Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall operaImage result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt posetioca.

Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu, Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.

Već sam pisala o vizuelnim asocijacijama i likovnom toku unutar našeg uma kada slušamo određenu vrstu muzike, naročito podvlačeći razliku između klasične i džez muzike. Klasična muzika za mene je odnos svetlosti i senke, tonovi su prozračni ili u senci, ali je sa džez muzikom drugačije, tu je prisutna eksplozija boja.

Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:

PLAVA: Musorgski „Boris Godunov“, Mocart „Čarobna frula“

ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“

BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“

CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“

ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“

Unutar kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora: Bize „Karmen“ (dominantna boja je crvena), Verdi „Travijata“ (dominantna boja je žuta), Betoven „Fidelio“ (plava i zelena), Glik „Orfej i Euridika“ (zelena).

U nastavku slede arhitektonski crteži zdanja Opere koja je uradila Celine Kim. Zatim, priložila sam i fotografije koje svedoče o maketi zdanja, kao i fazama izgradnje. Tu su i orginalni crteži koji predstavljaju Garnijeovu zamisao kako bi unutrašnjost zdanja trebala da izgleda. Na dva sajta koja preporučujem možete detaljnije čitati o Šagalovom delu, kao i videti dodatne crteže fasade, skulptura i enterijera. Za dodatne objave o kompozitorima, koje sam više puta pominjala na ovom mestu, pogledajte na kraju objave prostor sa oznakama.

Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer ona nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na takav žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodi Marija Kalas.

Ja obožavam operu! Omiljena mi je Didona i Eneja Henrija Persela. Prva kojoj sam prisustvovala jeste Hofmanove priče Žaka Ofenbaha koja se izvodila u Madlenijanumu. Scenografija je naročito bila bajkovita, sećam se da su učesnici na sceni, plivajući u vodi potopljene Venecije, bili na skejtovima, u ležećem položaju, a „klizili su“ odnosno „ronili“ uspešno tako što bi se rukama odgurnuli o tlo. Gledala sam i izvođenje Verdijevog Otela, ali i dalje u našoj zemlji ne postoji pravi izlazak u Operu. Duga svečana haljina, vredna ogrlica, crveni karmin.. Gledali ste film Talentovani gospodin Ripli ili poslednji deo filma Kum ili Vudi Alenov Match Point ili Mariju Antoanetu Sofije Kopole? To se zove izlazak u Operu. Naravno, izlazite na sopstvenu odgovornost.

Preporuke: Google Arts and Culture | Paris Opera Story

Mapa Prustovog Pariza i hronologija piščevog života

Mesta iz romana U traganju za izgubljenim vremenom:

1. Rašelina kuća (Neuilly sur Seine)
2. Kuća Germantovih (Avenue des Bois)
3. Odetin apartman (4 rue La Pérouse)
4. Prvobitna kuća Verdirenovih (Rue Montalivet, St-Honoré)
5. Nova kuća Verdirenovih (Quai Conti, Fbg. Saint-Germain)
6. Svanova kuća (Quai d’Orléans, Ile St. Louis)

Adrese Marsela Prusta:

A. 96 rue de La Fontaine, Auteuil, (1871 – 1873)
B. 9 Boulevard Malesherbes (1873 – 1900)
C. 45 rue de Courcelles (1900 – 1906)
D. 102 Boulevard Haussmann (1906 – 1919)
E. 44 Rue Hamelin (1919-22)

Mapa junaka romana U traganju za izgubljenim vremenom i mesta u kojima ih pripovedač sreće.

Kombre, Mezegliz, Germant, Balbek, Pariz i Venecija ključna su mesta junakovog života. Balbek je letovalište u kome junak sreće Albertinu, svoju drugu veliku ljubav (događaji opisani u drugom delu, „U seni devojaka cvetova“). Prva junakova ljubav je Žilberta, kćer Šarla i Odete Svan (događajui opisani u prvom delu, „U Svanovom kraju“) koju sreće na putu ka Svanovom imanju, ka Mezeglizu. Tu junak prvi put pokraj glogovog drveta vidi Žilbertu i njenu majku, koju je prethodno, zapravo, video kod svog dede-ujaka, a tuda prolazeći zatiče i gospođicu Ventej sa njenom prijateljicom i prisustvuje čuvenoj sceni skrnavljenja umetnikove slike od strane njegove ćerke (Ventej je kompozitor nad čijim notama meditira Svan u delu „Jedna Svanova ljubav“ i zahvaljujući kojoj se zaljubljuje u Odetu). Strana ka Germantu odnosi se na visoko parisko družtvo i staru francusku aristokratiju u čijim se krugovima, mnogo kasnije, junak kreće. Među njima izdvajaju se vojvotkinja od Germanta, Orijana, i baron Šarlis. Legranden je porodični prijatelj koji posećuje junakovu porodicu u Kombreu, mitskom mestu detnjstva. Dijagonale unutar samog prikaza svedoče o izukrštanim društvenim, prijateljskim i emotivnim vezama čiji se životu prelamoaju kroz teleskopsko i mikroskopsko sagledavanje sveta glavnog junaka.

Hronologija života Marsela Prusta (1871-1922)

On je čvrst poput strune gudala i tanan poput leptirovog dodira. – Virdžinija Vulf

I Marsel Prust rodio se 10. jula 1871. godine kao sin Adrijena Prusta, uglednog univerzitetskog profesora i lekara (patologa i epidemiologa) katoličke veroispovesti i Žane Prust, rođene Vejl, pripadnice bogate i uticajne jevrejske porodice koja joj je pružila veoma dobro obrazovanje.

Iste godine: Šliman započinje otkopavanje Troje. Artur Rembo: Pisma vidovnjaku, Pijani brod. Dostojevski: Zli dusi. Džordž Eliot: Midlmarč. Rođen Pol Valeri.


Prustovi roditelji – Žana i Adrijen Prust

II Marselov brat, Rober Prust, rodio se 24. maja 1873, takođe u Oteju. Porodica se useljava u kuću u Bulevaru Malerb broj 9.

Iste godine: Artur Rembo: Sezona u paklu, Žil Vern: Put oko sveta za osamdeset dana,
Emil Zola: Tereza Raken; Valter Pejter: Studije o renesansi. Rođena Kolet.

 
Fotografije Marsela Prusta i njegovog mlađeg brata Robera

III 1880. godine, u svojoj devetoj godini, Prust doživljava prvi napad astme, koja se progresivno razvijala do kraja njegovog života.

Iste godine: Emil Zola: Nana. Roden: Mislilac. Rođeni Aleksandar Blok, Robert Muzil i Gijom Apoliner. Umro Gistav Flober. Već naredne, 1881. godine: Ofenbah: Hofmanove priče, rođeni austrijski pisac Stefan Cvajg, španski slikar Pablo Pikaso i ruska balerina Ana Pavlova. Umro Fjodor Dostojevski.

IV Iz 1886. godine potiče prvi Prustov Upitnik „Proust Questionnaire“. Prust ispisuje odgovore u tajni ispovedni album (Album de Confessions) koji je pripadao gospođici sa imenom Antoanet For. U jesen poslednji raspust u Ilijeu.

Iste godine: Lav Tolstoj: Smrt Ivana Iljiča. Roden: Poljubac. Rođeni Oskar Kokoška, Ernst Robert Kurcijus, Gotfrid Ben i Herman Broh; umrli Franc List i Emili Dikinson.

V 1887. godine mladi Marsel se na Jelisejskim poljima igra sa Mari de Benardaki, modelom buduće Žilberte Svan. U oktobru piše veoma zapažen školski rad posvećen Rasinu.

Iste godine: Van Gog organizuje izložbu na Monmartru na kojoj razmenjuje sliku sa Gogenom. Verlen objavljuje Remboove Iluminacije. U Skali premijera Verdijevog Otela.

VI 1888. godine profesor Maksim Gošer prepoznaje Prustov književni talenat. Njegova pažnja okupirana je slavnom kurtizanom Laurom Hejman, jednom od modela za lik Odete Svan. Od oktobra pohađa klasu filozofije. Dobija najvišu nagradu iz filozofije.

Iste godine: Džek Trbosek ubio pet žena u Londonu. Van Gog u nastupu duševnog rastrojstva odsekao sebi uvo. Rođeni engleski pesnik T.S. Eliot, portugalski pesnik Fernando Pesoa i američki pisac Judžin O’Nil. Takođe i italijanski slikar Đorđo de Kiriko. Niče: Antihrist, Ecce Homo; Strindberg: Gospođica Julija.

 
Prust kao vojnik i kao maturant 1889.

VII 1889 umire Prustova baka u Ilijeu. Uprkos bolesti, Prust u novembru započinje jednogodišnje služenje vojnog roka, stacioniran u Orleanu, u 76. pešadijskom puku. Na to je bio naročito ponosan, iako je vojni rok završio po rangu na 63. mestu, od ukupno 64 vojnika u odredu.

Iste godine: 6. maja svečano stavljen u upotrebu Ajfelov toranj, izazvaši negodovanje u intelektualnim krugovima zbog neestetskog utiska. Bergson: Ogled o neposrednim datostima svesti, Gi de Mopasan: Pjer i Žan. Van Gog: Zvezdana noć. Gustav Maler: Prva simfonija. Rođeni Adolf Hitler i Čarli Čaplin. Takođe rođeni filozofi Hajdeger i Vitgenštajn i pisci Ana Ahmatova i Žan Kokto.

VIII Na Sorboni 1890. godine prati Bergsonova predavanja. U salonu madam Štraus, udovice Žorža Bizea, upoznaje Gi de Mopasana.

Iste godine: Tokom maja i juna meseca Vinsent van Gog naslikao oko sedamdeset slika, među njima i one najvrednije, a u julu umro od posledica samoranjavanja. U septembru je njegov brat Teo van Gog u svom stanu improvizovao retrospektivnu izložbu. Oskar Vajld: Slika Dorijana Greja, Knut Hamsun: Glad. Rođeni Boris Pasternak i Agata Kristi.

IX Susret sa Vajldom 1891. godine. Druga godina studija prava i političkih nauka. U pismu ocu izjavljuje da su njegova istinska interesovanja u polju književnosti i filozofije, ali da se opredelio da studira ono što će mu pružiti bolje praktične mogućnosti. Redovna kolumna u časopisu Le Mensuel.

Iste godine: Otvoren Karnegi Hol, dirigovao Čajkovski. Oskar Vajld: Saloma. Rođeni Osip Mandeljštam, Mihail Bulgakov i Henri Miler.

Jacques-Emile Blanche, „Portret Marsela Prusta“, 1892.

