Džon Kits: „La Belle Dame sans Merci“

Samotni, bledi, viteže čuj me,
kud bludi korak tvoj?
Jezerom već su trske suve,
minuo ptica poj.

Viteže nesrećni, o šta te muči
kakav te skoli jad?
Veverica već je lešnike zbrala,
prestade poljski rad.

Na čelu tvome ja ljiljan vidim,
groznice vlažan dar,
na obrazima klonulu ružu,
usahnu sva joj čar.

– Ja gospu sretoh poljima ovim,
prelepu, vile kći,
dugačkih vlasi i hoda laka,
divljina okom joj zri.

Ispletoh venac za čelo njeno,
grivne i mirisan pas,
ona me pogleda čežnjivim okom,
zajeca blag joj glas.

Popeh je tada na vranca moga,
slep za sav božiji svet,
povita stasa pevaše pesmu,
vilinskih reči splet.

Korenja dade mi i divljeg meda,
i rose pitku slast,
i stranim jezikom prozbori meni:
ti si sva moja strast!

Vilinskoj špilji povede mene,
uzdah iz grudi gna,
i divlje oči, tužne joj oči
celivah joj sve do sna.

I tu sanjasmo na mahovini,
i snih, vaj srcu mom!
poslednji sanak koji prosanjah
na bregu ledenom.

Kraljeve, ratnike, kneževe videh,
bleđi od smrti svih,
vikahu: „Zanavek zarobi tebe
la belle Dame sans merci!“

Njine otpale usne u tami
zijahu pretnjom zlom,
iz sna se prenuh i videh – ležim
na lednom bregu tom.

I eto zašto samotnom bledom,
sad bludi korak moj,
mada su jezerom trske već suve
i ptica minu poj.

Preveo Vladeta Košutić

 

Ah, što te boli viteže,
Da lutaš blijed niz pute?
Kraj vode trska svenula
i ptice šute.

Ah, šta te boli, viteže,
Ko sjena tanak ti je stas?
Vjeveričin stan je pun
I požnjeven klas.

S vlagom tuge, rosom groznice
Na čelu ti je ljiljan blijed,
Ružu na licu skoro će
Ubiti led.

Na polju sretoh gospođu,
Prekrasnu kao vila,
Oči joj divlje gorjele,
Kosa vihorila.

Na svoga konja vinuh je
I dan mi ko čas minu,
Vilinsku pjesmu zapeva,
K meni se svinu.

Stavih joj cvijeće na čelo,
Na ruke, za mirisni pas,
I ko da me ljubi gledaše.
Slatko joj drhtao glas.

Korijen slatki i divlji med
Uz rosnu mi dade manu;
I jezikom stranim „Ljubim te!“
Strasno mi šanu.

U spilju me vilinsku odvede,
Gledajuć divlje, duboko,
Dokle ne usnu, ljubih joj
Bezumno oko.

Na mahovini zaspah s njom.
I snih – ah, jada teška! –
Poslijednji san svoj, zauvjek,
Kraj hladna briješka.

I vidjeh blijede krajeve,
Ratnike, blijede strance,
Vikahu: „La belle dame sans merci“
Skova ti lance.

Mrtvačke usne vidjeh kroz mrak
Gdje viću strašno – od čega
Probudih se, i nađoh se tu
Kraj hladna brijega.

I eto zašto lutam ja
Sam i blijed niz te pute,
Dok kraj vode trska svenula
I ptice šute.

Preveo Ivan Goran Kovačić

 

O, što te muči, kud sam i blijed,
Kud lutaš, viteže moj?
Jezerom već je svenuo šaš,
Zamuko ptičica poj.

O, što te mori, viteže moj,
Da mukla svlada te bol?
Vjeverke već je ambar pun,
A požet već sav je dol.

Ja vidim ljiljan na čelu tvom,
Hlap boli, vrućice znoj,
Hitro ti vene ružica cvijet,
Jer obraz bljeđan je tvoj.

Ja gospu sretoh niz travnik proć,
Prelijepu – vilinju kći,
Kose joj duge, lak noške hod,
A pogled divlji joj bi.

Za njeno čelo ja vijenac spleh,
Grivne i mirisan pas;
Gledne me ko da ljubi me sva,
Slatko joj projeca glas.

I ja je sjedoh na ata svog,
Slijep bijah čitavi dan,
Svijala sva se, a pjev joj bi
Sladak ko vilinji san.

