Marina Cvetajeva o Ani Ahmatovoj

Nad Petrogradom je stajala mećava. Upravo – stajala: kao čigra u pokretu – ili dete koje se vrti – ili požar. Bila je sila – nosila.

Odnela je iz sećanja i ulicu i dom, a mene je donela – postavila i ostavila – tačno nasred salona – razmera staničnih, balskih, muzejskih, snovidovnih.

Tako, iz mećave u salon, iz bele pustinje mećave – u žutu pustinju salona, bez posrednih instanci ulaza i umetnutih reči slugu.

I evo, s drugog kraja salona, dalekog – kao u obrnutog strani dogleda, ogromne – kao na njegovoj pravoj strani – na čitavo oko zamišljenog dogleda – oči.

Nad Petrogradom je stajala mećava i u toj mećavi – nepomično kao dve planete – stajale su oči.

Govorim celu svoju pesmotvornu 1915. godinu – i stalno je malo, stalno – traže još. Jasno osećam da čitam u ime Moskve, u ime njena lica, i da tim licem ne padam u blato, da ga uznosim na nivo lica – Ahmatove. Ahmatova! – reč je kazana. Svojim bićem osećam napregnuto – neizbežno – pri svakom svome retku – kako nas upoređuju (a time i – podbadaju jednu protiv druge): ne samo Ahmatovu i mene nego petrogradsku i moskovsku poeziju, Petrograd i Moskvu. No ako neki pobornici Ahmatove i slušaju mene protiv mene, ja ne čitam protiv Ahmatove, nego – za Ahmatovu. Čitam kao kad bi u sobi bila Ahmatova, samo Ahmatova. Čitam odsutnoj Ahmatovoj. Meni je uspeh potreban kao neposredni put ka Ahmatovoj. I ako u datom trenutku i hoću da sobom najavljujem Moskvu – da bolje ne može biti, onda je to ne zato da bih Petrograd pobedila, nego da bih tu Moskvu – Petrogradu – podarila, a Ahmatovoj da bih podarila i tu Moskvu u sebi, svojoj ljubavi, da bih se s njom pred Ahmatovom – poklonila. Da bih joj se poklonila samom Poklonskom gorom, s najnepokornijom glavom na vrhu.

Što sam i učinila u junu 1916. godine, prostim rečima:

U mome raspevanom gradu zvonici gore,
I slepac lutalica Svetoga Spasa poje,
A ja ti na poklon dajem svoj grad i zvonike
– Ahmatova! – i s njima srce svoje.

Da kažem sve: svoje stihove o Moskvi koji su usledili nakon moje posete Petrogradu, ja dugujem Ahmatovoj, svojoj ljubavi prema njoj, svojoj želji da joj poklonim nešto večnije od ljubavi, da joj poklonim ono – što je večnije od ljubavi. Da sam joj mogla prosto podariti – Kremlj, te pesme sigurno ne bih napisala. Tako da je i takmičenje, u izvesnom smislu, između mene i Ahmatove bilo, ali ne u cilju „da se učini bolje od nje“, nego – da ne može bolje, i da se to da ne može bolje – položi kraj njenih nogu. Takmičenje? Hrljenje. Znam da se Ahmatova posle, tokom 1916-1917. godine, s mojim rukopisnim pesmama upućenim njoj nije rastajala i dotle ih je u torbici nosila, da su od njih ostali samo papirići. Ta priča Osipa Mandeljštama jedna je od najvećih radosti u mom životu.

Zatim – recituju svi. Jesenjin govori „Marfu Namesnicu“, koju je Gorki primio za „Letopis“, a cenzura je zabranila. Pamtim sive oblake golubova i crni oblak – narodnog gneva. – „Kako moskovski car – na krvavom piru – dušu svoju prodade – Antihristu“… Slušam svim korenima kose. Zar je ovaj heruvim, ovo Milchgesicht, ovo opersko „Otvorite, otvorite!“ – on – to napisao? – osetio? (Kod Jesenjina nikad nisam prestala tome da se čudim.) Zatim častuške uz harmoniku, sa govornim grahom koji se iz njenog meha sipao kao iz košare:

Sviraj, sviraj, harmoniko moja!
Sada je tiha zora,
Sada je tiha zora –
Čuće te mila moja.

Osip Mandeljštam, zažmirivši kamiljim očima, proriče:

Poći ćemo u Ca-arsko Selo,
Slobodni, veseli i pjani
Tamo se osmehuju ulani,
Skočivši krepko u sedlo…

Pjani mu je cenzura zamenila u r’jany (vatreni) jer u Carskom Selu pijanih ulana nema – samo vatrenih!

Kritičar Grigorij Landau govori svoje aforizme. I još jedan kritičar, kome se obraćaju sa Laursabe Nikolajeviču. Između onih što su nastupali sećam se još Konstantina Landaua zbog njegovog kasnijeg kategoričkog odziva o meni pred Ahmatovom. Ahmatova: – Kakva je ona? – O, divna! Ahmatova, nestrpljivo: – No, može li se u nju zaljubiti? – Nemoguće je zaljubiti se. (Oni koji shvataju moju ljubav prema Ahmatovoj – shvatiće).

Recituju Ljonja, Ivanov, Ocup, Ivnjev, čini mi se – Gorodecki. Mnoge sam zaboravila. Ali znam da je nastupao ceo Petrograd, sem Ahmatove, koja je bila na Krimu, i Gumiljova – koji je bio u ratu. Recitovao je ceo Petrograd i jedna Moskva.

A mećava iza ogromnih prozora neprekidno besni. A vreme leti. A ja, izgleda, treba već da idem kući, jer je bolesna moja draga domaćica, urednica „Severnih zapisa“, koja me i uvodi u svet: najpre u svet stranica časopisa (prvog u kome me štampaju) a sada u svet i svetlost ovih lustera i lica.

Ovoj stvari dala sam naziv Neovdašnje veče. Početak januara 1916. godine, početak poslednje gotine staroga sveta. Razbuktavanje rata. Mračne sile.

Sedeli smo i govorili pesme. Poslednje pesme na poslednjim kožama kraj poslednjih kamina. Niko cele večeri nije izgovorio reč front, niko nije izgovorio – u tako bliskom fizičkom susedstvu – ime Raspućin.

A već sutradan Serjoža i Ljonja su završili život, preksutra već Sofija Isakovna Čackina lutala je po Moskvi kao senka tražeći skloništa, i kočila se – ona kojoj je bilo malo sivih kamina – pored moskovskih jezivih pećki.

Sutradan je Ahmatova gubila sve, Gumiljov – život.

Ali današnje veče bilo je naše!

Pir za vreme kuge? Da. No oni su pirovali vinom i ružama, a mi – bestelesno, čudesno, kao čisti duhovi – već senke Hada – rečima: zvucima reči i živom krvlju osećanja.

Kajem li se? Ne. Jedina čovekova obaveza na zemlji jeste – istina celog bića. Ja bih te večeri, časna reč, stavivši ruku na srce, ceo Petrograd i celu Moskvu dala za ono Kuzminovo „nešto nalik… na blaženstvo“, samo blaženstvo dala bih za „nešto nalik“… Jedni dušu prodaju – za rumene obraze, drugi dušu daju – za nebeske zvuke.

