Barok nedeljom: Baltazar Gracijan

Baltazar Gracijan (1601-1658) je bio španski jezuita, a na ovom mestu značajan je kao izvrstan barokni prozni pisac, stilista i filozof čije je delo, u literarnom smislu, vrhunski izraz konceptizma, književnog stila, naročito zastupljenog u Španiji doba baroka. Konceptizam karakterišu jednostavan i jasan, koncizan stil i precizan izraz, dovitljive metafore i inteligentni obrti u značenju uz pomoć igre rečima. Ovaj stil na suprotnoj je strani od gongorizma, literarne struje koja je istovremeno prisutna u književnosti španskog zlatnog veka, s kraja 16. i tokom čitavog 17. veka. Gongorizam se, nasuprot konceptizmu, odlikuje „ornamentalnom sintaksom“, neobičnim i nepovezivim elementima metafore, alegorijama i aluzijama na mitološke teme. Dva velika pisca toga doba, Fransisko de Kevedo (konceptizam) i Luis de Gongora (gongorizam ili Culteranismo), dve su strane iste medalje, španskog El Siglo de Oro. Ipak, ja sam se odlučila za Baltazara Gracijana jer je on, više nego pomenuta dvojica, naš savremenik.

U nastavku slede odlomci iz njegovog najpoznatijeg dela „Vrelo mudrosti ili pravila za život“, odlomci iz izdanja koje se pojavilo u Sarajevu 1935. godine, u prevodu Dragutina Nježića. Delo je sa španskog jezika prvo preveo na nemački Artur Šopenhauer i, osim na njega, misli ovog pisca izvršile su značajan uticaj na Fridriha Ničea. Kada je Isidora Sekulić izjavila za Andrića da ima karakter jezuite, to se, može se reći, nije odnosilo na pozitivne karakterne osobine. Međutim, ako reč „jezuita“ koristimo u svojstvu prideva, da opišemo nečiji karakter, a prethodno smo čitali Gracijana, onda se značenje unekoliko pomera i ono dolazi do svog punog smisla tek kada se pročitaju neki delovi Gracijanove knjige. Tada se i naše mišljenje o tom katoličkom redu menja, utoliko što nazvati nekog jezuitom uglavnom ima negativnu konotaciju, za razliku od činjenice da za nekoga možete da kažete da je benediktinac.

Ignjacio Lojola, Španac, osnivač reda isusovaca iliti jezuita, koncentrisao je delovanje ovog katoličkog reda i na pokršavanje domorodačkog stanovništa novootkirivenih kontinenata. Ta „akcija“ sa današnje tačke gledišta izgleda katastrofalno i njene posledice su nemerljivo loše (otuda „zlatni“ španski vek – eksploatacija je bila nemilosrdna od strane jedne istorijski izuzetno problematične dinastije Habzburgovaca. Kuriozuma radi, španski kralj Filip II je kao svog zakletog neprijatelja imao Elizabetu I, englesku kraljicu čija je zemlja, takođe, eksploataciji dala definiciju i udarila trajan temelj. Bar su u jednom bili složni). Reći za nekog da je benediktinac (radnja Ekovog romana „Ime ruže“, poznatog po fantastičnoj biblioteci, dešava se u benediktinskom manastiru, redu koji je osnovao sveti Benedikt i koji uvek vezujemo za dobre škole, biblioteke, prosvećivanje) podrazumeva, pak, pozitivnu konotaciju, podrazumeva da ste „napredni“, obrazovani, ona podrazumeva „prosvetiteljsku“ struju unutar katoličkih redova.

Gracijan je bio sve to. Zato, kada čitamo njegova pravila, podsećamo se i jedne knjige iz pera italijanskog dvoranina, ne sveštenog lica, koja se zove „Dvoranin“, a čiji je autor Baltazar Kastiljone. Uprkos svojim, podjednako hronološki i tipološki baroknim odlikama, Gracijanovi saveti korespondiraju sa renesansnim priručnicima o ponašanju dvoranina i naročito je u tom kontekstu bitna jedna lepa italijanska reč: sprezzatura. Sprecatura iliti nehaj podrazumeva da imate na umu sve što je Gracijan napisao, a tiče se ponašanja i samopredstavljanja u određenom kontekstu ili kurgu, a da to znanje sprovodite nehajno, da zauzimate pozu koja ne deluje kao poza. Subjekt postaje artificijalan, a u cilju samoprezentacije sopstvene ličnosti.  Vrhunska gluma izvedena je tako da ne izgleda kao gluma. Sprecatura je, zapravo, tehnika ponašanja, kada pojedinac teži, ne da sopstvo predstavi onakvo kakvo ono jeste, već kakvo bi trebalo da bude. Ipak, u tako složenoj igri, jedini rezultat, za onoga ko ume da razazna o čemu je reč, jeste samootuđenje. Ono se ističe kao jedini ishod tog „samostvaranja“.

O ovom fenomenu, naročito specifičnim za renesansu, a veoma bliskom našem dobu, pisala je i Iva Draškić- Vićanović. Evo jednog odlomka iz njenog eseja Bihevioralni aspekt stvaralaštva: renesansna „sprezzatura“. Taj odlomak, smatram, korespondira sa Gracijanovim odlomcima, na lep način ih dopunjujući i, samim tim, zaokružujući jednu temu koja se odnosi na dvosmisleno i nikad dovoljno iscrpljeno iluzionističko doba baroka. Muzika budućnosti je u njenoj prošlosti, otuda za ovu priliku Gracijan.