Korijen mi dade užitka pun,
Med divlji, rosu što sja,
Zbilja mi reče njen jezik stran:
„Istinski ljubim te ja.“

U vilin-spilju odve me tad
I plakat, uzdisat sta,
Zaklopih s čet’ri poljupca tu
Divlji joj pogled što sja.

Uljulja tu me ona u san,
I sanjah – ah! jad se zbi:
Posljednju sanju što ikad snih
Na lednom brijegu tom bi.

Kraljeve vidjeh, knezova niz,
Ratnike – blijede ko grob;
Svi viču: „La Belle Dame sans Merci
– Ti zavijek njezin si rob!“

Trulih im usta vidjeh kroz mrak
Prijeteći razvaljen red
I nesta sna i nađoh se tu
Na boku brijega ko led.

I eto zašto ostadoh tu,
Sam lutam i blijed sam vas,
Jezera prem je svenuo šaš
I ptičji zamuko glas.

Preveo Danko Anđelinović 

 

Izvor 1: Džon Kits, „La Belle Dame sans Merci“, preveo Vladeta Košutić, u: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Midorag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Izvor 2: Džon Kits, „La Belle Dame sans Merci“, preveo Ivan Goran Kovačić, u: Bajron, Šeli, Kits, Izbor poezije, priredio Ivo Vidan, Sarajevo, Narodna prosvjeta, 1954.

Izvor 3: Džon Kits, Stihovi, preveo Danko Anđelinović, Nolit, Beograd, 1960.

Slika: Marc Fishman – „La Belle Dame Sans Merci“

Advertisements

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Adam Važik

felixinclusis: “kiraablue: by Lucas Weinachter ”

POEMA ZA ODRASLE

1
Kad sam greškom uskočio u drugi autobus,
ljudi su sedeli kao i obično, vraćali se s rada.
Autobus je jurio ulicom nepoznatom.
Ulico Svjentokšiska, nisi više Svjentokšiska,
gde su tvoje antikvarnice, knjižare, đaci?
Gde ste, umrli?
Uspomena na vas se gubi.

Tada autobus stade
na raskopanom trgu.
Stari hrabat četvorospratne kuće
čekao je na odluku sudbine.

Izašao sam na trgu
u radničkoj četvrti
gde se sivi zidovi srebre od uspomena.
Ljudi su žurili kućama.
Nisam smeo da ih upitam gde sam.
Zar nisam ovuda u detinjstvu išao u apoteku?

Vratio sam se kući
kao čovek koji je pošao po lek
i vratio se posle dvadeset godina.
Žena me pita gde si bio.
Ćutao sam oznojen kao miš.

2
Viju se trgovi kao kobre,
domovi puze ko mravi,
dajte mi stari kamičak
da se nađem u Varšavi.

Stojim kao stub bez misli
na trgu, pri kandelabru,
hvalim, divim se, proklinjem
kobru, abrakadabru.

Spuštam se kao junak
pod stubove patetične,
šta će mi našarane kao za pogreb
Galuksove lutke dične?

Tu mladi idu na sladoled!
Ah, svi su vrlo mladi ovde,
sećaju se još samo ruševina,
devojka će skoro da rodi.

Što je uraslo u kamen, ostaće:
slava i škart pod ruku, eto;
ovde ćeš učiti slova,
budući varšavski poeto.

Voli to običnim redom,
ja sam druge voleo stene,
sive i istinski uzvišene
u kojima zvone uspomene.

Viju se trgovi kao kobre,
domovi puze ko mravi,
dajte mi stari kamičak
da se nađem u Varšavi.

3

Danas naše nebo nije prazno – Iz političkog govora

Bila je zora, slušao sam brujanje mlažnjaka,
skupoceno vrlo, a ipak moramo…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Ljudi tu hode ma kako, u cajgu,
i žene kod nas stare vrlo rano…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Za okeanom u magli se valja
apokalipsa, tu prolaznik kleči…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Tu legion dece pušta golubove,
devojka vezuje plavetnu maramu…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

4
Iz sela, gradova idu vagonima
da grade livnicu, da grad opčaraju,
iz zemlje da dignu novi Eldorado,
vojska pionirska, rulja nesabrana,
gacaju i zvižde blatnim ulicama:
velika seoba, grozna ambicija,
o vratu konopčić – krstić čenstohovski,
tri sprata psovki, jastučić od perja
i velika vutka, želja za ženama,
duša nesigurna, iz tla iščupana,
polurazbuđena i poluzatucana,
što rečima ćuti, a u pesmi peva,
izgurana naglo iz magle srednjovečja,
putujuća masa, Poljska nečovečna,
što urla od dosade u decembarskoj noći…

U kantama za đubre obešenim o uže
dečaci se ljuljaju ko mačke duž zida,
ženski hoteli, ti svetski samostani,
trešte od bluda,a zatim grofice
izbacuju teret – Visla tamo teče.