X U avgustu 1892. piše Violanta ili svetski život (docnije uvršćena u Zadovoljstva i dane). U albumu Marsela Prusta iz ove godine nalazimo odgovore koji se tiču njegovog ukusa i ubeđenja. Na primer, njegov omiljeni romanopisac je Anatol Frans, a pesnik Šarl Bodler. U julu, Žak-Emil Blanš završava njegov čuveni portret.

Iste godine: U Francuskoj zakonom zabranjen rad deci ispod trinaest godina. Debisi: Poslepodne jednog fauna. Artur Konan Dojl: Avanture Šerloka Holmsa. Tuluz-Lotrek: U Mulen Ružu. Rođeni Tolkin i Marina Cvetajeva, umrli Volt Vitmen i Tenison.

 Dela savremenika: Anri de Tuluz-Lotrek, „Au Moulin Rouge“, 1892.

 Dela savremenika: Edvard Munk, „Krik“, 1893.

XI 1893. godine sastavlja novelu Ravnodušni čovek koja je 1896. objavljena u časopisu „La vie contemporaine“ i koja predstavlja prvu skicu za Jednu Svanovu ljubav. U salonu Madlen Lemer upoznaje grofa Robera de Monteskjea sa kojim će se prisno družiti narednih godina i koji je prototip za lik Šarlisa. Stiče diplomu prava.

Iste godine: U Berlinu samostalna Munkova izložba, prvi put izložen Krik. Rođen Vladimir Majakovski, a umrli Čajkovski, Ipolit Ten i Gi de Mopasan.

XII U maju 1894.  upoznaje kompozitora Rejnalda Hana sa kojim provodi leto u zamku madam Lemer koja je poslužila kao prototip za madam Verdiren. U decembru upoznaje pisca Alfonsa Dodea i njegove sinove Leona i Lisjena koji postaju Prustovi bliski prijatelji.

Iste godine: Otvoren Tauer bridž u Londonu. Malarme: Stihovi i proza, Edvard Munk: Strah, Rođeni Markuze, Selin, Babelj. Umro R. L. Stivenson.


Uzor za lik barona Šarlisa – Đovani Boldini, „Grof Rober de Monteskje“, 1897.

XIII 1895. intenzivno posećuje prijeme, koncerte, pozorišta. U januaru, u listu „Le Gaulois“ objavljuje prikaz jednog koncerta Betovenove muzike pod nazivom Nedelja u konzervatorijumu, i takođe u decembru u istom časopisu članak Pariski likovi: Sen-Sans. U martu je primljen na studije filozofije. U julu prati majku u nemačku banju Krojcnah gde započinje rad na autobiografskom romanu koji nagoveštava Prustove kasnije preokupacije. Ove godine Prust se prijavljuje na mesto pripravnika u biblioteci Mazaren, gde je, odmah pošto je primljen, zatražio i dobio jednogodišnje odsustvo.

Iste godine: Braća Limijer prikazuju prvi film u Parizu. Oskar Vajld dobio dve godine zatvora u Redingu. Frojd: Studija o histeriji. Rođeni Pol Elijar, Sergej Jesenjin, Mihail Bahtin i Robert Grejvz.

XIV U junu 1896. objavljuje knjigu Zadovoljstva i dani, sa predgovorom Anatola Fransa. U julu objavljuje esej Protiv nerazumljivosti (Contre l’obscurité) gde se distancira od Malarmea i simbolističkog pokreta. Takođe izlaze četiri dela za klavir Rejnalda Hana, komponovana na stihove Marsela Prusta. Započinje roman Žan Santej (Jean Santeuil).

Iste godine: Premijera Salome Oskara Vajlda. Gustav Maler: Treća simfonija inspirisana Ničeom. Čehov: Galeb. Rođeni Andre Breton, Antonin Arto, Tristan Cara, Skot Ficdžerald.

XV U februaru 1897. zakazuje dvoboj sa Žanom Lorenom koji ga je uvredio u štampi povodom knjige Zadovoljstva i dani, što rezultira samo verbalnim novinskim obračunom. Otkriva Karlajla, Emersona i naročito se oduševljava estetičkim shvatanjima i umetničkom kritikom Džona Raskina. Povodom smrti Alfonsa Dodea objavljuje članak Zbogom Alfonsu Dodeu.

Iste godine: U Parizu premijera komada Sirano de Beržerak Edmonda Rostana. Emil Dirkem: Samoubistvo; Čehov: Ujka Vanja. Rođeni Žorž Bataj, Luj Aragon i Viljem Fokner, umro Brams.


Horst Janssen – Portret Marsela Prusta

XVI 1898. Marsel Prust boravi u Holandiji zbog izložbe Rembrantovih dela.

Iste godine: Marija i Pjer Kiri otkrili radijum. Uismans: Katedrala, Tolstoj: Šta je to umetnost.
Henri Džejms: Okretaj zavrtnja. Rođeni Sergej Ejzenštajn, Henri Mur, Breht, Lorka i Remark. Umro Stefan Malarme.

XVII 1899. godine postepeno napušta rad na romanu Žan Santej, ostavljajući ga nedovršenim. To delo će ostati nepoznato sve do posthumnog objavljivanja 1952. Koncentriše se na Raskinove radove i započinje da ih prevodi, tokom čega pada pod njihov jak uticaj.

Iste godine: Sigmund Frojd: Tumačenje snova. Oskar Vajld: Važno je zvati se Ernest. Tolstoj: Vaskrsenje. Rođeni Anri Mišo, Hemingvej, Nabokov i Borhes.

XVII Pošto je Džon Raskin svoje shvatanje umetnosti kao jedinstva lepog, dobrog i istinitog, formirao na putovanjima po Italiji, Prust takođe preduzima sličan poduhvat i u toku 1900. godine dva puta posećuje Veneciju, u aprilu sa majkom, a u oktobru sam. Posećuje i Padovu gde se upoznaje sa Đotovim freskama. U februaru objavljuje Raskinovo raskršće, a u aprilu predgovor za Raskinovu Amijensku bibliju.

Iste godine: Svetska izložba u Parizu. Otvoren pariski metro. Artur Evans otkrio palatu Knosos na Kritu. Bergson: O smehu, Pučini: Toska; Čehov: Tri sestre. Rođeni: pesnik Žak Prever, režiser Luis Bunjuel, filozofi Erih From i Hans Džordž Gadamer. Umrli Fridrih Niče i Oskar Vajld.

XVII Tokom 1901. godine, takođe pod uticajem Raskina koji se divio gotskoj arhitekturi, Prust obilazi francuske crkve i katedrale.

Iste godine: U martu izložba sedamdesetak Van Gogovih dela u Parizu izaziva pravu senzaciju. Smrt britanske kraljice Viktorije koju nasleđuje Edvard VII. Prva dodela Nobelovih nagrada u Stokholmu. Izvedena Simfonija No. 4 (G mayor) Gustava Malera. Tomas Man: Budenbrokovi. Rođeni Žak Lakan i Andre Marlo, umrli Anri Tuluz Lotrek i Đuzepe Verdi.

XVIII U julu 1902. godine umire Šarl Has, model Svana. Kratki boravci u Amboazu i Šartru, a u septembru u Brižu na izložbi starih flamanskih majstora. U oktobru Marsel Prust putuje u Hag gde ga oduševljava Vermerova slika Pogled na Delft za koju je rekao da je najbolja u celokupnom holandskom slikarstvu.

Iste godine: Počeo da izlazi Times Literary Supplemet (TLS). Kroče: Estetika; Džozef Konrad: Srce tame; Žid: Imoralist. Sibelijusova Druga simfonija premijerno izvedena u Helsinkiju. Rođeni Žorž Pule, Džon Stajnbek, umro Emil Zola.

                                 Prustovo doba – Belle Epoque 

XIX 1903. godine Marselov brat Robert Prust napušta roditeljski dom posle venčanja sa Martom Dibua. Prust cklapa poznanstva sa mnogim članovima aristokratije. Pod pseudonimima Dominik i Horacio, u Figarou objavljuje članke o poznatim pariskim salonima. Avgust u Truvilu, septembar u Burgonji i Evijanu. Prustov otac umire 26. novembra.

Iste godine: Pjer i Marija Kiri primili Nobelovu nagradu za fiziku. Prvi put se organizuje Tour de France. Edvard VII postaje imperator Indije. Henri Džejms: Ambasadori, Tomas Man: Tonio Kreger, Čehov: Višnjik. Rođene Margarit Jursenar i Anais Nin; takođe Džordž Orvel i Kenet Klark.

XX U avgustu 1904. godine preduzima kraće krstarenje duž bretonskih obala na jahti Pola Miraboa. Izlazi Prustov prevod Raskinovog dela Amijenska biblija, sa njegovim predgovorom i beleškama. U avgustu putovanje kroz Normandiju i Bretanju, posle čega objavljuje Smrt katedrala. Pogoršano zdravlje, uzaludne posete lekarima.

Iste godine: Britanska ekspedicija na Tibet. Završena transibirska železnica. Roden: Božja ruka. Rođeni Salvador Dali, Pablo Neruda i Vitold Gombrovič, umro Anton Pavlovič Čehov.

XXI U junu 1905. izlazi predgovor za Raskinovo delo Sezam i ljiljani (Sésam et les Lys). Takođe članak o Monteskjeu Predavač lepog. Avgust provodi u Evijanu sa majkom koja se ozbiljno razbolela, zbog čega se u septembru vraćaju u Pariz. Gubitak majke koja je umrla 26. septembra, veoma ga je pogodio. Međutim, ogromno nasledstvo daje mu nezavisnost i slobodu da se potpuno posveti književnom radu. Od ove godine zapravo započinje Prustov rad na njegovom monumentalnom i jedinstvenom životnom delu U potrazi za izgubljenim vremenom.

Iste godine: Fovistička izložba na čelu sa Anri Matisom. Debi Mate Hari u Parizu. Ajnštajn: teorija relativiteta. Maks Veber: Protestantska etika i duh kapitalizma. Rođen Žan-Pol Sartr, umro Žil Vern.

  
Sa prijateljima

XXII Figaro u februaru 1907. objavljuje Prustov tekst Sinovljeva osećanja jednog oceubice, a u martu Čitalačke dane. Započinje rad na eseju Protiv Sent Beva u kome napada stanovište slavnog francuskog kritičara da je književnost razonoda za kultivisane intelektualne krugove i po prvi put iznosi sopstveni kredo po kome je glavni zadatak umetnika da iz sahranjenog sveta nesvesnog pamćenja probudi i oslobodi večno živu stvarnost. Takođe zamera Sent-Bevu što je, okovan svojim konzervativizmom, namerno prevideo francuske književne velikane svog doba poput Bodlera, Žerar de Nervala i Flobera, zbog njihovih „nedostojnih“ biografija. Sa svojim vozačem Alfredom Agostinelijem, sa kojim je bio u bliskoj vezi, obilazi crkve po Francuskoj. Od ove godine sve do 1914. on svako leto provodi u Grand hotelu u Kaburgu, primorskom mestu u Normandiji, gde se lečio od astme.

