„Немогуће дериште“ 18. века: Волфганг Амадеус Моцарт

Хелен Мартен, „Геолошке количине трезног времена (Моцарт алкохоличар)“, 2012.

Још једна икона 18. века било је „enfant terrible“ – Волфганг Амадеус Моцарт.

Овде га видимо на слици односно инсталацији савремене енглеске уметнице Хелен Мартен. Његов портрет повезан је са флашама алкохола које сугеришу Моцартову склоност ка боемском животу (ко се још усуђује да оспорава биографски приступ?).

Флаше могу бити визуелна референца и на филм Милоша Формана у коме је Моцарт приказан као панк дериште (сетимо се розе перике и чувеног кикота) које је неким случајем генијално и трагично.

Уметница користи пастелне боје, исте оне које је користила и Софија Копола у филму о Марији Антоанети (где се Моцарт, такође, помиње, и где је Марија, исто тако, приказана као инфантилна особа и неснађено дете у неопанк фази које никако да прихвати свет одраслих).

Питамо се шта је то што толико повезује последњу дворску уметност – рококо – са панком (у накнадној интерпретацији) односно панкерским (читај: бунтовним) понашањем аристократије времена пред револуцију из 1789? Чак је и Вивијен Вествуд покушала да нам на та питања одговори. Наставите са читањем

О Štrausovoj operi „Saloma“

Gustav Klimt, „Judita“, 1901.

Rihard Štraus komponuje operu Saloma 1905. godine. Opera se sastoji iz jednog čina i inspiraciju za nju kompozitor je pronašao u delu Oskara Vajlda, njegovoj drami Saloma o kojoj je pisao i italijanski kritičar i istoričar književnosti, Mario Prac. Ti Pracovi redovi mogu poslužiti kao uvod u temu koja je bila prisutna u umetnosti s kraja veka (fin de siècle). Umetnost dekadencije inspirisala se fatalnim ženama koje od grčkog mita i biblijskih junakinja, do romantizma, prerafaelitskog slikarstva i Bodlera uviđamo kroz istoriju umetnosti kao značajnu temu.

U Bibliji se nigde ne pominje ples sa sedam velova. Najpoznatijoj kompoziciji u okviru svoje opere, „Ples sa sedam velova“, Štraus daje ime prema Vajldovom opisu. Opera je imala premijeru u Drezdenu, 9. decembra 1905. U naredne dve godine izvedena je u pedeset operskih kuća. Austirjska premijera ovog dela dogodila se 1906. godine u Gracu kojom je dirigovao sam Štraus, a u publici su bili Pučini, Berg, Maler i Šenberg. U Beču je ova opera bila zabranjena sve do 1918. godine.

Nastavite sa čitanjem

Značenje boja na tavanici pariske opere „Garnije“

Pariska Opera koju je projektovao Šarl Garnije (1861-1875)

Mark Šagal je na poziv ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje i dragulj arhitekture. Dragulj, ali anahron.

Napoleon III je značajan po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična raspoloženja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženom izgledu opere, deluje razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset i devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je Francuska država finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena na kojoj su izvođači je najveća te vrste na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset ljudi.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. godine je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt nekoliko posetilaca. Nastavite sa čitanjem

Жан-Филип Рамо: „Галантна Индија“

Jacques André Joseph Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Жак Авед, „Портрер Филипа Рамоа“, 1728.

Француски композитор Жан-Филип Рамо компоновао је балет-оперу Лес Индес галантес 1735. године пошто су први француски досељеници и њихови званичници послали представнике индијанског племена Чикаго (данашња држава Илиноис по коме је највећи град у њој и добио име) краљу Лују XВ пред којим су припадници племена одиграли три плеса.

Целокупна церемонија инспирисала је Рамоа који је неколико година касније компоновао дело које се састоји од пролога и четри сцене. Барокна раскош музике и костима, плеса и гласова морала је бити достојна француских краљева и додатно је инспираисала француске уметнике (Дидроа да напише дело Рамоов синовац), као и све касније диригенте, кореографе и сценографе. Наставите са читањем