Vasko Popa: „Daleko u nama“

Image result for picasso birds

Ciklus pesama „Daleko u nama“ unutar pesničke zbirke Kora (odabir)

1

Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze

Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama

Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama

Čuješ li metak
Koji nam oko glave obleće
Čuješ li metak
Koji nam poljubac vreba

3

Uznemirena šetaš
Podočnjacima mojim

Na nevidljivoj rešeci
Pred usnama tvojim
Nage reči mi zebu

Otimamo trenutke
Od bezobzirnih testera

Ruke se tvoje tužno
U moje ulivaju
Vazduh je neprohodan

4

Šušte zelene rukavice
Na granama drvoreda

Veče nas pod pazuhom nosi
Putem koji ne ostavlja trag

Kiša pada na kolena
Pred prozorima odbeglim

Dvorišta izlaze iz kapija
I dugo gledaju za nama

9

Otrovni zeleni
Časovi marširaju
Preko našeg čela

Putujemo iz tela
Ćutanjem koje vuku
Pogledi naši ludi

Između očnih kapaka
Stežem ti nagi pogled
Bol u njemu da zdrobim

14

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

15

Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja

Laste iz tvojih zenica
Na jug se ne sele

Sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada

Na nebu tvojih reči
Sunce ne zalazi

19

Mladost nam lista
Zelena duž svih ulica

Obrazi kuća sjaje se
Kada prođemo

Stopalima našim
Pločnici igraju karte

Zvezda smo iznenadna
Na licu prolaznika

Jata iznenađenja
Hranimo sa dlana

21

Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred moga lica

Ruke tvoje otvaraju mi dan

Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio

Ruke tvoje sanjaju u mojima
San svih ozvezdanih ruku na svetu

24

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si

Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle

Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam

Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si

(1943-1951)

Izvor: Vasko Popa, „Kora“, Nolit, Beograd 1969.

Advertisements

Vasko Popa: „Spisak“

Image result for pablo picasso bird

Ciklus pesama „Spisak“ unutar pesničke zbirke Kora

PATKA

Gega se prašinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda

Nespretna
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako će je stići

Nikada
Nikada neće umeti
Da hoda
Kao što je umela
Ogledala da ore

KONJ

Obično
Osam nogu ima

Između vilica
Čovek mu se nastanio
Sa svoje četri strane sveta
Tada je gubicu raskrvavio
Hteo je
Da pregrize tu stabljiku kukuruza
Davno je to bilo

U očima lepim
Tuga mu se zatvorila
U krug
Jer drum kraja nema
A celu zemlju treba
Za sobom vući

MAGARAC

Ponekad njače
Okupa se u prašini
Ponekad
Onda ga primetiš

Inače
Vidiš mu samo uši
Na glavi planete
A njega nema

SVINJA

Tek kada je čula
Besni nož u grlu
Crvena zavesa
Objasnila joj igru
I bilo joj je žao
Što se istrgla
Iz naručja kaljuge
I što je večerom s polja
Tako radosno jurila
Jurila kapiji žutoj

KOKOŠKA

Veruje
Samo veselom pijuku
Svojih žutih sećanja

Nestane
Pred snežnim granama
Što se za njom pružaju

Presahne
Ispod gladnih jezera
Što nad njom pružaju

Odskoči
Od svoje krvave glave
Koja je u noć gnjura

Odskoči
Na legalo da uzleti

MASLAČAK

Na ivici pločnika
Na kraju sveta
Žuto oko samoće

Slepa stopala
Sabijaju mu vrat
U kameni trbuh

Podzemni laktovi
Teraju mu korenje
U crnicu neba

Dignuta pseća noga
Ruga mu se
Prekuvanim pljuskom

Obraduje ga jedino
Beskućni pogled šetača
Koji mu u krunici
Prenoći

I tako
Dogoreva pikavac
Na donjoj usni nemoći
Na kraju sveta

KESTEN

Ulica mu propije
Sve zelene novčanice
Pištaljke zvoncad i trube
U krošnji mu gnezda svijaju
Proleće mu prste kreše

Živi od pustolovina
Svojih nedostižnih korena
I od divnih uspomena
Na iznenadne noći
Kad nestane iz ulice

Ko zna kuda ide

U šumi bi se izgubio
Ali se uvek pred zoru
U drvored na svoje mesto vrati

PUZAVICA

Najnežnija kći
Zelenog podzemnog sunca
Pobegla bi
Iz bele brade zida
Uspravila se nasred trga
U svoj svojoj lepoti
Zmijskom svojom igrom
Vihore zanela
Ali joj plećati vazduh
Ruke ne pruža

