šta ti očekuješ od mene?“, rekla mu je ona jedno popodne. „Zašto si baš mene izabrao?“

„Postavljaš mi vrlo neobična pitanja, ptičice sa ostrva! Znam li to i sam? Ti mi i nesvesno pomažeš da upoznam svet ljubavi koji sam do sada samo naslućivao. Ti si samo telo, Žana, ali mi još niko nije otkrio kakve se sve miline skrivaju u njemu.“

„Pričaj još, slušam te“, rekla mu je, nežno položivši svoje ruke na njegova ramena.

„Dakle, čuj me: izabrao sam te zato što si ćutljiva i sladostrasna. Kazaću ti šta u tebi vidim. To sam već rekao u pesmama koje sam nazvao Nakit, Egzotični miris, Ja te obožavam ko svod neba noćna, Vampir, i u mnogim drugim. U njima se ti meni pridružuješ i pratićeš me možda i dalje, i posle ovog kratkog ljudskog veka.“

Žana ga pogleda slušajući u sebi odjek tajanstvenog, mističnog govora na koji se bila navikla. Čas tih, čas suviše vatren, njen ljubavnik nije hteo da poklanja pažnju onim svakodnevnim banalnostima kojima ga je ona obasipala. Najzad, pred pobednički mir zasićene životinje, on se osećao kao zatvoren u nekom posebnom svetu. Na tu usamljenost je mislio kada je pisao:

On je bio sam u svom raju, a ako bi, slučajno, i nju skoro silom poveo tamo da se divi, ona bi uvek zaostajala.

Veran svojoj metodi, Bodler je gledao na ljubav kao na stvar razuma u kojoj su čula igrala ulogu samo jednog instrumenta u orkestru. On je bio ponesen, kao moćnim talasom, divljenjem i prohtevom za lepim. Okušavao je porok kao radoznalac, svestrano ga ispitujući sa žarom i savesnošću jednog moraliste. Spreman i da se zanese porocima, i da ih proklinje, on je, svojim neprestanim zanosom, pružao prizor neizlečive strasti, prikrivene povremenim kajanjem.

Kad je posmatrao Žanino telo, kao da je prelistavao neki album pornografskih slika.

Iznad kreveta okačio je nekoliko kolorisanih crteža u kojima je gledao anale bluda i u kojima je uživao kao u nekom muzeju ljubavi.

Izvor: Mišel Manol, Ukleti pesnik. Život Šarla Bodlera, prevela Zorica Milosavljević, Kosmos, Beograd, 1961.

Crtrež: Félix Régamey, Baudelaire au Café de Bade, 1864.

Mario Prac o Delakroau

Portrait of Eugene Delacroix, 1818-1819 - Theodore Gericault

„Delakroa, jezero krvi opsednuto zlim anđelima..“: to je stih koji sve govori, kao što ne treba komentar ni onim esejima koje je Bodler napisao o svom omiljenom slikaru i čije bih najistaknutije pasuse hteo da prenesem, umesto da pravim bledu parafrazu koja bi bila oslabljena distancom koju čine naši izmenjeni ukusi. Jer danas bismo, u stvari, pre bili skloni da na Delakroaa primenimo sud  koji je Gotjeu, koji ga je formulisao, zvučao kao pohvala, dok nama zvuči kao pogrda: „Ako se izražavao kao slikar, mislio je kao pesnik: temelj njegovog talenta čini literatura“. Simptomatično je da je Bodler imao najviše razumevanja za slikare i muzičare koji su bili najviše prožeti književnošću: Delakroaa, Vagnera, cerebralne ličnosti s mutnom senzualnošću.

Delakroa, taj slikar „ljudožder“, „molohista“, „dolorista“ neumorno radoznao za pokolje, požare, pljačke, truljenje, ilustrator najmračnijih scena Fausta i najsatanskijih poema lorda Bajrona koga je obožavao; zaljubljen u zveri (koliko on ima skica zveri kako grebe žrtvu?) i u temperamentne i vrele zemlje, Španiju i Afriku; čovek koji je egzaltirao grozničavu akciju, žalio se da je „njegova duša probudila njegove vatre, njegovih dvadeset pet godina bez mladosti, njegov žar bez snage“.

Ta „stara klica“, to „crno dno koje treba zadovoljiti“, a koje je on osećao u sebi, moralo je da nađe neki odušak i on ga je našao u slikanju. Da li je malarična groznica koja ga je obuzela 1820. i polako ga uništavala dovoljno objašnjenje za tu „užasnu himnu sastavljenu u čast fatalnosti i neizlečkivog bola“, kako je Bodler definisao njegovo delo? Da li je groznica dovoljna da objasni neku vrstu kanibalizma koji boji krvlju mračne crteže? Ili ćemo u tome videti i uticaj vladajućeg ukusa, okrenutih studija fizičkih mučenja kod Žerikoa, slikara ludaka i leševa?

„Sva ova žestoka dela su rezultat istrošene krvi“, izjavio je Daržanti. „Nemam ni trunke ljubavi… Znam samo prazne snove koji me uznemiravaju i ne zadovoljavaju ama baš ništa“: eto bolne tajne koju je Bodler osećao u melanholičnim slikama, projekciji jednog mračnog učaurenog unutrašnjeg sveta. Mračna inspiracija, neutažena želja pretopiće se, kao u srodnom slučaju Svinberna, u neki izražajni hiperdionizizam, u vibrantnu nesigurnost znakova koji će podsećati gotovo na slikarski prevod muzike, na „prigušeni uzdah Vebera“, baš kao što su neki u Svinbernovim stihovima hteli da vide potencijalnu muziku. Jer želja za izrazom, kako kod pesnika tako i kod slikara, kao da se grčevito okreće prema nekom drugom svetu; polazeći iz mraka, ona se gubi u mraku. „Neistraženi predeli tuge“. „Čudne fanfare…“. Nije slučajno Delakroa postao pravi kult za Morisa Baresa. „Krv, uživanja, smrt“ – to bi mogao biti epigraf i za njegovo delo.

Mučene i bolesne žene, lepa zarobljenica koja je naga vezana za konja u Massacre de Scio, lepe konkubine masakrirane na posmrtnom odru Sardanapala kao u jednoj od orgija koje je – ali bez ikakvog traga umetnosti – opisao de Sad (na skici kod Delakroaa odsečena je glava robinji zdesna, onoj koja na definitivnoj slici pada pod udarcem noža); silovana i ubijena žena, opružena na stepeništu u neurednom položaju, a druga, plava patricijka, izopačena i istrošena naginje se nad modro lice mrtve majke u Prise de Constantinople; udavljena Ofelija čija će slika progoniti Delakroaa celog života; Margaretina senka koja se prikazuje Faustu (jedan demon drži za kosu bledu osuđenicu bestidno otkrivenih grudi); Anđelika i Andromeda lancima vezane za stenu, Olind i Sofronija vezani za lomaču, Indijka koju tigar grabi kandžom, ugrabljena Rebeka, druga mlada žena koju odvlače pirati u primitivnom čamcu, natečena lepota ženskog leša u Apollon triomphat… čitav jedan mračni harem okrutnih sablasti koje u pogrebnoj povorci defiluju na slikama Delakroaa. Ali Medeja, obuzeta svojom podmuklom osvetom, pokretom lavice steže dvoje dece uz mermerne grudi: u ruci ima nož; senka joj se spustila na lice kao maska. I krvavi leš lepog efeba Svetog Sebastijana, iz koga nežni prsti jedne žene izvlače strelu; i leš drugog mladog mučenika, Svetog Stefana, kome takođe jedna žena briše krv sa rana; i izmrcvareno telo mladog Foskarija nad kojim plaču majka i nevesta; i biskup od Liježa masakriran na jednoj orgiji… I, najzad, tavanica pariske palate Burbon, gde slikareva bolna koncepcija kao da obuhvata celu istoriju čovečanstva, i neka vrsta filozofije na Sadov način potvrđuje neizmenljivu okrutnost prirode, probija se kroz epizode Plinija koga ubija Vezuv, Arhimeda koga probada vojnik neznalica, Seneke koji se ubija po volji tiranina, Svetog Jovana Krstitelja kome je skinuta glava zbog hira jedne žene, Izraelita-izbeglica i robova u Vaviloniji, Italije pregažene okrutnim Atilinim hordama. Ceo kosmos je patnja i bol, kao u Svinbernovoj Anactoria: ne samo da se ljudska tela propinju u nasilnom činu ili izvijaju u grču, ili padaju iznemogla u agoniji, a mesa drhte u krajnjem naponu živaca ili miruju samrtno bleda; životinje i biljke kao da vibriraju od iste bolne drhtavice, a nebo kao da je natopljeno nekom čudnom limfom koja liči na žuč i gnoj i nadvija se, puno čadi, nad malarične bare, nad nemilorsrdno more.

Delakroa, jezereo krvi obuzeto zlim anđelima,
Zasenjeno uvek zelenom šumom jela,
Oh, pod bolnim nebom, fanfare čudne
Prolaze, kao neki prigušen Veberov uzdah.

Stihovi koji nas od Delakroaovih slika vode prema čudnoj kući Ašer, s onom mrtvačkom barom nad kojom se nadvila fatalna atmosfera, s onim manijakom koji se zabavlja jezivim improvizacijama, među kojima je i „izvesna jedinstvena parafraza – perverzija koja podseća na već veoma čudnu ariju Veberovog poslednjeg valcera“. Bodler je u svom duhu uspostavio kontakt između Delakroaa i Poa. Godine 1856. one je Delakroau, poslao jednu kopiju svoje verzije Histories extraordinaires koji je to u svom dnevniku ovako prokomentarisao:

Bodler kaže u predgovoru „da ja budim u slikarstvu ono idealno osećanje tako jedinstveno i tako prijatno u grozori“. U pravu je…

Izvor: Mario Prac, „Agonija romantizma“, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd 1974.