I – svi su platili. Serjoža i Ljonja – životom. Gumiljov – životom. Jesenjin – životom, Kuzmin, Ahmatova, ja – doživotnim zatočenjem u samima sebi, u toj tvrđavi – sigurnijoj od Petropavlovske.

I ma kako pobeđivala ovdašnja jutra i večeri, i ma kako – sveistorijski ili bešumno – mi, učesnici one neovdašnje večeri umirali – poslednje zvučanje naših usta bilo je i biće:

I zvuke neba zamenit joj nisu mogle
Dosadne pesme sa zemlje.

Izvor: Marina Cvetajeva, Neovdašnje veče“ (pripovetke i sećanja), izbor i prevod Petar Vujičić, Rad, Beograd, 1977.

Advertisements

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Adam Važik

felixinclusis: “kiraablue: by Lucas Weinachter ”

POEMA ZA ODRASLE

1
Kad sam greškom uskočio u drugi autobus,
ljudi su sedeli kao i obično, vraćali se s rada.
Autobus je jurio ulicom nepoznatom.
Ulico Svjentokšiska, nisi više Svjentokšiska,
gde su tvoje antikvarnice, knjižare, đaci?
Gde ste, umrli?
Uspomena na vas se gubi.

Tada autobus stade
na raskopanom trgu.
Stari hrabat četvorospratne kuće
čekao je na odluku sudbine.

Izašao sam na trgu
u radničkoj četvrti
gde se sivi zidovi srebre od uspomena.
Ljudi su žurili kućama.
Nisam smeo da ih upitam gde sam.
Zar nisam ovuda u detinjstvu išao u apoteku?

Vratio sam se kući
kao čovek koji je pošao po lek
i vratio se posle dvadeset godina.
Žena me pita gde si bio.
Ćutao sam oznojen kao miš.

2
Viju se trgovi kao kobre,
domovi puze ko mravi,
dajte mi stari kamičak
da se nađem u Varšavi.

Stojim kao stub bez misli
na trgu, pri kandelabru,
hvalim, divim se, proklinjem
kobru, abrakadabru.

Spuštam se kao junak
pod stubove patetične,
šta će mi našarane kao za pogreb
Galuksove lutke dične?

Tu mladi idu na sladoled!
Ah, svi su vrlo mladi ovde,
sećaju se još samo ruševina,
devojka će skoro da rodi.

Što je uraslo u kamen, ostaće:
slava i škart pod ruku, eto;
ovde ćeš učiti slova,
budući varšavski poeto.

Voli to običnim redom,
ja sam druge voleo stene,
sive i istinski uzvišene
u kojima zvone uspomene.

Viju se trgovi kao kobre,
domovi puze ko mravi,
dajte mi stari kamičak
da se nađem u Varšavi.

3

Danas naše nebo nije prazno – Iz političkog govora

Bila je zora, slušao sam brujanje mlažnjaka,
skupoceno vrlo, a ipak moramo…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Ljudi tu hode ma kako, u cajgu,
i žene kod nas stare vrlo rano…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Za okeanom u magli se valja
apokalipsa, tu prolaznik kleči…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Tu legion dece pušta golubove,
devojka vezuje plavetnu maramu…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

4
Iz sela, gradova idu vagonima
da grade livnicu, da grad opčaraju,
iz zemlje da dignu novi Eldorado,
vojska pionirska, rulja nesabrana,
gacaju i zvižde blatnim ulicama:
velika seoba, grozna ambicija,
o vratu konopčić – krstić čenstohovski,
tri sprata psovki, jastučić od perja
i velika vutka, želja za ženama,
duša nesigurna, iz tla iščupana,
polurazbuđena i poluzatucana,
što rečima ćuti, a u pesmi peva,
izgurana naglo iz magle srednjovečja,
putujuća masa, Poljska nečovečna,
što urla od dosade u decembarskoj noći…

U kantama za đubre obešenim o uže
dečaci se ljuljaju ko mačke duž zida,
ženski hoteli, ti svetski samostani,
trešte od bluda,a zatim grofice
izbacuju teret – Visla tamo teče.

Velika seoba što fabrike gradi
nepoznata Poljskoj, no povesti znana,
hranjena taštinom praznih reči, koja
živi divlje uprkos prorocima –
u ugljenom čađu, u sporom mučilištu,
iz nje nam se kali sad radnička klasa.
Mnogo otpadaka. A zasada kaša.

5
Sanjar Furije svečano je obećao
da će morem teći limunada.
A zar ne teče?
Piju morsku vodu,
viču –
limunada!

Vraćaju se kući krišom
da povraćaju,
povraćaju.

6
Dotrčali su, vikali:
komunista ne umire.
Još se nije dešavalo da čovek ne umre.
Samo uspomena ostaje.

Što više vredi čovek,
to je veća za njim bol.

Dotrčali su, vikali:
u socijalizmu
uganut prst ne boli.

Uganuše sebi prst.
Osetiše.
Posumnjaše.

MALA OPSESIJA

Neću da uđem u tu kavanu
ona tamo sedi
nepoznata
nafrizirana u uvojcima od srebrnog lima
s raširenim kolenima jakih nogu
mljaska jezikom
Kraj nje dva čoveka sa šarenim kravatama
i predosećanje smrti
Neću da uđem u tu kavanu
ali ću je sresti u tramvaju
u paklenoj stisci
u crnom svilenom šalu
kakav je to nedostatak identičnosti
kakav plemenit profil

HOTEL

Probudite me molim u pet i trideset
Odlazim ranim vozom
Prozor je odškrinut soba je pregrejana
treba zatvoriti kalorifer ali nema ključa
Pre nego što sam stigao do sobe sećam se skretao sam tri puta
stara žena u spavaćici davala mi je znak prstom
Jeste li nekad bili u Čorštinu
Podsećate me na nekog koga sam tamo upoznala
i koga odavno nema
Nema ključa za staričine reči
Nema ključa od kalorifera
U mraku vidim anonimne oči
Možda su to moje oči sigurno su moje
Prevrćem se na desnu stranu
Prevrćem se na levu stranu
Prevrćem se na treću stranu

ADAM VAŽIK

Prelom u poljskoj posleratnoj poeziji počeo se osećati već krajem 1955. godine. U Novoj kulturi tada je objavljena Poema za odrasle Adama Vžika. Nešto se dogodilo. Trebalo je protrljati oči, jer u Poljskoj se godinama nije mogla pročitati pesma sa ovakvim jeretičkim stihovima:

Dotrčali su, vikali:
komunista ne umire.
Još se nije dešavalo da čovek ne umre.
Samo uspomena ostaje.

Cela poema je pesnički traktat, ispovest, sagledanje istine, otvaranje očiju, politički manifest, samokritika, kritika, opomena, poziv u novi život. I sve to od Adama Važika, pesnika koji je bio poznat kao izrazito angažovani staljinista.