MAHOVINA

Žuti san odsutnosti
Sa naivnih crepova
Čeka

Čeka da se spusti
Na sklopljene očne kapke zemlje
Na ugašena lica kuća
Na smirene ruke drveća

Čeka neprimetno
Da na obudovljeni nameštaj pod sobom
Pažljivo navuče
Navlaku žutu

KAKTUS

Bode
Rumeni oblak dlana
I kiša laže

Bode užarene jezike
Mazgi i sunca
I nebo noževima ljubi

Senku svoju ne udaje
I vetar lepotom daljina vara

Bode podatna bedra
Iskusnih noći i nevinih talasa
Smeh svoj zeleni ne ženi
I vazduh ujeda

Stena koga ga je rodila
Ima pravo
Bode bode bode

KROMPIR

Zagonetno mrko
Lice zemlje

Ponoćnim prstima
Jezik večnog podneva
Govori

U zimnici uspomena
Iznenadnim svitanjima
Proklija

Sve to zato
Što mu u srcu
Sunce spava

STOLICA

Umor lutajućih bregova
Dao je oblik svoj
Telu njenom sanjivom

Večno je na nogama

Kako bi se rado
Sjurila niz stepenice
Ili zaigrala
Na mesečini temena
Ili prosto sela
Sela na tuđe obline umora
Da se odmori

TANJIR

Zev slobodnih usta
Nad vidikom gladi
Pod slepom mrljom sitosti

Mesečarski zev
Usred zubate plime
I sanjive oseke

Prezrivi porculanski zev

U zlatnom krugu dosade
Strpljivo očekuje
Neminovni kovitlac

HARTIJE

Duž plodnih pločnika
Gađenje skuplja
Preživele osmehe
Silovanih predmeta

Na blagim padinama vetra
Hvata
Čiste letove
Bez odlaska i povratka

Ispod veđa godišnjih doba
Kida
Jedino lišće
Verno granama odsutnim

Uzalud

BELUTAK

Bez glave bez udova
Javlja se
Uzbudljivim damarom slučaja
Miče se
Bestidnim hodom vremena
Sve drži
U svom strasnom
Unutrašnjem zagrljaju

Beo gladak nedužan trup
Smeši se obrvom meseca

.

ALEKSANDAR PETROV: PESNIČKI SVET KORE

Poezija „Kore“ nastala je u vremenskom razdoblju od 1943. do 1951. godine.

Prve pesme iz „Kore“ štampane su 1951. godine.

Zbirka pesama „Kora“ objavljena je 1953. godine.

U zbirci pesama „Kora“ nalaze se četri ciklusa pesama: „Opsednuta vedrina“, „Predeli“, „Spisak“, „Daleko u nama“.

Ciklus pesama „Spisak“ bi se tematski mogao podeliti na četri grupe: prvu obrazuju pesme o domaćim životinjama, drugu pesme o svetu flore, treću pesme o predmetima koje je čovek stvorio, a četvrtu samo jedna pesma o predmetu iz prirode.

Pesma „Patka“ mogla bi se uzeti kao karakteristična pesma ne samo za grupu pesama o domaćim životinjama već i za ceo ciklus pesama.

U pesmi se predstavlja sudbina jednog bića u nepodesnim uslovima života.

Smisao pesme otkriva se već u prvoj strofi: patka „u bokovima svojim nosi nemir voda“ a „gega se prašinom u kojoj se ne smeju ribe“. Zla sudbina patke („trska koja misi i onako će je stići“) proističe iz toga što joj je suđeno da svoj vek provodi u životnom medijumu koji joj ne odgovara i kojem neće nikada moći da se prilagodi.

Sudbina ostalih domaćih životinja takođe je tragična. Konj umesto četiri, što bi bilo prirodno, „bično osam nogu ima“. Sa tih osam nogu on drumom kojem kraja nema mora celu zemlju za sobom da vuče. Magarac se primećuje samo onda kada njače, „inače mu vidiš samo uši na glavi planete a njega nema“. Svinja će se pokajati što se istrgla iz „naručja kaljuge“ tek kad joj „besni nož u grlu“ i „crvena zavesa“ pred očima objasne zašto su je iza „kapije žute“ hranili i tetošili. Kokoška će pred čovekovim rukama („snežnim granama“) i ispod njegovih očiju („gladnih jezera“) uzalud pokušati da „odskoči od svoje krvave glave koja je u noć gnjura“.

