Jovan Hristić: „Fedru“

I ovo jos hoću da znaš, moj dragi Fedre: živeli smo
U vremenima sasvim očajnim. Od tragedije
Pravili smo komediju, od komedije tragediju;

A ono pravo: ozbiljnost, mera, mudra uzvišenost,
Uzvišena mudrost, uvek nam je izmicalo. Bili smo
Negde na ničijoj zemlji, ni mi sami,

Ni niko drugi; uvek tek za korak-dva udaljeni
Od onog što jesmo, onog što je trebalo biti.

O dragi moj Fedre, dok budeš šetao
Sa vrlim dušama, po ostrvu blaženih,
Spomeni ponekad i naše ime:

Neka se njegov zvuk rasprostre zvonkim vazduhom,
Neka bar pođe ka nebu koje nikad ne dostiže,
Neka nam se bar u vašem razgovoru duše odmore.

Slika: Žal-Luj David: „Sokratova smrt“, 1787. (detalj)

Petar Pajić: „Prazna soba“

Zašto si zatvorio vrata
od svoje prazne sobe?

U njoj ničega nema,
niko ti ne može ništa odneti.
Zašto čuvaš tu prazninu,
zašto čuvaš te senke po zidovima?

Brat ti je uzalud kucao,
pas je dugo cvilio na pragu.

Kad bi sad naišao lopov
koji ume bez ključa da ih otvori,
kad bi se odnekud pojavio razbojinik
da ih razvali,

bio bi to Božiji znak
da nisi zaboravljen i da ti spasa ima.

Objavljeno u kulturnom dodatku „Večernjih novosti“ 17. avgusta 2005.

Ljubomir Simović: „Prozor“

Posle sto godina, u ovoj staroj kući,
probili smo prozor na slepom zidu.
Ko da se na dosad nepoznatu stranu
cela kuća okrenula.
U kuću mesec sija s druge strane,
naopako se okrenule senke,
sve je s neznane strane obasjano.
Jesenji sumrak svetli iglom i koncem.
Kuća sad gleda u neku drugu šumu,
niz neki drugi put, u druge zvezde.
S druge nam strane sada vetar duva.
Putnike koje smo dosad gledali kako dolaze,
odsad ćemo gledati kako odlaze.

Čuangc’ – „Razgovor sa vojvodom od Džija“

Nyorientalisk kampanj

Kao kolar, ja to ovako vidim:
Ako mi je ruka suviše spora, hvatam duboko,
Duboko ali nepostojano.
Ako mi je ruka suviše brza, hvatam postojano,
Postojano, ali ne i duboko!

Pravi ritam,
ni spor, ni brz,
ruci dolazi samo od srca.
To se rečima ne da iskazati,
to čak ni sinu ne umem preneti.
Zato on i ne može da me odmeni, već ja,
sedamdeset mi je leta,
još savijam točkove.
Ja to ovako vidim:
mora da je isto bilo sa našim starima –
sve što je vredelo preneti, pod zemljom je s’ njima,
a drugo, drugo je u knjigama!
Zato sam ja i rekao da Vaše visočanstvo
čita prah i pepeo, ostatke,
otpad davnih vremena.

Izvor: Kulture Istoka
Slika: Bukowskis

Fridrih Helderlin: „Polovina života“

Sa žutim kruškama nadvešena
I puna divljih ruža
Nad jezerom krajina,
Vi ljupki labudovi,
I poljupcima pijani
Vi gnjurate glavu
U svetotreznu vodu.

Avaj, gde da nađem, kada
Zima bude, cvetove, a gde
Sunca sjaj
I senke zemaljske?
Zidovi stoje
Bez reči i hladno, u vetru
Zveket vetrokaza.

Na Soundcloud nalogu bloga A . A . A možete čuti AUDIO zapis ove pesme

Preveo Ivan V. Lalić
Slika: Kaspar David Fridrih

Fridrih Helderlin: „Menonove tužaljke za Diotimom“

I

Izlazim svakoga dana i stalno tražim drugo,
Sve staze zemlje davno ispitao sam već;
Svežinu visova onih, sve zasenke posetim
I izvore; zabludi duh mi uvis pa sađe,
Počinak moli; tako ranjena zverka beži
U šume gde s podneva beše bezbedne tame mir;
No zelen log joj neće više da razgali srce,
Nesanom jadikovkom goni je okolo trn.
Niti joj topla svetlost pomaže, ni hlad noćni,
A zalud svoje rane u rečni zaranja talas.
I kao što zemlja zalud radosno bilje joj pruža
Za lek, a krv joj provrelu ni jedan zefir ne stiša,
Tako je, čini mi se, voljeni moji, i sa mnom,
I niko da mi sa veđa skine žalosni san?