Pesničku karijeru Važik je otpočeo u krilu krakovske avangarde; uz Pšiboša i Bženkovskog, Važik je bio jedan od najboljih pesnika avangarde. Tridesetih godina posvetio se gotovo isključivo prozi. Ratne godine proveo je u SSSR-u i vratio se u zemlju sa Prvom poljskom armijom. Posle rata bio je jedan od najvećih zagovornika socrealizma u poljskoj literaturi. Pored mnoštva deklarativnih pesama posvećenih Staljinu i Partiji, bavio se u tim godinama političkom publicistikom, uređivao časopis, bio na odgovornim političkim funkcijama. Nakon oktobra 1956. sasvim se povukao iz političkog života i bavi se isključivo literaturom. Piše prozu i poeziju.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Lucas Weinachter

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Marija Pavlikovska-Jasnoževska

Image result for marija šević the return to nature

LJUBOMORA

Lavica snena i naga, kavez joj ne smeta,
Ležeć gleda u oči lavu, gospodaru sveta.
On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore,
a neka dama gleda – i plače. Iz ljubomore!

ŽENA-IKAR

Žena-Ikar leti duže jer je lakša, kao pramen.
Vazduh je uznosi, podupire joj rame.
Uzleće bez nade, nasmešena kao gejša –
nakon čega pada teško kao kamen.

VRLINE

Sve vrline drage Stvoritelju
pred mojim očima se gube, blede,
izgubila sam ih sve sem jedne:
volim te, moj Neprijatelju..

PRED CRKVOM

Nebo od čežnje bledi,
zlatno lišće u krug leti.
Mladost mi je bila kao gotika.
Sad kao da pred crkvom sedim..

TURSKI JORGOVAN

Rasuta minareta,
mnoštvo džamija, kupola,
u ljiljanovim jašmacima dremljive žene,
mirisi Stambola..
Trodnevni saraji
puni mekih jastuka
u kojima se ustajali vazduh podmuklo taji,
i kad ga vetri jesenji uznjišu,
viče glasnije no derviši kad viču!

O pesnikinji:

Već desetak godina traje novi talas oduševljenja za poeziju Marije Pavlikovske-Jasnoževske (1895-1945), „slovenske Sapfo“, kako je jednodušno naziva poljska kritika. Nijedna poljska pesnikinja nije tako jednodušno prihvaćena i, što je karakteristično, puno priznanje njene poezije došlo je tek posle njene smrti.

Pavlikovska-Jasnoževska počela je objavljivati između dva rata. Ono čime se njeno pevanje potpuno izdvaja na tlu poljske poezije između dva rata je izrazito ženska nota, potpuno nepoznata u istoriji poljske poezije. Nijedna poljska pesnikinja nije pre nje pevala o ljubavi, i to vrlo putenoj ljubavi, tako otvoreno, iskreno i sa takvom elegancijom. Sve vrline i mane njene poezije iz toga proizilaze. Ako se uzme u obzir da njenu poeziju karakteriše stvarno lepršav jezik, izrazito sažeta i kratka forma pesme, i da je pisala, celog života, samo o jednom, večno ženskom, ili o ljubavi prema muškarcu, prema „muškom“, biće nam jasno da je to moralo biti novost, jer pesnikinje davnijih vremena nisu mogle, zbog vladajućih običaja, otvoreno pevati o toj temi.

Daleki su joj bili svi materijalni, politički i filozofski problemi. Zato su rat, emigracija, misao o okupiranoj zemlji, o porobljenoj Varšavi, sećanja na drage, uneli u njenu poeziju notu očajanja, elegičnosti, čak i mističnog straha od onoga što u budućnosti predstoji njenom narodu. Teško obolela od raka, bezuspešno izlagana radijumskom zračenju, umrla je u bolnici u Londonu dva meseca nakon dana pobede.

Nikom nije jasno zašto je ova pesnikinja, rođena sestra Sapfe i Ane Ahmatove, tako dugo bila prognana iz poljske poezije. Zato je njen povratak slavniji i trijumfalniji.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Marija Šević

Marija Pavlikovska-Jasnoževska: „Ruže za Sapfo“

I

Buda je objavljivao svoju muku bez nade,
Jezekilj i Jeremija gromove su sipali
Na ljudsku požudu, nalik na hijenu i vuka,
Veliki Sokrat je mislio, Pesnik iz Asira
Ratovao sa grlom iz koga je zevala smrt,
Dok si ti, bleda i ukrašena ametistom uvojaka,
Pevala, Plejadama, o ljubavi samo…

II

Kako si smela da pišeš o ružama
Dok je istorija gorela kao šuma na letnjoj žezi?
Danas u bibliotekama kustos skida prašinu sa ciklusa vekova,
A napolju – prolećno povratna –
Sapfo peva kao slavuj,
Kako joj srce kazuje.

III

Već tada, u Mitileni,
Kao i u celom Lezbosu,
Tuđa jasnim šumskim i primorskim bogovima,
Pala si, Ljubavi, pod teretom suza,
Jer si, kao i danas – bila slatko-gorka…

IV 

Sapfo sa maškom nad usnom,
Sapfo modrokosa,
Kad joj je Eros probio srce skroz,
Zagledana u Plejade što izlaze na nebu,
Nazvala ga je: GLUKUPIKROS…

Sapfo, smeđa, Sapfo dugooka,
Sitna i nenaočna, kao obični slavuji,
Zavolela je nekakvog Faona,
Mornara vanredne lepote,
Koji je, mada mlad,
Mrzeo liriku,
A naročito Sapfiske ode…

Kako si uboga bila, sestro, pred njim,
Ti, koja si obuzdala toliko demona,
Kako pokorna u njegovom zagrljaju!
Ah, jer šta bi bio slavuj bez svoje pesme,
Slavuj u očima gluhoga?

Šta bi bili jasmini, narovi
I ljubičice za lišene čula mirisa ili beznose?
Šta bi za spavača bila lepota mesečne noći
Protkane velom safira?
Sapfo!
Nadahnuta!
I dočekala si prezir zasluženi
Od nekakvog – Faona!

VI

Pesnikinja, samoubica,
Rasplevši uvojke ljubičaste,
Nad vodom stoji.

„Sapfo, šta to smeraš?“

„Hoću da prebacim na glavu more
Da niko ne bi video suze moje.“

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Fransoa Buše, 1769. (detalji)

Poljska poezija ponedeljkom: Bronjislav Maj

Svet, ceo i nedeljiv, počinje na krajevima
mojih ruku. Vidim ga stojeći u prozoru: zelene tornjeve
Skalke i Vavela, kupolu Svete Ane, dalje tamnomodra
brda, jer tako šuma izgleda pred veče, iza njih su
druge doline prekrivene gradovima, i još novi gradovi:
iznad reka, na prostranim ravnicama što se spuštaju
prema moru, iza kojeg je drugo more, oštri mrki
vrhovi, klanci, putevi, domovi ljudi ne drugačiji od moga
doma. Disanje koje mi ispunjava usta, pluća, krv, samo je
delić – moj samo za trenutak – celokupnog vazduha
što okružuje svet: nedeljiv. Vidim ga – znam da je
odmah tu, nadomak ispružene ruke, toplina daha.
Ostalo je samo količina kilometara, krhkost pogleda – nebitno
u razmerima duha i srca. I tu odmah
kraj mene, na nekoliko ulica dalje, na velikom
trgu punom ljudi, moj brat puca
u moga oca, tu, nadomak ruke.
I tako: ne s treskom nego s cviljenjem, jeste.