Velika seoba što fabrike gradi
nepoznata Poljskoj, no povesti znana,
hranjena taštinom praznih reči, koja
živi divlje uprkos prorocima –
u ugljenom čađu, u sporom mučilištu,
iz nje nam se kali sad radnička klasa.
Mnogo otpadaka. A zasada kaša.

5
Sanjar Furije svečano je obećao
da će morem teći limunada.
A zar ne teče?
Piju morsku vodu,
viču –
limunada!

Vraćaju se kući krišom
da povraćaju,
povraćaju.

6
Dotrčali su, vikali:
komunista ne umire.
Još se nije dešavalo da čovek ne umre.
Samo uspomena ostaje.

Što više vredi čovek,
to je veća za njim bol.

Dotrčali su, vikali:
u socijalizmu
uganut prst ne boli.

Uganuše sebi prst.
Osetiše.
Posumnjaše.

MALA OPSESIJA

Neću da uđem u tu kavanu
ona tamo sedi
nepoznata
nafrizirana u uvojcima od srebrnog lima
s raširenim kolenima jakih nogu
mljaska jezikom
Kraj nje dva čoveka sa šarenim kravatama
i predosećanje smrti
Neću da uđem u tu kavanu
ali ću je sresti u tramvaju
u paklenoj stisci
u crnom svilenom šalu
kakav je to nedostatak identičnosti
kakav plemenit profil

HOTEL

Probudite me molim u pet i trideset
Odlazim ranim vozom
Prozor je odškrinut soba je pregrejana
treba zatvoriti kalorifer ali nema ključa
Pre nego što sam stigao do sobe sećam se skretao sam tri puta
stara žena u spavaćici davala mi je znak prstom
Jeste li nekad bili u Čorštinu
Podsećate me na nekog koga sam tamo upoznala
i koga odavno nema
Nema ključa za staričine reči
Nema ključa od kalorifera
U mraku vidim anonimne oči
Možda su to moje oči sigurno su moje
Prevrćem se na desnu stranu
Prevrćem se na levu stranu
Prevrćem se na treću stranu

ADAM VAŽIK

Prelom u poljskoj posleratnoj poeziji počeo se osećati već krajem 1955. godine. U Novoj kulturi tada je objavljena Poema za odrasle Adama Vžika. Nešto se dogodilo. Trebalo je protrljati oči, jer u Poljskoj se godinama nije mogla pročitati pesma sa ovakvim jeretičkim stihovima:

Dotrčali su, vikali:
komunista ne umire.
Još se nije dešavalo da čovek ne umre.
Samo uspomena ostaje.

Cela poema je pesnički traktat, ispovest, sagledanje istine, otvaranje očiju, politički manifest, samokritika, kritika, opomena, poziv u novi život. I sve to od Adama Važika, pesnika koji je bio poznat kao izrazito angažovani staljinista.

Pesničku karijeru Važik je otpočeo u krilu krakovske avangarde; uz Pšiboša i Bženkovskog, Važik je bio jedan od najboljih pesnika avangarde. Tridesetih godina posvetio se gotovo isključivo prozi. Ratne godine proveo je u SSSR-u i vratio se u zemlju sa Prvom poljskom armijom. Posle rata bio je jedan od najvećih zagovornika socrealizma u poljskoj literaturi. Pored mnoštva deklarativnih pesama posvećenih Staljinu i Partiji, bavio se u tim godinama političkom publicistikom, uređivao časopis, bio na odgovornim političkim funkcijama. Nakon oktobra 1956. sasvim se povukao iz političkog života i bavi se isključivo literaturom. Piše prozu i poeziju.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Lucas Weinachter

Šarl Bodler: „Albatros“

Albatros, c. 1937, plaster, 74 × 149 × 5,7 cm, Kunsthaus Zürich, bequest of Bruno Giacometti 2012

Često, zbog zabave, ljudi s broda love
Albatrose, silne ptice s Okeana,
Lene saputnike koji nebom plove
Nad lađom što klizi niz prostranstva slana.

Kad ga na pod stave, uhvaćen i svladan,
Car azura tada raširi kraj tela,
U svom batrganju nespretan i jadan,
Ko ogromna vesla, duga krila bela.

Taj krilati putnik kako je sad bedan!
Tako lep maločas, sad se smešno valja;
Po kljunu ga svojom lulom dira jedan,
Drugi hrama, glumi krilatog bogalja!