Iste godine: Pikaso: Gospođice iz Avinjona. Maksim Gorki: Mati. Rođeni V.H. Odn, Mirča Elijade, Moris Blanšo i Alberto Moravija, umrli Alfons Dode, Edvard Grig i Alfred Žari.

XXIII 1908. godine objavljuje seriju sjajnih pastiša – parodija na Balzaka, Flobera, Renana, Sen-Simona i braću Gonkur, u kojima demonstrira briljantan osećaj za stilske finese svakog pisca ponaosob, i koje su mu, poput naročitih književnih vežbi, pomogle da pročisti svoj sopstveni stil i pripremi se za veliki literarni poduhvat. Od februara do novembra on popunjava prvu svesku, poznatu kao Sveska iz 1908, sa observacijama koje se tiču sadržine i kompozicije budućeg romana.

Iste godine: Frederik Kuk stigao na Severni pol. 70 000 mrtvih u zemljotresu na Siciliji. Leonid Andrejev: Sedmorica obešenih, Forster: Soba s pogledom, Meterlnik: Plava ptica. Rođeni Klod-Levi Stros, Simon de Bovoar, Vilijam Sarojan. Umro Rimski-Korsakov.

XXIV 1909. godine doživljava i opisuje fenomen vaskrsnuća detinjstva u svakodnevnoj epizodi koja sadrži ukus čaja i prepečenog hleba, što će se u romanu otelotvoriti kroz čuveni madlena kolačić; a takođe i snažno iskustvo reminescencije stajanjem na neravne ploče dvorišta. U julu se svom snagom posvetio delu U potrazi za izgubljenim vremenom. Iako je pričao kako namerava da se oženi mladom i zanosnom devojkom koju je sreo u Kaburgu tokom letnjih odmora, odustao je od te romantične i sasvim nerealne zamisli i povukao se iz sveta da bi se sasvim posvetio pisanju. Krajem godine čita Rejnaldu Hanu i daje na čitanje Žoržu d`Lorisu početak Svana.

Iste godine: Marineti: Manifest futurizma. Pikaso i Brak – analitički kubizam. Andre
Žid: Uska vrata. Pokrenut ruski avangardni časopis Apolon. Rođena Simon Vejl.

XXV 1910-1913. Tokom godina Prustovo zdravstveno stanje se pogoršavalo. Skoro potpuno se povukao iz društvenog života oko 1910, povremeno primajući prijatelje ili izlazeći, ali samo noću, i tek s vremena na vreme odlazeći na izlete van Pariza. Od društvenih događaja, prisustvuje samo generalnoj probi jednog Hanovog baleta i nekim ruskim baletskim predstavama. Radeći na svom romanu, Prust razrađuje prvobitnu zamisao i projektuje ga tako da se sastoji od dva dela: Iščezlo vreme i Nađeno vreme. Zahvaljujući tetrafonu intenzivno sluša Vagnera. Tri meseca u Kaburgu prekucava napisane stranice dela pod prvobitnim nazivom Stezanje srca, Iščezlo vreme, 1. deo. U septembru završava prvu knjigu, Du cote de chez Swann (U Svanovom kraju). Neke delove knjige objavljuje u „Figarou“: Zrak sunca na balkonu, Seoska crkva itd. Sada proširuje projekciju romana na tri toma, a kao naziv srednjeg dela pominje se prvo U seni devojaka u cvetu a onda i Kod Germantovih. Do ovog trenutka Prust je napisao oko hiljadu dve stotine stranica svoga dela.

Tih godina: 1910. godine Vatikan baca kletvu na modernizam. Halejeva kometa viđena sa Zemlje. Kandinski: Improvizacije 7. Pol Klodel: Pet velikih oda, Cvetajeva: Večernji album (samizdat). Rođeni Žan Žene i Akira Kurosava, umrli Mark Tven, O’Henri i Lav Tolstoj. 1911. godine u Luvru se dešava krađa Mona Lize, a pesnik Gijom Apoliner uhapšen pod sumnjom da je on vinovnik. Marija Kiri primila Nobelovu nagradu za hemiju. Prve automobilske trke u Monte Karlu. Prva proslava međunarodnog dana žena 8. marta. Rođeni Tenesi Vilijams, Emil Sioran, Maks Friš, Česlav Miloš, Ernesto Sabato. Umro Gustav Maler. 1912. godine objavljena je Enciklopedija Britanika. Potonuo prekookeanski brod Titanik. Amundsen otkrio Južni pol. Aljaska pripala SAD. Prvi balkanski rat. Apoliner: Zona, Novi duh i pesnici. Kafka: Preobražaj, Tomas Man: Smrt u Veneciji. Karl Jung: Psihologija nesvesnog. Rođeni Nortrop Fraj, Ežen Jonesko i Džekson Polok, umro Strindberg.

XXVI 1913. godine Prustova knjiga je bila odbijena od bestseler izdavača Fasquelle-a i Ollendorf-a, pa čak i od strane Andre Žida koji je tada bio na čelu “La Nouvelle Revue Française” (NRF) i koji je Prusta otovoreno nazivao snobom, mondenom i amaterom. Konačno ju je o trošku autora u novembru 1913. godine objavio mladi progresivni izdavač Bernar Grase. “Figaro” 23. novembra objavljuje članak Lisjena Dodea o Svanu, kome je takođe posvećen i podlistak lista “Le temps” od 10. decembra. Početkom decembra Agostineli beži na Antibe gde pokušava da se obuči za pilota, a Prust uzaludno pokušava da ga vrati molbama i novcem.

Iste godine: Mona Liza vraćena u Luvr iz Italije. Francuski avijatičar Rolan Garos preleteo Mediteran. U Parizu premijera baleta Stravinskog Buđenje proleća. Takođe i prva Utrilova samostalna izložba. Žid: Podrumi Vatikana,  Kafka: Proces; Frojd: Totem i tabu, Huserl: Fenomenologija, Apoliner: Slikari kubisti. Rabindranat Tagore dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Rođeni Lisjen Goldman i Klod Simon, umro Ferdinand de Sosir.

XXVII Prvog januara 1914. La Nouvelle Revue Française objavljuje tekst Anri Geona posvećen Svanu. Izbijanje Prvog svetskog rata osujećuje štampanje drugog dela kod bilo kog izdavača, što je Prustu pružilo priliku da stilski dotera i upotpuni svoje delo. U maju Agostineli gine u avionu koji se srušio u more kod Antiba. U decembru još jedna tragedija – ubijen je prisni Prustov prijatelj Bertran de Fenelon. Prust moli Selest Albare da se nastani kod njega i ona ga od tada više neće napuštati.

Iste godine: Početak Prvog svetskog rata. Aleksandar Beli: Peterburg, T. S. Eliot: Prufrok, Džojs: Dablinci. Pikaso: Zelena mrtva priroda, Muzički instrument. Kandinski: Zima, Jesen. Mondrijan: Obojeni kvadrati u ovalu. Rođeni Oktavio Paz, Hulio Kortazar, Dilan Tomas i Margarit Diras, umro Georg Trakl.

XXVIII 1916-1917. Prust sklapa poznanstva sa Koktoom i Moranom i ponovo se uključuje u društveni život Pariza. Završetak U seni devojaka u cvetu.

Tih godina: Džejms Džojs: Portret umetnika u mladosti. Premijera Koktoovog baleta Parada u inscenaciji i kostimima Pabla Pikasa, na muziku Erika Satija i režiji Sergeja Đagiljeva. U aprilu 1917. Vladimir Lenjin stiže u Petrograd, u julu beži u Finsku. Oktobarska revolucija započinje 25. oktobra. Uhapšena Mata Hari. Rođeni Hajnrih Bel i Artur Klark, umro Edgar Dega.

XXIX 1918-1919. U Prustovoj projekciji roman je narastao do obima od pet tomova. Primoran je da napusti apartman na aveniji Hausman, jer ga je njegova tetka prodala kada je zgrada pretvorena u banku. Neko vreme stanuje u jednom pansionu u ulici Loren-Piša, a onda se „privremeno“ preseljava na adresu Amlen 44 , u stan na petom spratu, gde će ostati sve do svoje smrti. Prvog juna NRF kao prvo posleratno izdanje objavljuje Prustovu knjigu. Prust piše predgovor za delo Ž. E. Blanša De David á Degas. Decembra 1919. na preporuku Leona Dodea, Prust je dobio Gonkurovu nagradu, sa šest od deset glasova žirija i iznenada stekao svetsku slavu. Istovremeno, veliki deo kritike se okomio na Prusta koji će im odgovoriti u Nađenom vremenu.

Tih godina: Kapitulacija Austrougarske i Nemačke – kraj I svetskog rata. Apoliner: Kaligrami, Blok: Dvanaestorica. Maljevič: Belo na belom. Šagal: Zeleni violinista. Revolucije u Nemačkoj i Mađarskoj. Pokret u arhitekturi poznat pod nazivom Bauhaus osnovan u Vajmaru. Ajnštajnova teorija relativiteta potvrđena u observatoriji Artura Edingtona. Špengler: Sumrak zapada, Hese: Demijan, Žid: Pastoralna simfonija, Breton: Magnetska polja, Kandinski: U sivom. Rodili se Pol de Man i Selindžer.

XXX 1920-1921-1922. Objavljuje Kod Germantovih, prvi deo. Takođe objavljuje studiju Povodom Floberovog stila. Ovu i još dve preostale godine života Prust je proveo potpuno izolovan u sobi obloženoj plutom, gde se predano posvetio svom remek-delu. Gotovo da uopšte nije izlazio, plašeći se da zbog svog već sasvim ruiniranog zdravlja neće uspeti da okonča svoj poduhvat. Grozničavo radi u potpunoj izolaciji. 1921. objavljuje Kod Germantovih, drugi deo i prvi deo Sodome i Gomore. Štampa se drugo izdanje knjige Zadovoljstva i dani. U junu objavljuje studiju Povodom Bodlera. Prustov sekretar Roša ga napušta i odlazi u Argentinu, posle čega mu u prekucavanju pomaže dalja rođaka. Posećuje jednu izložbu holandskih slikara, gde mu je jako pozlilo, što će mu poslužiti prilikom opisivanja Bergotove smrti. Doživljava najrazličitije zdravstvene tegobe, pa čak i trovanje izazvano greškom apotekara. U decembru smrt grofa Robera d`Monteskjea. Po Selestinom svedočenju, u rano proleće Prust je napisao reč fin. U maju je objavljen drugi deo Sodome i Gomore. Tog meseca je poslednji put viđen u javnosti na premijeri Renara Stravinskog i potom na večeri sa Stravinskim, Đagiljevim, Pikasom i Satijem – ako nije reč o jednoj od mnogih mistifikacija koje su pratile njegov život. U septembru, knjiga U Svanovom kraju je prevedena na engleski. Prustovo slabo zdravlje se naglo pogoršava. U oktobru, odlazeći u posetu grofu Etijenu d`Bomonu, Prust je navukao bronhitis. U novembru, oboleo je od upale pluća i umro od plućnog apscesa 18. novembra. Sahranjen je na pariskom groblju Per Lašez 22. novembra 1922. Poslednje tri knjige objavljene su posthumno: Zarobljenica (La Prisionniere, 1923), Nestala Albertina (Albertine disparu, 1925) i Pronađeno vreme (Le temps retrouve, 1927).

