Šekspirov sonet o ogledalu

Ogledalo će tebi pokazati –
Prolaznost lepote, a tvog sata šum –
Kako se tvoje drago vreme krati,
Tvoj dnevnik – otisak što ostavlja um.
Brazde što vidiš u svom ogledalu
Podsetiće tebe na otvoren grob,
I znaćeš po svom satu nesustalu
Da vreme u večnost nosi svoju kob.
To što ne pamtiš – u dnevnik beleži,
Pa ćeš i misao što se nekad zbi –
To dete tvoga uma koje beži –
Docnije u njemu opet naći ti.

To će ti, veruj, često koristiti
Jer će tvoj dnevnik tako bogat biti.

Vilijam Šekspir, Sonet LXXVII, preveli Živojin Simić i Stevan Raičković.

Advertisements

Hazarska princeza Ateh

Crvena knjiga (Hrišćanski izvori o hazarskom pitanju)

ATEH (IX vek) – hazarska princeza čije je učešće u polemici oko hazarskog pokrštavanja bilo presudno. Njeno ime se tumači kao naziv za četiri stanja svesti kod Hazara. Na svakom kapku nosila je tokom noći po jedno slovo ispisano poput onih što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Slova su bila iz zabranjene hazarske azbuke u kojoj svako pismeno ubija čim se pročita. Slova su ispisivali slepi, a ujutru su pre umivanja dvorkinje služile princezu žmureći. Tako je ona bila zaštićena od neprijatelja dok spava. A to je za Hazare značilo vreme kada je čovek najneotporniji. Ateh je bila veoma lepa i pobožna, slova su joj savršeno pristajala, a na njenom stolu stajalo je uvek sedam vrsta soli i ona je pre no što bi uzela komad ribe umakala prste uvek u drugu so. Tako se molila. Kaže se za nju da je imala i sedam lica, kao sedam soli. Prema jednom predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i sedala da slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvarala novo, dotad neviđeno lice. Prema drugim pričama Ateh uopšte nije bila lepa, ali je svoje lice pred ogledalom uvežbala da uzme takav izraz i da tako rasporedi crte da stekne lep oblik. Ta uvežbana lepota iziskivala je od nje ogroman fizički napor i čim bi princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se rasula kao njena so. U svakom slučaju, jedan romejski (vizantijski) car nazvao je u IX veku „hazarskim licem“ čuvenog filosofa i patrijarha Fotija, što je moglo značiti ili srodničke odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje.

Prema Daubmanusu nijedno nije slučaj. Hazarskim licem nazivana je osobina svih Hazara, pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licima, tako da imaju muke i s najbližim srodnicima da se prepoznaju. Putnici beleže, opet, da su hazarska lica sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do teškoće i zabuna. Bilo da je ovako ili onako, stvar izlazi na isto i hazarsko lice je pojam lica koje se teško pamti. Tako se može objasniti i legenda prema kojoj je princeza Ateh imala drugo lice za svakog učesnika u hazarskoj polemici na kaganovom dvoru, ili da su čak postojale tri princeze Ateh – jedna za islamskog, druga za hrišćanskog i treća za hebrejskog misionara i tumača snova. Činjenica je, međutim, da njeno prisustvo na hazarskom dvoru nije zabeležio onovremeni hrišćanski izvor pisan na grčkom i preveden na slovenski jezik (Žitije Konstantina Solunskog – sv. Ćirila), ali je prema Hazarskom rečniku jedno vreme u grčkim i slovenskim monaškim krugovima postojalo nešto kao kult princeze Ateh. Taj kult nastao je u vezi s verovanjem da je Ateh u polemici porazila hebrejskog teologa i primila hrišćanstvo zajedno sa kaganom, za kojeg se opet ne zna je li joj bio otac, suprug ili brat. Sačuvane su u prevodu na grčki i dve molitve princeze Ateh, koje nisu nikada bile kanonizovane, ali ih Daubmanus navodi kao Očenaš i Raduj se, Marijo! hazarske princeze. Prva od te dve molitve glasi:

Na našem brodu, moj oče, posada mili poput mrava: oprala sam ga jutros kosom i oni puze po čistim katarkama i svlače u svoj mravinjak zelena jedra kao slatke listove loze; dumendžija pokušava da izvali krmu i uprti je na leđa, kao plen od kojeg će jesti i živeti čitava sedmica; oni najslabiji potežu slanu užad i nestaju s njom u utrobi naše ploveće kuće. Samo ti, moj oče, nemaš pravo na njihovu vrstu gladi. U tom proždiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini otac, pripada najbrži deo. Ti se hraniš raskomadanim vetrom.