Ono što je, međutim, novo u Kastiljoneovom „Dvoraninu“, a što je ujedno izraz sveukupne kulturne klime epohe renesanse je potreba da se dostignuti kvalitet sopstvene duhovnosti izrazi, da se predstavi drugima. Potreba za prezentacijom vrlina svog karaktera, imperativ samoprezentacije je onaj ključni momenat koji distingvira estetizovanu etičku koncepciju renesanse od takođe estetizovane Sokratove etičke koncepcije. Prezentacija, pak, sopstvene ličnosti podrazumeva tri bitna momenta (što će i biti predmet moje analize u ovoj studiji):

1) Artificijelnost i lepotu samoprezentacije
2) Individualnost, neponovljivost onog što se predstavlja
3) Stupanje sopstva u suštinski odnos sa drugim, sa alteritetom, jer prezentacija sebe nužno sobom povlači prezentaciju sopstva drugom.

Na ova tri, prema mom mišljenju, ključna momenta renesansnog imperativa samoprezentacije će biti usmerena i moja analiza, utoliko pre što mislim da pojam „sprezzatura“ ima mnogo dodirnih tačaka sa kulturološkim imperativom samoprezentacije u trenutku u kome živimo i da se upravo u tom segmentu na neočekivan način renesansni čovek približava savremenom.

Slike koje prate ovaj tekst pripadaju italijanskoj umetnici Đovani Garconi (Giovanna Garzoni) koja je živela i stvarala u isto vreme kada i Baltasar Gracijan, od 1600. do 1670. godine. Mogla sam, u cilju upotpunjavanja priče o španskom zlatnom veku, umesto njenih, predstaviti slike Fransiska De Surbarana, ali o njemu ću detaljnije pisati u nekom od narednih objava posevećnih baroknoj umetnosti. Kao i Gracijanov stil, i način izražavanja ove umetnice precizan je i delikatan. Količina umeća i zanatskih veština (craftsmanship), koje svaki umetnik prvo treba da usvoji, pravila i matematičkih zakonitosti, kako u stilu pisanja, tako i kroz stil poteza četkice, na njenim delima veoma su izražajna i, uprkos tematskim razlikama, struktura ovih dela veoma je slična, bar u mom načinu viđenja.

.

Baltazar Gracijan: „Vrelo mudrosti ili pravila za život“ (odlomci)

Svoje namjere ostavi u neizvjesnosti. Već time, što se čude novome, cijeni se tvoj uspjeh. Igrati se otvorenim kartama niti je korisno ni ugodno. Ne kazujući svoje namjere odmah, izazivaš očekivanje, osobito ako si po visini svoga položaja predmet opšte pažnje. Pri svemu ostavi, neka se nazire nešto tajanstveno i samom svojom zatvorenošću pobuđuj strahopoštovanje. Šta više i kad se izražavaš, kloni se, da budeš izrazit; u ophođenju ne smiješ svakome iskazati sve što ti je na srcu. Pažljivo ćutanje svetinja je mudrosti. Namjera, koja se lako očituje, nikada se mnogo ne cijeni, šta više izložena je kuđenju; pa ako ti još ne pođe srećno za rukom, bićeš dvostruko nesrećan. Ugledajmo se na božja djela; i ona drže čovjeka u neizvjesnosti i nemiru.

Usavršavaj se. Niko se nije savršen rodio. Čovjek se usavršava svakim danom u svojoj sobi i svome zanimanju sve dok ne dostigne vrhunac svojega savršenstva, gdje su sve sposobnosti potpune i sve dobre osobine razvijene. Ovo se poznaje po tome što ukus postane uzvišen, mišljenje razbistreno, sud zreo i volja čista. Ima ih, koji nikada ne postignu usavršavanja; jednim uvijek nešto nedostaje, drugi sazrijevaju kasno. Usavršen čovjek, mudar u svome govoru, vješt u svome radu, prima se u povjerljivo društvo među pametne ljude; šta više ovi ga traže.

Odriči greške svoje narodnosti. Voda dobiva dobra ili loša svojstva onih slojeva, kroz koje teče, a čovjek od podneblja u kome je rođen. Jedni imaju više da zahvale otadžbini nego drugi, jer ih obuhvataše povoljnije nebo. Nema narodnosti, pa ni među najobrazovanijim, koja bi bila prosta od grešaka samo njoj svojstvenih; njih susjedne narodnosti ne prestaju kuditi ili s toga da se od njih sačuvaju ili da se njima tješe. Treba odati čast onome koji zna da ispravlja takve mrlje svoje narodnosti na njoj samoj ili bar da ih sakriva. Time se stiče pohvalan glas o sebi jer ćeš uvijek čuti gdje se kaže da je taj jedini među svojima; a što se od čovjeka najmanje očekuje, najviše se cijeni. Isto tako ima grešaka u porodici, zanimanju, činu i starosti. Sastanu li e sve pri jednom istom čovjeku, a da na njih ne pazi, to one naprave od njega nesnošljivo čudovište.

