Bertold Breht: „Pitanja radnika koji čita“

Tko je sagradio Tebu i njenih sedam dveri?
U knjigama zapisana su imena kraljeva.
Zar su kraljevi vukli kamenje?
A Babilon – uvijek ponovo razoren –
Tko ga je sazidao – uvijek nanovo? U kakvim su kućama
Zlatom bliješteće Lime živjeli građevinari?
Kamo su pošli zidari one večeri kad je dovršen Kineski zid?
Pun je slavoluka veliki Rim. Tko ih je podigao?
Nad kim su cezari slavili svoje trijumfe?
Zar je jedino palača bilo u mnogo opjevanom Bizantu?
I u samoj bajoslovnoj Atlantidi
Dozivahu one noći kad ju je more progutalo
Davljenici, vrišteći, svoje robove.
Mladi Aleksandar osvojio je Indiju,
Zar on sam?
Cezar je potukao Gale.
Nije li uz njegao bio bar njegov kuhar?
Filip Španjolski plakao je gorko
Kad mu je potopljeno brodovlje. Nije li plakao još tkogod?
Friedrich Drugi pobijedio je u Sedmogodišnjem ratu.
Tko je još pobijedio s njim?
Na svakoj stranici po jedna pobjeda.
Tko je kuhao gozbu u slavu pobjede?
Svakih deset godina novi velikan.
Tko plaća troškove?
Toliki izvještaji.
Tolika pitanja.

Fotografija: Vivijen Majer

Ženski pesnički portret Mišela Uelbeka

Betty, 1977

Sirota devojko,
Kose ravne, ružnog tela
Koja radiš na aerodromu
I po kiši gledaš
Uzletanje aviona.

Malo svinjsko lice
Zgruvano nesrećom,
Dojki koje već u sedamnaestoj su pale,
I do bola blede zadnjice

(Sistem je smišljen
Za reprodukciju istovetnog:
Potvrđeni darvinizam
Vrhunsku stvara banalnost.)

Prevod: Boris Lazić

Izvor: Časopis Buktinja

Slika: Gerhard Rihter, „Betty“, 1977.

Miloš Crnjanski: „Portre“

Duša ti je raskidana, čista, bolna,
bleda kao lica ruskih nihilistkinja.
pogled ti je gorak i svet, ko u madona,
u kapelama gde kandilo jedva tinja.

Ozbiljna si i tužna i poštena.
Kad tiho sviraš Betovena
čelo ti je puno teških bora,
kao da si muško, što se svud potuco,
sa Hristom, Mefistom i sa Don Huanom,
u životu veselom i tužno nasmejanom.
Kao prosjak sa barikada puco,
i ko Cezar dolazio sa mora.

Al čim se zaljubiš…
članci tvoji i grudi malene
i kolena tvrda ko kruna od srebra,
i blede usne što brzo zarumene,
i sjajna laka rebra
čine te markizom…

U strahu očiju plavih,
i žilica jako ljubičastih,
i grudi ko cvetovi što venu,
cvetovi beli prvi…

Markizom, što bleda od uživanja
bezbožna, ironična kad se zora javi
odlazi ispod grana.
I ostavlja draganu za uspomenu
dve tri kapi ljubičaste krvi.

Slika: I. S. Glazunov | И.С.Глазунов

Jovan Hristić: „Jedno sentimentalno putovanje po mojoj sobi“

… j’ai découvert que tout le malheur des hommes
vient d’une seule chose, qui est de ne savoir pas demeurer
en repos, dans une chambre… Paskal

… U Srbiji… svaki čovek u svom vajatu spava (bez vatre i ljeti i zimi: jer se u vajatima ne loži vatra)…i drži svoje haljine i ostalo koješta. Vuk, Rječnik

1

Polako, leto se završavalo pljuskom kiše. Nije nam
Bilo dato da završimo svoja putovanja, ostali smo
Zaboravivši snagu početka, sa uzaludnom radošću kraja.

Dočekivao sam opet sebe u istoj tišini, a more
Budući taj život, spava na malokrvnom suncu,
Dok stari mi otrov polako struji krvotokom.

U istoj sobi počeli, u istoj okončaćemo, a iste bitke
Prelaze zidovima, kao senke vazduhom što čeka
Krila. Polako, leto se završavalo pljuskom kiše.

Oči budućeg jutra, oprostite nama koji nikada
Nećemo znati za vas. Oprostite našim sobama.
Dok stari nam otrov polako već struji krvotokom.