Pesnik sliči caru oluja i bura
Što se strelcu smeje sa oblačnog svoda;
Na tle prognan, gde ga svet s porugom gura,
Od džinovskih krila ne može da hoda.

Pesma pod rednim brojem dva u svim izdanjima zbirke „Cveće zla“. Prvi put objavljena u „Francuskoj reviji“ 10. aprila 1859.

Na osnovu više svedočanstava može se zaključiti da je Bodler ovu pesmu sastavio 1841. za vreme svog putovanja u Indiju, a prepravio i dopunio 1858. ili 1859. Međutim, nije isključeno da je Bodler našao podsticaj za ovu svoju čuvenu pesmu u literaturi. Nemački autor Geres u svojoj „Mistici“, koja se pojavila 1854. u francuskom prevodu piše povodom ljudi koji se izdvajaju: „Više navikli da lete nego da hodaju, oni se uskoro osećaju kao da ih nešto baca tamo-amo, postaju slični pticama u oluji koje nosi razbesnela stihija.“

Posle engleske poezije, u kojoj je albatros, zahvaljujući Koleridžovoj pesmi „Stari mornar“ (1798) već imao značenje simbola, sa Bodlerom se i francuska poezija obogaćuje ovim simbolom neshvaćene i ismejane veličine. Iako se albatros javio u francuskoj poeziji pre Bodlera, Bodler ga je prvi načinio višeznačnim simbolom (svrgnuti kralj i smešna nakaza).

Preveo Nikola Bertolino

Slika: Đakometijeva skulptura Albatrosa iz 1937.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Marija Pavlikovska-Jasnoževska

Image result for marija šević the return to nature

LJUBOMORA

Lavica snena i naga, kavez joj ne smeta,
Ležeć gleda u oči lavu, gospodaru sveta.
On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore,
a neka dama gleda – i plače. Iz ljubomore!

ŽENA-IKAR

Žena-Ikar leti duže jer je lakša, kao pramen.
Vazduh je uznosi, podupire joj rame.
Uzleće bez nade, nasmešena kao gejša –
nakon čega pada teško kao kamen.

VRLINE

Sve vrline drage Stvoritelju
pred mojim očima se gube, blede,
izgubila sam ih sve sem jedne:
volim te, moj Neprijatelju..

PRED CRKVOM

Nebo od čežnje bledi,
zlatno lišće u krug leti.
Mladost mi je bila kao gotika.
Sad kao da pred crkvom sedim..

TURSKI JORGOVAN

Rasuta minareta,
mnoštvo džamija, kupola,
u ljiljanovim jašmacima dremljive žene,
mirisi Stambola..
Trodnevni saraji
puni mekih jastuka
u kojima se ustajali vazduh podmuklo taji,
i kad ga vetri jesenji uznjišu,
viče glasnije no derviši kad viču!

O pesnikinji:

Već desetak godina traje novi talas oduševljenja za poeziju Marije Pavlikovske-Jasnoževske (1895-1945), „slovenske Sapfo“, kako je jednodušno naziva poljska kritika. Nijedna poljska pesnikinja nije tako jednodušno prihvaćena i, što je karakteristično, puno priznanje njene poezije došlo je tek posle njene smrti.

Pavlikovska-Jasnoževska počela je objavljivati između dva rata. Ono čime se njeno pevanje potpuno izdvaja na tlu poljske poezije između dva rata je izrazito ženska nota, potpuno nepoznata u istoriji poljske poezije. Nijedna poljska pesnikinja nije pre nje pevala o ljubavi, i to vrlo putenoj ljubavi, tako otvoreno, iskreno i sa takvom elegancijom. Sve vrline i mane njene poezije iz toga proizilaze. Ako se uzme u obzir da njenu poeziju karakteriše stvarno lepršav jezik, izrazito sažeta i kratka forma pesme, i da je pisala, celog života, samo o jednom, večno ženskom, ili o ljubavi prema muškarcu, prema „muškom“, biće nam jasno da je to moralo biti novost, jer pesnikinje davnijih vremena nisu mogle, zbog vladajućih običaja, otvoreno pevati o toj temi.

Daleki su joj bili svi materijalni, politički i filozofski problemi. Zato su rat, emigracija, misao o okupiranoj zemlji, o porobljenoj Varšavi, sećanja na drage, uneli u njenu poeziju notu očajanja, elegičnosti, čak i mističnog straha od onoga što u budućnosti predstoji njenom narodu. Teško obolela od raka, bezuspešno izlagana radijumskom zračenju, umrla je u bolnici u Londonu dva meseca nakon dana pobede.