Tih godina: Osnovana Komunistička partija Francuske. Adolf Hitler predstavlja svoj politički program u Minhenu. Knut Hamsun dobio Nobelovu nagradu za književnost. Pol Valeri: Groblje pored mora, Tristan Cara: Dada manifest; D. H. Lorens: Zaljubljene žene. Rođen Federiko Felini, umro Amadeo Modiljani. Hitler postaje firer nemačke naci-partije. Albert Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu za fiziku, a Anatol Frans za književnost. Jung: Psihološki tipovi. Pirandelo: Šest lica traže pisca. Umrli Kami Sen-Sans i Aleksandar Blok. Staljin izabran za genseka KP Rusije. Musolini postaje premijer Italije. Građanski rat u Irskoj. U francuskom mestu Fontenblo, Gurđijev otvorio svoj Institut za harmonični razvoj čoveka. Kokto: Antigona. Postavljeni Bubnjevi u noći Bertolda Brehta. Džejms Džojs: Ulis, T.S. Eliot: Pusta zemlja, američko izdanje; Kafka: Zamak. Hese: Sidarta. Rođeni Alan Rob-Grije, Džek Keruak i Žoze Saramago. Umro Velimir Hljebnikov.

***Hronologija piščevog života preuzeta je iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu, štampanog povodom izložbe „U traganju za smislom“, posvećene Alberu Kamiju i Marselu Prustu. Autorke kataloga bile su Vuka Jeremić i Dragana Mihailović.

Roman U traganju za izgubljenim vremenom sastoji se od sledećih knjiga:

  1. U Svanovom kraju (unutar ovog dela nalaze se tri knjige: Kombre, Jedna Svanova ljubav, Imena mesta, Ime)
  2. U seni devojaka cvetova
  3. Oko Germantovih
  4. Sodoma i Gomora
  5. Zatočenica
  6. Nestala Albertina
  7. Vaskrslo vreme

Najzad, kao zaključak ove teme postavila sam tri moje fotografije. Na svakoj su sva dela koja posedujem, a tiču se Prustovog stvaralaštva, kao i knjige sa likovnim primerima, isečci iz novina i katalozi izložbi koji mogu biti u vezi sa Prustovim delom. Na taj način želela sam da odam svoju fascinaciju i privrženost ovom umetniku koji je trajno odredio moj pogled i doživljaj sveta i umetnosti.

img_1902img_1910img_1905

Četri pesme o pticama Žaka Prevera

ZA TEBE LJUBAVI MOJA

Išao sam na trg ptica
I kupio sam ptice
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg cveća
I kupio sam cveće
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg željeza
I kupio sam okove
Za tebe
ljubavi moja

A zatim sam otišao na trg robova
I tražio sam tebe
Ali te nisam našao
ljubavi moja.

DA SE NAČINI PORTRE JEDNE PTICE

Pre svega naslikati kavez
sa otvorenim vratima
naslikati zatim
nešto lepo
nešto prosto
nešto divno
nešto korisno…
A potom za pticu
postaviti platno uz neko drvo
u nekoj bašti
u nekom gaju
u nekoj šumi
i sakriti se iza drveta
ne govoreći ništa
i bez ijednog pokreta
Neki put ptica dolazi brzo
a mogu proći i duge godine
pre no što se reši da dođe
Ali ne obeshrabljivati se
već čekati uporno
čekati ako treba i godinama
tu brzinu ili laganost dolaska ptice
pošto to nema nikakve veze
sa uspehom slike
A kad ptica dođe
ako dođe
u najvećoj tišini
sačekati da ptica uđe u kavez
pa kad je ušla
zatvoriti tiho vrata kičicom
a zatim
izbrisati jednu po jednu sve prečage
pazeći dobro da se ne dodirne ni jedno perce ptice
Zatim načiniti portre drveta
izabravši najlepšu od njegovih grana
za pticu
naslikati zatim zeleno lišće i svežinu vetra
sunčanu prašinu
šum životinja i trave u vrelini leta
najzad čekati da se ptica reši da peva
Ako ptica ne zapeva
loš je znak
znak da je slika rđava
a ako peva dobar je znak
znak da se može slika potpisati
Tada iščupajte sasvim lagano
jedno pero iz krila ptice
i ispišite svoje ime u uglu platna

KRV I PERJE

Ševo uspomena
To tvoja krv teče
A ne moja

Ševo uspomena
Stegao sam svoju pesnicu

Ševo uspomena
Lepa mrtva ptico
Nije trebalo da sletiš
I zoblješ iz moje ruke
Zrnca zaborava

PESMA PTIČARA

Ptica koja leti tako nečujno
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica tako nežna ptica ismevač
Ptica koju odjednom obuzima strah
Ptica koja samu sebe udara
Ptica koja bi htela pobeći
Ptica usamljena i izbezumljena
Ptica koja bi htela živeti
Ptica koja bi htela pevati
Ptica koja bi htela vikati
Ptica crvena i topla kao krv

Ptica koja leti tako oprezno
Da to je tvoje srce lepa devojko
Tvoje srce koje krilom tužno udara
O tvoje čvrste i bele grudi

Izvor: Žak Prever, „Sena dolazi u Pariz“, preveo Nikola Trajković, Bagdala, Kruševac, 1968.

Rilke: „Zapisci Maltea Lauridsa Brigea“ (treći odlomak)

Bibliothèque nationale
Sjedim i čitam jednog pjesnika. Mnogo je ljudi u dvorani, ali čovjek ih ne osjeća. U knjigama su. Katkad se pokrenu u stranicama kao spavači što se okreću između dva sna. Ah, kako je dobro biti među ljudima koji čitaju. Zašto ljudi uvijek nisu takvi? Možeš pristupiti k jednome, možeš ga tiho dotaknuti: on ništa ne osjeća. Udariš li malo susjeda kad ustaješ, ispričaš li se, naginje se na tvoju stranu, gdje čuje tvoj glas, njegovo se lice naginje tvome, a vidi se i kose su mu kao kose u spavača. O, kako to prija. A ja sjedim, i imam pjesnika. Kakva sudbina. U dvorani sad sjede tri stotine ljudi, čitaju, no nemoguće je da svaki pojedinac posjeduje jednog pjesnika. (Bog zna što oni imaju.) Nema toliko pjesnika. Vidi, kakva sudbina, ja, možda najsiromašniji od svih koji čitaju, inostranac: ja imam pjesnika.

Bulevar Sen-Mišel bio je prazan i prostran, lako se moglo prolaziti njegovom blagom nizbrdicom. Prozore su, gore, otvarali, staklast zvuk i odsjaj letjeli su ulicom, činili se kao neka bijela ptica. Prošla su neka kola sa svijetlocrvenim kotačima, a dalje dolje nosio je netko nešto svijetlozeleno. Tamno poprskanim drumom, a bio je čist, trčali su konji, na njima se sjala blještava orma. Probudio se vjetar, nov, blag, a sve se uzdizalo: mirisi, dozivanja, zvona.

U Parizu sam, oni koji to čuju vesele se, mnogi mi zavide. U pravu su. To je golem grad, golem, pun značajnih iskušenja. Što se mene tiče, moram priznati da sam im u izvjesnom smislu podlegao. Držim da se ništa drugo ne može kazati. Platio sam ta iskušenja i ona su me ponešto izmijenila, ne toliko moj karakter koliko, ipak, moje gledanje na svijet, svakako moj život. Sasvim novo shvaćanje svih stvari porodilo se u meni kraj ovakvih utjecaja, nastale su izvjesne razlike, koje mene sad di jele od ljudi više nego ikada. Jedan je to izmijenjen svijet. Nov život, pun novih značenja. To mi je trenutačno teško, jer je sve i suviše novo. Početnik sam u svojim vlastitim odnosima.

Izvor: R. M. Rilke, „Zapisci Maltea Lauridsa Brigea“, preveo Oto Šolc, Rad, Beograd 1964.

Edvard Estlin Kamings: „Kiša je zgodna životinja“

Paris-9Paris-17

Edvard Estlin Kamings: „Kiša je zgodna životinja“

Odmah nakon toga hvatam voz i u Parizu sam dok ne padne noć, u maju.
Duž reke drveće otpušta tek poneke tihe pramičke, polovične
mirise, koji padaju plutajući kroz vidik ljudi koji se kreću i razgovaraju;
bojažljivo celivajući kape i ramena, zglobove i haljine; koji bez
govora svetle nad smehom ljudi i dece, devojčica i vojnika.
U sumrak ove se besmislene i izuzetne stvari snishodljivo kreću
među ljudima, polako i nepropadljivo.   Ljudima nije žao što su živi.
Ljude nije sramota.   Ljudi se smeju, kreću se radosno i nepovratno
kroz sumrak ka vašaru hleba od đumbira.  Ja sam živ, prolazim tuda takođe
vidikom među kapama i vojnicima, među osmesima i
kravatama, poljupcima i starcima, zglobovima i smehom. Svi se mi zajedno
nepovratno krećemo, krećemo se sporo i veselo. Zamršeno ramena
naša i naše kape bojažljivo dodiruju milioni apsurdnih nagoveštenih
stvari; pramičcima, ženama, smehom, zauvek: dok se
našim umom, lepo vezuju i zatvaraju topli pipci večeri.

Prevela: Ivana Maksić | Izvor: Agon

Fotografije: Poplavljeni Parzi iz 1910.

Evropski putnici i komparativna književnost

Odlomak iz knjige „Komparativna književnost“, autori Klod Pišoa i Andre M. Ruso

LJUDI I NJIHOVA SVJEDOČANSTVA – PUTNICI

Svi pažljivi ljudi nalik su na La Fontainovu lastavicu, a prvi čovjek koji je pošao svojim susjedima u posjet i odanle donio neku sladokusnu priču o novim običajima bio je prvi posrednik.