 

Najzad ne da se o tome ćutati, moram da kažem
zašto ćutim: o bedi i cinizmu, o smrti
dvolično prirodnoj i koja čuva sve privide
života, o beznađu i poniženju.

Ćutim jer nikad neću biti jedan od onih
što su od toga načinili za sebe temu, kravu muzaru,
zlatni rog izobilja – virtuozi očajanja i sinovljeg bola,
majstori aluzija i histeričnih žalopojki.
Od toga žive: licitirajući patnju, papirnom pobunom
dižući prašinu u bibliotekama na plaćenim večerinkama.
Od toga žive: lažući mladim čistim srcima koja krvare
na njihovu viku moduliranu tako vešto da se u njoj čuje
ono što se želi čuti: otadžbina, otadžbina, otadžbina…
Neću da budem jedan od njih. Ma imao uvek da budem
sam, sa žigom ravnodušnoga ili izdajice.
Nek me ne napušta pokornost i stid.
Nek me ne napuštaju poštovanje i briga. Prezir
prema budalama i pamćenje nepravde ispunjavaju me
ćutanjem.

 

Ovde posle celodnevnog idenja
putem kroz sredinu šume
znam o sebi već samo sve ono
što moram da znam – osećam
kako je visoko nad mojom glavom
zviznula ptica nepoznatog imena
osećam polako rastući dobri zamor
poznatu hrapavost farmerki i džempera
osećam hladne struje vetra
na licu u kosi
i svako tako jako vlakno
svoga tela
osećam zasebno
kao zasebno
čak nepravedno radosno
ispunjenje

 

Neki moj brat – tako sličan meni
– jer je isto tako različit
od goluba, oblaka, javora. Ništa
o njoj ne zna sada, pije vodu
kraj saturatora. Odlazi lako
i sigurno, kao da je tako imao da ide
već zanavek. Gleda oko sebe tako kao da je
nema u očima. Ne vidi je,
ne zna za smrt. A u svakom slučaju
– ne sada. Ne znajući – on je
besmrtan, kao golub
oblak i javor, njihov
brat. Nestaje za uglom
i ja ne znam ko je od nas
u pravu i kome će s tim biti
bolje, jer osim tog znanja
tako malo nas
izdvaja
i vezuje.

 

Napolju kiša, čaša čaja na stolu,
lampa – tako te, možda naivno, vidim
za pet, za dvadeset, za sto dvadeset pet
godina, dok čitaš ovu pesmu, dok misliš o meni, čoveku
od pre dvadeset ili sto dvadeset godina – kako sam
živeo? Ja i moje doba: beznadno umorni ljudi,
nekoliko datuma, mesta poraza, imena: formula koje smo tada
ponavljali, sa detinjastom nadom živih, gluplji od tebe
za mudrost koju je vreme dalo tebi: koji živiš
posle svega: posle nas, posle svih. – Tako malo
umem da saopštim, isto kao svi. Ali
živeo sam i neću da umrem ceo: da ostanem
za tebe svako, predmet statističkog
smilovanja ili prezira. Ono što je bilo samo,
samo ja, jeste van istorije. Te ću reći o sebi
jedinim jezikom dostupnim obojici: o mirisu mokre
gradske prašine pred prozorom (pala je kiša), o stolu
što žulja laktove, o kucanju sata, o ukusu vrelog
čaja, o svetlosti lampe koja mi je vređala pogled
dok sam pisao ovu pesmu – opštim jezikom svih
pet čula,
besmrtnih.

O pesniku

Bronjislav Maj, poljski pesnik, esejista, kritičar i prevodilac, rođen je 1953. godine u Lođu, a od 1972. živi u Krakovu, gde na Jagelonskom univerztetu predaje savremenu poljsku književnost.

Kao pesnik Maj je debitovao 1970. godine, objavljujući pesme, eseje i kritike po časopisima. Takođe se bavio pozorištem i jedan je od osnivača „Poziorišta KO“, u kojem je radio kao scenarista i glumac. Do sada je objavio više pesničkih zbirki: Takva sloboda, Zajednički vazduh, Porodični album, Propast svetog grada, Umor, Svetlost, Vremenske i druge razlike i tako dalje. Dobitnik je nekoliko značajnih nagrada za poeziju, između ostalih i one koju dodeljuje Fondacija „Košćelski“ u Ženevi. Osim toga, njegove pesme nalaze se u mnogim antologijama, a prevođen je i na više jezika; na srpski su njegove pesme prevodili Petar Vujičić i Biserka Rajčić.

Napomenimo i to da Maj pripada pesničkoj struji koju kritičari nazivaju „Nova privatnost“, a Česlav Miloš ga je smatrao njenim najznačajnijim pesnikom. On piše isključivo u slobodnom stihu, i to jezikom koji je jednostavan i čist, bez kolokvijalizama i patetike. Njegovo lirsko ja je melanholično i zamišljeno nad vlastitim životom i čovekovom sudbinom uopšte, ali razmišljanja koja iznosi poseduju određenu vrstu distance, objektivnosti, ironije i humora. Stoga ga neki kritičari smatraju „učenikom“ Šimborske i Mrožeka, mada za razliku od njih, Maj unosi i metafizičke momente u svoju poeziju, a na poseban način dotiče i religiozne teme.

Izvor: Prejaka reč | RTS Treći program

Slika: Sergey Nielsen, Close Up and Private, 2010.

Poljska poezija ponedeljkom: Vislava Šimborska

MUZEJ

Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje prsteni, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.

Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
I lutnja ni da zvekne u sivom času.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuđali čuvar slatko drema
obesivši brke nad vitrinom.

Metali, glina, ptičje pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoće se samo igla preostala od smešljivice iz Egipta.

Kruna je natčekala glavu.
Ruka je izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.

Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom još uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadživi!

 

REČI

La Pologne! La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne? – upitala me je i odahnula sa olakšanjem. Jer nakupilo se tih zemalja toliko da je u razgovoru još najpozudanija klima.

– O, gospođo, – hoću da joj odgovorim – pesnici moje zemlje pišu u rukavicama. Ne kažem da ih uopšte ne skidaju; ako mesec počne da greje, skidaju ih. U strofama složenim od gromkog hukanja, jer samo to se probija kroz riku bure, pevaju o prostom životu pastira foka. Klasici riju ledenom svećom mastila po ugaženim smetovima. Ostali, dekadentni, oplakuju sudbinu snežnim zvezdicama. Ko hoće da se utopi, mora imati sekiru da bi prosekao prorub u ledu. O, draga gospođo.

Tako hoću da joj odgovorim. Ali sam zaboravila kako se na francuskom kaže foka. Nisam sigurna ni kako se kaže ledena sveća i prorub.