Slika: Teodor Žeriko, „Portret Ežena Delakroaa“, 1819.

Eugen Gotlob Vinkler: „Pozni Helderlin“

hoelderlinzeichnungschefberger1989

O Helderlinovom povratku iz Francuske znamo malo. Do odluke o četiri decenije njegovog kasnijeg ludila došlo je u jednom odsečku njegovog života u čiju tamu prodire samo svetlost nekoliko oskudnih činjenica. U Bordou je on proveo četiri meseca kao kućni učitelj i pastor nekog nemačkog trgovca. Grad je napustio 10. maja 1802. Nije se saznalo iz kojih razloga se odlučio na taj iznenadni odlazak; u njegovim pismima iz tog vremena nalaze se samo reči koje govore da se dobro oseća. Po panovskom podnevu južnog leta išao je on pešice nazad u zavičaj. U jednom pismu koje je napisao po svom povratku iz Nirtingena pominje posetu Parizu. Drugačije nego prilikom putovanja u Bordo, kada je od Strazbura išao za Lion, a odatle preko Overnja na jugozapad Francuske, sada mora da je udario put severa, ka Poatuu i Tureni; naišao je na tragove zverskih borbi koje su trupe Francuske revolucije u Vandeji donele ustaničkom stanovništvu. Seljaci su s kosama i mlatilima za vršidbu krenuli da bi odvajkada im prisno poznati poredak svog sveta, baštinjen od otaca i overen od strane Boga, branili od nasilničkog sna jednog duha obuzetog hibrisom, od trostruke zvezde iluzorne slobode, smrtonosne jednakosti i bratstva u niskosti. Helderlin je video „žalosnu, usamljenu Zemlju“ i, potresen u temelju svog bića, pometen u duši, stigao je u pozno leto 1802. kod svojih rođaka.

Došlo je još do poslednjeg uzleta snage kadre da oblikuje. Nastale su pesme kao što su „Rajna“, „Germanija“ i „Patmos“. Tek u novije vreme je kritika, koja je pola veka po Helderlinovoj smrti smatrala da se važeće pesnikovo delo završava s langversima, prihvatila tvorevine koje joj je bilo moguće da protumači. Mećutim, već „Patmos“ obuhvata obilje duhovne građe kojom tumačenje nije bez daljeg u stanju da ovlada. Samo korak po korak i deonicu po deonicu, može se na pesmi još pokazati, poput ostrva, promišljen sistem nekog mitskog poretka sveta, dok se izmeću toga otvaraju ponori novog i nesavladanog pogleda na taj poredak. Rascep izmeću sveta grčkih bogova, za kojim u njegovoj čulnosti Helderlin s čežnjom neposredno žudi, i iskupljujućeg sveta hrišćanstva koji nadjačava tragiku, a čiju je sigurnost pitomac racionalistički usmerenog tibingenskog zavoda, hranjen pijetizmom 18. stoleća, mogao samo s teškoćom, a zapravo nikad nije mogao sasvim da napusti (Helderlinovo hrišćanstvo je određeno kako racionalizmom kakav se predaje u školi, tako i pijetističkim duhom vremena, formiranim u virtemberškim porodicama s naročitom usrdnošću – onim prvim kao pritiskom odozdo, ovim drugim kao pritiskom odozgo jedne iste duhovne klime): – onu suprotnost antičkog boga-slike i razvejavanja slikovne prirode predstave o Bogu, kakvo je preduzeo protestantizam, i koje je, produženo preko nemogućnosti da se Božje biće uopšte zamisli, konačno moralo da se završi u nepostojanju Božjeg bića, tu suprotnost nastojao je pesnik da još jednom savlada u poslednjim svojim himnama s premorenom dušom i duhom koji je postao nesiguran. To je volja koja, premda delujući u sferi pesničkog, ipak ne proizlazi iz njega. Pesništvo je oblik posredstvom kojeg Helderlin iskazuje problem pojedinca, koji je, svakako, bio i još uvek je problem mnogih. Problem je kao sadržaj vremenski objašnjiv i posmatranje i procenjivanje njegovog posebnog položaja u duhovnom prostoru mogu se mirno odvijati nezavisno od njegovog pesničkog pojavljivanja. Usaglašavanje antike i hrišćanstva, koje se u pojedinostima ovde još jednom pokušava, jeste, isto kao njihovo suprotstavljanje i njihovo razdvajanje, pitanje isto toliko staro koliko i hrišćansko mišljenje samo. Antika preuzeta nezavisno od tradicije, još jednom iznova otkrivena na način u najvećoj meri poseban, i hrišćanstvo koje je na isti takav način isparilo zahvaljujući intelektu i osećanju, susreli su se u Helderlinu s takvom oštrinom i iskonskom nepomirljivošću, kakve katoličko mišljenje, koje je prošlo kroz asimilacione procese srednjovekovne sholastike, nikada nije doživelo. Hristos je postao Herkulov brat koga je, kako kaže priča, isto kao Marijinog sina, začela božanska natpriroda i koji je, kao spasitelj smrtnika iz zemaljske muke i nevolje, doživeo propast kao čovek zbog ljudske krivice, da bi kao bogočovek bio prihvaćen u društvo bogova. I zahvaljujući tome što je duh koji tumači ovladao analogijom spoljašnjih vidova stvari, Dionis, osnivač vinograda, nazvan je pretečom Hrista.

Značaj figura nije utvrđen saobrazno njihovom obimu i području delovanja; on se sužava, proširuje i menja od jedne do druge prilike. Čas je Hristos naslednik nestalog neba bogova, koji u vremenu lišenom svetlosti vrši vlast svetih, dok vidljivi znaci njihove vlasti bivaju očuvani u metaforičnosti simbola. Čas se, opet, Sin Božji pokazuje kao veliki ispunjivač: kao onaj koji duhom probija i prevazilazi pojave, kao poslednja metamorfoza božanskih snaga, putem koje mnoštvo oblika, u kojima su se te snage na grčki način izražavale kao ličnosti, konačno nalazi svoje jedno jedino obličje. Ali i u najvišem Helderlinovom prizivanju, Hristos je viđen samo kao pojavljivanje božanskog – nikada kao Bog sam. Prividna suprotnost, koja postoji između transcendentnosti njegovog porekla i povratka, i njegovog ovaploćenja u čoveka, i koju hrišćansko učenje shvata kao veliko čudo i spas koji se događaju čoveku, doživljava kod Helderlina svoje tumačenje i ukidanje u mitu kao nekoj manjoj i shvatljivijoj tajni. Ono neshvatljivo otima se, doduše, još uvek razumu; tajna verovanja, međutim, raskriva se u jasnoći slike.

Pa ipak: time što se kod Helderlina adventistička prethodnica antičke predstave o bogovima podudara sa povratkom ličnog osećanja luteranskog hrišćanina, još uvek ne dolazi do velike sinteze. Oba ta područja predstave na presudan su način odvojena jedno od drugog. Ono što tu nastaje samo je jedan most koji graditelja i sve one koji ga koriste drži zarobljenim između onoga što je s ove i onoga što je s one strane. Onaj ko stoji na njemu nalazi se izvan stvarnog prostora. Njegovo stanište je prinudno, majušno, na njemu se ne može ništa sagraditi i izloženo je sa svih strana. Prilaz tom mostu postoji i sa jedne i sa druge strane. Paganin koji stupa na njega razumeće veru; naravno, ne u potpunosti, on pred sobom vidi samo zemlju verovanja. A hrišćanin koji se nalazi na njemu može dobro da sagleda antiku, no nikada je ne može dosegnuti niti biti u njoj. Misli kojima se oni što tu obitavaju obično u potpunosti predaju privlače slobodan promet seni i pojedinačnih vrednosti. Jedan isti bog, prizivan takvim mislima, prelazi preko mosta prerušavan u bezbroj nijansi, viđenih krajnje tačno; no ne nastanjuje se na njemu niti obznanjuje svoje biće. Vrednosti koje dolaze s ove i s one strane razmenjuju se u trgovačkom prometu. A pošto se stanovnici ovog mosta pokazuju kao pošteni ljudi, za prste im se ne lepi nikakva trgovačka dobit. Oni ostaju siromašni, bez igde ičega, izloženi neizvesnosti. Oni imaju samo svoj most – tu građevinu od divnih lukova pesama. Može li se živeti na njima? Na njima, od njih? Neki umeju da nose svoju nevolju dostojanstveno i otmeno, neki su slepi i ne znaju za nju. Prvi koji je to stanište po imenu Helderlin ostavio za sobom bio je on sam.

*

Srazmerno kasno izranja lični, upravo tada grubo skiciran najvažniji sadržaj, a time i vlastiti način kazivanja. Još kao dvadesetšestogodišnjak, istrajavao je Helderlin u beživotnom svetu sintetičkih ideala, lišenom vazduha, iz kojeg ga je izvela tek Diotima, da bi ga sučelila sa stvarnošću. Poneko je pesnik jer ne poznaje život. U neku ruku prinudno preuzima on tipičnost neke pojave, pošto mu nedostaje izvornost individue. Doživljaj Diotime bio bi sposoban da potpuno istroši nekog pesnika ove vrste, kako bi iz pepela koji preostane tek nastala prava ličnost. Za Helderlina, međutim, tada je započela njegova sudbina. Diotima je načinila od njega čoveka, koga onaj raniji pesnik nije ukinuo nego ga je tek učinio nekim bićem koje važi kao nešto. Ovaj doživljaj nije preoblikovao Helderlinovo pesničko Ja u njegovoj idealističkoj nastrojenosti. Da, ono je ostalo dominatno i posle doživljaja Diotime u Helderlinovoj trodelnoj prirodi, koju su činili urođeni pesnik kao nesvesna potencija, hotimični ili svesni pesnik i čovek koji saznaje i doživljava. (Iz promenljivog odnosa koji su te tri komponente njegovog bića uspostavljale jedna prema drugoj može se jasno očitati Helderlinova sudbina.) Ali, od tog trenutka bilo je probuđeno jedno Ja koje doživljava stvarnost i pesničko Ja je bilo obaveštavano o utiscima koje je imalo. Opažaji toka doživljavanja dobijali su značaj i delotvornost tek kada bi ono bilo napojeno njima. U ranije razmnožavanje istorodnih ideja bila se ulila krv iskustva.