Druži se s onim od kojega se možeš učiti. Prijateljsko druženje neka ti bude škola znanja, a zabava vaspitna pouka. Od svoga prijatelja pravi sebi učitelja i pusti neka se uzajamno miješaju korist od učenja i zadovoljstvo od zabave. Druženjem s uviđavnim ljudima dobiva se dvostruko jer za ono što kažeš primaš odobravanje a od onog što čuješ crpiš korist. Obično je naš vlastiti interes što nas vodi u dodir s drugima, ali je ovdje nešto uzvišenije. Pažljiv čovjek posjećuje često one velikane čije kuće nisu palače tišine već gledališta veličine. Ima gospode koja su na glasu svjetske mudrosti; i nisu samo oni svojim primjerom i ponašanjem proroci svega što je veliko već i ona četa oko njih sačinjava dvorsku akademiju svakovrsne dobre i plemenite mudrosti.

Čovjek svoga stoljeća. Veliki ljudi zavise od vremena. Nisu se svi zatekli u onom vremenu koje su zaslužili, a mnogi se istina zatekoše, no ne imadoše kad da ga iskoriste. Nekoji bijahu dostojni boljega stoljeća jer se svako dobro ne proslavlja svagda. Svašta ima svoje vrijeme pa i najbolje vrline podvrgnute su modi. Ipak mudrac ima prednost: on je besmrtan, pa nije li ovo njegovo stoljeće, to će biti mnoga druga.

Čovjek sa blagotvornim znanjem. Pametni ljudi snabdjeveni su elegantnom načitanošću, punom ukusa, imaju savremeno znanje o svemu što je na dnevnom redu i izražavaju se učevno i otmeno. Drže u pripravnosti duhovitih i šaljivih izreka i plemenitih djela koje znaju da upotrebe u pravo vrijeme. Često je dobar savjet bio bolje upotrebljen u obliku šale nego u najozbiljnijem poučavanju, a pokretno znanje mnogome je više koristilo nego svih sedam vještina, pa ma kako da su slobodne.

Vaspitanje i uglađenost. Čovjek se rađa kao varvar i samo ga vaspitanje oslobađa životinjstva. Vaspitanje čini čovjeka i on biva tim veći što je vaspitanje više. Zbog vaspitanja smjela Grčka da naziva varvarima sav ostali svijet. Neznanje je veoma surovo i ništa ne vaspitava više kao znajje. Ali i samo znanje nije otesano ako nema uglađenosti. Uglađeno mora da bude ne samo znanje, nego i volja, a naročito govor. Ima ljudi koji su uglađeni od prirode i koji su nježni po unutrašnjosti i po spoljašnjosti i u mišljenju i u govoru, a i u ukrštavanju tijela; ovo potonje može se usporediti s korom kao što se darovitost duha uspoređuje s plodom. Drugi su opet tako neotesani da se izvrgne u nesnosnu, varvarsku gurbost sve što je njihovo, pa šta više i ono što je samo po sebi odlično, ako ga imadu.

Poznavanje sama sebe: po svijesti, po duhu, po sudu i po sklonosti. Niko ne može gospodariti nad sobom ako nije prije sam sebe pojmio. Ima ogledala za lice, ali ih nema za dušu pa zato neka nam takvo ogledalo bude razumno promišljanje o sebi; pri tome zaboravimo na svaki način na svoj spoljašnji izgled i imajmo na umu da nam valja dotjerati i usavršiti sliku naše unutrašnjosti. Učimo, da spoznamo snagu svoga razuma, da tako saznamo za preduzeća sposoban; ispitujmo svoju odvažnost, da vidimo u kakve se poslove smijemo upuštati; istražujmo svu dubinu svoje duše i izmjerimo sve svoje sposobnosti, da se tako umjednemo snaći u svemu.

Svoju volju kazuj samo u brojkama. Strasti su vrata duše. Najpraktičnije znanje sastoji se u vještini pretvaranja. Ko igra sa otvorenim kartama, taj je u opasnosti da će izgubiti. Oprezan neka uzdržavanjem sama sebe vojuje protiv pažnje onog koji ga ispituje; protiv risa pak, koji za njim traga, neka se krije kao riba sipa. Ni sam naš ukus ne smije da bude svakome poznat da ga ne bi svako mogao predusreti ni ogovaranjem ni laskanjem.

Nemoj dodijavati. Čovjek koji sve jedno te jedno tjera i govori obično nam postaje težak. Kratkoća nam se sviđa bolje a odgovara bolje i toku posla jer što se gubi u opširnosti, dobiva se u učtivosti. Dobro, ako je kratko, dvostruko je dobro; pa i samo zlo, ako ga je malo, nije tako zlo. Kvintesence djeluju bolje neko čitav tovar sporednosti. Osim toga je poznata istina da su opširni ljudi rijetko osobito pametni i to se ne pokazuje toliko u sređivanju materije, koliko u načinu mišljenja. Ima ljudi koji su više smetnja nego ukras svijeta; oni su beskorisno pokućstvo koje svaki gura s puta. Razuman čovjek neka se čuva da ne bude dosadan, osobito velikašima, pošto je njihov život pun rada, pa bi bilo gore rasrditi jednoga od njih, nego sav ostali svijet. Dobro rečeno, brzo je rečeno.