II

Zaista, bogovi smrti, ne vredi, kad već jednom
Držite čvrsto u vlasti čoveka pobeđenog,
Kad ste ga, zli, povukli dole u groznu noć
Iskati, preklinjati ili se srditi na vas,
A ni strpljivo biti u toj strahotnoj stezi,
I sa osmehom da se sluša vaš trezni pev:
Mora li se, tad zaboravi dobrobit, nemo usni!
Pa ipak ti sa nadom izvire zvuk iz grudi,
Još uvek ne možeš, o dušo moja, niti sada
Da navikneš se na to, pa sred sna gvozdenog sanjaš!
Nije mi praznik, pa ipak ovenčao bih vlasi;
Zar nisam sasvim sam? Al mora da je nešto
Prijazno iz daljine blizu mi; pa moram da se
Smešim i čudim svome blaženstvu usred bola.

III 

Svetlosti ljubavi! Zlatna zar i mrtvima sijaš?
Slike iz  vedrijih dana, da l svetlite mi u noći?
Umilni vrtovi, brda u sutonjem rumenilu,
Da ste mi dobrodošli, i vi tihe staze u gaju,
Nebesne sreće svedoci, i vi, visokomotrene zvezde
Što blagoslov mi tada pogledom udeliste često!
I vi, zaljubljeni, vi lepa deco majskog dana,
Spokojne ruže, vi ljiljani, još spominjem vas često!
Proleća prolaze, zbilja, godina istisne drugu,
U meni i u bitci, tako gore protutnji vreme
Nad smrtnikovom glavom, al ne i pred blaženim okom,
I zaljubljenima drukčiji dan je život na dar.
Jer svi ti dani i sve te godine zvezdane behu,
Diotima, sa nama prisno i zanavek u jedinstvu;

IV

Ali mi zadovoljni u družbi, ko labudi zaljubljeni
Uz jezero na počinku, il kad ih ljulja val
Pa motre dole vodu gde je srebrnih oblaka odraz
I pod zabrodelima se plavet eterska mreška,
Tako smo zemljom išli. Pa i kad je pretio severac,
On, ljubavnika dušman koji tužaljke sprema,
I s grana padalo lišće i vetrom letela kiša,
Spokojno smešismo se, sa svojim bogom u čuvstvu,
U razgovoru prisnom, u jednoj pesmi duše,
Sasvim smireni sobom, detinje radosno sami.
Al pust mi sada je dom i oči su mi moje
Uzeli, i sa njome ja izgubih sebe.
S tog bludim i ko seni živeti moram, a sve se
Ostalo dugo već meni čini da nema smisla.

V

Da slavim hteo bih; ali šta? I s drugima da pevam,
Ali u toj samoći sve božansko mi manjka.
To je, to je moj nedostatak, znam, zato mi kletva
Tetive bogalji, baca natrag na moj početak,
Bezosećajno vazdan da sedim, i nem kao deca,
Tek suza katkad hladno da kradom krene okom,
A rastuži me biljka poljska i pesma ptica,
Jer u radosti jesu i oni glasnici neba,
Al mi u jezi grudi i životvorno sunce
Mlako i neplodno sviće, zracima noći nalik,
Ah, i ništavno, prazno ko zid zatvorski nebo
Ko teret što me svija visi mi iznad glave!

VI

Ti drukčije mi znana, mladosti! Pa da l će ikad
Molitve da te vrate? Ima li staze natrag?
Zar i meni da bude ko bezbožnim, što nekad
Behu zaseli ipak očiju sjajnih za sto
Blaženih, no presiti brzo. ti nestalni gosti
Sada su nemi, i sada, pod pesmom povetarca,
Pod rascvetalom zemljom usnuše, sve dok jednom
Čuda jednoga moć ih, utonule, ne sklone
Povratku, opet tlom da zazelenelim hode. –
Sveti dah struji božanski kroz sveti obris
Kad svečanost se nadahnjuje, i plime ljubavi vrve,
I napojena nebom životna šumi reka
Kad u dubini zatutnji, i noć svoja blaga prilaže,
I sa dna korita struja sja pokopano zlato. –

VII

Ali, o ti, koja mi još na raskršću onda,
Kada pred tobom klonuh, utešno pokaza Lepše,
Ti koja me nekad nauči ushitu tihom
Da veliko vidim, radosnije bogove pevam, ćutke
Kao i oni; božansko dete! Da l ćeš ko nekad
Javiti mi se uz pozdrav, uzvišene mi zboriti stvari?
Vidi, moram pred tobom da plačem i da tužim
Premda se duša toga stidi, na blagorodnije misleći vreme.
Jer dugo već, tako dugo umornim stazama zemlje
U lutanju te tražih, na tebe sviknut, vedri
Duše čuvaru! No zalud, i rasuše se leta
Otkad sluteći gledasmo sjaj večeri oko nas.