Naravno, Helderlinove predstave i dalje su obrazovale jedan čvrst i u sebe zatvoren svet, koji je bio bolji i na koji su se odnosili napolju doživljena svakodnevica i trg. Sve ako se slika Grčke nije više ukazivala kao neodređeni svet bajke, u kojem je mladić, kao nekada u rimovanim strofama, naširoko ispredao čudnovate snove, sada se kao mera stvarnosti nametnulo novo viđenje, koje je postalo helderlinovski konkretno i oštro se odvajalo od stvarnosti. Slika Grčke u odama nije iluzija. Bez predela oko Nekara i Majne, bez urvina Hajdelberga koje su sada neposredno doživljene, ta slika ne bi dobila svoje crte nabijene stvarnošću. Bledunjavi ideal hrani se i snaži stvarnošću; tako oživljava jedan nemački predeo, kakvog nikad i nigde u Grčkoj nije bilo. Svaki put bi nastajala pesma. Ali ono što se tu, usled izvesnog otpadništva u pogledu svega što je valjalo doživeti i izdržati kako valja, i neoštećeno pokazivalo kao čisto i sve čistije duhovno obličje: kao pesnički predeo, to je, primenjeno na život, ako je do toga šta je u njemu moguće i ostvarivo, nužno moralo doživeti neuspeh.

Doduše, između Diotime i Sizet Gontar nije došlo do otvorenog raskida: ideal i stvarnost nisu se tu međusobno isključivali, kao ni slika Parnasa i propešačeni Švapski Alpi. Ali, provalija dokazano postoji. Ona žena, koja je posle Helderlinovog odlaska, iščekujući, stajala na prozoru kako to čini samo žena koja voli i strepi da li će se, pozvan tajnim, žurno pisanim pismom, voljeni uskoro pojaviti na ulici, dobija u pesmi, kao slika Diotime, veličinu koja nam ništa ne govori o onoj drugoj veličini, kakva je za nas, srećom, sačuvana u jednom svežnju pisama. Ona Diotima koja se pojavljuje u Hiperionu i u pesmama, pa čak i Diotima u pismima koja je Helderlin slao Sizet Gontar, više je svedočanstvo o pesnikovoj duši nego ideja koja je učinjena zemaljskom i koju je postalo moguće videti, a koju je onaj koji voli otkrio posmatranjem. Razlika je jasno uočljiva. Ako je ideja najviši rezultat čulne stvarnosti posmatrane s napregnutim erosom, ideal se pokazuje kao unapred stvorena slika, koja se ovde, kada je Helderlin sučeli sa stvarnošću: sa ovim savršenim ženskim stvorenjem, sa njim, po izuzetku, srećno podudarila. Voljena, u svom veoma posebnom biću, omogućila je pesniku vidljivo prisustvo ideala. To je specifično romantičan stav, koji, različito od grčkog pronalaska, ideju urođenu stvarima, koju je moguće izvesti samo iz njih i koja se, po tome kako se pojavljuje, može shvatiti samo zahvaljujući neprestanom trudu, kao urođenu premešta u dušu individue. Od stvarnosti se u neku ruku zahteva da bude ono što o njoj misli pojedinac. Za sve obavezujuća jednakost slike stvarnosti ne pokazuje se sad kao objektivan uvid u objektivne datosti, nego nastaje, koliko još uopšte može nastati pri razlikama u mišljenju pojedinaca, kao sporazum i uzajamno slaganje škole ili društva pojedinih Ja koja subjektivno doživljavaju. Ideal sa zahtevom, koji ima ideja, da bude stvaran, za čoveka koji mu se poverava predstavlja opasnu sigurnost. U istoj onoj meri u kojoj postaje bezuslovan, rastu mogućnosti razočarenja. Sklad, međutim, ne može biti trajan. Ponekad, kao u slučaju Diotime, mogu se ideal i stvarnost pomiriti. Odsustvo pažnje sa kojom su u sebe zatvoreni filozofi idealizma provodili svoj život, brinući se samo za mogućnost svoje misli, nebriga sa kojom su stvarnosti nametali njoj strani poredak, bili su uskraćeni pesniku koga se, dok je otkrivao njen stvarni poredak, ova ticala u stalnim susretima s njom. Svaki dodir s njom terao je svest u sve ljuće razočarenje, iz ovog u sve udaljeniji predeo spasa i ka sve mukotrpnijim pokušajima razumevanja. Stvarnost je progonila Helderlina u stopu, silom je zahtevala da bude prihvaćena, provaljivala je nakaradno sa svih strana u njegov himnički svet, koji je on svaki put postavljao na sve veću visinu, da bi u njemu nakaradno ostala. Samo predstava nekog ko u svojoj ravnodušnosti upravlja svetovima, a čoveku se čini užasnim, mogla je još, na kraju, da uspostavi neki labav odnos između elemenata koji su stremili na razne strane. Najveći deo onoga što Helderlin priziva sad ostaje tajna, saopšteno u pitijskim izrekama, zatvoreno u tamnom, herojskom verovanju u sudbinu, kojim se helderlinovska nežnost, što se zahvaljujući pismima može posmatrati, postepeno naoružava tragičnom muškošću – verovanju koje se branilo od napada spolja sve do sloma.

„Patmos“ je poslednja himna čije sadržaje je Helderlin još, prilično mukotrpno, doveo u idealnu povezanost. Sagledana realnost, koja se više ničim ne može otkloniti, biva spoznata kao skrivanje idealističkog boga, kao neproziran, bezoblični svet noći između dva dana božanskog. Ako se ova krajnja mogućnost tumačenja, zahvaljujući kojoj je bilo moguće da se još uspostavi veza između obeju suprotnosti stvarnosti i ideala, u „Hlebu i vinu“ ostvarila na još prilično prihvatljiv način, u „Patmosu“ problematične činjenice, ne poznajući se uzajamno, stoje, da se tako kaže, slepe jedna kraj druge. Skoro svaka je bremenita nekim pitanjem. Pitanja se sudaraju, pa se čak i iz konačno datog objašnjenja i dalje postavljaju sve nova pitanja. U „Hlebu i vinu“ je još noć bogova objašnjena kao čovekova sudbina:

No prijatelju! Stižemo prekasno. Žive doduše
Bogovi još, al’ gore nad glavom, u drugom svetu.
Beskrajno deluju tamo, a kao da malo mare
Živimo li; toliko štede nas nebesnici.
Jer ne može uvek slabi da sadrži ih sasud,
Ponekad samo podnese obilje božje čovek.

No u kasnijim himnama uliva se u imenovanje božanstva strah, predavanje i optužba: taj bog manje voli nego što je voljen. Zamera mu se nehumanost i udaljenost od ljudi.

No strašno je kako tu i tamo Bog
Beskrajno rastura ono što živo je.

Tako se kaže u „Patmosu“ i dalje: ranije uopštena sudbina se sad oseća lično (značajan je ovde i natpis koji se nalazi među pesnikovim nacrtima, prema kojem je bila planirana himna o Klajstu, rođaku sudbine):

No nerazumno je
Želeti pred sudbinom.
Ali najvećma slepi su
Sinovi bogova. Jer poznaje čovek
Svoju kuću, a životinji bi pokazano
Gde treba da je gradi, a onima je
Greška da ne znaju kud bi
U neiskusnu dušu usađena. („Rajna“)

Upoređena sa ovim procesom, koji se odvijao isključivo u sferi duha, bolest koja je snašla Helderlina na njegovom povratku iz Francuske ima u potpunosti drugorazredan uticaj. Ona sama ne bi mogla objasniti paralizu njegove oblikovalačke snage. Sunčanica, koju je Helderlin sam opisao u neobičnom značenju („… i kako se priča o junacima, mogu reći da me je udario Apolon“), koju pominje pismo Belendorfu 1802, pogodila je jedan već izmoren duh. Još dve godine pesnik se držao uspravno. Prolazno se oporavivši od iscrpljenosti i bolesti, spevao je svoje poslednje i najveće himne i prevodio je Pindara i Sofokla. Još mu je na raspolaganju bio jedan s grčkim kongenijalan nemački, koji niko ni pre ni posle njega nije dosegao. Ako i nije moguće bolest kao medicinski nalaz odvojiti od Helderlinovog života, bilo bi ipak umesno ostaviti odnos uzroka i posledice u sferi one nejasnosti koja, po mišljenju razboritih lekara, ne protivreči najdubljoj suštini bolesti. U najmanju ruku, nije ničim obesnažena pretpostavka da je Helderlinova fizička priroda podlegla nekoj nesreći svesti. Potrebno je pre svega osigurati ozbiljnost i dužno strahopoštovanje prema pesniku i njegovom fragmentarnom delu, nezavisno od njegovog spoljašnjeg savršenstva, kao pojavi jednog u svojoj nemoći još uvek plemenitog duha.