La Pologne? La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne?

Pas du tout? – odgovaram ledeno.

 

RAZGOVOR S KAMENOM

Kucam na vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Hoću da stupim u tvoju unutrašnjost,
da pogledam oko sebe,
da te upijem kao dah.

– Odlazi – govori kamen. –
Ja sam čvrsto zatvoren.
Čak i razbijeni u delove
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak i smrvljeni u pesak
nećemo pustiti nikog.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Život je za nju jedina prilika.
Želim da prošetam po tvojoj palati,
a potom još da posetim list, i kaplju vode.
Dosta malo vremena imam za sve to.
Moja smrtnost treba da te gane.

– Ja sam od kamena – veli kamen –
i po nužnosti moram da sačuvam ozbiljnost.
Idi odavde.
Nemam mišića smeha.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Čula sam da u tebi postoje velike prazne dvorane,
negledane, uzaludno lepe,
gluhe, bez odjeka ičijih koraka.
Priznaj da sam ne znaš mnogo o tome.

– Velike i prazne dvorane – veli kamen
ali u njima mesta nema.
Lepe, možda, ali van ukusa
tvojih ubogih čula.
Možeš me poznati, iskusiti me ne možeš nikad.
Čitavom površinom obraćam se tebi,
a čitavom nutrinom ležim izokrenut.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi skloništa za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućna.
Moj svet je vredan povratka.
A za dokaz da sam bila istinski prisutna,
neću predstaviti ništa drugo sem reči,
kojima niko neće poverovati.

– Nećeš ući – veli kamen. –
Nedostaje ti čulo učešća.
Nijedno čulo neće ti zameniti čulo učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zamisao tog čula,
jedva njegovu klicu, predstavu.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne mogu da čekam dve hiljade vekova
da bih ušla pod tvoj krov.

– Ako mi ne veruješ – veli kamen –
obrati se listu, reći će ti isto što i ja.
Kaplji vode, reći će ti isto što i list.
Najzad upitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me raspinje, smeh, veliki smeh
kojim da se smejem ne umem.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.

– Nemam vrata – veli kamen.

Izvor: Vislava Šimborska, „Svaki slučaj“, preveo Petar Vujičić, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Slika: Wilhelm Sasnal

Vislava Šimborska: „Dva Bruhelova majmuna“

Ovako izgleda moj maturski san:
u prozoru sede dva majmuna privezana lancem,
napolju se plavi nebo
i kupa se more.

Polažem iz istorije ljudi
Mucam i nastavljam dalje.

Majmun zagledan u mene ironično sluša,
a drugi tobože drema –
a kada posle pitanja nastaje ćutanje,
došaptava mi
tihim zveckanjem lanca.

Izvor: Vislava Šimborska, „Svaki slučaj“, preveo Petar Vujičić, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Slika: Piter Brojgel, „Dva majmuna“. 1562.

Poljska poezija ponedeljkom: Česlav Miloš

Česlav Miloš – „Elegija za N. N“

Kaži da li je to za tebe predaleko.
Mogla si trčati odmah iznad malog talasa Baltičkog mora
I iza polja Danske, iza bukove šume,
Skrenuti ka okeanu, a tamo je već ubrzo
Labrador, beo u ovo doba godine.
A ako tebe, što si sanjala o ostrvu samoće,
Plaše gradovi i treperenje svetlašaca na drumovima,
Imala si put kroz samu sredinu šumske zabiti,
Nad plavilom odmrznutih voda, po tragu irvasa i karibua,
Sve do Sijere, napuštenih rudnika zlata.
Odvela bi te reka Sakramento
Među brežuljke obrasle bodljikavim hrastikom.
Još šuma eukaliptusa i stigla bi do mene.

To je istina, kad cveta manzanita
I zaliv je plav u prolećnim jutrima,
Nerado mislim o kući među jezerima
I o nevodama što se vuku pod litvanskim nebom.
Kupališna kabina gde si ostavljala haljinu
Pretvorila se zauvek u apstraktni kristal.
Tamo je bakarna tama pored verande
I smešno male sove i miris remenja.

Kako je bilo moguće tada živeti, sam ne znam.
Stilovi i odeća trepere, neizraziti,
Neorginalni, stremeći ka finalu.
Šta s tim što čeznemo za stvarima samima po sebi.
Znanje prolazećeg vremena osmudilo je konje pred kovačnicom
I male stubove na trgu gradića
I stepenice i periku mame Fligeltaub.

Učili smo, sama znaš, tako mnogo,
Kako biva redom oduzeto
Što oduzeto biti nije moglo, ljudi, krajevi,
A srce ne umire kada, reklo bi se, treba.
Smešimo se, imamo čaj i hleb na stolu.
I samo griža savesti što nismo voleli kako treba
Jadni pepeo u Saksenhauzenu
Ljubavlju apsolutnom, iznad ljudske mere.

Navikla si na nove, mokre zime,
Na kuću gde je krv nemačkog vlasnika
Sprana sa zida i nije se vratio nikad.
I ja sam uzeo samo što se moglo, i gradove i zemlje.
Ne ulazi se dvaput u isto jezero
Po dnu zastrto ivovim lišćem
Lomeći jednu usku liniju sunca.
Krivice moje i tvoje? Sitne tajne.
Kad privezuju maramom bradu, u prste stavljaju krstić
I negde tamo laje pas i blista zvezda.

Ne, to nije zato što je daleko
Da me nisi posetila onog dana ili noći.
Iz godine u godinu u nama sazreva, dok ne obuhvati,
Kao što smo oboje razumeli: ravnodušnost.

Izvor:
Česlav Miloš, „Gde Sunce izlazi i gde zalazi“, preveo Petar Vujičić, DOB, Beograd, 1981.

Slika: Jarek Puczel

Bogdan Suhodolski: „Piter Bruhel“

Pieter Bruegel the Elder - The Painter and the Buyer, 1565

Proširenje horizonta viđenja čoveka i problemi koji su iz toga izrastali dobili su sredinom stoleća najpotpuniji izraz u umetnosti Pitera Bruhela (1525-1569).

Nazvali su ga „seljačkim“ slikarom, jer je u mnogobrojnim slikama prikazao život seljaka, njihov rad, njihove zabave. Prikazao je svadbenu povorku koja prati mladu i mladoženju, svadbenu gozbu u sobi punoj gostiju, divne svadbene igre na otvorenom prostoru, i to u dve različite verzije. Pokazao je rad žetelaca i njihov prost ručak u polju, košenje sena sa prostranim predelom u pozadini, rad u šumi u sumraku koji se spušta, povratak kući pastira sa blagom na pozadini jesenjeg pejsaža.

Značenje tih slika nije ipak bilo samo u tome što su one prvi put u takvim razmerama prikazivale svet koji do tada nije imao građanskog prava ni u umetnosti ni u društvenom životu; značaj tih slika bio je istovremeno i u tome što su one odista prikazivale čoveka. Nisu to bili samo životni dokumenti, divni u svojim folklorističkim pojedinostima; bili su to dokumenti ljudskog života. Ta lica i gestovi izražavali su neki odnos prema životu, prema naporu, prema zabavi; bila su to lica čvrstih i umornih ljudi, koji su život poznavali drugačije no što se to izražavalo na portretima kardinala, kneževa, vođa, bankara i mislilaca.