Druga molitva princeze Ateh kao da objašnjava povest njenog hazarskog lica:

Naučila sam napamet život svoje majke i kao neku pozorišnu ulogu svako jutro jedan čas glumim majčin život pred ogledalima. To traje iz dana u dan, godinama. To činim odevena u majčine haljine, noseći njenu lepezu i očešljana kao ona, jer kosu sam splela u obliku vunene kape. Glumim je i pred drugima, čak i u postelji mog dragog. U trenucima strasti ja i ne postojim više, nisam ja nego ona. Jer tada, tako je dobro glumim da moja strast iščezava, a ostaje samo njena. Drugim rečima, ona mi je unapred ukrala sve ljubavne dodire. Ali, ja joj ne zameram, jer znam da je i ona bila svojevremeno opljačkana na isti način od strane svoje matere. Ako me ko sad upita čemu toliko glume, odgovoriću: pokušavam da rodim sebe još jednom, ali na bolji način…

Za princezu Ateh se zna da nikada nije uspela da umre. Ipak, postoji jedan zapis urezan na nožu ukrašenom sitnim rupicama koji govori o njenoj smrti. To usamljeno i ne mnogo verodostojno predanje prenosi Daubmanus, ali ne kao priču kako je princeza Ateh stvarno umrla nego kako se to moglo desiti da je ona uopšte mogla umreti. Kao što od vina ne sedi kosa, od navođenja ove priče neće biti štete. Ona glasi:

BRZO I SPORO OGLEDALO

Jednog proleća princeza Ateh je rekla: – Navikla sam se na svoje misli kao na svoje haljine. Imaju uvek isti obim struka i viđam ih svuda, čak i na raskršćima. I što je najgore, od njih se više ne vide raskrsnice.

Da je razonode, poslužitelji su doneli princezi jednoga dana dva ogledala. Nisu se mnogo razlikovala od ostalih hazarskih ogledala. Oba su bila načinjena od uglačane soli, ali jedno je od njih bilo brzo a drugo sporo ogledalo. Što je god ono brzo uzimalo odslikavajući svet kao predujam od budućnosti, drugo, ono sporo, vraćalo je i namirivalo dug prvog, jer je u odnosu na sadašnjost kasnilo tačno onoliko koliko je ono prvo žurilo. Kada su pred princezu Ateh izneli ogledala, ona je još bila u postelji i s njenih kapaka nisu umivanjem bila uklonjena slova. U ogledalima videla je sebe sklopljenih kapaka i odmah je umrla. Nestala je između dva trena očiju ili, tačnije rečeno, prvi put je pročitala na svojim kapcima ispisana slova koja ubijaju, pošto je u prethodnom i potonjem trenutku trepnula i ogledala su to prenela. Umrla je usmrćena istodobno slovima iz prošlosti i iz budućnosti.

Zelena knjiga (Islamski izvori o hazarskom pitanju)

