Pet pesama posvećenih boginji Persefoni

962171faa0d498cd2d7cd438ba0ec4b7

Skulptura Kore/Persefone iz 6. veka pre nove ere

EDNA SENT VINSENT MILEJ: MOLITVA PERSEFONI

Budi joj, Persefono,
Sve ono što ja nisam mogla biti.
Položi njenu glavu na svoje krilo.
Ona koja je bila tako ponosna i divlja,
Lakomislena, arogantna i slobodna,
Ona kojoj ja nisam bila potrebna,

Usamljeno je malo dete
Izgubljeno u paklu, – Persefono,
Položi njenu glavu na svoje krilo;
Reci joj, „Moja draga, moja draga,
Nije tako strašno ovde.“

SESILIJA VOLOH: HAD

Gde odlazimo kada on zatvori moje oči
i pod koju zemlju:
neka plava tama, dalja od pakla;
predeo odsustva, korena i kamena.
Ovde nema tela,
mi sanjamo bezoblične snove –
stalnu oluju bez oblaka.

Majko, nikada se neću probuditi,
Već sam dugo putovala.
Moja usta boje su njegovih usta
i njegove ruke više nisu njegove;
oni su nemi kao dim, kao moja bela haljina,
i koplje njegovog imena, nekada svirepo,
rastvara se na mom jeziku
kao šećer, kao pesma ptice, ja ju šapućem:
Had. Nastavite sa čitanjem

O Rembrantovoj slici „Otmica Persefone“

800px-Rembrandt_van_Rijn_177

Rembrant van Rijn, „Otmica Persefone“, 1631.

Sliku Otmica Persefone holandski umetnik Rembrant van Rijn stvara 1631. godine. Umetnik tada ima dvadeset pet godina i mnoge će ta činjenica iznenaditi, s obzirom na zrelost dela. Otimica Persefone je tema koja zaokuplja barokne umetnike, naročito je, pre Rembranta, inspirisala italijanskog skulptora Đanlorenca Berninija.

Slika ima nekoliko odlika klasičnog baroknog dela: afirmiše dinamiku i prikazuje snažno kretanje, koje se ogleda kako u potezu četkice, tako i u način predstavljanja figura na slici. Celovitost i jedinstvo slike (kao da) ne postoje, tačke fokusa nisu ravnomerno raspoređene, slikar poentira ne u ravni celine već jedino prema efektnim delovima. Slika naglašava dramatičan odnos svetlosti i tame. Ona (kao da) prikazuje letnje popodne prožeto tamnim oblacima pred snažnu oluju. Međutim, glava devojke koja rukama gura od sebe muškarčevu glavu precizno je označena svetlošću. Taj detalj je upravo ono na čemu ćemo, kao posmatrači dela, zadržati pogled.

Slika je atmosferična i poput daha na staklu: nepostojana, evokativna, kao sećanje, kao odraz snevanog po buđenju – još uvek je oko nas mračno, ali ne u potpunosti, i nešto nam izmiče. Kontura je razorena. Pojave nisu dovršene, one su permanentno u nastajanju. Tamna boja, na pojedinim mestima crna, na nekima plava, na nekim rubin crvena, odlika je Rembrantove palete koju je kao veoma mlad umetnik uspostavio. Had i Persefona deluju kao dve ribe izgubljene na pučini nekog okeana. Ambis koji Rembrant predočava odnosi se i na gore i na dole, i na nebo i na zemlju. Nastavite sa čitanjem

Persefona i Flora kao deo Rembrantovog i prerafaelitskog slikarstva, Svinbernove poezije i popularne kulture

the-soul-of-the-rose-john-william-waterhouse

Džon Vilijam Voterhaus, „Duša ruže“, 1908.

Zar nećeš doći u vrt? Voleo bih da te moje ruže upoznaju. – Ričard B. Šeridan

Citat pripada jednom irskom piscu iz 18. veka. Učinio mi se pogodnim za ovu priliku. Dvosmislen muški glas poziva devojku u svoj vrt, kako bi ju njegove ruže upoznale. Pročitavši ga, čitalac u sećanje priziva Hada koji Persefonu nudi narom i poziva ju u svoje carstvo mraka. Međutim, pre Šeridana, o sličnim temama razmišljao je Rembrant van Rajn. Iako je naslovom naznačeno da će se tekst ticati prerafaelitskog odraza mita o Persefoni i Demetri, istorija umetnosti ne dozvoljava nam da temu o pomenutim boginajma i nimfama započnemo sa njima već sa Rembrantom, osećajući grižu savesti što se ne možemo detaljnije posvetiti, recimo, i Sandru Botičeliju.

Flora je jedno od najstarijih italskih božanstava. Prvobitno je bila numen žita a kasnije postaje boginja cveća, plodonosnog drveća i proleća. Florom se oženio Zefir, vetar. Svojoj voljenoj dodelio je vladavinu nad cvećem. Jedna od najlepših predstava Flore, Zefira, Gracija, Merkura i Venere jeste ona na Botičelijevoj slici Proleće. Botičeli je jedan od najvećih uzora prerafaelita.

