Вилијам Карлос Вилијамс: „Слике по Бројгелу“

Збирка песама Слике по Бројгелу објављена је 1962. године у Америци. У збирци се налази десет песама које су посвећене Питеру Бројгелу (1525–1569), фламанском ренесансном сликару који је приказивао, вероватно међу првима у историји уметности, сељаке, њихов живот, рад и забаву.

Песме Вилијама Карлоса Вилијамса (1883-1963) писане су у модернистичкој традицији, слободне и не нужно у потпуности одговарајуће сликама, произвољне, „изломљеног“ стиха, слободних асоцијација. Песник указује на извор инспирације али га слободном асоцијацијом превазилази. Свака од десет приложених песама одговара једној Бројгеловој слици.

Песник се користи екфразом (од грчке речи описивање, латински descriptio), термином из античке реторике који означава до појединости детаљано описивање уметничких дела. Коришћење екфразе је често и најчешће подразумева опис ликовног уметничког дела унутар поетског уметничког дела. Ти описи нису подражавалачки и дескриптивни, већ су стваралачки и интерпретативни. Примери су Хомер, Китс, Оден, Силвија Плат, да поменемо само неке. Препоруке за детаљније проучавање екфразе: Џејмс А. В. Хефернан – Екфраза и приказ, Тамар Јакоби – Сликовни модели и приповедна екфраза. Наставите са читањем

Vavilonska kula na slikama flamanskih majstora 16. i 17. veka

Predanje o Vavilonskoj kuli jedno je od najzanimljivijih u Starom zavetu. Nalazi se u „Knjizi postanja“ (11, 1-9), a predstavlja simbol pomame ljudske taštine i opčinjenosti materijalnim bogatstvima. Predanje objašnjava i poreklo mnoštva jezika. Evo odlomka značajnog za ovu temu i likovne priloge koji slede:

A bijaše na cijeloj zemlji jedan jezik i jednake riječi.
A kad otidoše od istoka, nađoše ravniocu u zemlji Senarskoj, i naseliše se ondje.
Pa rekoše među sobom: hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I bjehu im opeke mjesto kamena i smola zemljana mjesto kreča.
Poslije rekoše: hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasijali po zemlji.
A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovječiji.
I reče Gospod: gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili.
Hajde da siđemo i da im pometemo jezik, da ne razumiju jedan drugoga što govore.
Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada.
Zato se prozva Vavilon, jer ondje pomete Gospod jezik cijele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji.

Vavilonska kula čest je motiv u flamanskom slikarstvu 16. i 17. veka zbog izuzetno snažne ekonomije zemalja Nizozemske tog vremena kada je, zahvaljujući berzi i pomorskim putevima, Antverpen, u kome je Piter Brojgel živeo i radio, odakle je, kasnije, prešao u Brisel, bio verzija današnjeg Njujorka ili Londona. Enormna količina novca slivala se u ruke bankara, pomoraca, trgovaca i plemstva tadašnjeg Antverpena.

Vavilonska kula nema pozitivno značenje na slikama majstora već više, umesto žanra mrtve prirode, takođe značajnog za kasnije holandsko (protestantsko) slikarstvo, ona prenosi jednu moralističku poruku. Njena slika je, istovremeno, kao u verzijama Pitera Brojgela, istovremeni lament nad ljudskim rodom i, u duhu renesanse, slavljenje sposobnosti ljudi. Nastavite sa čitanjem

Bogdan Suhodolski o Brojgelu

Pieter Bruegel the Elder - The Painter and the Buyer, 1565

Nazvali su ga „seljačkim“ slikarom, jer je u mnogobrojnim slikama prikazao život seljaka, njihov rad, njihove zabave. Prikazao je svadbenu povorku koja prati mladu i mladoženju, svadbenu gozbu u sobi punoj gostiju, divne svadbene igre na otvorenom prostoru, i to u dve različite verzije. Pokazao je rad žetelaca i njihov prost ručak u polju, košenje sena sa prostranim predelom u pozadini, rad u šumi u sumraku koji se spušta, povratak kući pastira sa blagom na pozadini jesenjeg pejsaža.

Značenje tih slika nije ipak bilo samo u tome što su one prvi put u takvim razmerama prikazivale svet koji do tada nije imao građanskog prava ni u umetnosti ni u društvenom životu; značaj tih slika bio je istovremeno i u tome što su one odista prikazivale čoveka. Nisu to bili samo životni dokumenti, divni u svojim folklorističkim pojedinostima; bili su to dokumenti ljudskog života. Ta lica i gestovi izražavali su neki odnos prema životu, prema naporu, prema zabavi; bila su to lica čvrstih i umornih ljudi, koji su život poznavali drugačije no što se to izražavalo na portretima kardinala, kneževa, vođa, bankara i mislilaca.

Na najkasnijoj i najzrelijoj od tih slika-dokumenata – na Narodnim igrama (muzej u Beču) – možemo da posmatramo ta lica koja izražavaju raznolike ljudske doživljaje; u razigranom kolu ima i lica zanesenih od radosti, sanjarskih, veselih, praznih i punih dostojanstva i snage; ali pored njih, za stolom, kao kontrast pijanim svadbenim gostima, vidimo dva potresna lica seljaka koji su prestali da razgovaraju, prepušteni nekoj viziji punoj tajnovitosti i nade, nekom iščekivanju, punom ganutosti i molbe.

Iz istog razdoblja je i Glava stare seljanke (u Minhenskom muzeju) – slika koja, kao i slavni portret Direrove Majke, pokazuje ljudska iskustva nagomilana u teškom životu i ljudski pogled u mrak, koji je kraj života.