ATEH (početak IX veka) – prema islamskom predanju na dvoru hazarskog kagana živela je neka rođaka vladareva poznata sa svoje lepote. Pred njenim odajama stajali su veliki psi čuvari srebrne dlake i šibali repom sami sebe po očima. Bili su uvežbani da stoje nepomično i moglo se videti kako povremeno, ne pokrećući se s mesta, mokre po svojim prednjim nogama. Kotrljali su u dnu grudi suglasnike kao kamenje, a pred spavanje bi skoturali za sobom svoje duge repove kao brodsku užad. Ateh je imala srebrne oči i nosila umesto dugmadi praporce tako da se po zvuku moglo znati na ulici da li se princeza u dvoru odeva ili svlači za počinak. Ali, njeni se praporci nikada nisu čuli. Princeza je uz pamet bila obdarena i neobičnom sporošću. Disala je ređe no što drugi kijaju i u svojoj tromosti gajila strahovitu mržnju prema svemu i svakome ko bi hteo da je nagna na ubrzano delovanje, bez obzira da li je stvar na koju je bila nagonjena imala nameru i sama da ostvari. Kao postava te haljine sporosti u njenom razgovoru ispoljavala se jedna druga naklonost – nikad se nije dugo zadržavala na istom predmetu i opšteći sa ljudima skakutala je kao ptica s grane na granu. Ali se zato nekoliko dana kasnije opet vraćala neočekivano na započetu priču i nastavljala i nepitana ono što je jednom odbila da razmotri, odlutavši za svojim lepršavim mislima. To potpuno odsustvo razlikovanja važnih predmeta u govoru od sporednih i savršena ravnodušnost prema svima temama razgovora tumači se nesrećom koja je zadesila princezu Ateh u hazarskoj polemici. Naime, Ateh je bila pesnikinja, ali jedino što se sačuvalo od njenih reči glasi: „Razlika između dva da može biti veća nego između da i ne„. Ostalo se samo pripisuje njoj.

Smatra se da je u arapskim prevodima sačuvan izvestan broj njenih pesama ili tekstova nastalih po njenom staranju. Naročito su privukle istraživače hazarskih prilika u vreme preobraćenja ovog naroda pesme posvećene hazarskoj polemici. Po jednom mišljenju, to su bile ljubavne pesme i tek su naknadno upotrebljene kao argumenti u pomenutoj polemici, kada su hroničari te polemike počeli da beleže događaje. Bilo kako mu drago, u toj polemici Ateh je učestvovala s velikim žarom i s uspehom je pobijala i hebrejskog i hrišćanskog učesnika u polemici, tako da je na kraju pomogla islamskom predstavniku, Farabi Ibn Kori i zajedno s hazarskim kaganom, svojim gospodarom, prešla u islam. Grk koji je učestvovao u polemici, osetivši da gubi, udružio se s jevrejskim poslanikom i oni su zajedno osudili princezu Ateh da bude predata podzemnim silama dva pakla – hebrejskom Belijaalu i hrišćanskom Satani. Da ne bi morala tako završiti, Ateh je odlučila da dobrovoljno utekne u treći pakao, islamskom Iblisu. Pošto nije mogao u celini promeniti odluku druga dva pakla, Iblis joj je oduzeo pol, osudio je da zaboravi sve svoje pesme i svoj jezik, sem jedne reči koja glasi „ku“, ali joj je darovao večiti život. Poslao joj je zloduha po imenu Ibn Hadraš, koji joj se prikazao u obliku noja, i on je izvršio ovu presudu. Tako je princeza Ateh ostala večito da živi i mogla je na svaku od svojih misli i svojih reči da se vrati ponovo bezbroj puta i ne žureći se, jer joj je večnost otupila osećaj šta u vremenu dolazi pre a šta posle. Ali, ljubav je mogla imati samo u snu. Tako se princeza Ateh potpuno posvetila svojoj sekti lovaca na snove, hazarskih sveštenika koji su se bavili stvaranjem neke vrste zemaljske verzije onog nebeskog registra koji pominje Sveta knjiga. Njena i njihova veština omogućavala joj je da u tuđe snove pošalje poruke, svoje ili tuđe misli i, čak, predmete. Princeza Ateh mogla je doći na san čoveku mlađem od sebe hiljadu godina i bilo koju stvar mogla je poslati osobi osobi koja ju sanja isto tako bezbedno kao skorotečom na konju pojenom vinom. Samo mnogo, mnogo brže… Opisan je jedan takav postupak princeze Ateh. Stavila je jednom ključ svoje ložnice u usta i čekala dok nije čula muziku i krhki glas mladog ženskog čeljadeta kako izgovara sledeće reči:

– Postupci u čovečijem životu su poput jela, a misli i osećanja kao začini. Neće dobro proći onaj ko posoli trešnje ili sirćetom zalije kolač…

Kada te reči behu izgovorene, ključ iz princezinih usta nestade i ona je, kažu, znala da je tako izvršena zamena. Ključ je otišao onome kome su bile namenjene njene reči, a reči u zamenu za ključ došle su princezi Ateh.