Na najkasnijoj i najzrelijoj od tih slika-dokumenata – na Narodnim igrama (muzej u Beču) – možemo da posmatramo ta lica koja izražavaju raznolike ljudske doživljaje; u razigranom kolu ima i lica zanesenih od radosti, sanjarskih, veselih, praznih i punih dostojanstva i snage; ali pored njih, za stolom, kao kontrast pijanim svadbenim gostima, vidimo dva potresna lica seljaka koji su prestali da razgovaraju, prepušteni nekoj viziji punoj tajnovitosti i nade, nekom iščekivanju, punom ganutosti i molbe.

Iz istog razdoblja je i Glava stare seljanke (u Minhenskom muzeju) – slika koja,kao i slavni portret Direrove Majke, pokazuje ljudska iskustva nagomilana u teškom životu i ljudski pogled u mrak, koji je kraj života.

Druga oblast Bruhelovih „otkrića“ bila su deca. I ona, kao i seljaci, nisu do tada imala prava ni u umetnosti ni u životu, iako je baš renesansa obećavala u Mantovi da škola treba da postane „dom radosti“. Ali uputstva da Feltrea nisu imala pristalica; humanistička škola nije bila mnogo bliža deci nego manastirska škola. Ona je i dalje gledala na njih kao na „male odrasle“, nije shvatala njihovu detinju posebnost. Umetnost nije zapažala decu: Madona sa Hristom na kolenima zadugo je pregradila put za sagledanje konkretnog, živog, svetovnog deteta.

I, evo, Bruhel prikazuje decu u njihovom svetu, u igri. Ima jedna velika slika – Dečje igre (u muzeju u Beču) – ali to je u stvari serija od 84 sličice, pošto se na toj slici može izdvojiti upravo toliko različitih grupa dece i njihovih raznih igara. Ta slika, ili, bolje rečeno, ta ogromna serija slika, jeste dokumenat sasvim neobične prirode; ona je, u stvari, jedino tako bogato i tako plastično vrelo našeg znanja o dečjim igrama u XVI veku.

Ali i na toj slici Bruhel iskoračuje van čiste dokumentacije. Ono što pokazuje, to je dečja stihija, koja ne samo da ispunjava okvire slike, nego poplavljuje trgove i ulice grada. Na toj slici ne vidimo odrasle, ne vidimo učitelje. Postoji samo stihijska igra. Život je izgubio svoje dimenzije – život je samo igra.

Na nekoliko drugih slika Bruhel je takođe našao mesta za decu, ali nijedna više nije bila posvećena isključivo deci i nijedna nije više predstavljala njihov svet, tako potpuno izdvojen od života odraslih.

Ali iz perspektive dečjeg izjednačenja života i igre Bruhel je umeo da pokaže život odraslih na slici Borba karnevala s postom (muzej u Beču). Obe slike potiču iz istog razdoblja, i igre odraslih, koje na sličan način ispunjavaju trgove i ulice gradića, ne razlikuju se mnogo od dečjih igara, iako su komplikovanije i simboličnije. One su istovremeno – jer svet odraslih to dopušta – raznolikije u ekspresiji ljudskih doživljavanja.

Treći teren Bruhelovih „otkrića“ bile su ljudske mase, kao važna stvarnost, dostojna viđenja. Bruhel je prekršio dotadašnje pravilo da se mase prikazuju kao pozadina velikih događaja, kao povorka koja prati moćnike ovoga sveta, kao malo značajno ispunjavanje okvira slike. Na Bruhelovim slikama ljudske mase postaju subjekt događaja; slikar baš o njima govori, upravo za njih dešavaju se važne stvari.

Tako je Bruhel zahvatio Savlovo samoubistvo, eksponujući pre svega velike armije ljudi, a ne ličnosti drame; slično je prikazao Put na Golgotu, na kome jedva pronalazimo lik Hrista koji nosi krst, ali zato vidimo svetinu, raznorodnu i radoznalu, koja hita na Golgotu; tako je koncipirao religijske slike – Poklonjenje kraljeva, Pokolj nevine dece, i naročito, Preobraćanje sv. Pavla i Propoved sv. Jovana; nigde autor ne pokazuje u prvom planu one o kojima je reč u naslovu slike, nego svud pokazuje ljudsku gomilu koja učestvuje u događaju, koja pažljivo sluša, koja je radoznala, kritična, koja veruje. Te gomile sveta prisustvuju smrti Majke Božje, slivaju se sa svih strana u sobu samrtnice, ispunjavaju celu sliku. Tako na dvema najviše „boševskim“ slikama, Trijumf smrti i Luda Margareta, slikar vidi apokaliptične poraze pre svega u gomilama mučenih i uništavanih ljudi. Stotine leševa i skeleta, desetine stratišta, puna kola ljudskih lobanja; smrt likuje nad masama, istupajući u mnogima likovima i na mnogim tačkama slike; smrt nije pojedinačna, kako je do tada bila prikazivana.

Da je ovaj svet bio svet masa, Bruhel je pokazivao i na svojim bakrorezima koji su u to vreme bili sigurno dostupniji široj javnosti nego njegove slike. Na tim bakrorezima ljudske mase su već diferencirane. Dva najrečitija Bruhelova bakroreza predstavljaju „debele“ i „mršave“. Na jednom, u sobi punoj hrane, sveta proždrljivost „debelih“; ima ih jedanaest i jedna žena sa detetom; jadnog, odrpanog mršavka koji hoće k njima da se probije upravo izbacuju napolje i huškaju na njega psa. Na drugom vidimo devet „mršavih“ i izmoždenu ženu sa detetom; na vratima se pokazuje debeljko, koji je tu zalutao i koji, uplašen, vidi kako žele da ga uvuku u taj ponor bede, gde su hrana samo hleb, repa i morski puževi. To su kontrasti uslova ljudskog života.

Uvođenjem masa kao glavnog predmeta priče čovek je, u Bruhelovoj koncepciji, postao učesnik određenih grupa i skupina. Čovek u njegovom zahvatu nije bio biće koje živi usamljeno i koje iz svoje samoće izvlači ono što jeste. Bruhelove slike izražavaju onu koncepciju čoveka po kojoj ovaj treba da bude uobličen preko društva u koje spada, preko staleža, preko zanimanja, preko situacije.

Na slici Pokolj dece ljudi se bore s ljudima; u suštini ljudi koji spadaju u veliku armiju što seje uništenje bore se protiv roditelja dece koja treba da budu pobijena. Na slici Borba karnevala s postom postoje bogati i siromašni, zdravi i bolesni, stari i mladi – uvek raznoliki i međusobno suprotni zbog različitih grupa kojima pripadaju. Na slici Put na Golgotu ljudi trče u izdvojenim grupama.

