Мухарем Баздуљ о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Каравађо, „Корпа са воћем“, 1599. (детаљ)

Приче невиности и искуства

Прилично је, мислим, извјесно да су јабуке воће којем се у рјечницима симбола по правилу даје највећи број страница. Књига прича Јабуке Ане Арп (А.А.А, Београд, 2019), самосвјесно се наслања на дио ове симболике. Кажем „књига прича“, а не „збирка прича“, зато што ове двије синтагме нису синонимне.

Књига прича је концепт, као добро осмишљен албум у поп музици, нешто што је замишљено као цјелина. Збирка прича је као колекција синглова, збир скоро случајно сакупљених прича односно пјесама стављених под исти кров.

Књиге прича су, рецимо, Сартров Зид и Камијево Изгнанство и краљевство, док примјер за збирку прича могу бити оне Чапекове Приче из оба џепа, као и – кад смо већ код француске књижевности – већина Мопасанових дјела.

Ипак, не враћам се овдје случајно на Сартра и Камија; има примјера за књиге прича и у новијој историји. У начину на који Ана Арп приступа књижевности има нечег (у позитивном смислу) старинског и страственог. Као у доба егзистенцијализма, њој је књижевност судбински важна, а не нешто што се види као средство за материјални пробитак или успон у каријери. То се из ових прича види.

Вијенац од шест кратких прича уоквирен је са два кратка нефикцијска текста: пролошким и епилошким. Први носи наслов „Читаоцу“, други једноставно „Поговор“.

Виктор Шкорић о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Луис Егидио Мелендез, „Мртва природа“, 1760. (детаљ)

Горки плодови детињства

Није велика тајна, камоли откриће, да „сваки уметник чува, дубоко у себи, једно једино врело из кога се целог његовог живота напаја оно што он јесте и оно што он казује“. Ову Камијеву најчешће везујем за свет човекова детињства, јер шта је детињство ако не тај источник до ког се, ма колико познавали пут, тешко долази? Разлика између „обичног“ човека и уметника била би у лакшој проходности уметника кроз тај честар, тај газ и густиш и обдареност чулима којима ће препознати тражено. Што неће рећи да сваки човек заборавља своје детињство уколико није уметник; свачије детињство је вредна грађа снова. А приче које се налазе у књизи Јабуке, по казивању саме ауторке, нису измишљене, већ су настале слушањем, разговарањем, бележењем, запиткивањем и преосмишљавањем смисла реченог и записаног, а што је проистекло из детињства. Реч је о раним годинама петоро јунака и једног одраслог човека који се у шест одвојених и наизглед неповезаних прича сусрећу са кризним тренуцима или периодима у свом детињству. Али, да не хитамо пребрзо.

Свет Јабука је мрачан свет пун сенки, неспокоја и страха. Слике насиља, физичког, а још очигледније вербалног насиља, натапају сваку причу дајући из затомљене боје. Не могу да се не сетим анегдоте о Хенрију Џејмсу који је, наводно, на идеју о писању свог Окретаја завртња дошао приликом једне расправе са групом писаца о томе шта су елементи најпотресније хорор приче. Џејмс је победио у дебати када је изнео идеју о уклетој кући у којој су главни учесници деца која нису (потпуно) свесна свега што се око њих дешава. – А зашто све ово спомињем? Управо стога јер ме јунаци ових прича подсећају на Џејмсову „децу“ која тек назиру шта се око њих одвија (прича „Пчеле“) или доживљавају катарзична („Коњ“) и епифанијска искуства („Острво“, „Јабуке“). Јесте, тама је ту; јесте, нешто злокобно вреба из прикрајка; али то је можда наличје оног правог света. Јер, дете није биће мрака, он га се плаши и стога мора постојати нешто иза тог паравана.

Barok nedeljom: Mrtva priroda u holandskom slikarstvu 17. veka

Ever Kolije, „Vanitas. Mrtva priroda sa lobanjom“, 1663.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta. – Vislava Šimborska, „Muzej“

Bilo je to jednog septembarskog dana u Brižu. Kasno popodne. Pre napuštanja grada i povratka u Brisel, svratila sam u jednu prodavnicu posvećenu isključivo klasičnoj muzici, isprva privučena belim bistama kompozitora koje su bile u izlogu, kao i mnogobrojnim knjigama nota, i ponekim instrumentom. Ne sećam se sadržaja polica, niti cena, niti da sam bila zainteresovana da kupim neki disk (što sam učinila prethodne godine u Sijeni, sprečivši sećanje na grad da postane razblaženo), ali sam videla jedan katalog na kome je pisalo „Das Alte Werk“. Pitala sam ženu koja je tu radila, čiji je parfem kolao prostorom, dodatno me izmeštajući iz vremenskog okvira sadašnjosti, da li mogu da uzmem jedan primerak. Ni ne pogledavši me rekla mi je da mogu.