Daubmanus tvrdi da je princeza Ateh još uvek bila živa u njegovo vreme i jedan leutar iz XVII veka, neki Turčin iz Anadolije po imenu Masudi, sreo ju je i razgovarao s njom. Taj čovek učio je veštinu lovaca snova i posedovao neku vrstu arapske verzije hazarske enciklopedije ili rečnika, ali u času kada je sreo princezu nije još uvek poznavao sve odrednice tog registra, pa nije prepoznao reč „ku“ kada ju je princeza Ateh pomenula. Ta reč je iz hazarskog rečnika i označava vrstu voća i da je to shvatio, Masudi bi se setio ko je pred njime i mogao je sebi uštedeti sve kasnije napore u svojoj veštini; od nesrećne princeze mogao je naučiti o lovu na snove više no iz bilo kakvog rečnika. Ali nije ju poznao i pustio je svoj najbolji ulov misleći da je bezvredan. Zato je Masudija, kako veli jedna legenda, njegova rođena kamila pljunula u oči.

Žuta knjiga (Hebrejski izvori o hazarskom pitanju)

ATEH (VIII vek) – ime hazarske princeze koja je živela u vreme judaizacije Hazara. Daubmanus prilaže hebrejsku verziju njenog imena sa značenjima slova imena At’h:

Prema slovima izvedeni su i zaključci o osobinama hazarske princeze.

Aleph, prvo slovo njenog imena označava Vrhunsku krunu, mudrost, dakle pogled nagore i pogled nadole, kao kod majke prema detetu. Zato Ateh nije morala da kuša seme svog ljubavnika da bi znala hoće li imati muški ili ženski porod. Jer, u tajni mudrosti učestvuje sve što je gore i dole, ona je neizračunljiva. Alef je početak, ono obuhvata sva druga slova i početak manifestacije sedam dana u sedmici.

Teth je deveto slovo jevrejske azbuke i ima za brojnu vrednost „obično 9“. U knjizi Temunah Teth označava Sabat, što znači da je u znaku planete Saturna i božanskog predaha; ono, dakle, znači i nevestu, ukoliko je Subota nevesta, proizilazi iz rečenice Jesch. XIV, 23; u vezi je sa čišćenjem metlom, što ima značenje razaranja i gubljenja bezbožnosti, a obeležava i snagu. Princeza Ateh je pomogla hebrejskom predstavniku u poznatoj hazarskoj polemici, a nosila je o pojasu zakačenu lobanju svog ljubavnika Mokadase el Safera, hranila je i pojila ljutom zemljom i slanom vodom i sadila joj u očne duplje različak da bi ovaj mogao videti plave boje na onom svetu.

He je četvrto slovo Božijeg imena. Simboliše ruku, moć, snažan zamah, surovost (leva ruka) i milosrđe (desna), lozu čardakliju koja je podignuta sa zemlje i okačena prema nebu.

Princeza Ateh bila je veoma rečita za vreme hazarske polemike. Rekla je: – Misli su vejale s neba na mene kao sneg. Jedva sam se posle ugrejala i vratila u život…

Princeza Ateh je pomogla Isaku Sangariju hebrejskom učesniku u hazarskoj polemici na taj način što je svojim razlozima osujetila arapskog učesnika, te se hazarski kagan opredelio za jevrejsku veru. Prema nekim mišljenjima, Ateh je pisala pesme i one su očuvane u „hazarskim knjigama“ koje je koristio Juda Halevi, hebrejski hroničar hazarske polemike. Prema drugim izvorima, Ateh je prva i sastavila rečnik ili enciklopediju Hazara s opširnim obaveštenjima o njihovoj istoriji, veri, čitačima snova. Sve je to bilo sročeno u ciklusu pesama poređanih azbučnim redom, pa je tu i polemika na dvoru hazarskog vladara bila opisana u pesničkom obliku. Upitana ko će pobediti u polemici, princeza Ateh je rekla: „Kada se sukobe dva ratnika, pobeđuje onaj koji će duže lečiti svoje rane“. Kao oko kvasca rastao je potom Hazarski rečnik oko princezine zbirke za koju jedan izvor kaže da se zvala O strastima reči. Ako bi sve to bilo tačno, princeza Ateh bila bi prvi pisac ove knjige, njen pratvorac. Samo, u tom prvobitnom rečniku na hazarskom jeziku nisu još postojala današnja tri i to je još bio jedan rečnik i jedan jezik. Od tog prvobitnog rečnika do ovog danas doprlo je veoma malo, koliko od tuge jednog psa, koju prenose deca podražavajući lavež, drugom psu.