Najkraći put da se postane potpun čovjek nalazi se u razumijevanju druženja. Ophođenje je od sudbonosnog djelovanja. Običaji i ukus prelazni su. Čovjek može da primi način mišljenja, pa i sam duh, a da to i ne primijeti. S toga budi hitar pa se pridruži nadmoćnijem od sebe i prilagodi se njegovom načinu mišljenja jer ćeš i neprimjetno naći u tome neko umjereno raspoloženje. Traži se velika spretnost da se čovjek nauči prilagođavati se čovjeku. Igra raznih protivnosti uljepšava pa šta više i održava svijet i što stvara u fizičkoj, to stvara još više u moralnoj harmoniji. Neka se na ovo pazi mudro pri izboru prijatelja i slugu jer se samo spajanjem protivnosti pronalazi zlatna sredina.

Ne ističi se. Što je ko više darovit, neka tim manje afektuje darovitost, jer je afektacija najprostija nakarada darovitosti. Afektacija ili kočoperenje drugima je odvratno toliko, koliko je užasno za onog, koji ga vrši, jer je on mučenik pažnje i patenik napetosti, koju pri tome, mora da upotrebljava. Zbog afektacije gube svoju vrijednost najodličnija svojstva, jer izgleda, da su stečena više umjetnik načinom, nego da su potekla iz prirode, a prirodno sviđa se svagda više, nego umjetno. Uvijek se drži, da čovjek, koji afektuje izvrsne osobine, i nema tih osobina. Čim nešto bolje izvršimo, tim više moramo da sakrijemo trud koji smo uložili da bi to izgledalo kao da je čisti plod naše prirode. Ali i obrnuto! Ne smijemo iz bojazni pred afektacijom da dospijemo baš u nju, afektujući kao da ne afektujemo. Mudar će znati da udesi svoje držanje uvijek tako kao da ne primećuje svoje sposobnosti, pa će baš time, što na njih ne pazi, obratiti na pažnju drugih. Dva puta je velik onaj koji ima u sebi sve savršenosti, a misli da nema nijedne; on stiže meti priznanja obrnutim pravcem.

Nije luda onaj koji počini ludost, već onaj koji poslije ne zna da je sakrije. Čak svoje težnje treba držati pod pečatom; koliko tek više svoje greške! Svi ljudi griješe, samo je među njima ta razlika, što pametni učinjene greške sakrivaju, a ludi kazuju već u naprijed i one, koje će istom učiniti. Naš se ugled sastoji više u tajanstvenom držanju, nego u našem radu, jer: nisi caste, tamen causte. Greške velikih ljudi treba posmatrati kao pomračenje sunca. Svoje greške ne treba, izujzetno, povjeravati ni prijatelju pa ako je moguće, treba ih sakriti i od sama sebe. U takim pak prilikama treba da nam bude u pomoći ono drugo pravilo za život, što glasi: treba znati zaboraviti.

Nikome nećemo mi, i niko neće nama sasvim pripadati. Za tako što nije dovoljno ni srodstvo, ni prijateljstvo, a ni najnužnija obaveza. Jer pokloniti sve svoje povjerenje ili svu svoju ljubav, to je dvoje sasvijem različito. I najtešnja veza dopušta još uvijek izuzetke, a da se radi njih ne vrijeđaju zakoni prijateljstva. Prijatelj će uvijek po koju tajnu za se zadržati, pa šta više u nečemu će se sakriti i sin pred ocem. Neke tajne tajimo jednome, a saopštavamo ih drugima i obrnuto. Tim dolazimo do toga, da sve saopštavamo i sve za se zadržavamo prema tome, u kakvom odnosu stoji osova prema nama.

Izvor: Valtazar Gracijan, „Vrelo mudrosti ili pravila za život“, preveo Dragutin Nježić, Prosveta, Sarajevo, 1935.

Slike: Giovanna Garzoni

Horhe Luis Borhes o Vergilijevom spevu „Enejida“

Po jednoj Lajbnicovoj paraboli postoje dve biblioteke: jedna sadrži sto različitih knjiga različite vrednosti, druga sto istovetnih knjiga, dojedne savršene. Značajno je da ova druga sadrži sto primeraka Enejde. Volter piše da ako je Vergilije Homerovo delo, onda mu je ovo najbolje. Sedamnaest vekova je trajala u Evropi Vergilijeva prevlast; romantičarski pokret ga je porekao i gotovo izbrisao. Sada nam škodi navika da knjige čitamo u funkciji istorije, ne estetike.

Enejda je vrhunski primer onoga što je nazvano, ne bez izvesnog omalovažavanja, umetničkim epskim delom, dakle delom čoveka a ne ljudskih pokoljenja. Vergilije je nameravao da podigne jedno remek-delo; začudo, u tome je uspeo. Kažem začudo, jer remek-dela obično su plod slučaja ili namere.

Kao da je kratak, iscrpni spev je glačan redak po redak onom pažljivom radošću koju je Petronije, nije mi jasno zašto, uočio u Horacijevim kompozicijama. Pregledajmo, gotovo nasumice, neke primere.