Nema čoveka. Svuda su samo ljudi u društvenom kostimu. Upravo tako će to videti Šekspir kad bude predstavljao različite maske koje ljudi navlače u životu. Gde je pravi čovek – pitaće Šekspir. To pitanje već je sebi postavljao i Bruhel; misao da je čovek elemenat grupe, ili možda čak elemenat gomile, tera nas da se zamislimo nad vrednošću ljudskog života, nad vrednošću čoveka.

I tako, eto, široka dokumentacija masovnosti ljudske egzistencije postaje polazna tačka filozofske refleksije. Na slici Put na Golgotu Bruhel pokazuje suprotnost grupe uplakane i pune bola koja je okupljena oko Bogorodice i mnoštva sveta što stiže u mnogobrojnim i različitim grupama da prisustvuje prizoru; gospoda vitezovi, gradski plebs, pešice, na konjima, na kolima, veselo žagoreći, stižu na brežuljak nad kojim lete gavranovi. Kontrast „pravog čoveka“ i „prividnih ljudi“ – koji je pokazao već Boš – ponovo oživljava na toj slici. Ljudske mase pokazuju se kao okrutna, bezosećajna gomila, željna senzacija.

Možda istu tu misao iskazuje slika koja nosi naziv Pejsaž sa Ikarovim padom (u muzeju u Briselu). Upravo je pao u more onaj koji je pokušavao da stigne do sunca. Ali divni predeo ćuti, ljudi su ravnodušni. Mornari dižu jedra broda što kreće iz luke; orač – koga je slikar postavio u prvi plan – ne prekida svoj rad, ne odvaja oči od brazda koje para njegov plug; samo glupi pastir, sa ovcama mirno okupljenim nad obalom, baca pogled u nebu, ne shvatajući ništa od onoga što se desilo.

Da li je autor hteo da prikaže ravnodušnost ljudi prema velikim delima ili je hteo da im da za pravo što ne dopuštaju da ih ponese ludi postupak i što ne prekidaju svoj posao – teško je danas presuditi; ali ostaje kontrast između velikog ili ludog čina i svakodnevnog rada ljudi. Ko zna gde se u tome kontrastu nalazi pravi čovek?

I eto, kao obično, Bruhelove slike, proširujući horizonte viđenja sveta i ljudi, prestaju da budu samo dokumenti i samo hronika zbivanja; one postaju aluzija na njihov skriveni smisao, prilika za refleksiju nad čovekom.

I upravo tu se otvara četvrta oblast Bruhelovih otkrića. On je umeo – kao niko pre njega – da predstavi raznorodnost života, mnogostranost situacija u kojima se nalaze ljudi, različitost njihovog stava. S te tačke gledišta karakteristična je njegova velika slika koja ilustruje holandske poslovice. Ona predstavlja više od sto raznih poslovica koje pokazuju karaktere i težnje ljudi, njihove nade i iluzije, njihove uzajamne netrpeljivosti i prevare, njihovu dvoličnost i naivnost. Kao Dečje igre, tako bi se i ova velika slika mogla rastaviti na veliku seriju malih scena koje prikazuju ljudsku sudbinu i ljudsku glupost, a istovremeno ljudske snove o srećnom životu.

Jer ovaj svet je svet „naopako“, kako to pokazuje amblem krčme, zemaljski globus obešen s krstom naniže, i kako to pokazuje čovek koji se kotrlja kroz život u kugli snabdevenoj krstom , da bi mogao što okretnije da iskoristi priliku. U Hristovim rukama taj svet stoji uspravno, ali ga je prevrnuo lažni monah. Samo mlad, elegantan čovek uspeva da živi tako da mu „svet igra u prstima“. Za sve ostale život je razočaranje i udaranje glavom o zid, vešto varanje najbližih, borba za bezvredne stvari, lukavstvo i izdaja; jednima dobro beži iz ruku kao jegulja kad je čovek drži za rep, drugi umeju uvek da idu uz vetar; jedni se raspadaju zatvoreni u kuli, drugi se trude, zaneseno i bezuspešno, da dohvate dva hleba, a treći postižu toliko da spadnu s jarca na magarca; neki obilato hrane prasad ružama, a neki uzalud hoće da pokupe ono što su izgubili; gladan čovek zavidljivo gleda na vesele, razigrane medvediće, filozof premišlja o tome zašto guske idu bose, moreplovac nastoji da otplovi možda u bolji svet, gde sija sunce, ali mora da prođe svojim brodom blizu vešala, koja obeščašćuje drugi čovek; na horizontu se tri slepca vode za ruke, ostavljajući iza sebe crkveni toranj.

Eto ljudi – veli Bruhel. Niko pre njega nije umeo tako da ih pokaže, i niko ih, sve do Šekspira, neće prikazati u takvoj raznolikosti i s takvom oštrinom.

Prikazivanje ljudskog života u ogledalu narodne mudrosti, izražene u poslovicama, bilo je za Bruhela polazna tačka za opštiju filozofiju čovekove sudbine u ovom svetu „naopako“. Na nekim slikama on ju je neposredno nadovezivao na scene prikazane na velikoj ilustraciji poslovica; na drugima će to nadovezivanje biti manje otvoreno, ali filozofska sadržina će biti veoma slična.

Tu Bruhelovu filozofiju naročito predstavljaju slike iz poslednje faze života, u stvari, četri slike, sve četri iz 1568. To su: Verolomni svet, Parabola o slepcima i Radosni pohod ka vešalima.

Slika Verolomni svet (u muzeju u Beču), nadovezujući se na ideju poslovica da se sve događa naopačke, prikazuje mizantropa koji nosi crninu za „pravim svetom“ i koga potkrada neko ko ume dobro da se snađe na ovom izopačenom, ali stvarnom svetu.

S većom snagom govori slika Bogalji (u Luvru). Bruhel je kao pre njega Boš – proširivao pojam čoveka i na bogaljasta i zapostavljena bića. Prikazivao ih je na svojim ranijim slikama – Isterivanje trgovaca iz hrama, Borba karnevala sa postom – ali ovoga puta ova bića predstavljaju celokupan sadržaj slike. Možda su to ratni invalidi, možda su bogalji od rođenja ili zbog nesrećnog slučaja. Najzad, nije važna geneza ubogaljenosti na toj slici, čija je suštinska sadržina potresno svedočanstvo istrajnosti ljudske egzistencije uprkos nakaznom oštećenju. Te ljudske olupine žive i dalje nezajažljivom voljom za životom, žive u strahu, moljakanju i bojazni, koji ništa više ne mogu da poprave i ničim da pomognu. Zdravi ravnodušno odlaze s toga mesta gde su ljudi prokleti, a ipak žive.