*

U himni posvećenoj Madoni, koja je ostala u odlomku, Helderlin se žalio na turobnost koja razara pesmu. Turobnost je najsmrtonosnija moć za duh. Ona spopada onog čija je vera malaksala, ko je ostao bez nade. Nju ne budi zagonetka života, ukoliko je ovaj neshvatljiv. Ono što je tajanstveno čini čoveka nemirnim, neumornim i čežnjivim. Nesreća izaziva u verniku, kao i u neverniku, bol koji se može tačno lokalizovati. Turoban čovek, međutim, i njegova patnja stoje izvan sudbine koja se oseća kao moć i volja. On živi u carstvu između nebića i bića, u području senki, što je za njega premalo da bi još bivstvovao neutučen, ali je dovoljno stvarno da bi život osećao kao teret koji ne ukazuje više ni na šta, nego je prešao u neko sublimno stanje. Turoban u ekstremnom smislu je grčki Ork. Seni koje ga nastanjuju još imaju udela u ljudskim sposobnostima. Njihovo upražnjavanje. međutim, ne dovodi delanje do kraja. Seni još osećaju da ih mori bol; ne raduju se, ali znaju da se mogu radovati. Turobnost im ne dopušta da učestvuju u vremenu i sadašnjosti; Tantala muči žeđ, a da nikada ne može utoliti osećaj žeći niti može postepeno da zbog že]i podlegne.

Mora da je s Helderlinom bilo tako kad je primio vest o Diotiminoj smrti. Taj događaj delovao je samo još metaforički. Da bi onaj ko je pao u turobnost uopšte izdržao na duži rok taj jad u njegovoj najmučnijoj oštrini, pomaže mu neka čudna ravnodušnost. Turoban čovek pati tamo gde neko drugi ne oseća bol, ali izdržava i istrajava tamo gde bi ovaj smesta morao da se slomi. Nemamo svedočanstva o tome kako je smrt voljene delovala na Helderlina. No, to što je ćutao čini se da pokazuje kako nezadrživo i brzo je konkretni bol prešao u apstraktan bol turobnosti. Nekoliko formula čine slabačke štake na kojima se turobnošću ukočeno Ja još nekako vuče. U sve uvrnutijim i sve nezgrapnijim izrazima poniznosti i predanosti, kojima su ispunjena Helderlinova pozna pisma upućena majci i rođacima, postaje jasno primetno kako ova slabost raste. Jezička krutost pomaže ponekad rastočenom osećanju da se još nekako pridigne. Svaki put se to pokazuje kao sve teže i teže. Helderlin oseća da oseća; on se nije pretvorio u bezosećajnost koja ga je navela da, kada mu je umrla baba, u pismu kojim izjavljuje saučešće, izgovori one krte reči: „Nemojte me pogrešno razumeti ako zbog gubitka naše sada blaženopočivše bake izrazim više neophodnu pribranost nego bol koju ljubav oseća u našem srcu.“ Osećaj, premda još prisutan u Helderlinovom tananom duhu, u stvari ne može više da se ispolji – ne više spontano, direktno i povezano s povodom. On traži i nalazi svoj krajnji, sad još samo utvarni izraz u monotonim, ličnog života sasvim lišenim floskulama od kojih su sačinjena pisma iz poslednjeg perioda.

Turobnost niti može da crpi vodu, niti da dosegne grozd. A kao ni Tantal, ne može ni da skonča. Poslednji Helderlinovi himnični odlomci su uzaludno posezanje turobnosti za posedom pesme. Nužnost njihovog fragmentarnog karaktera je skoro prinudna. Predmet osećaja još stoji pevaču jasno pred očima. Ali on se više ne može izraziti. Formula koja još često premošćuje razmak između najdužeg, krajnjeg dosega njegovog duhovnog zahvata i uprkos svemu nedosegnutog predmeta, ono stereotipno „Mnogo bi o tome imalo da se kaže“, koje se pomalja u himnama i odlomcima, moralo bi češće da bude dopunjavano nego što je to Helderlin u stvarnosti činio. Pesnička sredstva mu više ne stoje na raspolaganju: jezik, pogled, potresenost. Ali sadržaj koji bi trebalo da odredi formu pesme: njen početak, uspon i kraj, obrise i granice onoga što je izrečeno, poredak i pove-zanost pojedinih njenih delova, taj sadržaj, koji, roćen iz Helderlinovog sveta, nipošto izbrisan iz njegove svesti, u koji se još uvek istinski veruje, turobnost sada bespogovorno uskraćuje, protiv Helderlinove volje, koja do očaja pati od te nemoći. To se najbolje može pratiti na samom jeziku u čijem svetu svoje vidljivo uobličenje nalaze duhovna stanja. Sintaksa gubi svoju snagu zakona. Logička struktura rečenice se raspada. On više ne izriče nijedan sadržaj, nego pokušava, uzalud se trudeći, da svojim udovima, nalik raširenim rukama, dosegne sadržaj. U tom pogledu su tipične poslednje skice: „Kada naime loza sok“, počinje jedna od njih i, zaboravljajući cilj onog što se želi reći, zaboravljajući nameru, predaje se počinku na jednoj slici: grozd! On „raste pod hladovitim / Svodom od lišća / Muškarcima snaga, / A lepo mirišući devojkama / I pčelama“. Volja za izrazom pokušava da nastavi, nanovo počinjući jednim Kada, zastajući kod novih slika, da bi konačno, iznurena, potonula, kad se stigne do zaključka koji bi trebalo izvući, do onog što se zaista htelo reći. Govor se prekida; završavava u mucanju u jednoj odvojenoj slici, koja visi u potpunoj praznini: „… hrast šumori…“.

Propast čoveka od iskustva, koji je podlegao turobnosti, propast sa kojom je povezana i propast pesnika ispunjenog voljom i svesnog sebe, silom isteranog iz njegovog himničkog sveta, nije, međutim, mogla sasvim da razori urođenu pesničku prirodu u Helderlinu. Ona je i dalje pevala u njemu kao neko Ono. Još neko vreme je u duhu koji je ostao lišen ličnosti dejstvovala samodelatna snaga njegovog demona; naravno, ispoljavajući se samo hirovito, dolazeći do slika i reči, ne poštujući više ljudski zakon i formu. Pesnikova volja nije više raspolagala snagom koja bi pripomogla da se ostvari roćenje sadržaja koji se tu očigledno iznova pojavljuje.

*

U Helderlinu se ono lirsko pokazalo na retko čist način – svakako kao nešto najčistije izgrađeno što je ikad u području nemačkog jezika postignuto. Helderlin je bio svestan te svoje naročite prirode. Tokom boravka u Homburgu, kad mu je bilo dato srećno vreme mirnog posmatranja sebe i spoljašnjeg sveta, dani neograničenog pesničkog pripadanja samome sebi, povukao je on, u januaru 1799, u jednom dijalogu sa samim sobom koji je poslao majci, odlučujuću crtu kojom je razdvojio pesništvo od filozofije. Do sada se, kaže, plašio imena praznog poete i, da bi izbegao taj odijum, bavio se filozofijom, ali je pri tom doživljavao nemir i neraspoloženje. Pesnik se, veli, sada emancipovao, zaključio je da ga je filozofija udaljavala od njemu „svojstvene“ prirode.

Pesma nije samo nosilac nekog sadržaja koji valja tačno ocrtati, ona se ne može podeliti na izraz po sebi i nešto što treba da bude izraženo. Uopšte je pitanje dokle takvo razdva-janje u jezičkim stvarima može da ide. Skoro da izgleda, piše on, kako dovršena misao ne može više da se odvoji od dovršenog jezičkog tela. Jezički posmatrano, lirski izraz ne stoji u suprotnosti sa proznim. Ako se jednom nastupi s površnim gledištem po kojem je ono što je lirsko u jeziku ukrasan i samo na igru usmeren, zavojit i uvrnut opis nekog jednostavnog stanja stvari, dolazi se do uvida kako je lirsko naspram proznog pojačanje, a pruža više tačnosti, više mogućnosti u izražavanju. Da li bi, recimo, ono što je rečeno lirski moglo u prozi da se pojavi sa neposrednom potpunošću? Proza, shvaćena na uobi-čajeni način, dostiže svoju potpunost sumiranjem. Jedan jedini stih, međutim, može otvoriti pogled u najšire predele. Lirski izraz ne samo što znači – on jeste. U njegovom osnovu postoji nešto pomoću čega se jezik uspinje iznad posredničke i služiteljske uloge i zadobija značaj i smisao preduslova za sadržaj koji treba da se izrazi. Sadržaj postaje povod za jedan jezik koji postoji iz samog sebe, iz pesnikove milosti, do te mere da će, kako će se zaključiti, reč koja je postala moćna učiniti ponekad sebe kod pesnika samostalnom, prodreti u tminu, u kojoj je razum ne može više pratiti. Sadržaj i izraz, misao i reč, ne mogu se više međusobno razdvajati. Lirika, budući više od umetničke forme, proishodi iz određenog duhovnog stava koji, kao kod Helderlina, stvara sasvim određenu životnu formu. Izvorno lirsko je priroda, duhovno i duševno raspoloženje svojstveno svom nosiocu, pesniku, koje, doduše podvrgnuto volji, može da bude upotrebljeno i hotimično, no dovoljno raspolaže svojom sopstvenom snagom da bi, kao u Helderlinovom poslednjem periodu, delovalo preko granica nemoći svesti. Pesniku je jezik dat kao dar. I onda kad više ne ume da ga obuzda, da ga upotrebi u skladu s namerom koja je povezana s nekim ciljem, on mu ipak ostaje veran, nerazdvojan od njegove prirode, stvarajući i stvaralački, sve dok u njemu još uopšte ima nekog života.