Pošto je kagan primio molitveni ogrtač i Toru zaslugom princeze Ateh, ostali učesnici u polemici bili su ogorčeni. Zato je islamski demon kaznio princezu Ateh da zaboravi svoj hazarski jezik i sve svoje pesme. Čak i ime svog ljubavnika i jedino joj je u sećanju ostalo ime jednog voća u obliku ribe. Pre no što se to desilo, predosećajući opasnost, princeza Ateh je naredila da se prikupi veliki broj papagaja vičnih ljudskom govoru. Za svaku reč Hazarskog rečnika bio je tako donet u dvor po jedan papagaj i svaki je bio naučen jednoj odrednici i znao je u svako doba napamet stihove koji se odnose na tu reč. Naravno, stihovi su bili na hazarskom jeziku i papagaji su ih na tom jeziku i recitovali. Kada je došlo do napuštanja hazarske vere, hazarski jezik počeo je naglo da iščezava i Ateh je tada pustila na slobodu sve papagaje vične hazarskom rečniku. Rekla je: – Idite i naučite druge ptice svojim pesmama, jer ovde ih uskoro niko neće znati… Ptice su se razletele po šumama crnomorskih obala. Tamo su druge papagaje učile svojim pesmama, ti drugi su učili treće i tako su u jednom trenutku samo papagaji znali ove pesme i govorili hazarski jezik. U XVII veku na obalama Crnog mora uhvaćen je jedan papagaj vičan da recituje nekoliko pesama na nekom nerazumljivom jeziku, za koji je njegov vlasnik, neki carigradski diplomata po imenu Avram Branković, tvrdio da je hazarski. Naredio je da jedan od pisara stalno beleži sve što papagaj izrekne u nadi da će doći do „papagajskih pesama“, u stvari do poezije princeze Ateh. Čini se da su tim putem papagajske pesme došle do Daubmanusovog izdanja Hazarskog rečnika.

Treba reći da je princeza Ateh bila zaštitnica najmoćnije sekte hazarskih sveštenika, takozvanih lovaca ili čitača snova. Njena enciklopedija nije bila ništa drugo do pokušaj da se na jednom mestu saberu zapisi koje su lovci snova vekovima sakupljali beležeći svoja iskustva. I njen ljubavnik bio je pripadnik iste sekte, jedan od najčuvenijih među njima, iako je bio mlad i imao prve oči. Jedna pesma princeze Ateh posvećena je ovoj sekti prvosveštenika:

Kad uveče usnimo, mi se zapravo svi pretvaramo u glumce i odlazimo uvek na drugu pozornicu da odigramo svoju ulogu. A danju? Danju na javi tu ulogu učimo. Ponekad, ne naučimo je kako valja i onda ne smemo da se na pozornici pojavimo i krijemo se iza drugih glumaca koji bolje znaju svoje reči i korake za taj put.

A ti, ti si onaj koji dolazi u dvoranu da vidi našu predstavu, a ne da glumi. Neka tvoje oko padne na mene u času kada budem dobro uvežbana, jer niko nije svih sedam dana u nedelji ni mudar ni lep.

Postoji takođe jedno predanje da su jevrejski predstavnici na hazarskom dvoru spasli princezu Ateh od gneva arapskog i grčkog misionara tako što su izdejstvovali da se umesto nje kazni njen ljubavnik i hazarski prvosveštenik sekte lovaca snova. Ona je pristala i on je prognan i zatvoren u kavez koji visi iznad vode. Međutim, ni to je nije spaslo kazne.

Izvor: Milorad Pavić, „Hazarski rečnik“, Prosveta, Beograd 1988.

Slika: John Singer Sargent, 1878.