Vergilije nam ne kaže da su Ahejci iskoristili povremeni mrak da bi ušli u Troju; on govori o srdačnom mesečevom ćutanju. Ne piše da je Troja porušena; piše Troja beše. Ne piše da je neka sudbina bila zlosrećna; piše Na drugi to način razumeše bozi. Da bi izrazio ovo što se sada zove panteizam ostavio nam je sledeće reči: Sve su stvari pune Jupitera. Vergilije ne osuđuje čovekovo ratno ludilo, već govori o ljubavi oružja. Ne priča nam da su Enej i Sibila lutali sami po tamnoj noći među senkama; piše: Ibant obscuri sola sub nocte per umbram.

Nije reč, očigledno, o pukoj retoričkoj figuri, o hiperbatu; sami i tamna nisu promenile svoje mesto u rečenici; oba oblika, uobičajena i Verglijeva, podjednakom preciznošću odgovaraju prizoru koji dočaravaju.

Izbor svake reči i svakog izraza čini da Vergilije, klasičar nad klasičarima, na umeren način bude i barokni pesnik. Rad na peru ne ometa tečno pripovedanje Enejinih podviga i pustolovina. Ima gotovo čarobnih događaja: bežeći iz Troje, Enej se ikrcava u Kartagini i vidi na zidovima hrama slike Trojanskog rata, Prijama, Ahila, Hektora i svoju sopstvenu. Ima i tragičnih događaja: kraljica Kartagine, kada vidi grčke brodove kako odlaze i zna da ju je ljubavnik napustio. Kao što se može i očekivati, najviše ima junačkog; ovo su reči koje izgovara jedan ratnik: Sine moj, nauči od mene hrabrost i istinsku snagu; od drugih sreću.

Vergilije. Od svih pesnika na zemlji nema nijednog koji je slušan sa toliko ljubavi. Preko Avgusta, Rima i onog carstva koje je preko raznih naroda i drugih jezika, još uvek carstvo. Vergilije je naš prijatelj. Kada ga Dante postavlja za vodiča čime postaje najstalniji lik Komedije, podaruje trajni estetski oblik onome što osećamo i zahvaljujemo svim ljudima.

Izvor: Horhe Luis Borhes, „Predgovori“, prevela Silvia Monros Stojaković, Stilos, Beograd, 1990.

Slika: Zidno slikarstvo u Pompejima, Antički Rim, I vek nove ere.

Barok nedeljom: Manuskript „Mira calligraphiae monumenta“

Ilustrator manuskrpta „Mira calligraphiae monumenta“, Holanđanin Joris Hoefnagel i kaligraf Georg Bočkaj (Georg Bocskay) sačinili su ovu knjiga za Rudolfa II, cara Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti iz loze Habzburgovaca. Hoefnagel je u jednom periodu svog života radio kao dvorski ilustrator, svojim radom dopunjujući sobu kurioziteta (Kunstkammer) Rudolfa II o kojoj je već bilo reči na blogu A . A . A.

Knjiga je nastajala između 1561. i 1596. godine. Bočkaj je isprva ispisao tekst oko 1561. godine da bi tri decenije kasnije holandski umetnik dodao ilustracije voća, povrća, cveća i drugih biljaka. Još nije poznato da li je Bočkaj sastavio tekst manuskripta ili je samo zaslužan za estetsko oblikovanje slova, ali ne i sadržaj.

Rukopis na prelazu doba, hronološki još uvek ne pripada baroku iako se, stilistički posmatrano, mnogi elementi manuskripta uklapaju u pojedine karakteristike barokne umetnosti. Čudno i egzotično rastinje, kao i insekti oko njega deo su barokne scenografije, naročito u okviru žanra mrtve prirode, koji je posebno bio specifičan za holandske umetnike, naročito u 17. veku.

Sa druge strane, pored nabrojanih ilustrovanih elemenata, tu je i kaligrafsko umeće koji na svakoj novoj stranici menja svoje oblike i postaje, čini se, samo sebi svrha. Trebalo bi malo više vremena provesti nad rukopisom da bi se pročitao tekst ali, sa druge strane, sama vizuelna vrednost istog oplemenjuje i zadivljuje posmatrača.

Uprkos istorijskim prilikama – ratovima, bolestima i verskom fanatizmu doba, ovaj manuskript, lepota koje se ovaj svet ne dotiče, kao da sve nabrojane pošasti iskupljuje i oko privodi blaženstvu što je, želimo da verujemo, jedan od ciljeva Umetnosti. Drugi je, duši dati blaženstvo. Ohrabriti je i njenim krilima, Platonovim jezikom rečeno, dati neophodnu kap kiše zahvaljujući kojoj ona poleti.

Izvor slika: The J. Paul Getty Museum

Ilustrovana pisma Eduarda Manea

Datum nastanka Maneovih pisama – sa ove distance, posebnih kurioziteta – nije poznat. Takođe, nije poznato kome su upućena i šta bi mogao biti njihov sadržaj. Ona svojim likovnim motivima predstavljaju skice za žanr mrtve prirode, iako ne možemo biti sigurni je li to isprva bila slikareva namera. O pismima, dnevničkim zabeleškama, scenarijima i skicama različitih umetnika o kojima je pisano na blogu  A . A . A možete čitati ovde.