Nikom nije jasno zašto je ova pesnikinja, rođena sestra Sapfe i Ane Ahmatove, tako dugo bila prognana iz poljske poezije. Zato je njen povratak slavniji i trijumfalniji.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Marija Šević

Rajner Marija Rilke: „Orfej. Euridika. Hermes“

To beše duša rudnik čudesan.
Oni su kao tihe žice srebra
išli kroz njegov mrak. Sred korenja je
krv izvirala, krv što odlazi
k ljudima i k’o porfir teški to je
sjalo u tmini. Inače ne beše
ničeg crvenog.

Stenje beše tu
i behu šume lišene duše.
Mostovi nad prazninama i ono
veliko, sivo, slepo jezero
što visi iznad svog dalekog dna
k’o kišno nebo iznad predela.
Međ livadama pak, blaga i krotka,
jedine staze belela se pruga,
prostrta kao duga truba platna.

I tom su stazom dolazili oni.

Napred, u plavom plaštu, vitak čovek,
koji je nemo i sa nestrpljenjem
gledao u daljinu. Njegov korak
otkid’o je, ne žvaćući, od puta
velike zalogaje; ruke su mu,
pomaljajuć se kroz slap nabora,
visile teške, zgrčene, za laku
ne znajuć više liru, koja beše
sa levom rukom srasla, k’o što srastu
rašljike ruže s maslinovom granom.
A čula mu k’o predvojena behu:
dok mu je pogled, k’o pas, trč’o napred,
okretao se, vraćao, pa opet
iščekujući stojao daleko
na savijutku – dotle mu je sluh
zaostajao k’o miris za njim.
Katkada mu se činilo da seže
sve donde gde korača ono dvoje
što za njim treba da se uspinju.
Pa opet iza njega ne bi bilo
ništa do odjek njegovog penjanja
i vazduh što mu struji oko plašta.
On je, međutim, sebi zborio:
dolaze ipak; zborio je to
i sluš’o kako zamiru mu reči.
Dolaze ipak, samo što njih dvoje
stravično tiho idu. Kad bi smeo
okrenuti se (kada osvrtanje
značilo ne bi raspad svega ovog
dela koje je tek u stvaranju) –
bez sumnje bi tad ugledao njih,
njih dvoje tihih što ga ćutke prate:

boga koračanja i poslanica,
s putničkom kapom nad očima svetlim,
što tanku nosi palicu pred sobom
a krila mu lepršaju iz nogu;
i o njegovoj levoj ruci: nju.

Nju, voljenu toliko, da se više
iz jedne lire tužbalica prosu
no ikada iz svih narikača;
da jedan svet od žalopojke posta,
svet u kom sve je još jedanput bilo:
šuma i dol i put i naselje,
polje i reka i životinja;
i da su oko ovog žalopojnog
sveta, baš kao oko druge zemlje,
kružili sunce i zvezdano nebo,
žalobno nebo iskrivljenih zvezda – :
nju, toliko voljenu.

Ona je pak o ruci boga išla,
nepouzdana, strpljiva i nežna,
a korak su joj sapinjali dugi
mrtvački uvijači. Bila je
potonula u sebe kao žena
bremenita, i nije mislila
na čoveka što išao je napred,
ni na put što se penjao u život.
Bila je sva potonula u sebe.
A pokojništvo gušilo je njeno
svojim obiljem.
K’o kakav plod pun slasti i tamnine,
tako je ona bila puna svoje
velike smrti, tol’ko nove za nju
da ništa više nije shvatala.

U novome je devojaštvu bila
i nedodirljiva; zatvorio se
njen pol k’o što se zatvara mlad cvet
u predvečerje, a ruke su joj bile
od splitanja već odvikle toliko
da ju je čak i beskonačno nežni
dodir božanskog njenoga vodiča
k’o prevelika prisnost vređao.

Već nije bila ona žena plava
koja je znala katkad da zazvuči
u pesnikovom stihu, niti miris
i ostrvo sred postelje široke,
niti svojina onog čoveka.

Bila je raspletena kao duga
kosa, predana kao pala kiša
i razdeljena k’o stostruka hrana.

Bila je koren već.

I kad je naglo
bog zaustavi i uzviknu bolno:
Okrenuo se -, ona ga uopšte
ne shvati, nego tiho reče: Ko?