Druga oblast Bruhelovih „otkrića“ bila su deca. I ona, kao i seljaci, nisu do tada imala prava ni u umetnosti ni u životu, iako je baš renesansa obećavala u Mantovi da škola treba da postane „dom radosti“. Ali uputstva da Feltrea nisu imala pristalica; humanistička škola nije bila mnogo bliža deci nego manastirska škola. Ona je i dalje gledala na njih kao na „male odrasle“, nije shvatala njihovu detinju posebnost. Umetnost nije zapažala decu: Madona sa Hristom na kolenima zadugo je pregradila put za sagledanje konkretnog, živog, svetovnog deteta.

I, evo, Bruhel prikazuje decu u njihovom svetu, u igri. Ima jedna velika slika – Dečje igre (u muzeju u Beču) – ali to je u stvari serija od osamdeset četiri sličice, pošto se na toj slici može izdvojiti upravo toliko različitih grupa dece i njihovih raznih igara. Ta slika, ili, bolje rečeno, ta ogromna serija slika, jeste dokumenat sasvim neobične prirode; ona je, u stvari, jedino tako bogato i tako plastično vrelo našeg znanja o dečjim igrama u XVI veku. Nastavite sa čitanjem

Питер Бројгел и Вилијам Карлос Вилијамс: Икаров пад

Pieter Bruegel the Elde - Icarus Fall, ca. 1560.

Питер Бројгел, „Пејзаж са Икаровим падом“, 1560.

ПЕЈЗАЖ СА ИКАРОВИМ ПАДОМ

По Бројгелу
када је Икар пао
било је пролеће

сељак је орао
своју њиву
сва раскош

природе се
разбудила треперећи
покрај

ивице мора
обузета
собом

знојећи се на сунцу
што је истопило
восак крила

неважно
на пучини
вода је

прснула сасвим неопажено
то се
утопио Икар

Питер Бројгел, ренесансни фламански сликар, инспирисао је два веома значајна уметника 20. века, и сваког на особен начин. У питању су амерички песник Вилијам Карлос Вилијамс, чију смо песму управо прочитали, и Андреј Тарковски, руски редитељ.

Вилијам Карлос Вилијамс песмом Пејзаж са Икаровим падом оживљава поступак екфразе који подразумева преношење једног уметничког дела у друго, дескрипцију сликарског унутар књижевног, предочавање конкретне слике односно артефакта просторне уметности (слике, скулптуре, рељефа, амфоре, онога што је на њима приказано) посредством речи. Поступком екфразе сликарство и књижевност бивају повезани у целину. Вероватно најпознатији пример екфразе јесте опис Ахилејевог штита у Хомеровој Илијади у којој се стиховима предочава оно што је у домену визуелне форме: свет представљен на Ахилејевом штиту, златно доба људи. Наставите са читањем

Икар у Земуну

Rubens,_Peter_Paul_-_The_Fall_of_Icarus1636

Питер Пол Рубенс, „Икаров пад“, 1636.

Раније сам чешће одлазила у Земун, мој пријатељ је тамо становао. Ретко смо остајали у затвореном простору, а и када бисмо, тема Икара била би индиректно присутна, „високо“ и „ниско“ преплитали би се: правили смо сендвиче и причали о Љоси, јели бисмо и пуних уста сумирали утиске о Маркесу. Онда бисмо изашли и пролазили поред високе сиве зграде, архитектонски лепог решења, на чијем би зиду била скулптура атлетски исклесане мушке фигуре строгог лица са великим крилима. Mој поглед био би уперен у њу док би друг настављао да прича и док ме не би повукао за мишицу, на тај начин ми сугеришући да припазим – испред мене су степенице. Сишли бисмо у оближњи парк, затим смо пролазећи њиме причу настављали, некако је довршавајући, крећући се старим и узаним земунским улицама, пуним оронулих кућа са високим темељима, фасада ољуштених као коре бреза. Њихови прозори, мусавог стакла и избразданих оквира, заиста би подсећали на „очи“ које се могу препознати по стаблима тог дрвећа, витких бреза.

Али, једанпут сам застала и прекинула га. „Погледај ову скулптуру“, показала сам прстом, „како је лепа! Могу да почнем да набрајам грчка божанстава у Београду, на фасадама, ако желиш, и тако се воли свој град.“ Одговор не бих ни сачекала а већ бих почела да помињем Меркура у близини зграде мог факултета, кентауре у Бранковој и Његошевој улици, грације у Ломиној, Аполона и Атену изнад улаза у Капетан Мишино здање, Хебу на углу Душанове и Вишњићеве. Наравно, мој занос би, као и увек у његовом присуству, био прекинут, лет би се завршио падом у виду равнодушне, често и надмоћно циничне констатације: „Првим пут је видим, шта је ово?“. Пролазили смо поред зграде ваздухопловства и прича би се наставила, али у правцу његовог доживљаја бомбардовања, кад је од јачине удара бомбе о ту зграду, он био бачен горе па за деведесет степени лево са свог кревета. „Опет Икар и Дедал“, помислила бих. Нисам желела да се надовезујем са свакодневног искуства из непосредне прошлости на митологију и уметност, прозрела бих да ту нема пуно места за моје теме. Ипак, питање сам запамтила. Враћајући се у свој крај града, покушавала сам да закључим ко је, заправо, на скулптури Злате Марков у Земуну, на зиду зграде Команде ваздухопловства која је 1935. године саграђена према пројекту Драгише Брашована. Мој пријатељ је умео, несвесно, да постави право питање. Наставите са читањем