Mrtva priroda: Adriaen Coorte

  

Adriaen Coorte

Soba kurioziteta Rudolfa II

Odlomak iz knjige „Čarobni Prag“ Anđela Marije Ripelina

Kunst-und Wunderkammer bili su zlatni majdan sitnih predmeta koji su ređani jedan uz drugi mikroskopski brižljivo: sitni radovi izvedeni u slonovači, na orahovim ljuskama, košticama trešnji i školjkama, tanani ornamenti u emajlu. Sjajno slikarstvo Jorisa Hofnagela može da posluži kao zaštitni znak Rudolfove velike ljubavi prema sitnim drangulijama: tu umetnik nabacuje cveće, voće, leptire, evroazijske vodene pacove, žabe krastače, pužiće, skakavce i svakojake insekte oko bele ruže, one vrste svele ruže koja će se nekoliko vekova kasnije pojaviti u Halasovim pesmama.

Kovači koji su radili za praški dvor optakali su ajkuline zube i zmijske jezike zlatom. Draguljari su brusili sirove kristale, Handsteine, u oblike čudesnik pejsaža, scena raspeća i maketa rudnika. Sve nesvakidašnje ili začudno smatralo se talismanom „snova“, zgodnim povodom za pravljenje analogija. Tako se događalo da ljudi zagledani u oštar narvalov zub vide rog nesrećno zaljubljenog jednoroga ili parčence ćilibara ili zamrznuti komad svetlucavog etra ili izlučevinu neke neznane životinjske vrste. Videli bi kost džina u kosti izumrle životinje, kandže grifona u rogovima afričke antilope.

Rudolf je zamišljao da su kamenje i biljke čudnovatih životinjskih oblika i neuobičajenih boja izvori natprirodne moći kao što su Inke verovale u huaca. Posedovao je veliki broj kameja i retkog kamenja: Donnersteine (preistorijski kremen), dva eksera sa Nojeve barke, dvoglava čudovišta, krokodil i uzorci bezoara (naslage kalcijuma izvađene iz utrobe kamila i divokoza), amuleti i narukvice oblikovani od kamenčića iz žučne kesice koji imaju čudotvorne moći.

Od mnoštva neobičnih predmeta koje je on prikupio želim da pomenem i nož koji je progutao jedan seljak za vreme terevenke, a koji je devet meseci kasnije, 1602. godine, izvadio berberin majstor Florijan; gvozdenu stolicu (Fangstuhl) koja zarobljava svakoga ko sedne u nju; muzički sat sa pozlaćenim poklopcem ukrašenim scenama iz lova na jelene; Orgelwerk koji sam izvodi „ričerkare, madrigale i kancone“; punjene školjke; pehare u obliku nosoroga za kuvanje otrovnih napitaka; votivni medaljon od jerusalimske gline; grumen zemlje iz Hebronske doline iz koje je Jahve Elohim sazdao Adama; i veliko korenje mandragore (alrauna) u obliku majušnog čoveka položeno na mekane plišane jastučiće u malenim kutijama koje su podsećale na krevete lutki. Uzgred, čarobna moć mandragore, biljke iz porodice krompira, znatno se uvećava kada se ona postavi pod vešala. Alraune, biljne lutke praškog pozorišta, pripadaju jednoj vrsti čovekolikih tvorevina kao što su Golem, roboti i Kafkin odradek.

Rudlof II ređao je dragocene komade svoje zbirke nasumice po policama i stolovima, u bezbrojnim kabinetima i sefovima. Da bi se čitalac upoznao sa nekim od ostalih predmeta koji su naseljavali verzauberter Raum, pristupiću sastavljanju jednog nesistematičnog popisa i na taj način stvoriti predstavu o pometnji koja je vladala u kolekciji.

Gipsani odlivci guštera i reprodukcije drugih životinja u srebru, Meermuscheln, oklopi kornjača, sedefi, kokosovi orasi, statuete od obojenog voska, figurine od egipatske gline, elegantna ogledala od stakla i čelika, naočare, korali, „indijske“ kutije napunjene perima egzotičnih ptičijih vrsta, „indijske“ korpe od slame i drveta, „indijske“, to jest, japanske slike, izglačano srebro i pozlaćene „indijske“ ljuske oraha i drugi egzotični predmeti sveže dopremljeni velikim lađama iz Indije, ženski torzo boje kože prekriven gipsom one vrste za kojom su praški nadrealisti toliko ludovali, table od slonovače i ćilibara za igranje karata, lobanja od žutog ćilibara, pehari od ćilibara, gajde, „pejsaži“ od češkog jaspisa, stočić od emajliranog zlata, školjke od ahata, jaspisa, topaza i kristala, srebrna slika u okviru od abonosa, duboki reljef u istočnjačkom alabasteru, oslikano kamenje, mozaici, mali srebrni oltar, kristalni pehari sa srebrnim poklopcem, ukrasne flaše od „zvezdanog safira“, stakleni krčazi od češkog ahata sa zlatnom drškom, veliki pehar za služenje pića od topaza u obliku lava, zlatno, rubinom patinirano posuđe, bokali od gline (sa presvlakom od crvenog pliša), barka od korala sa figurinama, brod od pozlaćenog drveta, i lađica sa srebrom optočenog  cocus de Maledivia, kristalna kutijica za dragulje, kutijica od sedefa, lauta od srebra, listići lazulita, rogovi nosoroga, lovački rogovi od slonovače, trofejni noževi ukrašeni zlatom i dragim kamenjem, porcelan, komadići svile, globusi različitog izgleda, uključujući i srebrni sa hipogramom, nebeske sfere, instrumenti za merenje, venecijansko staklo, Polifemova glava iz antičkog doba, Dejanira i kentaur u srebru, medalje, majolika u raznim bojama, anatomski uzorci, oklopi, mamuze, uzde, gruba drvena sedla, šatori, ogrtači i drugi plen kojim su za sobom ostavili turski konjički odredi, lovačka oprema, barjaci, đemovi i ulari, tanjiri svih vrsta, pehari od nojevog jaja, sablje, kame, puške, bodeži, kanije za mačeve, topovi, pištolji i bičevi. Automati i časovnici koji sviraju. Časovnici u obliku srebrnog broda ili kule sa trubačima.. Pada mi na pamet san koji Kubin sanja u Perlu iz Die andrere Seite:

