Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall operaImage result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt posetioca.

Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu, Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.

Već sam pisala o vizuelnim asocijacijama i likovnom toku unutar našeg uma kada slušamo određenu vrstu muzike, naročito podvlačeći razliku između klasične i džez muzike. Klasična muzika za mene je odnos svetlosti i senke, tonovi su prozračni ili u senci, ali je sa džez muzikom drugačije, tu je prisutna eksplozija boja.

Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:

PLAVA: Musorgski „Boris Godunov“, Mocart „Čarobna frula“

ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“

BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“

CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“

ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“

Unutar kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora: Bize „Karmen“ (dominantna boja je crvena), Verdi „Travijata“ (dominantna boja je žuta), Betoven „Fidelio“ (plava i zelena), Glik „Orfej i Euridika“ (zelena).

U nastavku slede arhitektonski crteži zdanja Opere koja je uradila Celine Kim. Zatim, priložila sam i fotografije koje svedoče o maketi zdanja, kao i fazama izgradnje. Tu su i orginalni crteži koji predstavljaju Garnijeovu zamisao kako bi unutrašnjost zdanja trebala da izgleda. Na dva sajta koja preporučujem možete detaljnije čitati o Šagalovom delu, kao i videti dodatne crteže fasade, skulptura i enterijera. Za dodatne objave o kompozitorima, koje sam više puta pominjala na ovom mestu, pogledajte na kraju objave prostor sa oznakama.

Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer ona nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na takav žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodi Marija Kalas.

Ja obožavam operu! Omiljena mi je Didona i Eneja Henrija Persela. Prva kojoj sam prisustvovala jeste Hofmanove priče Žaka Ofenbaha koja se izvodila u Madlenijanumu. Scenografija je naročito bila bajkovita, sećam se da su učesnici na sceni, plivajući u vodi potopljene Venecije, bili na skejtovima, u ležećem položaju, a „klizili su“ odnosno „ronili“ uspešno tako što bi se rukama odgurnuli o tlo. Gledala sam i izvođenje Verdijevog Otela, ali i dalje u našoj zemlji ne postoji pravi izlazak u Operu. Duga svečana haljina, vredna ogrlica, crveni karmin.. Gledali ste film Talentovani gospodin Ripli ili poslednji deo filma Kum ili Vudi Alenov Match Point ili Mariju Antoanetu Sofije Kopole? To se zove izlazak u Operu. Naravno, izlazite na sopstvenu odgovornost.

Preporuke: Google Arts and Culture | Paris Opera Story

Advertisements

Karmen

Karmen, jedan od omiljenih romana Fridriha Ničea, napisao je francuski pisac Prosper Merime 1845. godine. Merime je, što je malo poznato, jedan od prvih prevodilaca ruskih pisaca na francuski jezik, među kojima se izdvajaju prevodi Puškina, Gogolja i Turgenjeva. U toj činjenici možemo prepoznati izvesnu sklonost ka melodrami koja je prisutna u delu koje ovoga puta predstavljam posredstvom ilustracija i muzike.

Jedan drugi francuski umetnik učinio je ovaj roman osnovom za svoju najpoznatiju operu koja je izvedena u Parizu 3. marta 1875. godine. Žorž Bize komponovao je jedno od najpoznatijih dela klasične muzike koje se i danas izvodi i jedan je od izazova za operske pevačice, među kojima se naročito isticala Marija Kalas. Na narednim snimcima grčka operska diva izvodi najpoznatiju ariju opere, Habaneru.

.

.

Ilustracije: Alastair, 1920. Archive.org

Prustova opera na dnu mora

U ostalim ložama, morskim pećinama, bela božanstva koja su se nastanila u ova mračna obitavališta behu se povukla uz tamne zidove i ostajala nevidljiva. Međutim, ukoliko je pretstava odmicala, njihovi oblici, nejasno ljudski, meko su se odvajali, jedan za drugim, od mračnih dubina koje su oblagali i, dižući se ka svetlosti, prepuštali da im polunaga tela izrone, prilazili vertikalnoj granici i tu se zaustavljali na svetlo-mračnom površju gde su im se blistava lica pojavljivala iza nasmejanog, penušavog i lakog žala njihovih lepeza od perja, ispod purpurnih gustih kosa isprepletenih biserom, preko kojih kao da su prešli talasi plime pa ih povili; a zatim su nastajale fotelje partera, boravište smrtnih zauvek odvojenih od mračnog i prozračnog carstva kome su ovde-onde služile kao granica, u svojoj tečnoj i punoj površini, bistre i kao ogledalo pune odraza oči boginja voda. Zato su se pomoćna sedišta sa obale, oblici čudovišta iz partera ogledali u tim očima, već prema samim zakonima optike i svom upadnom uglu. Naprotiv, s one strane granice njihovog područja, blistave kćeri mora, osmehujući se, svaki čas su se okretale prema bradatim tritonima, načičkanim na ivici ponora ili prema nekom vodenom polubogu, čija je lobanja uglačan oblutak preko koga je talas prebacio glatku algu, a pogled mu disk od gorskog kristala … Ponekad val se rastvori pred nekom novom nerejidom koja je, zakasnela, nasmejana i zbunjena, tek procvetala iz senovitih dubina; a onda, po završenom činu, ne očekujući više da će čuti melodične zemaljske glasove koji su ih domamili na površinu, zaronivši sve u isti mah , raznolike sestre iščezavale su u noć. Ali od svih ovih skrovišta na čiji je prag laka želja da sagledaju ljudska dela dovela radoznale boginje, koje nisu dozvoljavale da im se priđe, najčuvenija je bila polumračna uvala poznata pod imenom loža princeze de Germant…