Zanimljivo je uočiti različito ponašanje domaćih životinja u tragičnim okolnostima: patka je pomirena sa svojom sudbinom (čovek će je „ionako stići“); konj je pokušao da pregrize „stabljiku kukuruza“, pomoću koje mu se čovek između vilica nastanio, ali mu je od te davnašnje pobune („tada je gubicu raskrvario“) ostala samo „tuga u očima lepim“; magarac samo ponekad iskazuje svoj protest; svinja svoj položaj shvata tek u trenutku smrti; pobuna kokoške je stravična i metafizička, jer počinje već posle smrti.

Ne manje je tragična sudbina i većine članova biljneg sveta. Maslačak raste na opasnoj ivici između donjeg i gornjeg sveta („na donjoj usni nemoći, na kraju sveta“). Zato ga jedne sile („slepa stopala“) sabijaju u „kameni trbuh“, a druge sile („podzemni laktovi“) teraju da raste u visinu. Pored toga, on je i predmet ruganja („dignuta pseća noga ruga mu se prekuvanim pljuskom“). Kesten je zarobljen u čudovišnom svetu grada, kao zatvorenik je uvršten u drvored i prinuđen je da se povinuje tamničarskom životnom redu. Puzavica „najnežnija kći zelenog podzemnog sunca“, primorana je da čami u „beloj bradi zida“. Kaktus živi u prostoru gde i „kiša laže, i nebo noževima ljubi, i vetar lepotom daljina vara“, gde „i vazduh ujeda“. Krompir je sahranjen u pomrčinu.

I pripadnici tog sveta flore imaju različito držanje u svetu-tamnici. Maslačka obrađuje i uteši „beskućni pogled“ šetača. Kesten živi izmišljenim noćnim pustolovinama u slobodi. Puzavica mašta o čarobnoj igri, lepoti i slavi. Kaktus, poučen okrutnom prirodom koja ga je rodila, zatvara se u svoj bodljikavi oklop, odbija svaki dijalog sa svetom u kojem postoji. Krompir, i u uslovima ponoćnog mraka, potvrđuje se kao biće, stvara novi život i poriče realnost sveta koji ga okružuje.

U nemilom svetu poseban je status i posebno držanje mahovine. Ona ne samo da se ne oseća ugroženom već, kao neki grobar, samo čeka trenutak svog potpunog i konačnog trijumfa („da na obudovljeni nameštaj pod sobom pažljivo navuče navlaku žutu“).

Svet predmeta, koje je čovek stvorio, takođe poznaje iskušenja i stradanja neslobode. Stolica, stvorena po meri tuđeg umora, osuđena je da večno stoji na nogama. Životni prostor tanjira je „nad vidikom gladi“ i „pod slepom mrljom sitosti, usred zubate plime i sanjive oseke“. Hartije su žrtve gađenja, koje ih „skuplja, hvata, kida, duž plodnih trotoara, na blagim padinama vetra, ispod veđa godišnjih doba.“

Individualnog stava nisu lišeni ni ovi predmeti. Stolica čezne da potrči ili da zaigra, ili da jednostavno sedne i da se odmori. Tanjir svojim „prezrivim porculanskim zevom“ iskazuje i prezir, i dosadu, i strpljenje u očekivanju smrti („neminovni kovitlac“). Hartije, svojim „čistim letovima bez odlaska i povratka“, pokazuju neku zanesenu i uzaludnu vernost „granama odsutnim“ i nepostojećim.

U ciklusu „Spisak“, ‘Belutak’ nije samo tematski posebna pesma, već je u tom celom biča i oduhotvorenih elemenata zemaljskog sveta belutak svet za sebe i po sebi. Po tome kako se rađa („uzbudljivim damarom slučaja“), po tome kako se „miče“ („bestidnim hodom vremena“), po tome, najzad, što „sve drži u svom strasnom unutrašnjem zagrljaju“, belutak ne samo da nije potčinjen bilo kome već na ceo svet oko sebe ironično gleda sa visine svog zazidanog kosmosa („beo gladak nedužan trup smeši se obrvom meseca“).

Izvor: Vasko Popa, „Kora“, Nolit, Beograd 1969.