Ono što je u slikarstvu prerafaelitski stil, to je u poeziji simbolistički. Najpoznatiji prerafaelitski slikar i pesnik je Dante Gabrijel Roseti, a jedan od najpoznatijih pesnika simbolista (posebno njene dekadentne faze) je Aldžeron Svinbern. Naredni redovi dobro opisuju prerafaelitsku estetiku koja crpe inspiraciju iz starogrčkog mita. Mario Prac, italijanski kritičar i istoričar književnosti, ovako je pisao o Rosetiju i Svinbernovim uzorima: Nastavite sa čitanjem

Karen Armstrong o Eleusinskim misterijama

Kao i velika boginja iz doba lovačkih zajednica, neolitska boginja majka pokazuje da, iako muškarci možda izgledaju moćniji, u stvari, žene su te koje su jače i koje vladaju.

To je očigledno i u grčkom mitu od Demetri i njenoj kćeri Persefoni, koji gotovo sigurno potiče iz neolitskog razdoblja. Demetra je boginja žita koja štiti useve i plodnost zemlje. Kada Had, vladar donjeg sveta, otme Persefonu, Demetra napušta Olimp i luta svetom skrhana bolom. Razjarena, ona ljudima uskraćuje žetvu, preteći da će ih izgladneti ukoliko njena kći Kora („devojka“, drugi naziv za Persefonu) ne bude vraćena. Zabrinut, Zevs šalje Hermesa, glasnika bogova, da spase Koru, ali je ona, nažalost, u donjem svetu pojela seme nara, pa je zbog toga primorana da četiri meseca godišnje provede sa Hadom, koji je postao njen muž. Kada se ona vrati svojoj majci, Demetra ukida zabranu i zemlja ponovo postaje plodna.

To nije obična alegorija o prirodi. Obredi posvećeni Demetri nisu se podudarali ni sa setvom ni sa žetvom. Persefona možda silazi u zemlju kao seme, ali na Sredozemlju semenu treba samo nekoliko nedelja da proklija, a ne četiri meseca. Kao i mit o Inani, to je još jedna priča o boginji koja nestaje i vraća se. Ovo je mit o smrti. U drevnoj Grčkoj, Demetra, boginja žita, ujedno je i gospodarica smrti i predsedava kultu misterija u Eleusini kraj Atine. To su bili tajni obredi, ali izgleda da su u njima mystai („inicijanti“) bili primorani da prihvate neizbežnost smrti kao neodvojivi deo života i da na taj način shvate da ona nije strašna. Ti upečatljivi obredi utisnuli su zauvek značenje tog mita u umove i srca onih koji su prošli kroz taj dugi proces inicijacije. Konačna pobeda na dsmrću nije moguća. Kora zauvek mora da naizmenično boravi u gornjem i donjem svetu. Nema žita, hrane i života bez simboličke smrti te devojke. Nastavite sa čitanjem

Ervin Rode o Eleusinskim misterijama

Grčka prirodna religija slavila je u predstavama eleusinskih misterija svoje istinske orgije. Demetra je zemlja, Kora-Persefona, njena kći, je seme. Korina otmica i vraćanje označavaju polaganje semena u zemlju i izbijanje semena iz dubine, ili, u drugoj verziji, „godišnju propast i obnavaljanje vegetacije“. Ta mistički zaodevena radnja simbolizuje prirodu. Misti posmatrajući treba da budu navedeni na uviđanje da je sudbina semena, personifikovana u Persefoni, iščezavanje semena u zemlji i njegovo ponovno izbijanje iz nje, model sudbine ljudske duše, koja takođe iščezava kako bi ponovo oživela. I to bi onda trebalo da bude istinski sadržaj tih svetih tajni.

Učesnicima u eleusinskoj službi obećava se privilegovana sudbina posle smrti, ali već u životu, srećan je onaj koga dve boginje vole, one mu u kuću šalju Plutona – donosioca bogatstva. Nasuprot tome onaj ko ne poštuje Koru, vladarku podzemnog sveta, prinoseći joj žrtve i darove, uvek će morati da ispašta.

Pesništvo onog vremena je samo iz sebe porodilo želju za sadržajnijim i ispunjenijim postojanjem u dugoj, nesagledivoj budućnosti sa one strane života. U dalo je toj želji konkretniji oblik u slikama odvođenja pojedinih smrtnika u Elisij, na ostrva blaženih. Ali to je bila i ostala poezija, ne stvar vere. Želja za trajanjem s one strane groba i prazne egzistencije tažila je žeđ iz drugih izvora. Pobude iz kojih su nastale skriva period osmog i sedmog veka pre nove ere i ne vredi nam da snagom vlastite inspiracije pokušamo da popunimo praznine banalnostima i neplodnim maštarijama. Institucija koje se svako seti kada se povede reč o verovanju u besmrtnost ili o nadi u božanstvo kod Grka jesu eleusinske misterije. Nastavite sa čitanjem

Mit o Persefoni

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne reke Piriflegetont, Aheront, Kokit i Stiga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Pozemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerima brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet nacris, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere ovaj primamljiv cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gopodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku , ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju ljubljenu kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi  povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru. Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga. Nastavite sa čitanjem

Inspiracije za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“

1. Pisma Persefoni2. Herbarijum3. Dedalove sobe

U ovom tekstu pokušaću da predočim zašto je Sunce bilo inspiracija za knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca i kakav je značaj njegove simbolike.