Ne povlačiti ovde neku odlučujuću granicu nego nastaviti s razmatranjem dopušteno je utoliko pre što je pesma zapravo neograničena tvorevina, biće čiji spoljašnji opseg stoji prema njegovom unutarnjem području, čija smotra je izvršena i može da bude izvršena, u odnosu svojevrsne neobaveznosti, ako ne već i nepoštovanja. Pesma je po svome karakteru fragmentarna. Ona se u svojim pojedinim delovima, u pojedinom stihu, može pokazati tako savršenom, da to pre razara nego što unaprećuje povezanost celine. Kao izraz nekog psihičkog uzbuđenja, koje niti počinje sa prvom reči koja se može čuti, niti nalazi svoje smirenje sa poslednjom, ali je u svakoj pojedinosti savršeno iskazano, pesma je retko u sebe zatvoreno delo. Svako zahteva ono sledeće; a u isti mah deset pesama ne predstavlja više nego jedna. Ono što je ovde rečeno u opštem smislu o jednom svojstvu pesme među ostalim njenim svojstvima, dobija u Helderlinovim najkasnijim himnama značenje vladajućeg principa. On se uspostavio takoreći sopstvenom snagom, a da ga Helderlin nije koristio umesto nekoga drugog, koji se izgubio. Tako, u spolja gledano još neraspukloj himni čiji je naslov „Spomen“, idealistička misaona konstrukcija nije više vidljiva. Tu se može samo još pretpostavljati. Ali zazvučaće tema koja zaziva moć sećanja:

… Ali more
Pamćenje daje i uzima ga,
A i ljubav upire marljive oči.
No ono što ostaje zasnivaju pesnici.

To je uteha koju obećava kraj. Kroz prethodne strofe, međutim, sablasno se vije uvid u nezaštićenost i brzo prolaženje ljudskog života. Ovde se započinje s tužaljkom nad svetom čiji tonovi su još nepoznati u „Patmosu“. Beznađe, koje je do tada još moglo uz krajnje naprezanje duše biti potiskivano verovanjem u neko sve tajanstvenije i sve zagonetnije božanstvo, sada provaljuje bez zadrške; ne vidi se nikakav spas. Prilično je čudno da nedostaje prizivanje Boga. Uteha dolazi samo od ljudske prirode: iz pesnika, u kojem ta priroda biva uzdignuta, kao čuvara, tumača, onoga ko je sad, dabome, već postao nemoćan i umo-ran, koji tone nazad u dubinu pred tajnom stravičnog poretka, koji više ne može da se hvata u koštac, izmučen je i skoljen turobnošću, ko zaziva zaborav:

Al’ neka mi neko
Pun svetlosti tamne
Mirisni pehar pruži,
Da mogu počinuti: jer sladak
Bio bi dremež među senkama.

Pesnik, koji je dosad bio naviknut na opštenje s nebesnicima, sada se u potpunosti drži ljudskoga, pridružuje se običnim ljudima, kojima duševnu okrepu daje jednostavno pričanje i slušanje:

… Ali dobar je
Razgovor, i da se kaže
Šta srce misli, da se mnogo sluša
O danima ljubavi
I delima koja se zbiše.

Zar nije dovoljno nazvati stvari jednostavno njihovim imenom? Izvan autentičnog otkrovenja svetu se ne otkriva nikakav bog. Sluteći da u osnovi pojava leži nešto što mu je skriveno, nastoji Helderlin sve više i više da to što mu je postalo neprotumačivo i neizgovorivo iskaže reprodukujući opaženu sliku. Time što se pojava verno posmatra, sagledava osetljivom dušom liričara, koja može biti dubinski potresena, dok mu se suština jezika, skrivena u pozadini fizičkog, ne preda, kako bi bila izražena, dosegnuto je ono krajnje što još može biti rečeno.

Prvi put taj način govora postaje uobičajen u langversu. Slika noći, koja stoji na početku elegije „Hleb i vino“, sadrži u sebe uključen odnos helderlinovskog čoveka prema natprirodi. Odnos je opisan samo slikom, nije ga moguće pokazati prstom, razumljiv je još samo kao osećanje. Noć leži nad stvorenjima, bogovi su zaspali, pa ipak: ta tmina nije sasvim lišena nade. Nešto delotvorno vlada još u njoj, čuvajući dušu. Sledećih osam delova elegije, u kojima pesnik pokušava da objasni taj pogled, da ga otvori za ljudski uvid i predstavi ga u njegovoj povezanosti, ne čini ih, međutim, jasnijim; oni pokazuju najtežu konstrukciju, koja, opet, na izvesnim mestima, ne izlazi na kraj bez dokazne snage nedokučive slike.

Ta helderlinovska slika: jasna, oštra, upečatljiva; prodorna, tako da probada srce, ne laka, razgovetna a ipak ne shvatljiva, pri svem zračenju tamna; tačna a ipak nerazumljiva, teška i u isti mah uzlebdela, zauzima u pesmi od slučaja do slučaja mesto koje postaje nezavisno. „Tamna svetlost!“ Ono protivrečno je kao hvataljka kojom jezik grabi ono što se nudi pogledu. Premda između značenja obeju reči ne postoji nikakva veza, koja bi se mogla smisleno objasniti, između njih se ukazuje istinska i stvarno postojeća slika.

Istrajnost i strpljivost, vernost posebno Helderlinovog načina posmatranja stizala je sasvim po zakonu do cilja. Ideal se slamao, ali iz ruševina su nastale ideje. Nije više bilo dovoljno snage da se materija usaglasi sa stvarnošću od koje je trebalo da bude izgrađeno idealno carstvo. Ali, ovladavši tom materijom zahvaljujući svom posmatranju, pesnik je na čulnoj stvarnosti koju je imenovao pokazao praslike; on svojom reči imenuje pojavu, a pošto je njegov jezik vidovnjački, istovremeno se pokazuje njena duhovna slika. O Dunavu se kaže:

Ali ovaj nazivaju Ister.
Lepo stanuje on. Gori stubova lišće
I treperi. Divlje stoje
Oni uspravljeni, jedni među drugima; ponad njih
Druga jedna mera, štrči
Iz stena krov …

Predeo oko Dunava kod Bojrona, gde reka protiče između pošumljenih strmih obronaka, dok odozgo kao arhitrav i sleme vertikalno pritiskaju zidovi stena, dobija tu važeću sliku svog bića. Na isti način dočaran je predeo kod Donauešingena. Idealno zdanje pesme ostalo je ponad toga ruševina; jedva da se ocrtava tlocrt. Ako himna Rajni kao džinovska metafora povezano i jasno još dovodi sliku i pojavu reke u vezu sa životom i sudbinom čoveka, sa (melanholijom već smračenim) odnosom Tvorca i stvorenja, ako je tu slika još sredstvo kojim se vodi neki misaoni sadržaj, u himni Dunavu oglašava se tema koja smera na duhovnu razmenu između Zapada i Istoka još samo raspuklim tonovima. Ideja, praslika „Istera“ preteže. I ono što je mišljeno, obznanjeno, poučno, sve više se zapetljava u neprobojnu sliku. Ista pesma sadrži i obrazloženje: naime, u znacima, kaže se, govori pesnik! Misao postaje gotovo konkretna. U pojavljivanju reke: u Dunavu počiva, kako Helderlin sluti, zatvorena svetska misao, upućivanje izvan ovog sveta:

Potreban je znak,
Ništa drugo, prosto i jasno, da bi Sunce
I Mesec, nerazdvojne, nosio u duši,
I išao dalje, danju a i noću, a
Nebesnici jedni uz druge osećali toplinu.

Kako to i zašto? Uvid ne može više da dovede u red ono što je sagledano. Bog je tu, to poslednja strofa himne Rajni, upućena prijatelju Sinkleru, još zna, premda je, takođe, „sve izmešano i bez reda i ponovo se vraća prastara pometnja“. Ister se, međutim, završava obrtom kojim se pesnik ograđuje: „Šta, međutim, čini onaj, tok, to ne zna niko.“

Nemogućnost da se više zna rascepila je formu Helderlinove pesme. Deo himne koji počinje „Zreli su, u vatru zaronjeni“, i koji služi kao primer za slikovni prikaz misli, daje tom iskustvu, uza svu zatamnjenost, najtačniji izraz. Stvarnost, kako se čini onom „nevezanom“, ima nered kao zakon; u osnovi, naknadno deluje neki tajni, skriveni red u koji „ulazi sve, kao zmije, proročki, sanjajući na nebeskom bregu… Ali zle su staze“. I mnogo toga „valja zadržati“. Helderlin pokazuje „vernost“ toj nuždi kojom nepoznati Bog ljudima nameće svoj zakon. „Šta je Bog“, pita jedan drugi odlomak: – „nepoznat, pa ipak puno je njegovih svojstava lice neba“, i dalje: „Što je nešto više nevidljivo, to se više miri sa stranošću.“

Glas umetnika, učitelja i propovednika, čime je nekada Helderlin nastojao da ispuni smisao i zadatak umetnika, mora sad da zanemi pred tom stranošću i njenim pogledom. Samo pesma, koja je uzima za svoj predmet, dolazi do nekakvog, barem spoljašnjeg kraja: – tako „Ister“ i ona himna nazvana „Spomen“, koja dočarava predgrađe Bordoa, predeo oko Gorgonje i Dordonje, tako upravo pomenuta pesma, kao i nekoliko manjih komada povezanih od fragmenata. Stranost počiva u stvarima. I priroda postaje sad tuđa i svojom prisnom pojavom magično opčinjava pesnika. Još uvek je duh jezika dovoljno moćan da ono što je sagledano položi u reči s nesmanjenom snagom. No, čim Helderlin pokuša da ih poveže između sebe, mora da malakše suočen s opiranjem svoga skrivenog, ali pravog sadržaja. Kao širom razbacane krhotine ostaju pogledi na imaginarni osnovni nacrt himne. Po sebi, one su krajnje markantno profilisane. Njihova preciznost je preoštra, sa takvom oštrinom može duša – ovde nadmoćna nad duhom – da prihvati magiju čulnog utiska:

… podneva, kad u sivo-žutom žitnom polju
Vegetacija šumi, uz uspravnu stabljiku,
I kičmu savija klas na stranu
Poput jeseni …

Na konkretnosti stvari pokazuje se bivstvo koje je verodostojnije, premda je istovremeno i neobjašnjivije, nego ono o kojem nas poučava refleksija. Helderlin, nekada najveći idealista među pesnicima, zanesen duhom, najveći sanjar, sasvim se okreće stvarnosnom:

U međuvremenu, pusti me da gredem
I divlje bobice berem,
Da ugasim ljubav prema tebi
Na tvojim stazama, o, Zemljo.