Slika: Pablo Pikaso

Vasko Popa: „Tajna pesme“

Pitaju te šta znači tvoja pesma. Zašto ne pitaju drvo jabuke šta znači njen plod – jabuka? Da ume da govori, drvo jabuke bi im, po svoj prilici, odgovorilo: „Zagrizite u jabuku pa ćete videti šta znači!“

Kako da izvučeš značenje iz svoje pesme? Kako da svoju pesmu iscediš, ili da je istucaš ili da je prekuvaš, pa da poslužiš one koji te pitaju sokom pesme ili pesmom u prahu ili pesmom u hranljivim dugmadima?

Ti bi mogao, onako šale radi, da ispevaš pesmu o svojoj pesmi. Jadna bi to pesma bila! To bi bilo isto kao kada bi drvo jabuke od svoga stabla, od granja i lišća sklepalo jednu jabuku. Mnogo bi se time neko okoristio! Ne dokazuje li to da ti, upravo kao i drvo jabuke, nisi pozvan da govoriš o svome voću. Ne dokazuje li to takođe, usput rečeno, da ti uopšte ne ličiš na svoju pesmu. Liče samo tvoje pesme između sebe, liče jedna na drugu, i onda im se kao zajednički imenitelj ili neko porodično ime, nadeva tvoje ime.

Uostalom, šta znači jabuka? Zašto ti niko ne odgovara? Tvoja pesma znači tajnu koja se negde u tebi začela i tamo sazrevala, i kada je sazrela, ti si je u slogovima svoga jezika izgovorio. Da si znao šta znači ta tajna, ne bi se ti toliko trudio pomažući joj da se porodi na suncu, među ljudima i među oblacima. I na drugima je, ne na tebi, da odgovore na pitanje da li se tajna može saznati ili samo doživeti, da li se može osvojiti ili joj se može samo podleći, da li se može otvoriti ili se može samo pristati da se u njoj bude njen zatvorenik?

Gledaš za svojom pesmom koja ti je odletela iz ruke, ćutiš, odmaraš se malo, ili bar misliš da se odmaraš, i puštaš nju, svoju pesmu, da sama odgovara na sva pitanja, puštaš je da sama bude svoj sopstveni odgovor. Ti jedino možeš da govoriš o svojoj pesmi kao čitalac, jer si ti prvi čitalac svoje pesme. Ali to nikako ne znači da si ti i najmerodavniji i najbolji čitalac. Među onima koji te pitaju šta znači tvoja pesma, ima svakako mnogo umnijih, iskusnijih i nepristrasnijih čitalaca nego što si ti.

Izvor: Vasko Popa, „Kora“, Nolit, Beograd 1969.
Crtež: Pablo Pikaso

Miloš Crnjanski: „Stražilovo“

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu Fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

I, tako, već slutim
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
I, tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grožđe, noć, i terevenku,
i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
što mi ostadoše u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom i ledom, smešeći se, mirnim
sve što se zbiva.

I, tako, bez veza,
steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola,
vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i jaka.

Lutam, još vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlost,
što se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog života, davno živim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa grobom Branka,
na moj život pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje
dajem.
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, još vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem i ja, da duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moja, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto moje sudbe, sa užasom novim,
susrećem davni život, bolan i prozračan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu
čim, uplašeno, spustim devojačko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lišće svelo
i zavičaj oblačan.

I, tako, bez kretnje,
tuđinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevučem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.

I, tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom žaloscu milujem brda neviđena.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

Lutam, još,vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tišina ce stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
ni jedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
prelicu život naš, zorama Fruških gora,
I, tako, bez pića,
igracu, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strašnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

AUDIO ZAPIS PESME 

Slika: Pablo Pikaso, Acrobate et jeune Arlequin, 1905.

Preporuka: Art Nit (o poemi) | Art Nit (o piscu)

Razgovor sa Brankom Miljkovićem

Pablo Picasso Woman in Profile 1952

Razgovor sa pesnikom Brankom Miljkovićem povodom njegove dve najnovije knjige pesama: Poreklo nade i Vatra i ništa. NIN, septembar 1960.

Ko je naš najveći savremeni pesnik?

Nesumnjivo Vasko Popa.

Postoji li za vas poetska formula sveta? Ako postoji, recite je.

Sve istinske formule sveta su poetske. Često buljim u Ajnštajnove formule i verujem da se i one mogu prepevati. Savremena fizika bi mogla da uzme za epigraf Bodlerov stih: „Čovekov put vodi kroz šumu simbola.“ Moja formula: „Reči su moćni okvir sveta. Sve što se dešava, dešava se na području jezika i simbola, bilo da se radi o atomima ili o zvezdama.“

Ima li pesnika koji piše onako kako biste vi želeli da pišete?

