„Немогуће дериште“ 18. века: Волфганг Амадеус Моцарт

Хелен Мартен, „Геолошке количине трезног времена (Моцарт алкохоличар)“, 2012.

Још једна икона 18. века било је „enfant terrible“ – Волфганг Амадеус Моцарт.

Овде га видимо на слици односно инсталацији савремене енглеске уметнице Хелен Мартен. Његов портрет повезан је са флашама алкохола које сугеришу Моцартову склоност ка боемском животу (ко се још усуђује да оспорава биографски приступ?).

Флаше могу бити визуелна референца и на филм Милоша Формана у коме је Моцарт приказан као панк дериште (сетимо се розе перике и чувеног кикота) које је неким случајем генијално и трагично.

Уметница користи пастелне боје, исте оне које је користила и Софија Копола у филму о Марији Антоанети (где се Моцарт, такође, помиње, и где је Марија, исто тако, приказана као инфантилна особа и неснађено дете у неопанк фази које никако да прихвати свет одраслих).

Питамо се шта је то што толико повезује последњу дворску уметност – рококо – са панком (у накнадној интерпретацији) односно панкерским (читај: бунтовним) понашањем аристократије времена пред револуцију из 1789? Чак је и Вивијен Вествуд покушала да нам на та питања одговори. Наставите са читањем

О Štrausovoj operi „Saloma“

Gustav Klimt, „Judita“, 1901.

Rihard Štraus komponuje operu Saloma 1905. godine. Opera se sastoji iz jednog čina i inspiraciju za nju kompozitor je pronašao u delu Oskara Vajlda, njegovoj drami Saloma o kojoj je pisao i italijanski kritičar i istoričar književnosti, Mario Prac. Ti Pracovi redovi mogu poslužiti kao uvod u temu koja je bila prisutna u umetnosti s kraja veka (fin de siècle). Umetnost dekadencije inspirisala se fatalnim ženama koje od grčkog mita i biblijskih junakinja, do romantizma, prerafaelitskog slikarstva i Bodlera uviđamo kroz istoriju umetnosti kao značajnu temu.

U Bibliji se nigde ne pominje ples sa sedam velova. Najpoznatijoj kompoziciji u okviru svoje opere, „Ples sa sedam velova“, Štraus daje ime prema Vajldovom opisu. Opera je imala premijeru u Drezdenu, 9. decembra 1905. U naredne dve godine izvedena je u pedeset operskih kuća. Austirjska premijera ovog dela dogodila se 1906. godine u Gracu kojom je dirigovao sam Štraus, a u publici su bili Pučini, Berg, Maler i Šenberg. U Beču je ova opera bila zabranjena sve do 1918. godine.

Nastavite sa čitanjem

Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture. Dragulj, ali anahron.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika i izvođača. Nastavite sa čitanjem

Ilustracije Rafala Olbinskog

Ilustracija Rafala Olbinskog povodom izvođenja Rosinijeve opere „Seviljski berberin“

Savremeni poljski umetnik Rafal Olbinski najpoznatiji je po svojim duhovitim, zagonetnim i sanjalačkim radovima koji su kao ilustracije korišćeni za najave operskih predstava, dela klasične muzike koja su izvođena u muzičkim kućama širom sveta.

Olbinski koristi motive koji asociraju na nadrealističke prikaze, ali nikada nije zauman, nejasan, neprijatan, apsurdan. Prikazano je uvek u direktnoj vezi sa samom radnjom muzičkog dela ili njegovim implikacijama na društvene, lične ili intelektualne događaje epohe u kojoj je nastalo ili na koju se sadržajem odnosi.

Figuracija je dominantna na ilustracijama Olbinskog. Ipak, sve konkretno i čulno, jasno načinom prikaza i međusobnog kombinovanja motiva, upotrebom boje, samim stilom crtanja, izraz je bajkovite fantazije umetnika. Ove ilustracije podsticaj su za sanjarenje, kao uz bajke, ali i preslušavanje dela na koja se odnose. Nastavite sa čitanjem

Жан-Филип Рамо: „Галантна Индија“

Jacques André Joseph Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Жак Авед, „Портрер Филипа Рамоа“, 1728.

Француски композитор Жан-Филип Рамо компоновао је балет-оперу Лес Индес галантес 1735. године пошто су први француски досељеници и њихови званичници послали представнике индијанског племена Чикаго (данашња држава Илиноис по коме је највећи град у њој и добио име) краљу Лују XВ пред којим су припадници племена одиграли три плеса.

Целокупна церемонија инспирисала је Рамоа који је неколико година касније компоновао дело које се састоји од пролога и четри сцене. Барокна раскош музике и костима, плеса и гласова морала је бити достојна француских краљева и додатно је инспираисала француске уметнике (Дидроа да напише дело Рамоов синовац), као и све касније диригенте, кореографе и сценографе. Наставите са читањем