A u daljini, pred izlazom svetlim,
k’o tamna senka stajao je neko
čije se lice nije videlo.
On je stajao i posmatrao
kako se na puteljku livadskom
bog poruka, sa tužnim pogledom,
okreće ćutke da pođe za onom
prilikom koja već se vraćala
tim istim putem, sputanog hoda
od dugih uvijača mrtvačkih,
nepouzdana, strpljiva i nežna.

Preveo Branimir Živojinović

Slika: Gustav Klimt, 1902.

Poljska poezija ponedeljkom: Bronjislav Maj

Svet, ceo i nedeljiv, počinje na krajevima
mojih ruku. Vidim ga stojeći u prozoru: zelene tornjeve
Skalke i Vavela, kupolu Svete Ane, dalje tamnomodra
brda, jer tako šuma izgleda pred veče, iza njih su
druge doline prekrivene gradovima, i još novi gradovi:
iznad reka, na prostranim ravnicama što se spuštaju
prema moru, iza kojeg je drugo more, oštri mrki
vrhovi, klanci, putevi, domovi ljudi ne drugačiji od moga
doma. Disanje koje mi ispunjava usta, pluća, krv, samo je
delić – moj samo za trenutak – celokupnog vazduha
što okružuje svet: nedeljiv. Vidim ga – znam da je
odmah tu, nadomak ispružene ruke, toplina daha.
Ostalo je samo količina kilometara, krhkost pogleda – nebitno
u razmerima duha i srca. I tu odmah
kraj mene, na nekoliko ulica dalje, na velikom
trgu punom ljudi, moj brat puca
u moga oca, tu, nadomak ruke.
I tako: ne s treskom nego s cviljenjem, jeste.

 

Najzad ne da se o tome ćutati, moram da kažem
zašto ćutim: o bedi i cinizmu, o smrti
dvolično prirodnoj i koja čuva sve privide
života, o beznađu i poniženju.

Ćutim jer nikad neću biti jedan od onih
što su od toga načinili za sebe temu, kravu muzaru,
zlatni rog izobilja – virtuozi očajanja i sinovljeg bola,
majstori aluzija i histeričnih žalopojki.
Od toga žive: licitirajući patnju, papirnom pobunom
dižući prašinu u bibliotekama na plaćenim večerinkama.
Od toga žive: lažući mladim čistim srcima koja krvare
na njihovu viku moduliranu tako vešto da se u njoj čuje
ono što se želi čuti: otadžbina, otadžbina, otadžbina…
Neću da budem jedan od njih. Ma imao uvek da budem
sam, sa žigom ravnodušnoga ili izdajice.
Nek me ne napušta pokornost i stid.
Nek me ne napuštaju poštovanje i briga. Prezir
prema budalama i pamćenje nepravde ispunjavaju me
ćutanjem.

 

Ovde posle celodnevnog idenja
putem kroz sredinu šume
znam o sebi već samo sve ono
što moram da znam – osećam
kako je visoko nad mojom glavom
zviznula ptica nepoznatog imena
osećam polako rastući dobri zamor
poznatu hrapavost farmerki i džempera
osećam hladne struje vetra
na licu u kosi
i svako tako jako vlakno
svoga tela
osećam zasebno
kao zasebno
čak nepravedno radosno
ispunjenje

 

Neki moj brat – tako sličan meni
– jer je isto tako različit
od goluba, oblaka, javora. Ništa
o njoj ne zna sada, pije vodu
kraj saturatora. Odlazi lako
i sigurno, kao da je tako imao da ide
već zanavek. Gleda oko sebe tako kao da je
nema u očima. Ne vidi je,
ne zna za smrt. A u svakom slučaju
– ne sada. Ne znajući – on je
besmrtan, kao golub
oblak i javor, njihov
brat. Nestaje za uglom
i ja ne znam ko je od nas
u pravu i kome će s tim biti
bolje, jer osim tog znanja
tako malo nas
izdvaja
i vezuje.

 

Napolju kiša, čaša čaja na stolu,
lampa – tako te, možda naivno, vidim
za pet, za dvadeset, za sto dvadeset pet
godina, dok čitaš ovu pesmu, dok misliš o meni, čoveku
od pre dvadeset ili sto dvadeset godina – kako sam
živeo? Ja i moje doba: beznadno umorni ljudi,
nekoliko datuma, mesta poraza, imena: formula koje smo tada
ponavljali, sa detinjastom nadom živih, gluplji od tebe
za mudrost koju je vreme dalo tebi: koji živiš
posle svega: posle nas, posle svih. – Tako malo
umem da saopštim, isto kao svi. Ali
živeo sam i neću da umrem ceo: da ostanem
za tebe svako, predmet statističkog
smilovanja ili prezira. Ono što je bilo samo,
samo ja, jeste van istorije. Te ću reći o sebi
jedinim jezikom dostupnim obojici: o mirisu mokre
gradske prašine pred prozorom (pala je kiša), o stolu
što žulja laktove, o kucanju sata, o ukusu vrelog
čaja, o svetlosti lampe koja mi je vređala pogled
dok sam pisao ovu pesmu – opštim jezikom svih
pet čula,
besmrtnih.