Postoje dvije kategorije putnika s obzirom na nacionalnost: tako, Francuzi koji odlaze u Njemačku i Nijemci koji dolaze u Francusku pridonose i jedni i drugi uzajamnom upoznavanju. A ima i nepokretnih putnika: takvih koji poput Des Esseintesa sanjaju pre-listavajući vozne redove, onih koji poput Xaviera de Maistrea šeću po svojoj sobi, takvih koji kao Colette čitaju na nekoj nepokretnoj splavi kolekciju Tour du Monde; to i nisu najmanje gorljivi.

Od XVI do XIX stoljeća, zlatno doba putovanja, ne susreću se na cestama Evrope samo „picaros“ koje goni glad, nego i oni koje gura žeđ za saznanjem i promatranjem divota antike. Rim je obećana zemlja humanista koji nisu imali sreću da se rode Talijani; Rabelais i Du Bellay dolaze u Italiju puni pobožnoga zanosa; Montaignea goni radoznalost; zatim u Italiju putuju i mnogi pjesnici prve polovine XVII stoljeća: Saint-Amant, Mainard, Scarpon — a da i ne spominjemo Tallemanta des Reauxa i budućega kardinala Retza. Samo za Luja XIV ta će se tradicija prekinuti.

Slikari, prije renesanse, za renesanse i poslije nje ne vjeruju da je njihovo oblikovanje dovršeno ako nisu promatrali blago vječnoga grada: Flamanci XV i XVI stoljeća; u XVII stoljeću Nicolas Poussin, zatim umjetnici koji će zahvaljujući stipendiji Prix de Rome, fran-cuskoj stipendiji za boravak u Rimu, boraviti u Vili Medici, gdje je Ingres bio jedan od upravitelja. Overbeck i Cornelius stvorili su tamo nazarensku školu vraćajući se Rafaelu prije engleskih prerafaelita. Danski kipar Thornvaldsen boravi tamo i vraća se u Copenhagen samo da umre kod kuće. Inigo Jones donio je u XVII stoljeću u Englesku paladijski stil.

U dobrom engleskom društvu smatralo se da odgoj mladog čovjeka nije dovršen ako nije okrunjen „velikim putovanjem“ koje ga je u XVIII stoljeću za nekoliko dugih mjeseci putovanja vodilo u Italiju, Francusku, Švicarsku, rjeđe u Španjolsku i Portugal (Beckford). Bezbroj mladih Ijudi, a i zrelih, susrećemo na kontinentu: Thomas Gray, E. Yung, Samuel Rogers, Gibbon, Wordsworth; Shelley umire u Italiji (kao i u XVII stoljeću, metafizički, pjesnik Crashaw, koji se obratio na katolicizam).

Italija – njeno sunce, žene, spomenici – čudesno je zanosila Engleze, i mogli bismo citirati mnoge podanike Britanske krune koji su više voljeli život is druge strane Kanala nego magle svoga zavičaja (Walter Savage Landor). Istu takvu privlačnu silu vidimo i u Nijemaca („Wanderlust“) i u Nordijaca: Goethe, nakon Winckelmanna, otkriva u Italiji vrline klasicizma, a Zacharias Werner zavodljivost katolicizma. Jedan nezavisan Francuz, Stendhal, voljet će da ga nazivaju „Milanese“.

U XVIII stoljeću, Pariz, metropola Evrope, također privlači strance. Svi se saloni ponose ponekim egzotičnim gostom. Poneki čak borave trajno u Parizu: Grimm, Galiani. Drugi opet putuju gradovima i selima gledajući očima koje navika ne zasljepljuje, kao Arthur Young, koji nam je ostavio najbolju sliku Francuske uoči Revolucije. A ni Francuzi nisu sjediše: vole promjenu: Abbe Prevost i Voltaire borave u Engleskoj; Montesquieu putuje u Englesku i u Italiju; Falconet i Diderot putuju sve do Rusije, tada nepoznate zemlje; a Ženevljanin Rousseau vječni je lutalica.

U XIX stoljeću područje akcije se širi: Astolphe de Custine opisuje Rusiju u djelu La Russie en 1839 (1843), zemlju koju je i Balzac proputovao; obratno, Tolstoj posjećuje Paris; Turgenjev živi u Parizu. Andersen, koji je toliko putovao po zemljama svoje mašte, ne zazire da putuje Evropom, kao i njegov zemljak Oehlenschlager. Delaoroix donosi iz Maroka album crteža. Chateaubriand, Lamartine, Nerval, Flaubert, putuju po Sredozemlju. Onako kako se romantizam zamjenjuje s „couleur locale“, tako ljudi odlaze u susjedne zemlje, ponajviše u Španjolsku (Chateaubriand, Merimee, Th. Gautier, Hugo, Amerikanac Washington Irving, Englez George Borrovv, koji jeftine Biblije trampi za elemente jezika romani). A Venecija od Musseta do Wagnera, u očekivanju Thomasa Manna, nastoji da nadomjesti Rim.

XVIII i XIX stoljeće upoznali su putnika posebne vrsti: bogatog i pomalo ekscentričnog, takva koji se svagdje osjeća kod kuće, odnosno bolje se osjeća s drugima nego sa svojima; Beckford i princ Pückler-Muskau posvjedočili su u svojim zapisima kako su se s lakoćom prilagođivali stranim običajima. U to vrijeme putnici su prelazili iz jedne zemlje u drugu a da nisu bili žrtve birokratskih, policijskih i carinskih zabadanja. Zadržavali su se ondje gdje su htjeli bez ikakvih ugovora o zaposlenju. Stranci koji su boravili u nekoj zemlji bili su vrlo korisni posrednici, ali nije uvijek lako ocijeniti tu korisnost. Barun d’Eckstein, Heine i Borne, koji su u Parizu živjeli kao dva brata neprijatelja ostavili su nam u svojim djelima svjedočanstva o onome što su donijeli Francuzima; nasuprot tome tko bi mogao reći što oni duguju razgovorima liječnika hipnotizera Koreffa? Ti stranci imaju posebno važnu ulogu kad su u uskoj vezi s časopisima. Kako ne bi gospođa Blaze de Bury, rođena (misteriozno) Rose Stuart, koja je živjela u Weimaru i prijateljevala s direktorom časopisa Revue des Deux Mondes usmjerila Bulozovu radoznalost za strano?

U XX stoljeću, brodovi, zatim avioni, obuhvataju našu planetu sve gušćom mrežom i izazivaju ovu razočaranu tvrdnju Paula Moranda: Rien que la terre. Samo zemlja i ništa više. Claudela i Malrauxa nalazimo u Kini, Gidea u Kongu.

Uz one koji putuju kako bi nešto naučili, ili pak za zabavu, treba spomenuti i putnike protiv volje; to nisu uvijek oni koji od svojih kretanja ne izvlače nikakvu korist; vojnici u križarskim ratovima (Villehardouin); vođe beskrajnih ratova u Italiji (Guillaume Du Bellay, gospar Langeya); žrtve španjolske inkvizicije i portugalski sefardi (od kojih po svojoj majci vuče lozu Montaigne); proskribirani zbog vjerskih razloga (Marrot boravi u Ferrari i odatle donosi sonet); protestanske izbjeglice u Engleskoj, Holandiji, Pruskoj, nakon nanteškog edikta (na to ćemo se još vratiti); politički prognanici (bez poteza viteza de Rohan ne bismo imali djelo Lettres philosophiques), vrlo brojni u XIX stoljeću (Ugo Fascolo sikće svoj bijes u Londonu, koji će pod Drugim carstvom, kao i Ženeva, postati glavni grad Revolucije; Goya umire u Bordeauxu, a mnogi njegovi sunarodinjaci žive u Parizu) još brojniji u XX stoljeću: njemački i austrijski Židovi što su ih nacistički zlotvori otjerali — preko Francuske odlaze u Sjedinjene Države. Ovdje ne nabrajamo one koji su raskrstili s „pjevanjem“ i izgubili svoj dobar glas (Byron, koji je nakon karijere Don Juana u Italiji, pošao da umre u opsadi Missolonghija; Liszt, koji je otevši kontesu D’Angoult, živio s njom nevjenčan u Francuskoj i u Italiji).

UTJECAJI PUTOVANJA

Ta dobrovoljna ili prisilna putovanja, izazvana modom ih nužnošću proizvela su obilje literature: to što je putnik vidio ili čuo i usmeno ispričao na povratku, moglo je oploditi maštu, ali izgubljeno je; no ostalo je ono što je putnik povjerio papiru u različitim oblicima, od bilježaka u putnoj bilježnici (Montesquieu) do izvještaja o putovanju (Chateaubriand), ili zapisanih u dnevniku (Montaigne), ili u pismima (De Brosse), a da ne zaboravimo pamflete pune bijesa (Pauvre Belgique! Ch. Baudelairea; stranice Leona Bloya i Celinea protiv Danske). S putopisima kao Sentimental Journey Sternea, osobito Italienische Reise Goethea i Itineraire de Paris a Jerusalem, putopis postaje književna vrsta vrlo dobro potvrđena u doba romantizma, pa još i nedavno (Loti, Francis de Croiset, Morand). Ta slikovitost čini se da je danas iscrpljena: bilo to o Mjesecu ili o Marsu, treba nam nešto novo.

Ništa manje obilna, štoviše preobilna je književnost posvećena tim putnicima: Francuzi u Engleskoj, Škotskoj, Siciliji i pomalo svagdje po svijetu prodefilirali su pred komisijama za dizertacije, i ne samo na Sorbonni. Dakle, Etiemble nije imao krivo kad je ustao protiv zloupotrebe tih studija (napisanih na štetu drugih radova) koje lako mogu upasti u površnost inventara. Ali u načelu ne bismo ih ipak mogli osuditi pod samom pretpostavkom da su autori vrlo neiskusni istraživači. Ima, zapravo, osnovnih radova, koji dodiruju međunarodnu razmjenu, psihologiju naroda, konstituciju mitova, obnavljaju misli nekog pisca ili smjernice neke književnosti. Ovdje nam valja citirati kao primjerne radove G. Cohena o Francuzima u Holandiji, J. M. Carrea o Francuzima u Egiptu i Michelet en Ita-lie, te J. Ehrarda, koji je slijedio u korak Montesquiea u Italiji. Jednostavno opisne monografije dobile bi na vrijednosti kad bi uzele oblik repertorija ili analize poput onih G. R. de Beera, Travellers in Switzerland (1949) i J. W. Stoyea English Travellers Abroad 1604—1667. Their Influence in English Societj and Politic (1952). Radeći to, treba istaknuti središta privlačnosti: provincije, krajeve, gradove, salone, sveučilišta, kavane, štamparije, akademije, kojih inozemci postaju počasni ili dopisni članovi. Oko nekih gradova nastali su poput aura istinski mitovi: Rim, Firenca, Napulj, Venecija, Weimar, Pariz. Zanimljivo je odrediti dinamičke elemente.