Više detalja pročitajte na zvaničnom sajtu pisca: Khazars

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (II deo)

II
Kao što slikaru katkad ruka u hitnji poleti
ka bližem listu, što stvarni potez izmami:
tako ogledala često u sebe preuzmu sveti
jedinstven osmeh devojaka, u polutami,

il’ kad kušaju jutro, same, ili kada
prislužničkim ih sjajem miluju sveće.
A kasnije, tek lagan odblesak pada
preko disanja što prava im lica kreće.

Šta su sve oči nekad u crnim kaminima starim
viđale, dok se ugljevlje dugo, sve slabije, žari:
zauvek izgubljeni, pogledi ovi ginu.

Ah, da li iko može gubitke zemljine znati?
Jedino onaj ko se uprkos tome lati
da pesmom veliča srce, rođeno za celinu.

III
Ogledala, po svom biću šta ste?
Niko još ovo svesno ne ispita.
Međuprostori vremena, što kao da ste
prepuni samih rupa iz sita.

Vi što i praznu dvoranu naginjete ko čašu –
kada se dan, ko beskrajna šuma, mrači…
I luster se kroz nepristupačnost vašu
kao jelen šesnaestorog provlači.

Katkad ste krcata slika. Poneko
kao da uđe u vas, pa se rasplinu –
druge plašljivo skrenuste da minu.

Al’ Najlepša će ostati, sve dok, preko,
od narcisa što u njih uđe meko
uzdržani joj obrazi ne sinu.

VI
Ružo, prestolna ružo, za drevni svet
bila si putir ivica jednostavnih.
Za nas pak ti si prepun nebrojen cvet,
predmet si neiscrpnih tajni.

Činiš se kao bezbroj odora oko tela
koje nije ništa drugo do sjaj;
al’ tvoje latice za se svakog su odela
u isti mah poricanje i kraj.

Već stolećima tvoj miris došaptava
sluhu našem najslađa svoja imena;
i on najednom lebdi vazduhom kao slava.

Ipak, mi gonetamo njegovog imena slova…
I ka njemu se toči naša uspomena
koju od šaptavih umolismo časova.

XVII
Gde, na kom drveću, iz kojih čašica cvetnih golih,
sred kojih blaženih navodnjavanih bašta,
sazreva čudno voće koje tešenjem toli
i koje na izgaženoj livadi svog siromaštva

zatičeš, možda? Vazda se čudiš veličini
ploda, i što je ceo, i što mu je meka kora,
i što ti ga ne preote ptice u visini
lakomislenost, nit’ crva odozdo ljubomora.

Ima l’ drveta koja, ispod anđelskih krila,
od sporih skrivenih vrtlara tako su gajena bila
da nas nose, ne pripadajući nama?

Ne besmo l’ kadri, mi senke i utvare, da od zrelog,
prerano zrelog ponašanja našeg, pa opet svelog,
onih nehajnih leta naprsne spokojna skrama?

XXI
Opevaj, srce, bašte neznane iz daljnih strana,
jasne, kao u staklu, a ipak nedogledne.
Opevaj vode i ruže Širasa il’ Ispahana,
blaženo ih veličaj i slavi, neuporedne.

Pokaži, srce, da ih se nikad lišilo nisi.
Da na te misle njihove smokve što zru.
Da s njinim povetarcem, što ko da se u lik uzvisi
međ cvetnim granjem, duguješ u javi i snu.

Kloni se zablude da nečeg je lišeno stanje
posle donete odluke, odluke: da postojiš!
Svilena niti, kad jednom uđe u tkanje,

ma sa kojom od slika u njemu da se spojiš
(pa čak i sa slikom stradanja što nas tlači),
osećaj da sve to celovit, preslavan život znači.

Izvor: Rajner Marija Rilke, Soneti i elegije, preveo Branimir Živojinović, Mali vrt, Beograd 2011.

Slika: Arnold Beklin, „Ostrvo mrtvih“, 1888.

Holst: „Neptun“

 

Gustav Teodor Holst, engleski kompozitor, najpoznatiji je po seriji kompozicija „The Planets“. Svita od osam kompozicija, koje nose nazive po pojedinim planetama, prvi put je izvedena 1918. godine u Londonu. Ona je slična kao Sen-Sansova kompozicija „Akvarijum“ u okivru ciklusa „Karneval Životinja“.