Svet, koji se sad otkriva u fragmentima i koji, najpre samo nepotpuno, stupa na mesto himničkog sveta, uzak je i po svojoj duhovnoj topografiji krajnje nizak. To je zavičaj, koji se, međutim, više ne ukazuje, kao nekad u „Putovanju“, kao zemlja uzdignuta do mitskog, nego se pokazuje kao u potpunosti konkretan, povremeno moglo bi se čak reći grub Virtemberg. Nalaze se tragovi materija, istina helderlinovski zgusnuto, kakve su inače uobičajene samo u zavičajnoj poeziji koja treba da izazove ugodna osećanja.

Ali voli da vidi sejač
Neku, dok spava
Po danu iznad pletene čarape.

Neće skladno da zazvuče
Nemačka usta,
Ali ljupko šumore
Po bockavoj bradi
Poljupci.

Švapska crta ističe se u to vreme u Helderlinovom biću kao određujuća kao nikada pre. Onaj koji vidi, oseća i sluša, onaj koji pre svega vidi, koji posmatra stvari svojstvene švapskom karakteru, jeste Švaba kakav bezmalo očigledno potiče samo iz okoline starog Virtemberga. Jezik sa svojim preobiljem izraza vezanih za rodno tle samo pojačava taj utisak. Ovde je reč o najprostijim i najsamosvojnijim predmetima:

Na sivo-žutom listu počiva
Grozd, nada vina
tako počiva na obrazu
Senka zlatnog
Nakita, koji visi
Na uhu devojke.

Dovoljnost sa kojom se duša okreće zemaljskom preokreće se, međutim, u bogatstvo, jer iza metafore kao što je ova, koja je u svojoj duhovnoj čulnosti srodnija onom grčkom nego ranija romantična čežnja za Grčkom, sažima se preobilje stvaralačke radosti koje dolazi iz večnosti i koje, polazeći od obilja te pojave, možemo ponovo unazad da sledimo. Vinograd i grožđe, koji stalno potvrđuju ono što je napolju, pokazuju se kao u najvećoj meri trajni simboli. Simbol života, koji oni sadrže, nerazoriv je. Drugi jedan odlomak izriče to direktno:

Kad ponad vinograda plamti
I crno kao ugalj
Izgleda u jesenje
Vreme vinograd, biće
……………………………..
Cevi života bujnije dišu
U nektaru čokota.

Neko nepoverenje prema idealnom tumačenju života probija se kod Helderlina; slavi se jednostavniji, nesalomiviji život. U tibingenskim godinama poslednjeg perioda, kojima se osporavala važnost, kao godinama koje su pomračene ludilom, našao se Helderlin u posedu jedne svesti koja još zna za novo, posebno stanje i odvažuje se da se, na potpuno ozbiljan način, premda su ga kao ozbiljan kasniji posmatrači retko uzimali, odvoji od ranijeg sveta vrednosti. Iz sadašnjosti, iz svakodnevice, koja je ranije romantičaru nešto značila jedino s obzirom na mogućnost da bude protumačena idealno, pritiče sada zadovoljstvo koje u neposredno prisutnom sluti spasonosan sadržaj. I stena je sad „dobra za ždraljiku“, a ono „što je suvo za piće“. „Ako neko hoće da stanuje“, kaže se u opisu one male tibingenske kuće, koja je opstala do danas, izmeću obale Nekara i strmog obronka grada, gde je Helderlin stanovao:

Ako neko hoće da stanuje,
Neka to bude na stepenicama,
I tamo gde je kućica nad vodom nadvešena,
Tu se zadrži.
Ono što voliš
Jeste da dođeš do daha.
………………………………..
Jer gde su oči sklopljene
I gde su noge vezane,
Tu ćeš to naći.

Nalaz: stvarnosti dnevno propešačenih predela, sa strašću posmatrane stvari, nalaze se tako reći na dohvat ruke. Samo čovek koji luta između granica, neko ko je u ovdašnjem u stvari bez zavičaja, može istinski da ih nazove po imenu. Za materijalistu ostaju one neupadljive: – materijal kojim rukuje; za idealistu su one prepreka, oštrih ivica i mutne. Ali smernost gosta, kako hrišćanskog tako i onog ko je naprsto samo to, predaju se stvari u svojoj celovitosti kao poklon gostu.

*

Tibingen, gde je Helderlin proveo tamniju i veću polovinu svog života, leži usred Virtemberga. Uprkos mirnoći svog oblika i nežnosti linija, predeo je tamo neobično prozaičan i opor. Istočno od Nekara put vodi naviše uz šumovite obronke Švapske Jure, po kojima su razasuti zamkovi, da bi onda pukao pogled na oskudnu, golu zaravan Švapskih pašnjaka, koja se blagom kosinom spušta naniže; na zapad se pruža listopadna šuma, prirodni park Šenbuh. Jedan ljudski soj nesklon materijalnim stvarima već stolećima je prestao da u tom pejzažu gradi velike građevine. Bebenhauzen, nedaleko od grada, ima romansku manastirsku crkvu – poslednji primer visoke gradnje. Već tibingenska bogoslovija u svojoj nepatvorenoj gotici samo je građevina koja treba da posluži svojoj svrsi, okićena reprezentativnim ukrasima: dvorana za molitvu i čvrsti zamak Božji, sličan svetovnom zamku, koji bdi na gradskom visu i čije unutrašnje dvorište, u koje se ulazi kroz pomodnu renesansnu kapiju, svojim zidovima od čatme nudi prizor neke džinovske vinogradarske kuće. Apstraktna spiritualnost kalvinizma i prozaična trezvenost podeljene su na nedelju i radni dan do poslednje sitnice. Nije slučajno što u susednom području Štrogoj postoje sela koja su osnovali valdežani i koja imaju francuska imena. Zemlja se samo koristi. Jedva da se negde upražnjava vinogradarstvo. Gag, kako se zove tibingenski seljak, poznat je po svojoj drvenastoj grubosti, svojoj žudnji za profitom i svojoj lukavosti.

Izvanredni duhovi koje je Virtemberg poslao u carstvo besmrtnika ne mogu se, kako kaže rasprostranjena švapska izreka, posmatrati kao pravilo i norma koji su karkteristični za narod tamo. (Primedba: Der Schiller und der Hegel, / der Uhland und der Hauff, / das ist bei uns die Regel, fällt gar nicht weiter auf. Šiler i Hegel / Uland i Hauf, / to je kod nas pravilo, / ništa dalje ne pada u oči.) Naprotiv, oni predstavljaju pojedinačne reaktivne pojave koje se mogu shvatiti kao pobuna protiv opšteg karaktera tog naroda. Učestalost tih slučajeva govori samo u suprotnom smislu o onom što je uobičajeno. Velike Švabe su uglavnom odlazili iz zemlje, jer je smisao za veličinu bio slabo razvijen. Njihovo pojavljivanje najpre je bilo posmatrano sa skepsom, meru na koju nije navikao Švaba i nehotice oseća kao smešnu i budalastu, i tek iz udaljenosti prošlosti, kada se prinos i dobit vide jasno kao na dlanu, ume on da ceni veličinu. Ono prokockano i kockarsko, i u svojoj najmuževnijoj ozbiljnosti, daleko je njegovom valjanom, na korist usmerenom biću. Nemoguće je da za švapskog stolara neka ćud bude važnija nego njegova poslovnost i da umesto, recimo, kreveta ili mrtvačkog sanduka pravi model grčkog hrama. Kada je Helderlin jednog dana za to zamolio majstora Cimera, kod koga je bio na stanu i hrani, ovaj valjani čovek je taj zahtev glatko odbio i odgovorio je, kako sam piše u jednom pismu Helderlinovoj majci, ne bez farisejskog tona u glasu, da on mora da radi za hleb i da „nije te sreće da živi u Filozofskom Miru kao On“. Helderlin, najdublje pogođen, udario je u jadanje i istog minuta napisao je olovkom na jednoj dasci:

Različite su granice života,
Kao putevi i kao granice bregova.
Ono što smo mi ovde, može tamo da dopuni neki bog
Harmonijama i večnom nagradom i mirom.

„Dolaženje do daha“ nije mu više uspevalo bez štete. Ja je bilo rascepljeno. Helderlin je, kao maske, vezivao oko sebe najčudnovatija uobraženja. S vremena na vreme, kada bi ponovo došao do zdrave svesti, koja je rasvetljavala njegovo stanje, osećao se rastrgan bolom i mukom od samog sebe. Sa dirljivom ljubavlju vezivao se za zemaljsko, hvatao se za njega kao za svoj jedini spas. Da izrekne jednostavna iskustva: prirodu i večno vraćanje godišnjih doba, upotrebljava obično, kao najjednostavniju i spolja nametnutu formu, jambski, ređe trohejski četvorostih. No nijedan od stihova nije ukočen. Jedan čudan podzemni, nežan i spiritualan ritam oživljava njihov čvrsti sklop, obuhvata i neravnine jezičkog izraza koje se tu i tamo javljaju, i deluje na njih, kao da ih stavlja u službu neke posebno tražene preciznosti.

Ljupki predelu! gde ulica
Veoma ravna sredinom ide,
Gde se diže Mesec, bledi,
Kad se javi večernji vetar,
Gde priroda veoma bezazleno,
Gde bregovi uzvišeno stoje,
Idem naposletku kući, noseći je u sebi,
Da zlatno vino tamo vidim.