Ne. Treba sve drukčije i ponovo reći. Poeziju treba pročistiti. Nema pesnika koga ne bih ispravio. Ono što mi kod najvećeg broja pesnika smeta jeste nedovoljna sažetost. Vaska Popu, pored ostalog, cenim upravo zbog te sažetosti. Samo ono što je sažeto, ne može se nanovo opevati.

Da li je poezija „neprekidna svežina sveta“?

Usvajam valerijevsku definiciju: „Poezija je patetika uma.“

Filozofija delegirana u poeziju, je li nužna, funkcionalna?

Savremena refleksivna poezija pretpostavlja misao oslobođenu racionalističkih eksplikacija, misao u odsustvu razuma, čistu i slobodnu misao. Posle nadrealista, misao je istinski zapevala.

Kakve su vaše veze sa nadrealizmom?

Rodbinske. Sebe smatram unukom nadrealista. Pokušavam da u svom pesničkom postupku izmirim simbolističku i nadrealističku poetiku.

Da li po vašem mišljenju literatura ide ispred kulture?

S obzirom da smo, ranije kao i danas, imali literarnih ostvarenja čiju potpunu važnost ne shvatamo, kojima nismo dorasli, ja bih rekao da je kod nas literatura još uvek iznad opšteg kulturnog nivoa. Međutim, po pravilu, kultura bi trebalo da prethodi literaturi, kao viši oblik njene materijalne baze.

Vi u svojoj prvoj knjizi („Uzalud je budim“, 1957) imate stih koji, ako se tačno sećam, glasi: „Sve što imamo to su naše reči.“ Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?

Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.

Koja je to reč?

Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo. Itd.

Znači „Tako reči jedna drugu izmišljaju“, kako to vi kažete u pesmi „Kritika metafora“ (zbirka „Poreklo nade“).

Da, upravo tako.

Može li se na našem jeziku ispevati velika poezija?

Na svakom se jeziku može pisati velika poezija. Ne postoje veliki i mali narodi, ne postoje veliki i mali jezici. Postoje veliki i mali pesnici.

Koje dve pesme u našoj ranijoj poeziji smatrate najlepšim?

Santa Maria della Salute Laze Kostića i Možda spava Vladislava Petkovića Disa.

Može li poezija pomoći…?

Poezija ne pomaže, poezija miri.

Šta vas je, koji momenat iz života okrenuo ka poeziji?

Rano osećanje nemoći pred svetom nagnalo me je u poeziju. Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: ili da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha.

Šta vas je navelo da knjizi date naslov „Vatra i ništa“?

Mudra uspomena na mračnog pesnika iz Efesa. Zasnivajući poeziju na heraklitovski shvaćenom ontosu, pokušao sam da izbegnem eleaćanski apsurdnu zamrznutost koja se, recimo, javlja u mojim „Tragičnim sonetima“.

U kom okviru ste pokušali da otelotvorite heraklitovsko shvatanje pevanja i mišljenja?

U okviru klasičnog mita o vatri i ptici: Žar-ptici.

Koji ciklus iz svoje poslednje knjige „Vatra i ništa“ smatrate najboljim?

Ne samo ja, već i drugi drže da je najuspeliji „Utva zlatokrila“. U tom ciklusu su očigledna moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima.

U čemu je bila snaga tih simbola?

Njihova snaga bila bi u tome da odraze jedno pročišćeno narodno iskustvo i da svojom sugestivnošću sudbinski preurede narodnu uobrazilju. Vlastiti sistem simbola može se izgraditi samo na vlastitoj nacionalnoj mašti. Ukoliko se to ne uradi, nikada se nećemo moći osloboditi tutorstva helensko-rimske, romanske simbolike koja ne odgovara dublje paganskoj osnovi našeg senzibiliteta.

U knjizi „Poreklo nade“ imate ciklus pesama koji se zove „Kritika poezije“. Neuobičajeno, zar ne?

U tom ciklusu pokušao sam da pravim poeziju od njenih nedostataka.

Šta spremate u ovom trenutku?

Sa Milicom Nikolić prevodim stihove Mandeljštama i Hlebnjikova. Pored toga, pripremam bibliofilsko izdanje svojih stihova s ilustracijama R. Stevića Rasa.

Mislite li da će čovekov prodor u kosmos naći odjeka u poeziji? I zašto ga već nije našao?