Zvuci kompozicija trebalo bi da korepondiraju sa astrološkim karakteristikama pojedinih planeta. Moja omiljena, Neptun, u podnaslovu ima reč „Mystic“, a ta planeta se u tradiciji i vezuje za tajne, ogledala, parfeme, dvostrukost, maske i lavirinte. Sve neuhvatljivo i bajkovito.

Video: Ogledala u Bergmanovim filmovima

 

Neumorni proučavalac ženske psihe i njenog načina (nesvesnog) funkcionisanja suprotstavio je, ili pak približio, predmetu iracionalnog – ogledalu – mnoge svoje junakinje. Taština nad taštinama iliti vanitas vanitatum, delfijsko „Spoznaj samog sebe“ ili kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom su uzeta u obzir i smeštena u filmski kontekst. U pozadini čujemo pesmu „Ogledalo“ Silvije Plat.

Posrebreno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Što god vidim odmah progutam.
Onakvo kakvo je, nezamućeno ljubavlju ili nedopadanjem.

Nisam okrutno, samo istinoljubivo-
Oko malenog boga, četvorougaono.
Vreme provodim uglavnom meditirajući o suprotnom zidu.

Ružičast je, s flekama. Tako ga dugo gledam
Da pomišljam da je delić moga srca. Ali on treperi.
Stalno nas razdvajaju lica i pomrčina.

Sad sam jezero. Jedna žena se svija nada mnom
Tražeći moje potvrde za ono što stvarno jeste.
Zatim se okreće onim lažovima, svećama i luni.
Vidim joj leđa i verno ih odslikavam.
Nagrađuje me suzama i pokretima ruku.
Važno sam joj. Dolazi i odlazi.
Njeno to lice svakog jutra smenjuje tamu.
U meni je mladu devojku utopila, i iz mene se jedna starica
Iz dana u dan diže prema njoj, kao strasna riba.

Teodor Adorno o pravom polju filozofije

Image result for theodor adorno mirror portrait

„Tužna nauka, od koje pravim ovaj dar za prijatelja, odnosi se na oblast koja je od pamtiveka bila smatrana za pravo polje filozofije, ali koja je, posle pretvaranja ove druge u metod, postala žrtva intelektualnog nemara, mudrijaške ćudljivosti i na kraju zaborava: na podučavanje ispravnom životu. „

Izvor: T. W. Adorno, Minima moralia: Refleksije iz oštećenog života, preveo Aleksa Golijanin.

Ovde možete preuzeti čitavu knjigu.

Malarmeovo ogledalo čame

… O, ogledalo!
Hladna vodo od čame sleđene u svom okviru,
Koliko li sam se puta, i satima, ojađena
Od snova i tražeći svoje uspomene što su
Kao lišće pod tvojim ledom s dubokim ponorom,
Javljala pred tobom u tebi kao daleka senka!
Ali, o užasa! u tvome strogom vrelu, nekih večeri,
Upoznala sam svog raspršenog sna svu nagotu!

Stefan Malarme, „Irodijada“, preveo Kolja Mićević (odlomak)

Fotografije: Robert Hutinski – The Mirror

„Budi poput ogledala…“

„Budi poput ogledala – sve slike sveta može primiti a ni jedna uz njega ne prijanja, niti ga i jedna uslovljava. Ti nosiš bezvremenu odgovornost jer si tvorac svih slika sveta koje opaža tvoj spoljni ili unutrašnji pogled. Vrlinom izložene odgovornosti, izlišno je da se ti prilagođavaš svetu – nek se svet prilagođava tebi.“

Dragoš Kalajić, „Kodeks solarnog reda“, (odlomak).

Fotografije: Duane Michals

Osunčane sobe: Karl Vilhelm Holse

Carl Vilhelm Holsøe

Jutarnja tišina, osunčane sobe. Verovatno se čuo cvrkut ptica napolju, a šljive su cvetale. Prozori koji dele sobe od spoljašnjeg sveta nisi im odrekli svetlost, bistrinu jutra, trenutak spokoja koji bi se otkrivao u praznini, podjednako zvuka i dešavanja. Sobe su pune predmeta. Oduvek sam se pitala, da li je slikar opsednut njima ili mu je bilo bitnije ono što je odsutno. Ljudi. Kome pripadaju ovi predmeti, čije su to uspomene, kroz njih materijalizovane. Kao i u pojedinim romanima: važnije je ono što nije rečeno.