Još je stravičnija slika Parabola o slepcima (u muzeju u Napulju). Bruhel se prihvatio teme koju je – inspirisan Jevanđeljem po Mateju (15, 14) – predstavljao već Boš, a zatim Kornelijus Mesejs. Ali Bruhel  je povećao broj slepih, stvarajući na taj način utisak čitavog pohoda slepih i beskućnih ljudi; prvi se već skotrljao u potok, drugi pada na njega, ostala četvorica, držeći se za štapove i za ruke, jure brzo i s povrenjem – u propast. Slika se može shvatiti na razne načine. U njoj je moguće videti još jednu “marginu“ čovečanstva – ljude grozno unakažene, koji ipak ostaju ljudi, u preživljavanju nade, straha, iščekivanja, oduševljenja, preplašenosti. Zajedno sa slikom koja predstavlja grupu bogalja, bila bi to ona okrutna vizija ljudskog sveta u kome nesreća gura ljude na samu granicu postojanja. Tako će armiju bogalja kasnije jednom voditi Falstaf, koji će se suprotstavljati lepoti viteškog i dvorskog sveta.

Ali slika može da se shvati i simboličnije; možda su to pripadnici neke sekte koji u svojoj zaslepljenosti idu svojim putem, prolazeći pored crkve koja se nalazi u dubini slike, i neizbežno idu u propast. Možda je alegorija i šira; možda predstavlja uopšte ljude, koji slepo traže svoj put u životu. A tada su moguće još dve različite varijante interpretacije: možda oni ne vide crkvu zato što su slepi, pa, zaslepljeni grehom, srljaju ka zasluženoj kazni, a možda crkva danas više ne ukazuje put života ljudima, koji, mimo slepoće, moraju da ga traže sopstvenim snagama, rizikujući čak da dožive katastrofu. Malo znamo o Bruhelovom životu; biografija nam tu ništa ne objašnjava. Sama slika svojim neposrednim značenjem  čini se da potvrđuje tu najdramatičniju interpretaciju. Šekspiru sigurno nije bila poznata Bruhelova slika, ali on je izražavao slična raspoloženja i preživljavanja kad je pokazivao kako kralj Lir, gotovo slep i nesrećan, beznadežno traći svoj put u svetu.

Najzad Radosni pohod ka vešalima. Vešala se nalaze u samom središtu slike, u išćekivanju; na gornjoj prečki sedi svraka. Nešto niže, u podnožju – manje važan nego vešala – stoji krst; u dubini, u daljini, vidi se gradić, a nad njim visoko dominira srednjovekovni zamak; samo visoko drvo razdvaja u prostoru zamak i vešala. Divna, spokojna priroda ispunjava ostatak platna. Putem, iz gradića, idu grupe seljaka, s veselom razigranom trojkom na čelu; dva čoveka sa strane možda žele da ih zadrže; ali postoji holandska narodna izreka o igri pod vešalima i o tome da put do vešala vodi takođe kroz cveće.

Eto, to je ljudski život; sred zanosne harmonije prirode – vešala, nepomućeni simbol snage feudalnog zamka; prosti narod, koga pred očajanjem i strahom brani samo obešenjačka veselost. Opet se nalazimo u svetu koji će Šekpir pokazati na sceni: njegovi grobari znaju da su vešala najtrajniji element sveta – trajniji od crkve.

Ciklus tih slika, bez sumnje rođenih iz stvarnih iskustava – upamtimo da je 1565. počeo holandski ustanak protiv španske religijske i nacionalne tiranije, a upravo je 1568. knez Alba naredio da se pogube Egmont i Horn, vođi ustanka – pokazuje dramatičnije nego ikada da tada čovekovu sudbinu u tome njegovom ljudskom svetu.

Zajedno sa prethodnim slikama one predstavljaju element one velike epopeje ljudskog roda koju je Bruhel pokazao s pozicije uvređenih i slabih ljudi, ljudi prevarenih i uplašenih, koji ipak žive u nadi, koji strasno vole život i radost, naivno traže spasa pred smrću i zlom. Samo će Šekspir – spomenuli smo već nekoliko puta to ime – dati tako veliku panoramu života, još bogatiju u suprotnostima i strastima.

Bruhelovo proširivanje horizonta čovekovog viđenja postajalo je obuhvatanje svih „margina“ čovečanstva, pokazivanje tragičnog smisla toga ljudskog sveta, u kome su takve margine bile moguće. Toliko puta nagoveštavani problemi čoveka i njegovog sveta javljao se u toj umetnosti u svoj svojoj oštrini. U tome svetu – sopstvenom i tuđem – čovek se nalazi u položaju ne boljem od položaja dvaju tuđih majmuna – na slici Dva majmuna – prikovanih lancima za duboki prozor, s koga se vidi daleki Antverpen i morski put što vodi u svet. Ne znamo da li je autor simbolično shvatao svoju sliku; nije ipak lako pomiriti se s tim da bi to trebalo da bude „nesebična“ studija životinja. Potresna atmosfera te slike – ropstva, zamora, beznađa, tuge – izražava ljudska osećanja, i tera nas da pitamo ko će i kada raskinuti lance, vratiti slobodu zarobljenima, i svet, gledan do tada sa zatvorskog prozora – otvoren i srećan – učiniti svetom dostupnim i svojim.

I to pitanje postaviće Šekspir kad naredi da Hamlet kruži kao zarobljenik prikovan za zidine zamka i da misli o slobodi sveta.

Izvor: Bogdan Suhodolski,  „Moderna filozofija čoveka“, preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1972. (odlomak)

Slike: WikiArt

Johanes Bobrovski: „Helderlin u Tibingenu“

Drveta zemaljska, i svetlost,
u njemu čamac, dozvan,
motka za pokretanje udarila je o obalu, lepa
sklonost, ispred tih vrata
prošla je senka, pala
na reku,
na Nekar, zeleni Nekar,
koji se izliva iz obala
na livade i briobalne poljane.

Kula
u kojoj je stanovao
bila je kao dan,
težina zidova, težina
u kontrastu sa zelenilom,
drveće, i voda,
odvagnuti sve u jednoj ruci:
zvono se glasi u daljini
zvuk se razleže iznad krovova,
časovnik počinje da okreće
železne zastave.

Preveo sa nemačkog Petar Vujičić

Johanes Bobrovski rođen je u Tilzitu 1917. U Kenigsbergu je završio klasičnu gimnaziju. Mladost proveo u Istočnoj Pruskoj, ratovao je, iako pacifist, u redovima Velikog Rajha, na zapadnom i istočnom frontu. Od 1945. do 1949. bio je u zarobljeništvu u SSSR-u. Smatrao je nemački pohod na Istok krstaškim ratom, zbog kojeg se, kasnije, i latio pera. A kako je ustvari pevao? Tihim glasom, s jakom unutrašnjom ekstazom, nabacujući slike, slažući one koje je vidio svojim napaćenim očima, sa onim koje je nosio u svom sećanju.

„Ljudski sam živeo,
zaboravio sam da brojim kapije,
otvorene. Lupao sam
u zatvorene.“

Za života je objavio dve zbirke pesama: „Vreme Sarmata“, 1961, i „Zemlja senki, reke“, 1962, a posthumno još dve: „Oznake vremena“, 1967, i „U šipražju vetra“, 1970. Pisao je pripovetke, romane i epigrame. Umro je 1965, u Istočnoj Nemačkoj.

Pesma i pesnikovi biografski podaci preuzeti su iz temata časopisa Gradac „Svetska poezija danas“, Čačak, 1981.

Slika: Horst Janssen: „Hölderlin at 16 and 72“