Verovatno. Samo, pesnici su još uvek pod utiskom tragičnog Ikarovog leta.

Kakvo ste detinjstvo imali?

Tužno, ratno…

Kada ste se najviše uplašili?

Samo jednom, kad mi se učinilo da više neću napisati ni jednu pesmu.

Sad jedno savremeno pitanje, ali izvan umetnosti: idete li na fudbalske utakmice?

Ne.

Da li ste nešto zaboravili u životu?

Zaboravio sam mnogo toga. Pišem pesme da bih se setio šta sam sve to imao.

Da li biste voleli da ponovo učite da hodate i govorite?

Uvek se nanovo učim uspravnom hodu i govoru?

Šta vas nervira u životu?

Sporost.

Kad bi na vama izvršili takozvano biološko smrzavanje i probudili vas kroz dvadeset godina, šta biste učinili u tom trenutku?

Tražio bih da me ponovo zamrznu!

Vaša omiljena poslovica?

„Praznu glavu vetar nosi.“

Šta mislite o vremenu-sudiji?

Vreme je lažno, ali sud njegov je istinit.

Da li biste hteli da nam još nešto kažete o svojoj poeziji?

Mogao bih da kažem još mnogo štošta, ali mislim da to nije potrebno. Svako objašnjenje je uslovno i nije jedino. Ono što je pesnik želeo reći u pesmi, ni približno ne iscrpljuje njen smisao. Svaki bi pesnik mogao da kaže za sebe: Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji.

Zašto ste svoju knjigu „Vatra i ništa“ posvetili kritičaru Petru Džadžiću?

Za svaki slučaj…

Kažite jedan svoj stih…

„Hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj.“

Koja je umetnost, za vas, najveća?

Igra na trapezu.

Šta mislite o budućnosti poezije?

Sve što je ljudsko ima svoju budućnost. Budućnost poezije je budućnost čoveka. O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa.

.

Izvor: Branko Miljković, „Pesme“, Prosveta, Beograd 1965.
Crtež: Pablo Pikaso, 1952.

Margerit Jursenar o smislu putovanja

Za Jursenar

Odlomak iz intervjua koji je Margerit Jursenar dala Matjeu Galeju, a koji je objavljen u knjizi „Širom otvorenih očiju“.

Vi ste po temperamentu dosta avanturističkog duha?

Idem napred, to je sve. Međutim, svako putovanje, svaka avantura (u pravom smislu te reči „ono što dolazi“) udvostručuje se unutrašnjim istraživanjem. Ono što radimo i što mislimo, to je kao unutrašnja i spoljašnja linija jedne vaze: jedna drugu oblikuju.

Da li biste prebacili Vašim savremenicima da previše sede kod kuće?

Jure putevima ali šta vide duž tih puteva? U svakom slučaju klonim se Francuza koji kažu da im je Francuska dovoljna, i Amerikanaca koji kažu da se jedino kod kuće dobro osećaju. Srećom, ta vrsta odumire, a zamenjuje je druga koja loše i na brzinu proputuje dalekim zemljama. Na putovanju, kao i u svemu, potrebne su protivrečne sposobnosti: zanos, stalna pažnja, izvesna lakoća,

„Jer pravi putnici su samo oni koji odlaze
Da bi otišli, laki kao baloni..“ (Bodler)

želja da se uživa u spoljnjem prizoru stvari, ali i odlučna namera da se ide i s onu stranu tog prizora, da bismo videli stvarnost koja je često skrivena. Svaki putnik je Odisej; dužan je da bude i Protej.

Pojedini veliki umovi nisu uopšte napuštali svoju sobu. Dekartov topli kutak, Montenjeva radna soba..

Oba čoveka koja pominjete dosta su putovala. Dekart je 1618. ratovao u Holandiji, a 1619. posetio je Dansku i Nemačku, a tokom sledeće dve godine ponovio je otprilike isto veliko putovanje po Centralnoj Evropi, zatim boravio skoro dve godine u Italiji, pre nego što se nastanio u Holandiji narednih dvadeset godina, i na kraju je umro u Stokholmu. Da je živeo i razmišljao „u toplom kutku“, kao što kaže legenda koja sve pojednostavljuje, u takvom kutku se (odnosno u sobi u kojoj se nalazila peć) grejao u mnogim mestima severne Evrope. Što se tiče Montenja, povod njegovog sedamnaestomesečnog putovanja po Švajcarskoj, Tirolu i Italiji bili su zdravstveni razlozi, ali je on toliko pohvalno govorio o putovanju, da se morala osetiti njegova radost što se popeo u sedlo.