Umetnost ovog danskog slikara uporediva je sa slikarstvom Vilhelma Hamershoia, o kome sam već pisala. Motivi su im uporedivi, iako je paleta potpuno drugačija. U tradiciji je, naročito holandskog slikarstva, pa tim posredničkim putem i danskog, stavljanje akcenta na ono što je unutrašnje, enterijere kao simbolička ogledala, više nego pozornice. Ove slike me podsećaju na slike sa starih kalendara, kao i na neke naše međuratne slikare impresioniste.

Orhan Pamuk: „Bela tvrđava“ (odlomak)

Parmigianino – Self-portrait in a Convex Mirror, c. 1524.

…najzad, on bespomoćno upita: „Pa dobro, šta da radim?“ Rekoh mu da razmišlja o tom pitanju „zašto sam ja to što jesam“, ali to nisam kazao kao da mu delim savet; pošto mu ja ne bih mogao pomoći u tome, sve je bilo na njemu. „Šta da učinim, dakle, da se pogledam u ogledalo?“ upitao je podrugljivo. Ali nije izgledao kao da mu je bilo lakše. Ćutao sam kako bih mu dao vremena da razmišlja. Ponovio je: „Treba li da se gledam u ogledalo?“ Odjednom me je obuzeo bes, pomislio sam kako sam nikud neće moći da stigne. Želeo sam da to shvati, došlo mi je da mu u lice kažem kako bez mene uopšte neće moći da razmišlja ni o čemu, ali nisam imao hrabrosti; zato mu samo tromo rekoh da se pogleda u ogledalo. Ne, nije hrabrost bila u pitanju, jednostavno, nisam bio u stanju. Razjaren, zalupio je vrata vičući na izlazu: ti si glupak.

Tri dana kasnije, kad sam ponovo načeo ovu temu, videvši da on opet hoće da razgovara o „njima“, poželeo sam da nastavim igru; jer, bilo kako bilo, premda je zahtevala dosta razmišljanja, ova je igra u tom trenutku makar ulivala nadu. Rekoh mu kako se „oni“ odista gledaju u ogledalu, i to zapravo mnogo više nego što to ljudi ovde čine. Ne samo palate kraljeva, princeza i plemića, već su čak i kuće običnih ljudi ispunjene brižljivo uramljenim i o zidove pažljivo okačenim ogledalima; ali nisu oni u tome napredovali samo zbog toga, već zato što su neprestano razmišljali o sebi. „Napredovali u čemu?“ upitao je sa radoznalošću i naivnošću koje su me iznenadile. Pomislio sam da je poverovao u ono što sam kazao od reči do reči, ali se on zatim osmehnuo: „Hoćeš da kažeš, gledaju se u ogledalo od jutra do mraka?“ Bio je to prvi put da se rugao onome što sam ja za sobom u svojoj domovini ostavio. Besno sam smišljao šta bih mogao reći da ga povredim i bez ikakvog razmišljanja i vere u to što ću izgovoriti, smesta rekoh da čovek jedino sam može da razmišlja o tome šta je, ali da on za to nema hrabrosti. Prijalo mi je kada sam video kako mu se lice, kao što sam i želeo, iskrivilo u bolnom grču.

Ovo me je zadovoljstvo skupo koštalo. Ne zbog toga što je pretio da će me otrovati, već zato što je, nekoliko dana kasnije, zahtevao da ja pokažem tu hrabrost za koju sam rekao da je on nema. Najpre sam hteo da čitavu stvar okrenem na šalu, kao i gledanje u ogledalo, šala je bila i to da čovek sopstvenim razmišljanjem može stići do odgovora o tome šta je; to sam izgovorio onako u besu da bih ga naljutio; ali izgledalo je da mi ne veruje: pretio je da će mi, ne dokažem li svoju hrabrost, smanjiti obroke i da će me, što je još gore, zaključavati u sobu: razmišljao sam; treba samo da na parčetu hartije ispišem ko sam; videće on kako se to radi, videće koliko sam hrabar.

Orhan Pamuk, „Bela tvrđava“, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2008.