
Каравађо, „Корпа са воћем“, 1599. (детаљ)
Приче невиности и искуства
Прилично је, мислим, извјесно да су јабуке воће којем се у рјечницима симбола по правилу даје највећи број страница. Књига прича Јабуке Ане Арп (А.А.А, Београд, 2019), самосвјесно се наслања на дио ове симболике. Кажем „књига прича“, а не „збирка прича“, зато што ове двије синтагме нису синонимне.
Књига прича је концепт, као добро осмишљен албум у поп музици, нешто што је замишљено као цјелина. Збирка прича је као колекција синглова, збир скоро случајно сакупљених прича односно пјесама стављених под исти кров.
Књиге прича су, рецимо, Сартров Зид и Камијево Изгнанство и краљевство, док примјер за збирку прича могу бити оне Чапекове Приче из оба џепа, као и – кад смо већ код француске књижевности – већина Мопасанових дјела.
Ипак, не враћам се овдје случајно на Сартра и Камија; има примјера за књиге прича и у новијој историји. У начину на који Ана Арп приступа књижевности има нечег (у позитивном смислу) старинског и страственог. Као у доба егзистенцијализма, њој је књижевност судбински важна, а не нешто што се види као средство за материјални пробитак или успон у каријери. То се из ових прича види.
Вијенац од шест кратких прича уоквирен је са два кратка нефикцијска текста: пролошким и епилошким. Први носи наслов „Читаоцу“, други једноставно „Поговор“. Наставите са читањем