„A tad začuh svud oko sebe otkucavanje koje je dopiralo iz nekoliko izvora, i postao sam svestan velikog broja časovnika svih veličina, od crkvenih i kuhinjskih časovnika do najmanjih džepnih časovnika. Puzali su preko livade kao kornjače na kratkim zdepastim nogama praćeni pomahnitalim tiktakanjem“ [1]

U Rudolfovoj zbirci nalazila se i mala kornjača sa satnim mehanizmom.

Od češkog granata do cvikera, od morskih korala do vrčeva napravljenih od rogova nosoroga, od bodeža sa zrnima rubina ugrađenim u ručke do ushebtis i pera kolibrija – kakvi podsticaji na maštanje! Ovaj popis dragog kamenja, rukotvorina, srebrnine, raznoraznih naprava i beskorisnih koještarija, iz različitih oblasti prirode i dalekih zemalja, ova zbrka, ovo odlagalište najrazličitijih andramolja trebalo je da bude orbis pictus, odraz knjige Božjeg stvaranja. Pored toga, mešanje stvari iz raznih regiona i klimata odgovaralo je živopisnom melting potu kakav je bio Rudlofov grad. Takođe, ne smemo da zaboravimo antička i vajarska moderna dela, numizmatičke zbirke, gomile slika ili konja koje je Rudolf prikupljao sa velikom revnošću, makar i samo zato da bi bio naslikan u sedlu pod teškim oklopom u ratničkoj pozi.

Tiho Brahe, koji posećuje Rudolfovu šackomoru u romanu Maksa Broda, ježi se zbog potištenosti i teskobe koje proizvodi ova „haotična masa predmeta“. „Činilo se da je i sam car bio uplašen kada bi se našao usred svog blaga“.

Rudolfova opsesija predmetima poticala je od njegove čežnje da popuni prazninu oko sebe, da nekako potisne strah od samoće, ali i strah od umiranja: sakupljajući šumu retkih spravica, nadao se da će odagnati smrt. Aukcija je, kako to Gogolj kaže u pripovetci „Portret“, zaista poput pogreba – setimo se samo sumornog glasa čoveka koji vodi aukciju lupajući čekićem – ima nečeg pogrebnog u Rudolfovim volšebnim kolekcijama, a njegove galerije više liče na večna boravišta nego na sobe u kojima stanuju živi ljudi.

Ipak, nepokretnost i nepromenljivost bile su samo privid. Mrtve stvari bile su naglašeno zlokobne. Zurile su u njega iz svojih kaveza kao životinje iz zasede, a one koje je prečesto zagledao poprimale su njegove crte, odražavale su njegovu hipohondriju

Promenom klime hipohondrima se dešavaju čuda: njihov mozak ojača, nervna tečnost se pročisti, a enzimi i telesne tečnosti se uravnotežavaju. Međutim, Rudolf je bio nesposoban da pobegne od predmeta kojima je robovao. Obilazio ih je tokom noći sa svećnjakom u ruci. I pretvarao bi se u jednog od onih ljudi  objekata sa Bračelijevih Bizzarrie, čija tela sačinjavaju pregrade i kutije u kojima leže pehari, drago kamenje i ogrlice. Škripa koja se razlegala iz tih kabineta, sjaj kristala i amajlija, pobožna blesavost abinzoara, jezive oči sa portreta, presijavanje tkanina, šapat kamenja, privlače ga daleko više od državnih poslova. U tom huaca skladištu, u toj Traumland fetiša on odgoneta tajne univerzuma kao iz tikve ili horoskopa.

Anđelo Marija Ripelino, „Čarobni Prag“, prevod sa engleskog Đorđe Čolić, u: Gradac, časopis za književnost umetnost i kulturu, br. 169-170, priredio Ivan Ninić.

Citat:
Alfred Kublin, The Other Side: A Fantastic Novel, New York, 1967, 150.

Slika:
Domenico Remps, „Cabinet of Curiosities“, 1695.