Zaboravlja se vrlo često odrediti osobnu jednadžbu putnika i naroda kojemu pripadaju. Podsjetimo se Labicheove izreke: „Uvijek sam se pitao zašto su Fran­cuzi u svojoj zemlji tako duhoviti, a tako glupi na putovanju.“ Englez, Nijemac, Amerikanac također se ponašaju tako da ih sa sigurnošću možemo prepoznati.

Otkriće Amerike i Dalekog Istoka, djelo pustolova, trgovaca, misionara, učenjaka, daje zapadnoj književnosti mnoge bitne teme i klice obnove. Iz Sjeverne Amerike došao nam je „dobar divljak“, lažni naivac koji, od Montaignea do Rousseaua, svojim nepokvarenim nagonima ukazuje na iskvareno društvo, njegove crkve i feudalnost, dajući u isto vrijeme osjetljiv udarac „Evrocentrizmu“. Chateaubriand preuzima temu i iz toga izvlači sasvim drugačije skladbe. Osvajanje Južne Amerike i Meksika donijelo nam je epopeje, memoare i optužbe pa i, zahvaljujući jezuitima iz Paraguaya, jedan teokratski esej koji je beskrajno zavodio maštu, jer taj esej dokazuje da se utopija otvara prema stvarnosti.

Veze Zapada sa Bliskim ili Dalekim Istokom mnogo su starije: dovoljno je spomenuti ekspediciju Aleksandra Velikoga Makedonskoga, stvaranje grčko-budističke umjetnosti, križarske ratove, zanimanje za mitskog popa Ivana, put svile, putovanje i knjigu Marka Pola, tursiko osvajanje Carigrada, što je otjeralo prema Italiji vlasnike helenske kulture, a sv. Franju Ksaverskoga u Indiju, koja će ući u veliku poeziju preko Camoensove Luisiade. U drugoj polovini XVII stoljeća Evropa znanstveno upoznaje islam, nešto malo Kinu i Indiju, koja će u idućem stoljeću biti snažnije prisutna.

Pustolovni Descartes, koji rado, ali uljudno, prezire tuđa mišljenja, ipak nije propustio da u djelu Discours de la methode izjavi: „Iako možda ima pametnih ljudi među Perzijcima i Kinezima, čini mi se ipak korisnije ravnati se prema onima s kojima moram živjeti.“ Ta će ravnodušnost brzo nestati. Frangois Bernier, popularizator Gassendijeve filozofije, odlazi 1664. u Siriju i Egipat, a boravit će sve do 1668. u Indiji Velikog Mogula, gdje postaje liječnik Aureng-Zeba i odakle donosi perzijsku verziju Upanišada i dovoljno čarolija da bi raspalio La Fontainovu maštu. Chardin i Tavernier putuju Azijom uzduž i popreko, a osobito Perzijom. Antoine Galland objavljuje 1697. orijentalnu kolekciju Biblioteque orientale, bogat islamski inven­tar, što ga je D’Herbelot ostavio nedovršena, zatim još prije smrti Luja XIV remek djelo klasicizma Tisuću i jednu noć, prevedenu sa verzija koje je sam djelomično sakupio za svojih putovanja. Plemeniti Perzijci i velikodušni Arapi dobili su tako lijepu šansu.

La China illustrata, djelo je njemačkoga jezuite Athanasea Kirchera, iz 1663. Zahvaljujuoi djelu Lettres edifiantes izgrađuje se neka imaginarna domovina tolerancije, koja će protiv kršćanstva uspostaviti rezultate napora misionara da prošire kršćanstvo u Kini, taj „Filozofski Istok“ (Etiemble) za koji su se Voltaire (vidi Essai sur les moeurs) i mnogi njegovi suvremenici pasionirano zainteresirali, manje za „couleur locale“ nego za ideje, i premda su počinjene mnoge greške u interpretaciji, opskrbio je filozofsku misao suptilnim oružjem i hranio sociološko ili etnološko razmišljanje jednoga Montesquiea.

Anquetil Duperon došao je u Indiju 1754, William Jones 1783. Iduće godine osnovano je u Indiji Bengalsko azijsko društvo, a 1875. Wilkins je objavio u Londonu prvi potpuni prijevod s originala velikoga sanskritskoga teksta: Bhagavad-Gita. Autentična Indija ulazi u filozofsku i književnu igru Evrope. Kapitalno otkriće, gotovo tako važno kao što je bilo u XV i XVI stoljeću otkriće grčko-latinske antike, očišćene od kršćanske presvlake; odatle naslov remek-djela Raymonda Schwaba: La Renaissance orientale (1950). Fridrich Schlegel izjavljuje 1800: „Najviši romantizam valja nam tražiti na Istoku.“ Herder, Goethe, Schopenhauer duboko su uzbuđeni tim otkrićem i smatraju da Michelet ima pravo kad u Njemačkoj vidi Indiju Zapada. Taj će lijepi zanos prenijeti francuskim piscima (Lamartineu, Hugou, Lamenaisu) barun D’Eakstein. U dešifriranju pisma i znakova (ne zaboravimo hieroglife) Englezi i Francuzi natječu se s Nijemcima.

U poglavlju o putovanjima treba na kraju dodati putovanja s područja mašte. To su: Utopija Thomasa Morea, Grad sunca T. Campanelle, Mjesec i carstvo Sunca Cyranoa de Bergeraca, Salente Fenelonov, Cabetova Ikarija – i, ne zaboravimo, Swiftov Liliput te Voltaireov Sirius: snovi sklada, sloge i pravde kao ironični kontrapunkt zemaljske nesavršenosti.

ULOGA KOLEKTIVA

Djelatnost čovjeka pojedinca može biti značajna; djelatnost skupa solidarnih ljudi još je znatnija. U skupini njihova privlačna moć i utjecaj ima široko polje.

Neke zemlje tradicionalno vrše službu raskrsnica: Holandija, emporij Evrope, šalje Njemačkoj talijanski barok, ponekad ponajprije preko Francuske (Marinov Adone tiskan je u Parizu), što dokazuje da najkraći put nije preko Alpi; tolerantna nacija, Holandija, privlači Descartesa i janseniste nesigurne u Francuskoj, sočinijevce Italije i Poljske, Voltairea i Diderota, švicarska je posrednik, i često filter s pomoću kojega Njemačka i Engleska (ova preko Ciriha) utječu na Francusku. Neki gradovi, u određenom trenutku, pokreću ili kataliziraju inozemne misli i djela: Lyon je prirodni posrednik između Italije i Francuske za renesanse; manje naravno, Rouen importira ili tiska španjolske knjige za Corneilleove mladosti.

Sjetimo se uloge sveučilišta koji su u doba specijalizacije (medicina u Salernu i Montpellieru, filozofija u Padovi, pravo u Bologni i Orleansu) mamili studente da putuju po Evropi. Leyden za doba baroka privlaći Šlezijce. Oko 1700. trebalo je putovati u Holandiju (to je učinio Anquetile Duperon), u pokrajinu Utrecht, ako je netko htio učiti arapski ili perzijski. Pri kraju XVIII stoljeća i na početku XIX College de France privlačio je one koji su htjeli učiti jezilke Bliskog i Dalekog Istoka (za te je uostalom i osnovana Škola za is-točnjačke jezike). Njemačka filozofija, filologija i povijest privukle su Benjamina Constanta i Charlesa de Villersa (student, a zatim profesor u Gottingenu), koji je želio pobjeći od francuske frivolnosti, kasnije J.J. Amperea, Ouineta i Micheleta. Još u srednjem vijeku pa sve do XVII stoljeća na obrežjima brda Saint-Genevieve, ili na obalama Seine, izgrađeni su za strance kolegiji: des Irlandais, des Ecossais, des Quatre Maisons. Tek kasnije su nastali sveučilišni gradovi gdje se sastaju studenti cijelog svijeta.

Atelijeri i radionice štampara, knjižara i izdavaća (prije XIX stoljeća teško ih je razlikovati) drugi su centri koji privlače: Erazmo Rotterdamski radi kao korektor kod Aldusa u Veneciji, Voltaire i Russeau imaju svoje izdavače u toj Holandiji, koje časopisi, slobodno objavljivani, osiguravaju na francuskom jeziku rasprostranjenost književnih djela i filozofskih misli. Ne tako davno knjižare i čitaonice bile su mjesta mnogih sastanaka: književni salon Vieusseux u Firenci, gdje su se sastajali talijanski i francuski liberali; rue de l’Odeon, između dva rata kod Adrienne Monier i njene susjede i prijateljice Silvije Beach („Shakespeare and Co“), Gide, Larbaud, Claudel, Aragon, mogli su raspravljati sa Jamesom Joyceom i svim „Amerikancima u Parizu“, pjesnicima (Ezra Pound), romanopiscima (Hemingway) i osnivačima revija (Eugene Jolas).

Ne smijemo zanemariti ni javne knjižnice i privatne zbirke, osobito knjižnice koje organiziraju izložbe, a ovjekovjećuju ih katalozi; tako su katalozi Nacionalne biblioteke u Parizu, Schillerova Nationalmuseuma u Marbachu na Neckaru priručnici, kao i Catalogo de la Exposicion de Bibliografia Hispanistica (Nacionalna biblioteka, Madrid 1957.) koji recenzira hispanizam u cijelome svijetu od početka XIX stoljeća. Dodajmo: The Romantic Movement (London 1959; monumentalni katalog u izdanju The Arts Council of Great Britain) i Les Francais a Rome de la Renaissance au debut du Romantisme (Hotel Rohan, Pariz 1961). I Akademije su ponekad korisni prenosnici: Talijanska, na primjer, za književnost XVI i XVII stoljeća, Berlinska za Fridriha II, ima za Francuze istu privlačnost kao i Francuska akademija (direktor je Maupertuis); ona cijeni „filozofiju“ tako kao što njena starija sestra i suparnica ortodoksnost; ona ima prednost da povezuje s Nijemcima, koji uostalom pate od galomanije, i druge strance ne samo Francuze. U novije vrijeme kongresi i internacionalne institucije prilika su za plodne kontakte, ako i ne za važne odluke. Nećemo zaboraviti ni kazališta (dramska i operna) i koncertne dvorane (Teatro Fenice u Veneciji, San Carlo u Napulju, milanska Scala, koje je Stendhal bio jedan od stupova, Mozarteum u Salzburgu, Vagnerijanska hala u Bayreuthu, moskovski Boljšoj balet, Covent Garden, Concertgebau u Amsterdamu) bilo da gostovanja dolaze k njima ili oni gostuju u inozemstvu. U tom smislu sjetimo se priredbe u Parizu 1827—1828 engleskih glumaca Kemblea i Harriet Smithson, za koje je cijeli Pariz imao Berliozove oči, te kako su izvanredno primili ruski balet Djagiljeva suvremenici Jeana Cocteaua i Picassa; sjetimo se i utjecaja što ga mogu imati godišnje priredbe Theatre des Nation. Osim toga dug boravak Louisa Jouveta i njegove kompanije u Južnoj Americi za drugoga svjetskoga rata, turneja Comedie Frangaise i gala turneja Karsentyja dopuštaju inozemnim amaterima da ostanu u kontaktu s klasičnim repertoarom ili da upoznaju suvremena ostvarenja. U Njemačkoj XVII stoljeća engleske kazališne trupe upoznale su Nijemce sa Shakespeareom, dok su ih mnoge francuske trupe upoznale s klasičnim teatrom.