Život po sebi, kakav slave opsežna pesma „Zadovoljstvo“ i brojne druge strofe sastavljene od izreka, sad je ono za čim se najviše stremi – odricanje i ispunjenje u isti mah. Dokle god živi, pripada čovek ovoj Zemlji. Uzaludno je hteti dosegnuti zvezde. Ono čisto razdvajanje, koje švapski životni stil sprovodi između dva područja i njihovih zahteva, sada se javlja i ovde, ali preinačeno i nešto radosnije, lepše, veće: – ozareno Muzama. Priroda je odsjaj neba i daje srećniku predukus sada diskusiji nepodložne onostranosti, koja se pretpostavlja kao nužna i u koju se slepo veruje. Helderlinovo Ja sklanja se u obavezujuću opštost, višestruko osiguranu i čvrsto uhvaćenu. Doduše, jadni šetač po poljanama oko Nekara, obraslim srebrnim vrbama koje je sad slavio, svakako nije u doslovnom smislu učestvovao u životu. Blaga čežnja se probija iz stihova. Ali barem žuđeni život, drugačije nego nekad idealni zahtev, nije bio u nepomirljivoj suprotnosti sa datim danom. Život je bio u istom prostoru i čoveku na dohvat ruke, samo je bio širi, bogatiji, snažniji. Dok je velikan Zemlje nestao na svom konju, pesnik je išao prosto pešice. On je to činio voljno, jer obojica su disali jedan isti vazduh. Nejednakost usuda nije bolna, oseća se da je ukinuta u gostoljubivoj celini kojom u sebe zatvoreni svet obuhvata život. Osobena duhovnost ozaruje realistične slike u kojima se ispoljava predstava poznog Helderlina. Virtemberški vlasnik voćnjaka preobražava se u biblijskog Gospoda. Bogatstvo zadobija nešto čarobnjačko, odbacuje svoju tupu i neprijateljsku materijalnost i pokazuje se u svom zemaljskom pojavljivanju, kakvo Bog hoće, kao životvorna, oplemenjujuća i smirujuća moć. Izgleda kao da ono proizvodi jedinu odgovarajuću klimu u kojoj čovek uspeva u svom punom dostojanstvu. Već samo njegovo postojanje znači siromahu podizanje, radost i utehu. Ono je mecena tihe misli, mirne kontemplacije u prirodi, lepota i sigurnost vladaju zahvaljujući njemu u svetu:

Kada je neko bogato obdaren dobrima,
Kada mu voće iz vrta i zlato krase
Stan i kuću, šta bi mogao više imati
Još u ovom svetu, da svoje krepi srce.

Starozavetni i antički životni vazduh sustiču se u ovim stihovima u mešavini koju pesnik teško da je i sam imao na umu, ublažavajući se uzajamno. Tu Voz (Iz knjige o Ruti – prim. prev.) stoji pod zaštitom jednog Boga koji, humanije nastrojen nego onaj biblijski, nije upropastio Jova, a Horacije, koji opeva svoje poljsko dobro, mogao bi mirno da se liši stoicizma, koji mu je potreban da bi umirio antički osećaj svoje izgubljenosti u svetu. Samo čovek pritisnut krajnjom nuždom mogao je da pruži u opštim potezima sliku tog ugodnog, ne mnogo opasnog života. Dosta skupo je plaćena ta prostodušnost. Za to jedva da je bila dovoljna cena ceo jedan život. Ne troma dovoljnost, već neprocenjiva mera odricanja osnov je ove idiličnosti. Misao i pojava njenog prostodušnog sveta ima svetleću snagu slika rađenih na polećini stakla bojama koje ne propuštaju svetlost. Jedan nepoznati mit o Helderlinu se ocrtava. Pored tragičnog, božanskog lica mladića izranja pojava starca simetričnih crta, kako ih je sačuvao jedan crtež olovkom: nagnut napred, s prstom koji pokazuje naviše… Izgleda kao da je tek ovde vernije ispunjena jedna sudbina, kada život u svojoj nedokučivosti mirno prihvata tragiku.

Preveo sa nemačkog Dragan Stojanović

Eugen Gottlob Winkler, Dichtungen, Gestalten und Probleme. Nachlass, Neske, Pfullingen 1956, str. 314-337.

Izvor: Poezija, časopis za poeziju i teoriju poezije, broj 45-48, godina XIV, Beograd 2009.

Rekli su o Rilkeu: Viktor Žmegač

Viktor Žmegač: Rilkeova proza: na granici pripovijedanja

Nema sumnje, Rilkeu je doista bilo stalo da izbjegavanjem uobičajenih književnih termina naglasi kako je njegova „prozna knjiga“, kako se „Zapisci“ obično nazivaju, osebujno djelo, neobično i po nastanku i po karakteru. Iako nema dvojbe da se autoru ne može osporiti posebno mjesto u povjesti moderne proze, ipak je sporno treba li zaista tako strogo izbjegavati pojam „roman“ kad je riječ o „Zapiscima“. Rilkeova je suzdržljivost razumljiva s obzirom na to da je djelo nastalo već na početku stoljeća, u vrijeme kad književna krtika još nije mogla imati razvijenu svijest o tzv. eksperimentima modernog romana. Treba imati na umu da su prvi Prustovi romani objavljivani tek nekoliko godina poslije Rilkeova djela, da i ne spominjemo najpoznatije Džojsove, Židove, Muzilove ili Brohove romane, koji tada još nisu bili ni na pomolu. Svratimo li pogled unatrag i prosudimo književnopovijesno mjesto „Zapisa“ s današnjega gledišta, gotovo uščezavaju svi argumenti protiv primjene naziva roman.

Istina je – a time se približavamo pitanjima koja su bitna za analizu djela – da se Rilke odrekao većine kategorija na kojima se temelji tradicionalno pripovjedanje. U „Zapiscima“ nema ničega što bi bilo nalik na fabulu, zaplet, radnju u baštinjenom smislu, u njima nema kontinuiteta zbivanja koje sugerira jasno postavljen razvitak, a nema niti mnoštva likova, iz čijih bi se karakternih osobina nametnuli sukobi.

Izvor: Citat je preuzet iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu koji je nastao za potrebe izložbe o Rilkeu, organizovane 2015. godine, povodom sto četrdeset godina od njegovog rođenja.

Slika: Nepoznati autor

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (prvi odlomak)

Pitate da li su vaši stihovi dobri. Pitate mene. Prethodno ste pitali i druge. Vi ih šaljete časopisima. Upoređujete ih sa drugim pesmama i uzrujavate se kad izvesna uredništva odbiju vaše pokušaje. E pa (kada ste mi već dozvolili da Vam dajem savete), ja vas molim da se svega toga okanite. Vi upravljate svoje poglede napolje, a to pre svega ne biste sada smeli da činite. Niko vas ne može savetovati ni pomoći vam, niko. Postoji samo jedno jedino sredstvo. Udubite se u sebe. Istražite razlog koji Vas nagoni na pisanje; ispitajte da li je on raširio koren u najskrivenijoj dubini Vašeg srca, priznajte sebi da li biste morali umreti kada bi Vam pisanje bilo uskraćeno. Ovo pre svega: moram li ja da pišem? Rijte do dna duše tražeći dubok odgovor. Pa ako bi taj odgovor glasio potvrdno, ako ovo ozbiljno pitanje možete da predusretnete jednim snažnim i prostim moram, onda izgrađujte život prema toj neminovnosti; Vaš život, i u svojim najravnodušnijim i najbeznačajnijim časovima, mora da bude znak i svedočanstvo ovog neodoljivog nagona. Onda se približite prirodi. Onda pokušajte, kao prvi čovek, da iskažete ono što vidite i doživljujete i volite i gubite. Nemojte pisati ljubavne pesme; izbegavajte u početku one pesničke oblike koji su suviše poznati i obični: oni su najteži, jer je potrebna velika, dozrela snaga pa da se da nešto svoje u jednoj oblasti u kojoj se dobra, a delimično i sjajna, predanja javljaju u velikom broju. Zato bežite od opštih motiva i tražite spasa kod onih koje Vam pruža Vaša sopstvena svakidašnjica; opišite svoje tuge i želje, misli koje Vam proleću kroz glavu, i svoju veru u neku lepotu – opišite sve to prisnom, tihom, smernom iskrenošću i upotrebite u izražavanju svojih misli i osećanja stvari iz Vaše okoline, slike Vaših snova i predmete Vaših sećanja. Ako Vam Vaša svakidašnjica izgleda siromašna, nemojte optuživati nju; optužujte sebe, recite samom sebi da niste dovoljno pesnik da biste mogli dozvati njena bogatstva; jer za stvaraoca nema siromaštva niti bednog, ravnodušnog mesta. Pa i kada biste ležali čak i u tamnici, čiji zidovi ne bi dopuštali da ijedan od šumova sveta dopre do Vaših čula – zar i tada ne biste imali još svoje detinjstvo, njegovo divno, kraljevsko bogatstvo, ovu riznicu uspomena? Upravite onamo svoju pažnju. Pokušajte da izvučete na površinu potonule senzacije te daleke prošlosti; Vaša ličnost učvrstiće se, Vaša osamljenost razmahnuće se i postaće sutonasto prebivalište mimo kojeg će u daljini promicati spoljašnja buka. – Pa ako se iz tog skretanja u sebe, iz tog poniranja u svoj sopstveni svet, rode stihovi, onda nećete pomišljati na to da ikoga pitate da li su to dobri stihovi. Nećete ni pokušati da časopise zainteresujete za te radove: jer ćete u njima gledati svoje drago prirodno vlasništvo, delić i glas svog života. Umetničko delo je dobro ako je nastalo iz neminovne potrebe. U ovoj vrsti porekla leži i sud o njemu: drugog suda nema. Zato, veoma poštovani gospodine, znam samo jedan savet: udubite se u sebe i ispitajte dubine u kojima izvire vaš život; na njegovom vrelu naći ćete odgovor na pitanje da li morate da stvarate. Primite taj odgovor onako kako on bude glasio, bez mudrovanja i tumačenja. Možda će se pokazati da ste pozvani da budete umetnik. Onda primite na sebe sudbinu i nosite je, njen teret i njenu veličinu, ne pitajući nikad za nagradu koja bi mogla da dođe spolja. Jer onaj ko stvara mora da bude svet za sebe i da sve nalazi u sebi i u prirodi sa kojom se spojio.