VIII

Tebe samo, tebe junakinjo, svetlost podržava tvoja
U svetlosti, i trpnja te u ljubavi drži, ti blaga;
A čak ni sama nisi; dosta je druga u igri
Tamo gde cvetaš i miruješ među ružama godine;
A čak i Otac, on sam ti po muzama blaga daha
Nežne šalje uspavanke. Jeste, još je to ona,
Sasvim! Još od glave do pete pred očima mi lebdi
Atinka, kao nekad, u spokojnom prilasku svome.
I jer ti, prijazni duše, sa vedroumna čela
S blagoslovom i čvrsto zrak među smrtnike pada,
Ti mi svedočiš, kažeš da ja drugima opet
Kazujem isto, jer ni drugi to ne veruju,
Da od brige i srdžbe besmrtnija je radost
I zlatni dan da dnevno ostaje još na kraju.

IX

Zato ću, nebesnici, i da vam hvalim, i najzad
Dahnuće opet molitva pevača iz lakih grudi.
I kao kad sam s njome na sunčanom stajao visu
Životno bog mi jedan iznutra zbori iz hrama.
Pa hoću i da živim! Već se zeleni! Kao sa svete
Lire, sa srebrnih brda Apolonovih zvoni zov!
Dođi! Ko san to beše! Već su krvava krila
Zaceljena, i nade sve podmlađene žive.
Veliko naći mnogo je; mnogo još ostaje; ko je
Ljubio tako, sledi, jer mora, do bogova put.
Pa pratite nas onda časovi ozbiljni, sveti,
Časovi mladosti! Svete slutnje, o budite s nama,
I vi molitve smerne, i vi sva nadahnuća,
I vi geniji dobri što uz ljubavnike ste rado;
Budite s nama dok se na zajedničkim tlima,
Tamo gde blaženi se spremaju da opet siđu,
Tamo gde orlovi su, sazvežđa, glasnici Oca,
Tamo odakle su muze, junaci, ljubavnici,
Tamo, il tu se možda na rosnom sretnemo ostrvu,
Gde će tek, u svom cvatu u vrtovima združene
Pesme nam istinske biti, proleća duže lepa,
I gde počinje snova godina naših duša.

Preveo Ivan V. Lalić
Slika: Kaspar David Fridrih

Fridrih Helderlin: „Hiron“

Gde si, zamišljena, što uvek moraš
uz mene ići, u ta vremena, gde si svetlosti?
Jeste, budno je srce, al srdim se, mene
sapinje sada stalno zapanjujuća noć.

Jer nekad sledih bilje šumsko i osluškivah
blagu divljač brežuljkom: i nikad zalud.
Ne prevariše nikad, čak niti tvoje
ptice; jer prespremno skoro došla bi

da bi te ždrebac il vrtovi okrepili
svetujući, srca radi: gde si svetlosti?
Srce je opet budno, ali bez srca
privlači me stalno snažna noć.

Jeste, bejah. I šafrana i majčine dušice
i žita mi davaše zemlja po prvi struk.
I pod svežinom zvezda učio sam,
al samo što se imenovati može. I za me

dižući čini sa divljeg polja žalobni stiže
polubog, Zevsov sluga, uspravni čovek;
sad nemo sedim sam, od jednog časa
do drugog, i likove sad stvaram

od sveže zemlje i oblaka ljubavi,
jer otrov je među nama, misao moja;
i daljine osluškujem, ne bi li meni
stigao možda neki prijazni spasilac.

Tada često čujem Gromovnikova kola
u podne, kad se bliži, najpoznatiji,
kada mu trepti dom i kada se tle
očišćava, i patnja biva odjek.

Spasioca čujem tad u noći, čujem ga
da ubija, oslobodilac, a dole
prepunu bujnog bilja, ko u priviđenjima
gledam zemlju, snažnu jednu vatru;

no smenjuju se dani, motri li neko
tada, i ljupki i zli, to bol je
kad neko dvoobličan je,
a niko ne zna šta je najbolje;

al to je boga trn; inače
niko voleo ne bi nepravdu božansku.
No tada prisan je bog, i lično
prisutan, i drukčija je zemlja.