O pesniku

Bronjislav Maj, poljski pesnik, esejista, kritičar i prevodilac, rođen je 1953. godine u Lođu, a od 1972. živi u Krakovu, gde na Jagelonskom univerztetu predaje savremenu poljsku književnost.

Kao pesnik Maj je debitovao 1970. godine, objavljujući pesme, eseje i kritike po časopisima. Takođe se bavio pozorištem i jedan je od osnivača „Poziorišta KO“, u kojem je radio kao scenarista i glumac. Do sada je objavio više pesničkih zbirki: Takva sloboda, Zajednički vazduh, Porodični album, Propast svetog grada, Umor, Svetlost, Vremenske i druge razlike i tako dalje. Dobitnik je nekoliko značajnih nagrada za poeziju, između ostalih i one koju dodeljuje Fondacija „Košćelski“ u Ženevi. Osim toga, njegove pesme nalaze se u mnogim antologijama, a prevođen je i na više jezika; na srpski su njegove pesme prevodili Petar Vujičić i Biserka Rajčić.

Napomenimo i to da Maj pripada pesničkoj struji koju kritičari nazivaju „Nova privatnost“, a Česlav Miloš ga je smatrao njenim najznačajnijim pesnikom. On piše isključivo u slobodnom stihu, i to jezikom koji je jednostavan i čist, bez kolokvijalizama i patetike. Njegovo lirsko ja je melanholično i zamišljeno nad vlastitim životom i čovekovom sudbinom uopšte, ali razmišljanja koja iznosi poseduju određenu vrstu distance, objektivnosti, ironije i humora. Stoga ga neki kritičari smatraju „učenikom“ Šimborske i Mrožeka, mada za razliku od njih, Maj unosi i metafizičke momente u svoju poeziju, a na poseban način dotiče i religiozne teme.

Izvor: Prejaka reč | RTS Treći program

Slika: Sergey Nielsen, Close Up and Private, 2010.

Žak Prever: „Ta ljubav“

tumblr_mi7uuhreae1qbz9meo1_500

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna k’o Vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadna
Drhteći od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
K’o neki spokojni čovek usred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani zaboravljani
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali gazili dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava kao magare
Živa kao želja
Svirepa kao sećanje
Glupa kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i za sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku
I spasi nas

Izvor: Žak Prever, Sena dolazi u Pariz, preveo Nikola Trajković, Bagdala, Kruševac, 1968.

Šekspirov sonet o ogledalu

Ogledalo će tebi pokazati –
Prolaznost lepote, a tvog sata šum –
Kako se tvoje drago vreme krati,
Tvoj dnevnik – otisak što ostavlja um.
Brazde što vidiš u svom ogledalu
Podsetiće tebe na otvoren grob,
I znaćeš po svom satu nesustalu
Da vreme u večnost nosi svoju kob.
To što ne pamtiš – u dnevnik beleži,
Pa ćeš i misao što se nekad zbi –
To dete tvoga uma koje beži –
Docnije u njemu opet naći ti.

To će ti, veruj, često koristiti
Jer će tvoj dnevnik tako bogat biti.

Vilijam Šekspir, Sonet LXXVII, preveli Živojin Simić i Stevan Raičković.

Lao Ce o značaju praznine

Image result for konark sun temple wheel

Trideset paoka sastaju se
u središtu točka;
ali korisnost kola
zavisi od dela
središta koji je prazan.

Sa zidom skroz unaokolo
glinena zdela je izlivena;
ali korisnost zdele
zavisi od dela
zdele koji je prazan.

Napravi prozore i vrata
u kući koju gradiš;
ali će korisnost kuće
zavisiti od prostora
u zidovima koji je prazan.

Tako se prednost ima
iz svega što je tu;
ali korisnost potiče
od onoga što nije.

Lao Ce, „Knjiga o putu“ (Tao Te Ching), prevela Marina Popović.

Citirano prema: Mijamoto Masuši, „Knjiga pet prstenova“, Grafos, Novi Sad 1987.

Slika: Dharmachakra, or Wheel of Sun, Konark, India.