2

Ponovljeno: Ne, dragi moj, nećemo otići,
Kao da su sve bitke dobijene, crvi otišli
U zatišju smo spokojni kao ponovo rođeni.

Ko je to hteo? Treba da podelimo želje,
Ali to je već moja volja, moj mir u tvojoj ruci,
Potrebno je samo biti već jednom oči u oči.

Čudovište drago, sa kojim lomim svoj hleb,
Dok izmenjujemo te iste šuplje reči,
U sobi gde nas uglovi spajaju bez uspomena.

E, pa lepo. Sedimo, prijatelji za prekinutim ručkom,
Nas dvojica, sasvim jedan drugome suvišni,
Koji smo na prečac otkrili da ne možemo jedan bez drugoga.

3

U toj igri izgubio sam sve što sam imao,
Pust i prazan, dok on ustaje sasvim ravnodušno
I ja znam da neće da mi pruži poslednju priliku.

Gledamo se, i ja još jednom prepoznajem
Sve ono što sam mogao da budem, mojih stotinu života,
Od kojih onaj pravi, zapisani, nikad nisam i neću znati.

On je navikao na dobitak, i u ćutanju pred odlazak
Koje se kao plima diže između nas, ja se nadam
Da će mu jedan od njih valjda promaći između prstiju.

Uzalud. Kažu da treba početi ispočetka, ali to je samo priča.
Ogromna dosada neostvarenih želja raste kao neki biser
Koji se školjka grčevito plaši da ne ispljune.

4

Ovde opet, u sopstvenoj sobi, kao fantom
Koji odjednom dobija sve četri dimenzije
I one koje nikada nisam mogao ni da pretpostavim,

Osuđen da uvek govorim zbogom svemu tome,
A da nikada ne budemo dovoljno razdvojeni:

Da se srećemo na ulici i ne prepoznajemo,
Da se vraćamo u ova četri otupela zida
I bivamo stari prijatelji

Jer, izodvajan, ja nikad neću moći
Da sačekam prvo svetlo preranog dana
Koje će sa treskom razbiti ove prozore.

Slika: Anna Alma-Tadema, „Sir Lawrence Alma-Tadema’s Library in Townshend House, London“

Jovan Hristić: „Po ceo dan sedim u biblioteci“

Po ceo dan sednm u biblioteci, zajedno sa naučnicima
Zabrinutim za sudbinu čovečanstva. Zatvorim oči
I nađem se u vrtu punom sunčeve svetlosti
I zujanja nevidljivih pčela. Dani detinjstva
Polako izranjaju iz zaborava, dani
Kada je sve bilo na dohvat ruke,
Kada je život izgledao kao jedno veliko obećanje.

Nema više obećanja. Stvari počinju da izmiču
I ja ostajem sam, zajedno sa naučnicima
Zabrinutim za sudbinu čovečanstva.

Ponovo zatvorim oči, i nađem se na moru
Iz mojih davnih snova, moru koje mi je
Takođe izmaklo, kao i život što se izmakao.
Naučnici zabrinuti za sudbinu čovečanstva
Tiho dremaju nad svojim knjigama,
Dok ja sanjam vrtove izgubljenog detinjstva
I mora kojima nikada nisam i neću broditi.

Folger Shakespeare Library,
Vašington, 1985.

Slika: Arnold Böcklin

Oskar Davičo: „Hana“

1.
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, Evreja udovca
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad sam slep za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu se s njom jegulje
i cvrkuću zlikovci kao vrapci i osnovci.

O šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravim Ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam sam razbio,
plaćao sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim, i kad volim, volim od neba do ruke
s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomce
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.

2.
Čim sam joj video prsa nad vagom kraj izloga
između presečene narandže i sapuna,
zavoleh je što je najlepša, zavolo sam je stoga
što je sva bila hranjiva, sva kao usta puna.

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanilje,
sa prstima kao sveće što u čiraku gore…
ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,
taj dimnjak nosa, ta prsa, bibavo more.

Ti ne znaš njene usne što se svlače, zube što škripe, sneg što vrije,
tu harmoniku s dva reda dugmeta od porculana,
Njen smeh me sveg iscepa i smehom sve zašije
taj radosni bunar, ta životinja Hana,

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kuče
i ljulja poljupcima bez severa i smera,
zagrljaji njeni u mene toče i izruče
sve što divljak ruča i matroz večera.