Citirano prema: Andre Moroa, U traganju za Marselom Prustom, prevela Milica Carcaračević, Matica Srpska, Novi Sad, 1957.

Slika: Georges Jules Victor Clairin, Veče u operi, 1900.

Barok nedeljom: Henri Persel

 

Opera Didona i Eneja engleskog kompozitora Henrija Persela prvi put je izvedena 1688. godine u Londonu. Persel je rođen 1659. godine u Engleskoj, gde se formirao kao umetnik, uglavnom crpeći italijanski i francuski uticaj.

Persel je komponovao ovu operu inspirisan četvrtim poglavljem Vergilijevog epa „Eneida“, ljubavnom pričom Eneje, budućeg osnivača Rima, i Didone, kraljice Kartagine. Libreto za operu napisao je Nahum Tate.

U pitanju je moja omiljena barokna opera, a uz Verdijevog „Otela“, Bizeovu „Karmen“ i Mocartovog „Don Žuana“ jedna od najdražih opera uopšte. Evo šta o prvoj engleskoj operi piše Lučano Alberti u svojoj knjizi Muzika kroz vekove:

Engleska XVII veka, u kojoj se pozorišta ponovo otvaraju po završetku stroge puritanske ere koja ih je zabranjivala, ubira plodove italijanskih uticaja, primljenih gotovo ilegalno, posredstvom otmenih privatnih predstava u aristokratskim domovima. Novosti koje oni donose su vizuelne (naslikani dekor zauvek će istisnuti staru i slavnu elizabetansku koncepciju pozornice) ali i muzičke: takozvane „maskarade“ (masks), dvorske priredbe s muzikom, glumom i baletom, prihvataju firentinski pronalazak „pevanog pozorja“, prihvataju monodiju. Ali već „Venera i Adonis“ od Džona Bloua, mada nazvana „mask“, u stvari je minijaturna opera.

Ipak, kad se pojavi prava opera, biće to u jednom ženskom koledžu, na pozornici smanjenih dimenzija, s gudačkim kvartetom kao jedinom pratnjom. Tu iz mnogobrojnih zametaka, nadovezujući se na muzičku tradiciju elizabetanske Englenske, niče ono jedinstveno delo koje će istorija proglasiti za prvu englesku operu: „Didona i Eneja“ Henrija Persla (1659-1695).

Klasična Vergilijeva tema ovde je oslobođena venecijanskih preuveličavanja koja joj je dodao Kavali i vraćena svojoj ljudskoj jednostavnosti. Uz to ona dobija i engleske boje: među ličnostima se pojavljuju veštice i mornari, a bolna pesma napuštene kraljice, rešene da se ubije, u svojoj dubokoj i burnoj tragici uzdiže se do šekspirovskih visina.

Za samog Šekspira – za njegov „San letnje noći“ i „Buru“ – kao i za druge engleske dramske pisce, Persl se vezuje svojom izvanrednom scenskom muzikom, u većini slučajeva toliko obimnom da se može govoriti o „operi s dijalozima“.

I pored ovog plodnog i raznovrsnog stvaralaštva (i u oblasti crkvene muzike) čije se vrednosti danas vredno otkrivaju, Persl ostaje, pre svega, autor „Didone i Eneje“ Od 1689. godine kad je to delo ugledalo svet, proći će vekovi pre no što se pojavi još jedna prava engleska opera.

Izvor: Lučano Alberti, Muzika kroz vekove, preveo dr Ivan Klajn, Vuk Karadžić, Beograd, 1974.

Žan-Filip Ramo: „Galantna Indija“

Jacques André Joseph Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Jacques André Joseph Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Francuski kompozitor Žan-Filip Ramo komponovao je balet-operu Les Indes galantes 1735. godine pošto su prvi francuski doseljenici i njihovi zvaničnici poslali predstavnike indijanskog plemena Čikago (današnja država Ilinois po kome je najveći grad u njoj i dobio ime) kralju Luju XV pred kojim su pripadnici plemena odigrali tri plesa.

Celokupna ceremonija inspirisala je Ramoa koji je nekoliko godina kasnije komponovao delo koje se sastoji od prologa i četri scene. Barokna raskoš muzike i kostima, plesa i glasova morala je biti dostojna francuskih kraljeva i dodatno je inspiraisala francuske umetnike (Didroa da napiše delo Ramoov sinovac), kao i sve kasnije dirigente, koreografe i scenografe.