O nekim aspektima Vijonove poezije

U stvari, obešen ili ne, Vijon je živ; živ ništa manje nego pisci naši savremenici; živ pošto mi shvatamo njegovu poeziju, pošto ona deluje na nas, i još više, pošto ta poezija može da izdrži poređenje s najmoćnijim i najsavršenijim ostvarenjima nastalim tokom četri stoleća velikih pesnika koji su došli nakon Vijona. Što znači da forma ima vrednost zlata.“ – Pol Valeri

U okviru renesansnih tema na blogu A . A . A prilažem i ovu današnju, o Vijonu, srednjevekovnom francuskom pesniku i vagabundu, Svetom Probisvetu, kako ga naziva Kolja Mićević. Na to su me podstakla neka razmišljanja o renesansnom smehu, karnevalu i izokrenutom svetu, ali i tarot karta broj dvanaest na kojoj je naopako obešen čovek. Karta kao da referira (pišem „kao da“ jer se ne zna tačno poreklo tarota, ni vremensko ni prostorno) na tadašnje razbojnike koji su bivali kažnjavani vešanjem, bilo tako što bi im konopac stavljen oko vrata (davljenje), bilo tako što bi bili obešeni za noge, naopako, pa bi im sva krv se slila u mozak od čega bi brzo preminuli. Međutim, u toj žrtvi i tom mučeništvu, vizija sveta bi, bar za trenutak, pred sam kraj (naredna karta, broj trinaest, je Smrt, a narativni sled u tarotu je veoma izražen, ni jedna karta nije na slučajnoj poziciji) izgledala drugačije. Obešeni u tarotu ima oreol oko glave, on je svetac, ili je tek u toj drugačijoj, izokrenutoj, perspektivi i viziji doživeo prosvetljenje.

Image result for tarot hanged manImage result for tarot hanged man

Ta dvostrukost, koju vezujemo i za izokrenuti svet, za ludost i mudrost, za karneval, prisutna je i u Vijonovoj poeziji. Odlomak iz balade u vidu rasprave Tela i Srca, dve krajnosti čoveku urođene dvostrukosti, glasi ovako:

Ko izrodi zlo? – Moja zlohudost
Kada Saturn moje breme sazda,
ispuni ga zlom, verujem. – Ludost:
ti mu služiš, a njegov si gazda.
Znaj Solomun zapisa za vazda:
„Mudrac može, to reče, da menja
moć planeta i njihova htenja.“
– Ne znam: kakvim stvoriše me biću.
– Šta kažeš? – Da! tog sam uverenja.
– Ja dovrših. – Tad i ja svršiću.

Kolja Mićević o ovim stihovima piše:

Prihvativši bar jednim svojim delom, Srcem, Saturna, zlokobnu pesničku planetu, Vijon se sam određuje kao utemeljivač mnogobrojne porodice ukletih pesnika, koji će doći za njim, i koji ne mogu da se oslobode nedokazivog saznanja o svome zvezdanom poreklu.

Najzad, jedna pop referenca. U seriji Mad Men pojavljuje se Vijon. U filmu koji Don Drejper gleda, u praznoj sali bioskopa (referenca na Edvarda Hopera), na ekranu vidimo stihove pesme Balada o gospama iz davnih vremena. Idealno za Dona i sve njegove bivše ljubavi. Ovo nije jedini primer: pominjala sam i stihove Frenka O’Hare.

Balada o gospama iz davnih vremena

Kažite meni gde je sada
Rimljanka ona lepa Flora,
Taida i Arkipijada
kao sirene dve iz mora,
i Eho koja kraj izvora
odjek tek šalje vrh poljana,
lepša od svakog živog stvora?
Al’ gde je sneg od lanjskih dana?

Gde Heloiza mudrog rada,
zbog koje monaška odora
Pjer Abelaru beše rada?
Za nju on strada bez otpora.
Gde kraljica je no zlo gora
što naredi da Buridana
sred Sene bace sa prozora?
Al’ gde je sneg od lanjskih dana?

Kraljica Blanša milog sklada
i bela kao majska zora,
nogata Berta, Alis mlada,
i Haremburga s manaskog dvora;
gde Jovanka, Lorenka dobra,
što spaljena je sred Ruana;
gde su, Djevo, daj odgovora?
Al’ gde je sneg od lanjskih dana?

Kneže, ne troši zalud zbora
Oplakujuć ta lica znana,
Ljuti se pripev vratit mora:
Al gde je sneg od lanjskih dana?

Izvor: Fransoa Vijon, Zaveštanja, preveo Kolja Mićević, Slovo Ljubve, Beograd, 1977.