Ti ne znaš njen pogled prljav od uglja što se puši i gleda iz peći,
te kapke što se dižu: spore zavese; oko što sine: beli badem oljušten,
njene zube krilate, zube od malih reči
i jezik šiljat i vreo, taj jezik pomalo raspušten.

3.
Ja nisam od ića od kolenovića
što bez straha ležu, ustaju veseli.
Ja sam od onih crnih nikovića
što su krv pljuvali i mnogo voleli.

Mnogo su voleli moji žedni starci,
i sa dna lomača i s vrha vešala.
I kad bi im usne razneli udarci
njihova su usta udar opraštala.

Svoga su se smeha, ljubavi libili,
bežeći od sunca, noći i sela.
I pred svakom senkom u zemlju se krili

i imali mala i zgrčena tela,
pa su svaku nadu tužno promašili
i sve što su hteli voda je odnela.

Fotografija: Josef Breitenbach, 1950.

Ivan V. Lalić: „Argonauti“

Mapa Argonauta

More nas je trpelo, zabavljeno večnošću
U sebi; i tako smo plovili, od obale
Do obale, danima, noćima, godinama.

Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli.
Samo je vetar nosio iskidana vlakna
Mirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta,

Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznali
Ljubav i smrt, i nešto malo smisla,
Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja;

Da, i ponos pustolovine, uprljan krvlju
I opran čistim vetrovima, ispod zvezda
U koje smo nevešto upisali naša imena.

Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli;
Posada se rasula kao ogrlica; pukla je
Nit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda.

More je ostalo isto. Sve je ostalo isto.
Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali.
Ali malo ko zna tajnu:
nije važan svršetak,

Važna je samo plovidba.

.

Slika: Mapa putovanja Argonauta
Izvor: Prejaka reč

Ivan V. Lalić: „Saopštenje o Ikaru“

Pretpostavka je pad. Mladić je uzleteo, svetao,
Uz plave pršljene vetra, mišićavi plivač,
Otvoren kao ruža nad Lavirintom što se smanjuje,
Gle, svodi se na jednačinu, opasan modrom vodom
I zelenim srebrom maslina.

Vazduh prima mladića
Koji ga pije, zagrcnut ali siguran, mudriji
Od ptica koje prestiže. A pad je pretpostavka;
Strašno prazni azur nad davnim jednim ostrvom,
U jutarnjem suncu krilati optički signal
Koji je utrnuo.

Ali dokaza nema, pitajte ribe
Koje su navodno jele te oči suncem izujedane,
Nacrtajte tu tangentu na bok najdubljeg okeana,
Na meso svetlosti, zamislite se,

Zamislite taj osmeh iza plaveti,
Tu pouku o mimikriji mladih bogova –

Osmeh iza vetra, ucrtana putanja čistog plamena
U polju žutih sunovrata

.

Slike: Anri Matis
Izvor: Prejaka reč

Desanka Maksimović čita svoje pesme

Prva pesma koju Desanka Maksimović čita je „Nemam više vremena“. Tema veoma značajna za savremene čitaoce.

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad da pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.

Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem, da se vraćam.

Nemam više vremena za sitnice,
treba sad misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Ploča na kojoj se može čuti pesnikinjin glas objavljena je iste godine kada i ploče sa čitanjima  Crnjanskog i Andrića. Urednici su, baš kao i u slučaju pomenutih umetnika, bili Stanko Terzić, Božidar Timotijević i Vladimir Bunjac. Čitanja su bila deo emisije „Književni klub“ koja je pripremana kao serija ekskluzivno zamišljenih emisija: prva je bila posvećena Šekspiru i njegovim sonetima u prepevu Stevana Raičkovića, druga srpskoj srednjovekovnoj poeziji u izboru i sa komentarima profesora Đorđa Trifunovića, a treća Milošu Crnjanskom.

Izvor: Discogs

Jovan Dučić: „De Profundis“

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako među snom i javom,
gledajući kako nepomično bdije
taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.

Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
ni sad ispijena ta čemerna čaša,
i svirepi otrov jedne ironije;

I da će nas večno strasna prošlost naša
u nemirne noći da trgne i seti,
kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti
svaki po svoj deo od srca što bunca,
što želi, što moli; a ti ćeš se peti;

Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
pružajući ruke i vapijuć: Sunca!

I tako ti dani bez sreće i mete,
odnoseći svoj deo stradanja i suza,
kao gavrani će kraj nas da prolete,

I ne pokidavši ni jednu od uza
što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
za nama i gleda na nas ko Meduza.

Slika: Leon Spiliar, 1908.