Putovanje je iskustvo, kao što je iskustvo ostajanje u nekom kutku zemlje, kao što je to i prijateljstvo, posmatranje, ljubav, rad, bolest, pa i baštovanstvo i kuvanje. Zašto praviti diskriminaciju među njima?

Izvor: Margaret Jursenar, „Širom otvorenih očiju“ (razgovori sa Matjeom Galejem), prevod: Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.

Seksualne persone: Henri Miler i Brenda Venus

Brenda, srce moje!

Mrtav sam umoran. Najradije bih se vratio u krevet i nastavio sanjati što sam noćas sanjao – jedan od najživljih i najuzbudljivijih snova u mom dugom životu.

Sanjao sam nas. Bili smo u nečijoj kući i ležali na širokom kauču, obučeni. Na dva-tri koraka od nas bilo je pet-šest ljudi koji su se veselili, ali kao da nas nisu primjećivali, ili nas barem nisu uznemirivali.

Spavali smo, ili drijemali, ili se pravili da spavamo – teško je reći što je bilo posrijedi. Sjećam se da sam ovda-onda otvarao oči da te pogledam, i svaki put mi se činilo da spavaš snom pravednika, ali sam instinktivno znao da ne spavaš. Pravila si se da spavaš kako bih te mogao i dalje potkradati. Imala si na sebi crnu, vrlo tanku haljinu, a ispod nje ama baš ništa. Bila si isto onako lijepa i čedna kao na onim prvim slikama koje si mi bila poslala – samo snimkama glave. Jednu sam ruku bio proturio ispod tebe, a kako ti se haljina bila zadigla, ruka mi je ostala prignječena ispod tvog golog dupeta. Nisi se uopće htjela maknuti da mi je oslobodiš.

Beskrajno dugo čini mi se da sam manevrisao drugom rukom, vrlo polagano, vrlo nježno, vrlo diskretno, ne bih li ti došao do pičke. Ruka jedva da mi se pomicala, naprosto je miljela dok nije došla do guštika od dlaka, nalik na krznenu kesu na škotskim suknjicama. Usred te džungle bila je, naravno, tvoja pička s kojom sam nastojao uspostaviti kontakt.

Zadržavam se ovoliko na toj sporosti i manevriranju upravo zato što se u tome krio glavni čar. Na mahove mi se činilo da se budim i govorim sam sebi: „Ovo je nešto nevjerojatno, bit će da sanjam“, a onda bih još dublje zaronio u san i još se više približio onoj pukotini koju sam tražio prstom. Sad sam morao više nego ikad biti oprezan i pažljiv da se ne bi iznenada probudila i uzviknula: „Kog vraga to radiš?“ (kao što ponekad, kad se vratimo iz restorana, odjuriš brže-bolje od mene govoreći: „Moram kući“, kao da si ostala duže nego što si smjela i kao da te netko – ljubavnik? – čeka da se vratiš.)

Dotle, dok sam tako prtljao, smionost što s tobom postupam na taj način pojačala mi je čuvstva i želju da te uzmem – u tom stanju nalik na san.

Nastupio je odsudan trenutak u kojem sam ti razmaknuo usmine. Sad sam već bio potpuno izvan sebe. Ti se nisi bila ni za milimetar pomaknula, oči su ti bile još sklopljene, izraz na licu blažen  ili anđeoski, a kakva mi je samo pička bila pod rukom – najposlije sam je držao sa dva ili tri prsta. Bila je neobično vlažna, meka kao baršun, a premda ti je tijelo i dalje bilo nepomično, pička ti je bila vrlo živahna, vrlo aktivna, vrlo vrlo primamljiva. Sjećam se da sam se stvarno probudio, ali sam onda navlaš ponovo utonuo u san govoreći sam sebi: „Iskoristi priliku do maksimuma!“

Iznenada mi se kurac, koji je za sve to vrijeme valjda drijemao kao puž, ukrutio i u isti mah me zabolio, zato što je erekcija tako naglo nastupila. I sad dolazi najškakljiviji trenutak. Hoću li se usuditi da ti ga turnem ili ćeš se ti definitivno prenuti iz sna? U prvi mah dopustio sam sebi da uđem samo u predvorje. Zatim, budući da se nisi ni mrdnula, odlučio sam da ga gurnem – i gurnuo sam ga. Sad ti je tijelo reagiralo. Leđa su ti se savila u luk da bih mogao do kraja ući, i gotovo si se neprimjetno počela njihati amo-tamo, u pravom ritmu snošaja.