Tihe sobe: Vilhelm Hamershoi

Vilhelm Hammershøi

Danski slikar Vilhelm Hamershoi nije naročito poznat u srpskoj kulturi ali stvari se polako menjaju zahvaljujući internetu. Već sam pisala o ovom slikaru u tekstu Kamerna muzika kada sam njegove slike poredila sa prvim delom Džejmsa Džojsa, zbirkom pesama Chamber Music.

Sada, želim uopšteno da predstavim ovog slikara, polazeći od najrazličitijih slika koje se mogu činiti kao jedna. Hamershoi ponavlja motive a paleta je uvek svedena na sivu i tamnu braon ili crnu. Svetlost i tišina dominiraju. Takođe, predmeti su oživljeni i u njima se da prepoznati misao, sećanje koje odzvanja sobama. U istu su kroz visoke prozore prodrli suptilni zraci, najavljujući bistra.

Na zvaničnom sajtu Danske republike o ovom slikaru piše:

„Throughout his life he was preoccupied with a strictly limited circle of motifs encompassing interiors from his home, portraits of his family and friends, and architecture and landscape paintings.

Light and air are of central importance in Hammershøi’s paintings, often assuming an almost physical consistency.

He is best known for his many interiors portraying simple and sparsely furnished rooms. They are often devoid of human figures, but in many there is an isolated female figure, usually stationary and with her face turned away.

In the 1890s Hammershøi executed a number of architecture paintings, especially of Amalienborg and Christiansborg Palace, both of which are shrouded in a light mist like that in his Zealand landscapes.

Hammershøi’s stylish and delicately shaded paintings assumed an isolated position in relation to the predominantly naturalistic Danish art of the day. In 1891 he was one of those helping to establish Den Frie Udstilling.“ *

Mrtva priroda: Žan-Batist Simeon Šarden

Jean-Baptiste SiméonChardin – Le Panier de Prune

Jean SiméonChardin -Basket of Peaches with Walnuts, Knife and Glass of Wine

Jean Siméon Chardin – Pears,Walnuts and Glass of Wine

Jean-Siméon Chardin – Water Glass and Jug

Jean-Siméon Chardin – Still Life with Pipe and Jug

Jean-Siméon Chardin – Grapes and Pomegranates

Ovi tihi prostori, ove prazne sobe koje se čine nedodirnute tračkom zvuka, nagoveštavaju svoju krhkost pred zrakom. On će razobličiti njihovu tajnu: nespremnost da prevaziđu sebe, da izvađu vani, nespremnost da učine da osećaj preraste u misao, misao u reč, reč u glas, glas u drgugog: „da nisi zaboravljen i da spasa ti ima“, kako kaže stih jedne pesme.

Ali, pre melanholije, ovde ima šarma koji svetlost ostavlja na površini voća, na površini vode nedavno spuštene čaše. Isečak iz života: malo voća na stolu, bokal, čaša, tama poslepodneva. Svi su u vrtu, u polju, ili spavaju. Anticipacija je jedino što nam preostaje gledajući ova jednostavna dela, suptilno satkana od želje da budu prepoznata, ali ne na slici, već svakodnevno, dok pored njih nemarno prolazimo, dok ih bezobzirno koristimo, a ona možda pate poput predmeta u poeziji Vaska Pope (stolnjak, čačkalica, čiviluk, stolica, tanjir, hartije, ali i krompir i kaktus).

Evo šta je Alen de Boton, u poglavlju „Kako da otvoriš oči“ knjige Kako Prust može promeniti tvoj život, napisao o Šardenu, slikaru kome se Prust neizmerno divio i čije je scene evocirao u svom romanu:

„… Šarden nije naslikao mnogo luka, prinčeva, niti palata. On je voleo da slika zdele sa voćem, vrčeve, džezve, vekne hleba, noževe, čaše s vinom i komade mesa. Voleo je da slika kuhinjsko posuđe, i to ne ljupke tegle sa pralinama, već slanike i cediljke. Kad se radi o ljudima, Šardenovi likovi retko čine ikakvo herojsko delo; jedan čita knjigu, drugi gradi kuću od karata, žena tek što je stigla kući iz kupovine, a majka ukazuje svojoj ćerki na nekoliko grešaka koje je načinila prilikom vezenja.

Pa, ipak, uprkos ordinarnoj prirodi svojih predmeta, Šardenovo slikarstvo uspeva da bude izvanredno omamljujuće i evokativno. Njegova breskva rumena je i punačka kao heruvim, tanjir ostriga ili kriška limuna primamljivi su simboli halapljivosti i senzualnosti. Raža, rasporena i okačena na kuku, priziva more čiji je zastrašujući žitelj bila za svog životnog veka. Njena utroba, obojena tamno crvenom krvlju, plavim nervima i belim mišićima, je poput brodova polihromne katedrale. Između predmeta, takođe, postoji harmonija; na jednom platnu gotovo prijateljstvo između crvenkastih boja prostirke pred kaminom, kutijice za igle i poveska vune. Ove slike su prizori u jedan svet, odmah prepoznatljiv kao naš vlastiti, a ipak neobičan, čudesno primamljiv.“

Alen de Boton, Kako Prust može promeniti tvoj život, preveo Saša Lalić, Zavet, Beograd, 2003.

Jean-Baptiste Siméon Chardin – Still Life With Attributes of the Arts, 1766.