Dan! Dan! Sad opet dišete zbilja; sad pijete
vi vrbe potoka mojih! Blesak pogleda,
i pravi polaze tragovi, i kao
vladar, sa mamuzama, sa staništem

u sebi, javljaš se, planeto Dana,
i ti, o Zemljo, spokojna kolevko,
i ti, dome mojih otaca, koji
negradski odoše u oblake divljine.

Uzmi sad konja, obuci oklop i uzmi
lako koplje, o dečače! Proročanstvo
ne razdire, i ne čeka se uzalud,
do ispunjenja, Herkulov povratak.

Preveo Ivan V. Lalić
Crtež: Salvador Dali

Dilen Tomas: „Ne odlazi tiho u tu blagu noć“

Ne odlazi tiho u tu blagu noć,
Gori i bunca starost na kraju dana.
Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!

Iako mudri shvate: tama je pravedna,
Jer rečima munju nisu razgranali, ipak –
Ne odlaze tiho u tu blagu noć.

Dobri poslednjim nariču drhtajem
Nad krhkim delima u zelenoj uvali:
Žeste, besne, dok svetlost se gasi.

Divljaci sunce love, opevaju mu let.
Kad kasno saznaju da su ga ražalostili,
Ne odlaze tiho u tu blagu noć.

Trezveni pred smrt, sumračnim pogledom
Vide: i slepčeve oči gore i raduju se,
Pa se žeste, besne, dok svetlost se gasi.

A ti moj oče, u tužnim visinama gore:
Kuni me, blagoslovi, tim gorkim suzama!
Ne odlazi tiho u tu blagu noć!
Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!

 

Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.

Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.

Wild men who caught and sang the sun in flight,
And learn, too late, they grieve it on its way,
Do not go gentle into that good night.

Grave men, near death, who see with blinding sight
Blind eyes could blaze like meteors and be gay,
Rage, rage against the dying of the light.

And you, my father, there on the sad height,
Curse, bless, me now with your fierce tears, I pray.
Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.

Kao dopunu Dilenovoj pesmi postavljam i ovaj snimak, čitanje uz pratnju klavira. Autor muzike je australijski kantautor Luis Tilet. Pesma je nastala povodom sepila umetnikovog oca. Nasuprot tami, simboličnoj smrti, svetlost afirmiše život, predočava postojanje Boga, beskraja, savšenstva, jedinstva i lepote. Sličnu pesmu napisao je i D. H. Lorens, ona se zove „Lađa smrti“ i takođe je objavljena na blogu A . A . A.

.

Dilen Tomas, „Ne odlazi tiho u tu blagu noć“, prevod: Srba Mitrović
Izvor: „Antologija engleske poezije 1945-1990“, Svetovi, Novi Sad, 1992.

Preporuka: BBC

Četri pesme o pticama Žaka Prevera

ZA TEBE LJUBAVI MOJA

Išao sam na trg ptica
I kupio sam ptice
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg cveća
I kupio sam cveće
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg željeza
I kupio sam okove
Za tebe
ljubavi moja

A zatim sam otišao na trg robova
I tražio sam tebe
Ali te nisam našao
ljubavi moja.

DA SE NAČINI PORTRE JEDNE PTICE

Pre svega naslikati kavez
sa otvorenim vratima
naslikati zatim
nešto lepo
nešto prosto
nešto divno
nešto korisno…
A potom za pticu
postaviti platno uz neko drvo
u nekoj bašti
u nekom gaju
u nekoj šumi
i sakriti se iza drveta
ne govoreći ništa
i bez ijednog pokreta
Neki put ptica dolazi brzo
a mogu proći i duge godine
pre no što se reši da dođe
Ali ne obeshrabljivati se
već čekati uporno
čekati ako treba i godinama
tu brzinu ili laganost dolaska ptice
pošto to nema nikakve veze
sa uspehom slike
A kad ptica dođe
ako dođe
u najvećoj tišini
sačekati da ptica uđe u kavez
pa kad je ušla
zatvoriti tiho vrata kičicom
a zatim
izbrisati jednu po jednu sve prečage
pazeći dobro da se ne dodirne ni jedno perce ptice
Zatim načiniti portre drveta
izabravši najlepšu od njegovih grana
za pticu
naslikati zatim zeleno lišće i svežinu vetra
sunčanu prašinu
šum životinja i trave u vrelini leta
najzad čekati da se ptica reši da peva
Ako ptica ne zapeva
loš je znak
znak da je slika rđava
a ako peva dobar je znak
znak da se može slika potpisati
Tada iščupajte sasvim lagano
jedno pero iz krila ptice
i ispišite svoje ime u uglu platna