Tek što nisam svršio kad su nas probudili prijatelji koji su nas bili netom otkrili, i rekli nam da je kasno i da se svi razilaze kućama.

Sjećam se kako si se otkvačila od mene uzdišući i kako si me slatko poljubila mokrim ustima govoreći nekako upol glasa: „Šteta, šteta. Baš kad je tako dobro krenulo“. Tvoje su me riječi zaprepastile. Što! Da moja Brenda tako govori? Onda znači da se voli tucati! Eto, draga moja Brenda, to ti je uglavnom sve. Nadam se da si uživala čitajući ovo, kao što sam ja uživao dok sam sanjao. Sad se vraćam u krevet nadajući se da ću prizvati to raspoloženje, taj prizor, te okolnosti. Nastojat ću sanjati Semiramidu, kraljicu koja je osvojila cijelu Evropu i dijelove Azije. Naposlijetku su je porazili Indijci, inače bi osvojila cijeli tada poznati svijet!!! A ja znam da ti u potaji to isto želiš učiniti, ali ne pičkom nego talentom. Ipak se ono prvo ne smije potcjenjivati niti prezirati, s obzirom na to koliko nam nevjerojatne i bezazlene radosti pruža. Šta velite na to, o kraljice moja?

Još jednom i zanavjek šaljem ti svu svoju ljubav, štovanje i odanost.

Henry.

Izvor: Henry Miller, „Predraga moja Brenda. Lljubavna pisma Henryja Millera Brendi Venus“, preveo Zlatko Crnković, Augus Cesarec, Zagreb, 1987.

Slika: Simon Berard

Artur Rembo: „Pijani brod“

Dok nedavno silazih niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.

Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred vala
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!

Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.

I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđa obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!

Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golublji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.

Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!

Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosfora.

Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marija savladati mogu!

O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudokožih pantera se jave
U cveću; i o duge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!

I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima Levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!

Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!

O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od sveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.

Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koju ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči…

Skoro otok, njišući bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!

I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;

Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k’o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;

Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;

Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!

Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
– Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Ptica zlatnih bezbroju, Snago novog veka?

No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!

Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad suton sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.

Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malaksalost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađa-robijašnica strahovite oči.

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Crtež: Pablo Pikaso, Portret Artura Remboa, 1960.

Ženski portreti Pabla Pikasa

Image result for picasso, my grandfather [book]

Ženski portreti Pabla Pikasa odličan su pokazatelj promena i razvoja (koji je sa promenama podrazumevan) u opusu španskog slikara. Na priloženoj fotografiji vidimo prvu suprugu Pabla Pikasa u umetnikovom ateljeu, okruženu svojim portretima. Pikaso je tokom svog rada za modele uglavnom – mada, ima i izuzetaka – uzimao žene sa kojima je imao afere, veze i, kasnije, brakove. Među njegove modele izdvajaju se Fernanda Olivier, Eva Guel, Gaby Lespinasse, Olga Khokhlova (prva Pikasova žena), Marie-Therese Walter, Dora Maar, Lee Miller, Nusch Éluard, Francoise Gilot, Genevieve Laporte, Sylvette David, Jacqueline Roque (druga Pikasova žena).

Sve one inspirisale su na različite načine eksperimentisanje i pomeranje granica u domenu žanra portreta. Ne samo što je isti izgubio mnoga, tradicijom već definisana figurativna obeležja, već je istom, od strane slikara, prošireno područje po kojem bi se kretale, stapale i međusobno definisale boje. Ako mene pitate, nije intezitet – podjednako stvaralački i seksualni – presudan kada se posmatraju ovi portreti koliko su boje, njihov intezitet i međusobni uticaj.

Najzad, forme koje se menjaju lako i vraćaju ciklično, forme koje su čas apstraktne, čas kubističke, čas impresionističke a čas realistički figurativne odaju utisak kao da je u pitanju umetnik bez plana. Ali taj isti umetnik je jednom prilikom izjavio: „Ako tačno znate šta ćete da radite, zašto onda to radite? Pošto znate, taj posao je besmislen. Bolje radite nešto drugo.“. Shodno tome, Pikaso je, očigledno, voleo da počinje da radi ne znajući šta tačno želi da postigne. Ili je i to samo još jedna od mnogih manipulativnih odlika savršenog retora i Volšebnika umetnosti slikarstva 20. veka?