Prvenstvo po svom produbljenom djelovanju treba da ostane rezervirano kozmopolitskim salonima. Već smo spomenuli salon Mme de Stael u Coppetu, kojega se sjaj odrazio na cijelu Evropu. Spomenimo još i stariji salon u Bernu, salon Julije Bondeli, pasionirane i učene žene, kojom se Wieland htio oženiti i kojoj je Rousseau za njen esej o Novoj Heloisi rekao da ima „um muškarca i duh žene“ i koja se znala diviti djelima mladoga Goethea. Kod nje su se sastajali eruditi, geografi, orijentalisti, te Vincenz Bernhard Tscharner, koji se družio s Edw. Youngom, Richardsonom i Louisom Racineom. U kontaktu dviju kultura ona je voljela jednu i drugu.

Na obalama Spreve Rahel Levin, supruga Varnhagena von Ensea, berlinskoga Dangeaua, primala je inozemce na proputovanju: uostalom prezirala je Mme de Stael i osvojila Astolpha de Custina.

Književnost i mondenost udruženi su na nekim prinčevskim dvorovima: u Weimaru, npr., kamo dolaze da se dive savjetniku Goetheu. Nakon prvog svjetskog rata kod mecena: u Beču zaslugom Berthe Zuckerkandel Bečani su upoznali suvremeno francusko kazalište. Ona je izazvala preporod Molierova teatra. U Weimaru, grof Kessler primio je Gidea, a Maillolu dao znatnu financijsku pomoć; grof Etienne de Beauinont organizira „Pariske večeri“ („Soirees de Paris“) blizu Ciriha, u Hottingenu, Lesezirkel, književno drušivo, izdaje reviju istoga naziva, prima ili objavljuje – hvala subvencijama braće Bodmer – Crocea, Pirandella, Sofficija, kao i B. Shawa, Conrada, Tagorea te Prousta, Valeryja i Saint-John Persea.

Skupine književnika bez mondenoga snobizma, ali sretno nadahnute književnim snobizmom, pridonijele su upoznavanju istrainih autora: Klub Lichtfielda zagrijao se za Rousseaua, „Cenacle“ za romancero, skupina Bloomsburyja za ruski roman. Takvi su sastanci ponekad učinili čuvenim neke kavane, kao u naše vrijeme kavane bulevarda Saint Germain des Pres.

Napokon, onima koji žele i hoće da se upoznaju sa stranom književnošću sredstva nisu nikad, ili nisu uopće, nedostajala, a danas manje nego ikad.

Izvor: Claude Pichois, Andre M. Rousseau, „Komparativna književnost“, Matica hrvatska, Zagreb, 1973.

Prostori stvaranja – Maštarije u sobi, maštarije u kafeu

1[1] 2[1]

„Café de Flore“, kultni pariski kafe, sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe fotografije možemo videti poznati par filozofa Žan-Pol Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao umetnik u egzilu, Gula Brassai, poznat po fotografijama bistroa, dnevnog i noćnog života grada.

Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku.

Ljudi koji sede ispred kafea, u bašti, po sunčanom danu, ako se posmatraju iznutra deluju poput plišanih lutki. Ljudi koji sede u kafeu, naročito po lošem vremenu, zanimljivi su ukoliko imaju ritmičan odnos ramena i brade, ako uočim koliko često istu uvlače pod kragnu rolke i gde su im dlanovi – da li na drški šolje ili su, kako bi ih ugrejali, obavijeni oko njih. Kako gledaju sagovornika?

Ali sve drugo, sve spolja, zadržava pažnju oka, bljesne kroz utisak, ali na kratko. Spolja i iznutra, bez ikakve kontradikcije, pojavljuju se poput ogledala i svojevrsnom svetlošću doprinose da jedno bude prepoznato kroz drugo. Tako nastaju utisci i nova polazišta, kontemplacija koju sam pomenula.

Odlazak u kafe mogućnost je za tok misli potpuno drugačiji od onog koji se odvija u sopstvenoj sobi. U sobi, čovek je sam, vrata su zatvorena. U zavisnosti od položaja kuće ili zgrade u kojoj je, u njoj može biti tiho, ili ne mora, ali svakako je nepomično. To je ono što je bitno. Čestica u cevi zraka, nalik apstraktnoj misli, čini se nevidljivom, a zapravo se koluta u mestu, svo vreme prisutna.

Samoća usmerava na drugačiji tok osećanja. Dinamika, ma koliko neprimetna, oduvek je prisutna, naročito u formi epifanije. Zapravo, treba koristiti množinu, u pitanju su epifanije. Božanstva se pojavljuju u oblicima sećanja ili nekada davno proživljenih trenutaka, misli i asocijacija koje su figurativne, lebdeće slike sećanja na san. Nisam sigurna da je takva vrsta pomešane lucidnosti sa nežnošću moguća u javnim prostorima.

Malo šta nam može u toj meri naškoditi u životu kao vlastite sanjarije i fantazije. Takođe, retko ko ostane nekažnjen zbog verovanja, recimo, u postojanje romantične ljubavi. Ali, sanjarije osamljenog šetača (o tome u nekom od narednih tekstova) i osamljenog posmatrača (u kafeu) bile bi izneverene, svet bi bio nepodnošljivo mračan, bilo bi isuviše bolno, kada bismo ono što nas dovodi u zabludu svesno ostavljali po strani, prepuštajući se razumu, postajući njegova žrtva (Sacrificium intellectus).

Zato, ja sam svuda bila, i mnogo toga sam videla, a da nisam morala da napustim sobu. Ali, to nije preporuka, a ni jemstvo da iz iste ne treba izlaziti i da zaista ne treba putovati. Ostajanje u sobi (unutrašnja dinamika) i putovanja (spoljašnja dinamika koja unutrašnju povlači sa sobom), dva su različita oblika iste egzistencije, iako su dijametralno suprotna.

Zato, kada god pokazujem onima koji me posećuju svoje fotografije sa putovanja u istom albumu držim i fotografije svoje sobe. Na mapi sveta ona ima značajno mesto. U pitanju je intimna topografija. Atlas i dnevnik putovanja, kao i fotografski album i dnevnik svakodnevnih utisaka, za mene su oduvek bili kao prvi i drugi tom iste knjige.

Nalik srednjevekovnim mirakulima, predamnom bi se stvarala bića, događaji, neočekivana blaženost u neznanju, lucidnost zbog koje sam retko kad ostajala nekažnjena. To je bila moja soba i svet u njoj. Meni je to trebalo. Sa druge strane, i tu se vraćamo na početak teksta, odlasci u kafe podrazumevali bi drugačije utiske.

To mesto koje volim da obilazim ima tamne zelene tapete, usko je a relativno dugačko. Ono poseduje starinski izlog, „sobicu“ u kojoj vlasnici smeštaju lutke ili cveće, a dvokrilni drveni prozori po sredini imaju jednu tanku daščicu i podsećaju na prozore srednjeevropskih kuća sa ramom, za nijansu isturenijim u odnosu na spoljašnji zid.

Unutra miriše na jaku prženu kafu i topljenu čokoladu. Omiljeni recept? U čašicu, nalik one za rakiju (u stvari, neznatno dublju) staviti kornfleks debljine prsta i politi ga gustom topljenom čokoladom a ostatak dopuniti jakom crnom kafom. Ponekad, padne mi na pamet da pitam gospođicu u crnoj suknji i prsluku za kap ruma. Tu je i jedan pas koji me podseća na Firencu, a crvena daska kojom su pojedini delovi zida obloženi na rečenicu: „Pariz je san koji nam pomaže da izdržimo čamotinju gradova na koje smo doživotno osuđeni.“

Žan-Pol Sartr je rekao „Osuđeni smo da budemo slobodni“, a ja se pitam je li moguće onda biti osuđen na neki grad? Je li to stvar predestinacije ili stvar izbora? Izgovor? Gde se stvara grad? Šta je sloboda, zašto ne odem? Ima li stvarnost ikakvih veza sa našim doživljajem ili je sve prepušteno unutrašnjoj alhemiji? Eto, recimo, nekih od maštarija u prostorima koje sam pomenula.

Sobe bivale bi svetovi iza sunca a kafei njihove bašte. Reč je o unutrašnjem enterijeru i unutrašnjem eksterijeru. Jednom, padala je kiša. Prazan vremenski sled trebalo je osmisliti. Otišla sam u kafe I čitala jednu tanku knjižicu o zabranjenoj ljubavi (“Aleksis” – Margerit Jursenar). Tek poneko ušao bi da naruči kafu i čim bi ista bila na pultu, dotična osoba žurno bi uzimala okrugli karton, stavljala ga oko oboda čaše i užurbano odlazila. To su one coffee to go. Bezveze. Ti proizvodi obesmislili su ritual i njegovo značenje. Simboli su bitni. Otkrivaju se svakog dana. Čak i onda kada pada kiša.

Lakoća, pre svega. Akvarel tananog aleksandrijskog Sunca koje zalazi, a koje se, za razliku od Sunca u Kairu, drugačije oslikava. Je li papir isti? Čovek koji žuri nije više čovek. Bar ne ono što se od njega očekuje. Potrebna je aleksandrijska dokolica, tek potom vreva Kaira. Prva je kontemplacija, druga je olovka. Koliko je samo glasova koje treba stići, potom i prevesti. Polako. Potrebno je razumeti boje i oblike zahvaljujući mirnom posmatranju. Kapi koje imaju istu moć kao DA I NE pomoći će. Onaj koji degustira ih – crne kao što je crna duša koju tlače – zar nije on poput Šekspirovog maga? Sve je moguće. Papir nije prazan, papir je otvoren.