KRV I PERJE

Ševo uspomena
To tvoja krv teče
A ne moja

Ševo uspomena
Stegao sam svoju pesnicu

Ševo uspomena
Lepa mrtva ptico
Nije trebalo da sletiš
I zoblješ iz moje ruke
Zrnca zaborava

PESMA PTIČARA

Ptica koja leti tako nečujno
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica tako nežna ptica ismevač
Ptica koju odjednom obuzima strah
Ptica koja samu sebe udara
Ptica koja bi htela pobeći
Ptica usamljena i izbezumljena
Ptica koja bi htela živeti
Ptica koja bi htela pevati
Ptica koja bi htela vikati
Ptica crvena i topla kao krv

Ptica koja leti tako oprezno
Da to je tvoje srce lepa devojko
Tvoje srce koje krilom tužno udara
O tvoje čvrste i bele grudi

Izvor: Žak Prever, „Sena dolazi u Pariz“, preveo Nikola Trajković, Bagdala, Kruševac, 1968.

Poljska poezija ponedeljkom: Eva Zonenberg

tumblr_msyttzzuch1qarjnpo1_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo3_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo4_1280

BELEŽNICE S CRVENIM KORICAMA

U proleće leta gospodnjeg 1459. francuskim gradićem Lanž pronese se vest. Održaće se suđenje izvesnom trubaduru mlađem – Žanu de la Vitu. Upropastilo ga je prijateljstvo sa sotonom. I lakomisleno traćenje vremena s jednookim prosjakom iz gradića. Poezija i muzika. Ljubav sa svim ženama Lanža. Šuškalo se da je zahvaljujućicirografu postao lep i da je ovladao umećem sastavljanja stihova. Ništa čudno, jer ga je sam prokletnik fra Dijabolo tome učio. Uprkos okrutnim mučenjima, Žan nijedan zločin koji mu pripisivahu ne priznade, osobito ne – šurovanje sa đavolom. Proleće leta gospodnjeg 1459. izuzetno bejaše. Svuda mnogo sunca. Nebo je neprirodnim plavetnilom prosto ranjavalo. Da li je optuženi pokušavao da prizna ili napiše o onom što tada preživljavaše? Za svaki slučaj inkvizicija kazni umetnika odsecanjem jezika i ruku. Lepi trubadur više ne mogaše ni da peva ni da svira. Neprirodno plavo nebo. Svetovni sud, svestan njegove nevinosti – osudi ga na smrt, da bi skandal izbegao. Na dan pogubljenja sav Lanž izađe da nad đavolom trijumfuje. Takvoga dana svuda i uvek je sunčano.

MY FAVORITE. MY MASCOT

Čuvaj se mili Esekse,
Mudro brini o sebi. – Elizabeta I

Da li sam imala drugog izlaza
voleo si snažna osećanja
a tvoja prekrasna glavica kao da je bila stvorena za pogubljenje
buni se narod gladan koketerije
u takvim situacijama nežnost je na lošem glasu
oni sunčani dani kad nakit stiče moć
a od prijatelja jedva da ostaje šačica izdajnika

Međutim ništa se nije dogodilo
za trenutak si zaboravio da se s kraljicom ne možeš igrati
jer je otkrivanje zavera njeno omiljeno zanimanje
sve je kao što je nekada bilo
prsten s opalom koji si mi poklonio
nosim ga na onom istom prstu koji je dao znak za početak egzekucije
(koliko se sećam opal je trebalo da ti donosi sreću)
kao i obično plešem svoj jutarnji kontrdans
u podne lovim krupne zveri
uveče s prvom dvorskom damom nestajem u špaliru kiparisa

Aha! Otkad te nema
Magla kao da je belja i gušća
a moja krv plavlja
zahvaljujući tebi engleski mit je dobio na kvalitetu

I još jedno
nisi održao reč
tvoja mladost zbog koje sam ostavila duge prste lorda Dedlija
imam utisak da je izgubila sjaj poput bisera na mom vratu
obećavao si da ćeš sačuvati svoj mladalački izgled
znači opet nisi imao strpljenja?
dakle mladost je podjednako opasna kao i vlast
s tim što mladost ponekad greši
a vladari nikad ne greše