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Helmut Westhoff, Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1901.

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (drugi odlomak)

A ovde odmah da dodam jednu molbu: čitajte što je mogućno manje estetsko-kritičkih rasprava, – to su ili pristrasna gledišta, okamenjena i obesmislena u svojoj beživotnoj otvrdlosti, ili pak vešte igre rečima, kod kojih danas prevagne jedno a sutra drugo, onom prvom potpuno suprotno shvatanje. Umetnička dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti kritikom. Samo ljubav može da ih dokuči i drži, samo ona može da bude pravedna prema njima. – Dajte svaki put sebi i svom osećanju za pravo, nasuprot svakom takvom raspravljanju, prikazu ili predgovoru; ako ipak ne biste bili u pravu, onda će vas prirodno razvijanje vašeg unutarnjeg života polako i vremenom dovesti do drukčijih saznanja. Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvenom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.

Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa. Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni. Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan: strpljenje je sve!

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Leonid Pasternak, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1928.

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi, koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Doba učenja, međutim, uvek je dug, izdvojen razmak vremena, i tako je voleti zadugo i do poodmaklih dana u životu: osamljenost, pojačana i produbljena samoća za onog ko voli. Voleti, pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskroman zahtev koji mu se postavlja, nešto što ga odabira i opredeljuje za daleka dostignuća. Samo u ovom smislu, kao zadatak da obrađuju sebe („osluškivati i kovati dan i noć“), smeli bi mladi ljudi da korste ljubav koja im se daje. Nestajanje u drugom biću i predavanje i svaka vrsta zajednice, to nije za njih (koji još dugo, dugo moraju da štede i skupljaju), to je ono konačno, možda ono za šta čitavi ljudski životi sad još jedva dostižu.

Ali u tome i greše mlada bića tako često i tako teško: što se ona (u čijoj je prirodi da nemaju strpljenja) bacaju jedno drugom u naručje kad ih obuzme ljubav, pa se rasipaju onakva kakva su u svojoj nesređenosti, neredu i pometenosti… A šta onda da bude? Šta da učini život sa ovom gomilom polurazbijenih bića koju ona nazivaju svojom zajednicom a rado bi je nazvala svojom srećom, kada bi se to moglo, i svojom budućnošću? Tu svako gubi sebe drugom za ljubav i gubi drugog i mnoge druge koji bi još došli. I gubi širine i mogućnosti, zamenjuje približavanje i promicanje tananih stvari punih slutnji za jalovu smetenost iz koje više ništa ne može da nastane; ništa sem malo gađenja, razočaranja i bede i spasavanja u jednu od mnogih konvencija koje su, kao opšta skloništa duž ovog najopasnijeg puta, u velikom broju izgrađene. Ni u jednoj oblasti ljudskog doživljavanja nema toliko konvencija kao u ovoj; tu su pojasevi za spasavanje, najrazličitijih izuma, čamci i bešike za plivanje; pribežišta svake vrste umelo je da stvori društveno shvatanje, jer pošto je bilo sklono da ljubavni život shvati kao zabavu, moralo je i da ga udesi da bude lak, jevtin, bezopasan i siguran kao što su javne zabave.

Doduše, mnoga mlada bića koja pogrešno, to jest jednostavno predajući sebe i neusiljeno vole (a prosečni čovek uvek će ostati pri tom) osećaju mučni teret promašaja i hoće i stanje u koje su dospeli da na svoj način učine sposobnim za život i plodnim; jer njihova im priroda kazuje da se pitanja ljubavi, još manje no sve što je inače važno, ne mogu rešiti javno i po ovom ili onom dogovoru; da su to pitanja, prisna pitanja čoveka čoveku, koja u svakom pojedinom slučaju zahtevaju nov, naročit, samo lični odgovor, ali kako bi oni koji su se već spojili i veše se ne odvajaju i ne razlikuju, koji dakle više nemaju ničeg svog, mogli da nađu izlaz iz sebe samih, iz dubine već zatrpane osamljenosti?

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Paula Modersohn-Becker, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1906.

Dante

17520 sati neprekidnog silaženja
700 dana sporog disanja.
34 inspirativnih celina.
29 umetnika.
9 krugova.
6 vernika.
2 putnika.
1 Belzebub.

Danteova Božanstvena komedija je priznata kao aksiom savremene poezije i umetnosti uopšte. Miks tri komponente – simbolička, alegorijska i istorijska posližili su kao osnova za kreiranje ovog remek-dela. Dante je glasnik savremene umetnosti, prvi je predstavio šta moderni umetnik treba da radi kako bi obuhvatio celinu istorije i nauke jedne ere u svom umetničkom polju. On mora da ispreplete alegorijski i istorijski trenutak na potpuno individualan način, tako kreirajući sopstveni svet. Kao posledica, kreirani su Pakao, Čistilište i Raj.

Danteova kategorizacija univerzuma i klasifikacija strukture u tri sve predstavljaju simbolički model koji nas vodi u realizaciju tako da svaki period ljudske istorije ulazi u sopstvenu božanstvenu komediju. Upravo ovo je razlog zašto je takva forma umetničkog izražavanja sposobna da simultano obuhvati tri polja znanja: prirodu, istoriju i umetnost.

A kako kombinovati religiju, nauku i politiku? Dante nas upućuje na strukturu.

Petja Janžekovič

Ovaj odlomak pronađen je na sajtu Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković, a izrečen je prilikom predavanja Petje Janžeković održanog 2013. godine.

Slike Wikipedia

Fridrih Niče o Rihardu Vagneru

„Pre sedam godina sam prvi put posetio Tribšen. I svake godine, u mesecu maju, na onaj dan kad slavimo godišnjicu vašeg rođenja, ja slavim godišnjicu svog duhovnog rođenja. Jer, još od prvog dana, vi neprestano živite i radite u meni, kao da je kap nove krvi ušla u moje vene. To što mi dolazi od vas me gura, ponižava, hrabri, podstiče, ni na trenutak mi ne dozvoljava da predahnem, muči me do te mere da bih vam možda jednom i zamerio na tom večnom nemiru da ne znam da me ono gura u jedno slobodnije i bolje stanje.“ (Iz pisma Rihardu Vagneru, 1876.)

„Kada dođemo u Bajrojt, prepuštamo sopstveno ja toj kući, odustajemo od prava da odlučujemo i pričamo slobodno, odustajemo od svojih sklonosti pa čak i hrabrosti, toliko da je jedino čemu težimo, među ta četri zida, Bog i svet. Niko pozorištu ne donosi najosetljivija čula svoje umetnosti, naročito ne umetnik koji radi za scenu, tu nedostaje usamljenosti a savršenstvo ne trpi svedoke… U pozorištu se postaje plebejcem, stadom, licemernom ženom, izbornom marvom, paorskim blatom, imbecilom, vagnerijancem: tamo, svest podleže bezmernoj magiji; tamo i vaš komšija postaje vi a vi on…“ (Fridrih Niče protiv Riharda Vagnera)

„Pošto u ovom trenutku pokušavam da pronađem reči utehe za svoj život, moram da izrazim zahvalnost onome što je bila moja najdublja i najomiljenija radost – moja bliskost sa Vagnerom. Odajem priznanje ostatku mojih međuljudskih odnosa; ali nikako ne mogu izbrisati iz svog života dane provedene u Tribšenu, dane poverenja, radosti, veličanstvenih trenutaka ili dubokih pogleda. Ne znam šta je Vagner bio za druge, ali znam da našim nebom nije prošao niti jedan oblačak.“ („Ecce Homo“, 1888.)

„Šta su mislili Gete i Vagner? Gete je jednom sebi postavio pitanje koja je to opasnost koja lebdi nad romantičarima, koja je to njihova fatalnost. Njegov odgovor je: „gušenje u zbrci apsurdnosti, moralnih i religioznih.“ Jednom rečju: „Parsifal“. Filozofija ovom dodaje još nešto: svetost. Možda poslednja viša vrednost u koju još treba da proniknu narod i žena; ograničeni horizont idealnog za sve što je kratkovido po svojoj prirodi. Filozofija nije sasvim dovoljna. Potrebna joj je svetost.“ („Slučaj Vagner, 1888.)

„Po mom mišljenju, ne treba na osnovu onog što danas volimo u njemu, stvarati najvišu ideju o Vagneru. To je izmišljeno da bi se zavele mase: nas ostale to tera u beg, kao što to čini neukusna freska. U šta može da dirne nesnosna brutalnost uvertire za „Tanhojzera“? ili ciklus Valkira? Sve što je postalo popularno u Vagnerovoj muzici, čak i van pozorišta, sumnjivog je ukusa i kvari ga. „Tanhojzerov“ marš mi je sumnjiv u svojoj jednostavnosti; uvertira za „Holanđanina lutalicu“ je ‘mnogo buke ni oko čega’. Preludijum za „Loengrina“ nam daje primer uspelog lukavstva tako što nas hipnotiše muzikom…“ („Slučaj Vagner, 1888.)

Iz knjige: Marsel Šnajder, „Vagner“, prevela Ivana Utornik, Kiša, Novi Sad 2009.