Kada posmatramo Sunce čini se da ono našu misao odvodi iza. Krećući se ka Suncu sve ostaje za nama. Sunce na granici, ono koje zalazi ili ono koje se uznosi, ono koje daje blag nagoveštaj sebe, kroz svetlost praskozorja, kroz srebrnkaste iskre magle, ili ono koje prerasta u ružičastu paprat predvečerja, slika je i stanje duge tišine. Tišina je izuzetno bitna za moju ličnu mitologiju.

Zašto pisanje, stvaranje simbola, značenja i stvarnosti posredstvom reči ne bi bilo poput posmatranja Sunca? Uvek postoji ta razdražljiva želja da se ode iza. Nastavite sa čitanjem

Vladeta Popović: „Dante Gabriel Rozeti“

Dante Gabriel Rossetti: Beata Beatrix, ca 1864-70.

Dante Gabriel Rozeti, „Beata Beatrix“, 1870.

Slavni engleski pesnik i slikar, vođa Pre-Rafaelitskog pokreta, Dante Gabriel Rozeti (1828-1882), koji je imao mnogo uticaja na razvitak engleskog ukusa u drugoj polovini 19. veka, imao je u sebi veoma malo engleske krvi. Otac njegov bio je Italijan, profesor u Kings Koledžu u Londonu, gde se istakao kao poznavalac Dantea. Ali Rozeti se rodio u Londonu, odrastao u njemu, i umro u njemu, tako da po svom intelektualnom životu pripada engleskoj naciji.

Još u ranoj mladosti Rozeti je pokazao neobičan slikarski dar, i rano se odao slikarskim studijama. I njegov pesnički genije se rano otkrio, jer je najslavnija njegova pesma, Blažena Devica, u svome prvobitnom obliku, štampana kad je Rozetiu bilo osamnaest godina.

Začetnici ideje o Pre-Rafaelitskom pokretu u slikarstvu bili su londonski slikari Mile i Holman-Hant. Rozeti je postao stvarni vođa pokreta zato što je bio ne samo slikar nego i pesnik, što je bio rečit i privlačan kao ličnost. Pre-Rafaeliti su ustali protiv akademizma u engleskom slikarstvu i tražili inspiracije u italianskim slikarima pre Rafaila, u Botičeliju i Mantenji. Oni su hteli, ne podražavajući, da povrate slikarstvu vernost prema prirodi i ljubav prema detalju, i da vaskrsnu duh mističnoga, koji je odbegao sa pojavom Rafaila. Rozeti je te iste težnje preneo i u poeziju.

Rozeti, relativno govoreći, nije mnogo napisao. Ostavio je svega dve zbirke originalnih pesama i jednu zbirku prevoda. Ali gotovo sva njegova poezija je savršena po svojoj formi. Ta težnja da svoje stihove glača i ulepšava ponekad je odveć osetna, i u mnogim slučajevima, naročito u sonetima, pesma kao celina nema one svežine koju nalazimo kod spontanijih pesnika kao što su Herik, Blejk, Kits. Nastavite sa čitanjem

O Berninijevoj skulpturi „Otmica Persefone“

Đan-Lorenco Bernini, „Otmica Persefone“, 1622.

Koje su dominantne odlike složenog i dugog umetničkog perioda kao što je barok? Šta je religijska previranja i preispitivanja dogmi dodatno obavilo aurom dvosmislenosti više nego opskurnost i strasti? One su, uprkos ekstatičnoj površini, zapravo vodeće odlike dekadentnog pravca koji čoveka, uprkos verskom fanatizmu epohe, nije približio bogu (ako je sudeći po izboru tema i likova koji izranjaju iz tame, držeći u rukama odrubljene glave ili meditirajući nad lobanjama i raspećem).

Barok je sve ono što ne vidimo. Toni Džat je u svojoj knjizi Koliba sećanja napisao nešto čime bih adekvatno uobličila svoj utisak o baroknoj umetnosti:

Rečitost se obično smatra agresivnim talentom. Za mene je, međutim, ona u suštini imala odbrambenu ulogu: retorska fleksibilnost omogućuje izvesnu lažnu bliskost – naime, prenosi utisak blizine zadržavajući rastojanje.

Zar nije tako i sa svim iluzijama tavanica, sa prikazima odrubljenih glava, egzotičnog cveća, hranom poređanom nehajno po stolu, na kome su još i lobanja, biseri, Biblija i globus? U pitanju je priča o moći, o taštini, izdaji, razvratu, prevari, opijenosti, ljubomori, zločinu. Savest drhti kao ruke dok drže nož, dok mračne vlažne rimske ulice odzvanjaju koracima čiji se trag ne da spoznati. Hor anđela nad grešnikom polifonijski sriče lament, istovremeno pevajući, kao niz staklenu cev, tiho i bistro, o vrlini, molitvi i pokajanju. Nastavite sa čitanjem