Ali, ovo nije esej, bar ne onaj koji teži da bude konkretan I zaokružen –  mada, metod je, sledimo li dekartovsku intenciju literature, bitan – o crnim kapima već o dva prostora koja dopunjuju umetnikove prazne fioke. Prazne, a otvorene, da ponovim. Krov nad glavom, fioka nad papirom. Večnost sinegdohe nad umetnošću. Soba i kafe u kojima čitam ili pišem, jesu Aleksandrija i Kairo, dva različita papira, dva različita Sunca, na kraju krajeva. Može li vreme biti prazno kao što su prazna dva lista koja nosim sa sobom? Oba žele da po njima olovka ostavi par mrlja, tanak ožiljak sećanja na radost. Na svim mapama sveta, jasno se vidi naša soba, veličine je kontinenta. Reljef je naše sećanje, a boje utisci. Svako carstvo naše je lice. Svaki ispisan papir moje ogledalce iz džepa veličine kosmosa.

Stvaranje je blagoslov. Hvala sobama i samoći. Hvala lutanju i glasovima. Hvala Suncu i kiši. Hvala gradovima, hvala prolaznicima. Oni pišu moju knjigu, oni je prepisuju čitajući je. Na svoj način, na večni način. Ne možeš dva puta ući u istu reku, ne možeš dva puta ugledati isto sunce.“Što se srdiš?”, često se pitam. “Nećeš li biti mio, kad dobro činiš?”, odzvanja u mom sećanju jedna rečenica. Tako je kada me obuzme želja za putovanjem, za kretanjem po sopstvenom gradu, po kontinentu i, najzad, po papiru. Jednostavnost. Lahor koji se igra sa listovima i površinom kafe u šolji. Pogled se gubi u daljini. Da ponovim – malo šta mi može naškoditi kao vlastite sanjarije, ali malo šta me može učiniti srećnom kao vlastite sanjarije.

Ana Arp
Beograd, 23. jul 2015.

Impresionizam: Stefan Malarme i Klod Debisi

Malarme

Stefan Malarme

Prijateljstvo dva umetnika ogleda se i u ovim Debisijevim kompozicijama.
Oduvek su me fascinirala prijateljstva između umetnika u Parizu. Među njima je i ono između Satija i dva španska umetnika o kome sam pisala u tekstu Kompozicije Erika Satija i atmosfera praznih podneva na platnika Kasasa i Rusinjola. Takođe, o Malarmeu i Debisiju, impresionizmu i simbolizmu, njihovom prelamanju kroz pokret, reč i notu, predstavila sam i u tekstu „Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski.  Pomenuta dvojica družila su se i sa Satijem, Stravinskim (priloženu fotografiju Debisija i Stravinskog načinio je Sati), Renoarom, ruskim umetnicima u Parizu, itd..

Zaista, proleće utisaka i stvaralašta, kroz druženje i razonodu, kroz bulevare i salone. Utiske takve muzike, ali pre svega, utiske takvog načina života, najbolje osećamo u Prustovom romanu „U traganju za izgubljenim vremenom“. Imajući u vidu napisano, postovala sam svojevremeno odlomak iz dela „Jedna Svanova ljubav“. U pitanju je Svanov utisak povodom jedne Ventejeve sonate, utisak rasprostrt na nekoliko strana, koji je u prilog ljubavi i umetnosti, odnosno jedan poetizovani elaborat kako, u stvari, umetnost vodi ka voljenom biću i kako posredstvom nje, „ne otkrivamo nove pejsaže, već zadobijamo nove oči“.

.

.

Fotografije Ed van der Elskena i situacionistička internacionala u Parizu ’50-ih godina 20. veka

1a2a3a4a

„Opšte je poznato da je student, uz popa i pandura, najprezrenije stvorenje u zemlji Francuskoj.. Zbog svog akutnog ekonomskog siromaštva student je osuđen na određeni oblik preživljavanja. Ali, beskrajno samozadovoljan kao i u svemu drugom, on paradira tom bedom kao da je reč o nekom originalnom „životnom stilu“, praveći vrlinu od svoje odrpanosti i glumatajući boema.

„Boemština“ je u svakom slučaju daleko od toga da bude originalan odgovor na bilo šta, ali ideja da se može živeti uistinu boemskim životom bez potpunog i konačnog raskida sa univerzitetskim miljeom je prosto smešna. Ali, naš student-boem (a svim studentima se sviđa ideja da u njima kuca boemsko srce) uporno drži do te imitatorske i degradirane verzije nečega što je, u najboljem slučaju, samo osrednje lično rešenje.

Trideset godina nakon Vilhelma Rajha (sjajnog edukatora mladih) taj nesuđeni „nekonformista“ i dalje sledi najtradicionalnije oblike ljubavno-erotskog ponašanja, reprodukujući opšte odnose klasnog društva kroz svoje interseksualno iskustvo. Lakoća s kojom ga je moguće mobilisati za bilo koji cilj rečit je dokaz njegove stvarne impotencije.“

Odlomak iz teksta „Beda studentskog života
Fotografije: Ed van der Elsken

„Love on the Left Bank“, serija fotografija holandskog umetnika nastala u Parizu između 1950. i 1954, među francuskim studentima, boemima i džez muzičarima.

Ed van der Elsken 1Ed van der Elsken 2

Valter Benjamin: „Bodler ili ulice Pariza“

Sve mi postaje alegorija. – Bodler, „Labud“

Bodlerov genije, koji se hranio melanholijom, jeste alegorijski genije. S Bodlerom, Pariz po prvi put postaje tema lirske poezije. Ta poezija nije himna domovini; to je pre pogled alegoriste, koji se spušta na grad, pogled otuđene osobe. To je pogled flâneura, čiji način života, iza svog ublaženog oreola, još uvek uspeva da sakrije predstojeću ispraznost žitelja velikog grada. Flâneur se još uvek nalazi na pragu – kako metropole, tako i srednje klase.  Ni jedna, niti druga, još uvek nemaju vlast nad njim. U bilo kojoj od njih on nije na svome. On traži utočište u gomili. Rani doprinosi fiziognomici gomile mogu se pronaći kod Engelsa i Poa. Gomila je veo kroz koji se poznati grad flâneuru ukazuje kao fantazmagorija – čas kao pejzaž, čas kao soba. Oboje postaju elementi robne kuće, koje i sâme koriste „flanerizam“ da bi prodale robu. Robne kuće su flâneurova poslednja promenada.

U liku flâneura, inteligencija zakoračuje na tržište – naizgled, samo zato da bi malo razgledala okolo, ali u stvari zato da bi pronašla kupca. U toj prelaznoj fazi, u kojoj inteligencija još uvek ima pokrovitelje, iako već počinje da se upoznaje s tržištem, ona poprima lik „boema“. Njenom nesigurnom ekonomskom položaju odgovara neizvesnost njene političke uloge. Ova druga najjasnije dolazi do izražaja kod profesionalnih zaverenika, koji bez izuzetka dolaze iz redova boemije. Njihova prva oblast delovanja je vojska; kasnije to postaje malograđanština, povremeno i proletarijat. Ipak, u pravim vođama proletarijata ta grupa vidi protivnike. Komunistički manifest označava kraj njihove političke egzistencije. Svoju snagu Bodlerova poezija crpe iz buntovničkog patosa te klase. On staje na stranu asocijalnog. Svoj jedini seksualni odnos ostvaruje s prostitutkom.

Do podzemlja se lako stiže.“ – Vergilije, „Eneida“

Jedinstvena crta Bodlerove poezije je to što se slika žene i slika smrti prepliću u trećoj: u slici Pariza. Pariz iz njegove poezije je potonuli grad: više podvodni, nego podzemni. Htonski elementi grada – njegovi topografske formacije, staro, napušteno korito Sene – očigledno su mu poslužili kao model. Ipak, u Bodlerovoj „smrću ispunjenoj (gradskoj) idili“, odlučujuću ulogu ima određeni društveni, moderni supstrat. Moderno je glavni naglasak u njegovoj poeziji. Kao splin, on razbija ideal („Spleen et idéal“; „Splin i ideal“, prvi deo zbirke Cveće zla, Les Fleurs de mal, 1857). Ali, upravo se modernitet, la modernité, stalno poziva na drevnu istoriju. Ovde se to dešava na osnovu dvosmislenosti svojstvene društvenim odnosima i proizvodima te epohe. Ta dvosmislenost dolazi do izražaja u predstavi o zastoju dijalektike, o zakazivanju njenih zakona. Taj zastoj je utopija, a takva slika o dijalektici, prema tome, slika sna. Tu sliku stvara roba kao takva: to je fetiš. Njen izraz su arkade, koje su kuća, ništa manje nego ulica. To je i slika prostitutke – prodavačice koja prodaje samu sebe.

Putovao sam da bih upoznao sopstvenu geografiju.“  – Beleška jednog ludaka, u Marcel Réja, L’Art chez les fous („Umetnost ludih“, Paris 1907), str. 131.

Poslednja pesma iz Cveća zla: „Putovanje“ (Le Voyage). „Smrti, kapetane stari, sidro gore!“ Poslednje flâneurovo putovanje: smrt. Njegovo odredište: novo. „Na dno Nepoznatog, da nađemo novo!“ Novo je kvalitet koji ne zavisi od upotrebne vrednosti robe. Njegov izvor je iluzorna pojavnost koja nepogrešivo pripada slikama kolektivnog nesvesnog. Novo je sâma suština one laže svesti čiji je moda neumorni agent. Ta prividnost novog se odražava, kao u ponovljenim odrazima ogledala, u prividnosti onoga što se večito ponavlja. Proizvod tog odraza je fantazmagorija „istorije civilizacije“, u kojoj se buržoazija potpuno prepušta uživanju u svojoj lažnoj svesti. Umetnost koja počinje da sumnja u svoju misiju i koja više nije „neodvojiva od… korisnosti“ (Baudelaire) mora od noviteta napraviti svoju najveću vrednost. Arbiter novarum rerum („sudija onoga što je novo“) takve umetnosti postaje snob. On je za umetnost isto što i kicoš za modu. Ako je u XVII alegorija postala kanon za dijalektičke slike, to u XIX veku postaje nouveauté („novitet“). Dnevna štampa ide u korak sa magasins de nouveautés. Štampa organizuje tržište duhovnih vrednosti, koje odmah beleži nagli rast. Nekonformisti se bune protiv vezivanja umetnosti za tržište. Protestuju pod parolom l’art pour l’art. („umetnost radi umetnosti“). Iz te parole nastaje pojam „totalnog umetničkog dela“ – Gesamtkunstwerk – koji će izolovati umetnost od razvoja tehnologije. Svečani obred kojim se slavi takva ideja o umetničkom delu, samo je još jedan ukrasni element zabave koja preobražava robu. Oba shvatanja nastoje da se apstrahuju (izdvoje) iz društvene egzistencije ljudskih bića. Bodler podleže vagnerovskoj obmani.

Prevod Aleksa Golijanin
Tekst je preuzet sa sajta Anarhija/Blok 45