LEPTIR

Bio sam nekada mandarin
Učenjak zaljubljen u književnost
Slao sam u daleku zemlju suza listiće čaja i svoje pesme
Nikada nisam dobio odgovor
Znao sam za postojanje dobrih i zlih duhova
Poznavao sam njihove običaje i jezik
Takođe sam znao da postoji Neko, koga možeš nazvati Bogom
I jedan jedini Put kojim vredi ići
Kaligrafisao sam reči: zvezda i večnost
Da bih napisao njihovu najsavršeniju formu na to sam utrošio čitav život
Voleo sam mnogo puta premda sam istinski
Voleo jednom u životu
I bio sam bolestan u ljubavi i od ljubavi
Nikada nisam govorio o svom osećanju
Nekoliko puta bio sam neoprezan
Omalovažavajući bojazan i strah prebacio sam se na drugu stranu
Patio sam kao svaki koji brine o rečima:
Ništa nije važno u obličju Boga
U obličju Boga nema opravdavajućih okolnosti.

OVO JE TEK POČETAK

Ne znam zbog čega pišem
Čak ne znam ni na kom jeziku
Tobože su to lekcije iz detinjstva
Ali u njima se skriva nešto drugo
Nevidljivi likovi sa suncima na ramenima
Meseci pretvoreni u točak nekog vozila
Ptice kao vojnici naoružani svojim krilima
Nekakav lament umrle pred kapijom pakla
Nekakva molitva nevinog uoči egzekucije

Ne znam s koje strane sveta to dolazi
Ne znam kuda odlazi
Da li se vraća?
Reči me užasavaju
Tajna pred kojom padam na kolena
Ko će je shvatiti?

Ne znam zbog čega sam im verna
Prognana iz čoveka
Slušam o čemu govore predmeti
Te pesme koje se pišu s vetrom
Na pustom polju sklapam savez s kamenjem

Ne znam zbog čega me nazivaju pesnikom
To je samo poznavanje reči
Nešto što dolazi kada ti sve oduzmu
Gubitak čoveka i pobeda kosmosa
Sila koja će ostati i kad više ne bude ljudi

ČAS USHIĆENJA U POZADINI S HEJL-BOPOVOM KOMETOM

Najpre nauči da opet pitaš šta znači gledati uvis?
u plavom znaku pitanja ti si njegova najslađa tačka

i kako sve opaziti? narandžaste sandale sunca
dižu teret datuma rođenja da li sam i deo dana?

dan u kome ćeš prepoznati jorgovan povratiće ti slobodu
slobodu? ona je nešto prolazno kao i mi

grašak miriše a ovo? ovo su klupa i divlje ruže
na klupi piše: „In memory of Big Bob from Mary“

livada je ponekad umorna njeni udovi se osećaju slično kao ti
a šta dovozi travu? tvoja stopala dakle ne služe samo za bekstvo?

ona su poljupci za kamenje zar se ono ne nosi samo u grudima?
ono je osmeh vetra da bi se lakše zaboravljalo? da bi se lakše čeznulo

a tamo? drvored beli kamičci a ovde? blagost poverenje
zbog čega to tako zoveš? jer ne umem da lažem

POKRAJ PUTA

Dovoljni su sto dve stolice stolnjak malo svetlosti
i naglo srećeš predmet čežnje

nesvesno si čeznuo za njim oduvek od rođenja
nazivajući ga različito npr. izgubljeni raj

početak o kome si umeo da pišeš samo pesme
i zbog koga si voleo hiljade nepoznatih osoba

vraćajući se na polaznu tačku
adresirao si pisma ili izlazio tokom razgovora

i gubio
i zavoleo si gubljenje

da bi se izgubljeni još više udaljavao
i bio bliži

da bi čeznuo
i opet čeznuo

po ko zna koji put opraštati se s izgubljenom sudbinom
poslednji put miriti se s novom

i odjednom predmet čežnje je tako realan
kada bi na trenutak nestao prestao bi da postojiš

već znaš njegovo ime i zabavne navike
da diže nestašne telefone i voli tajne

da piše knjige mastilom boje južnog mora
jezikom koji niko ne zna uvek iste stihove:

svi putokazi vode ka jednom trenutku
jedna sumnja: što je tako obično
zabavno sigurno: ostalo je beznačajno

.

Izvor: Eva Zonenberg, „Neuračunljivi“, prevela Biserka Rajčić, Kuća poezije, Banja Luka, 2016.

Slike: Tran Nguyen