Lutanje gradom se nastavilo i posle nekoliko sati sam sela pored kanala, posmatrala puzavicu rasprostrtu po starom kamenu, i počela da listam katalog. Specifičnost te izdavačke kuće bila je u tome što su naslovne strane njihovih izdanja – Baha, Hendla, Korelija, Vivaldija, Hajdna, Mocarta, Persela, Monteverdija, gregorijanskih pesama, muzike španskog zlatnog veka (Siglo de Oro), engleske muzike 17. veka, Ramoa, Rihtera, Albinonija, muzike sa habzburškog dvora, Telemana, muzike trubadura, barokne muzike za čelo, flautu i orgulje, muzike Rima iz 1650. godine – bile reprodukcije dela koja pripadaju žanru mrtve prirode. Kako se muzika koju su oni izdavali stvarala tokom 16, 17. i 18. veka, tako su i naslovne strane pratile razvoj žanra. Neobjašnjivo kako me je tada nostalgija obuzela i kako sam poželela da se što pre vratim kući i da samo slušam klasičnu muziku umetnika čija sam imena upravo pročitala i da kupim sve knjige o mrtvoj prirodi, da ih listam, da posmatram reprodukcije i da zaboravim na teoriju po kojoj je vreme večna sadašnjost.

Mrtva priroda: Adrian Korte

Adrian Korte, „Mrtva priroda sa tri breskve i leptirom“, oko 1698.

Jedan od najznačajnijih slikara „zlatnog doba holandske umetnosti“ bio je Adrian Korte (1665-1707), aktivan u Midelburgu od svoje osamnaeste godine pa do smrti, koja je nastupila kada je umetnik imao četrdeset i dve godine. Korte je slikao dela malog formata, jednostavnih kompozicija i poznatih, svakodnevnih tema. Njegova dela pripadaju intimističkom pogledu na svet pod kojim se podrazumeva okrenutost ka svakodnevnom, jednostavnom, kamernom.

Političke prilike 17. veka su za Holandiju, zemlju tek istrgnutu upornošću svojih građana iz ruku španskih političkih interesa, bile dosta neizvesne. Borbe Holanđana sa prirodom bile su konstantne. Zemlja zbog svog posebnog geografskog položaja vodi stalnu borbu sa vodom. Međutim, ta voda donela joj je najmanje dva puta nešto dobro: prvi put kada su na neprijateljsku vojsku građani pustili brane (kojima su u normalnnim uslovima zadržavali vodu da se ne izlije na zemlju) i na taj način ga porazili, drugi put kada je, zahvaljujući nagomilanom pesku po kanalima Briža, koji je tada izgubio svoj trgovinski značaj, a i zahvaljujući opustošenom Antverpenu od strane španske vojske tokom ratova za nezavisnost, Holandija postala jedna od najvećih pomorskih sila, svoje bogatstvo temeljeći na prekookeanskoj trgovini, naročito zahvaljujući svojoj Istočno-indijskoj kompaniji i kolonijama. Amsterdam, kao luka od izuzetnog značaja, stupa na svetsku trgovinsku pozornicu.

Barok nedeljom: Knjiga „Veličanstveni kaligrafski spomenici“

Jedna od stranica knjige „Mira calligraphiae monumenta“

Ilustrator manuskrpta Veličanstveni kaligrafski spomenici (u orginalu, na latinskom, Mira calligraphiae monumenta), Holanđanin Joris Hoefnagel, i mađarski kaligraf Georg Bočkaj sačinili su ovu knjigu za Rudolfa II, cara Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti iz loze Habzburgovaca. Hoefnagel je u jednom periodu svog života radio kao dvorski ilustrator, svojim radom dopunjujući sobu kurioziteta (Kunstkammer) Rudolfa II.

Knjiga Veličanstveni kaligrafski spomenici je nastajala između 1561. i 1596. godine. Bočkaj je isprva sačinio tekst oko 1561. da bi tri decenije kasnije Hoefnagel dodao ilustracije voća, povrća, cveća i različitih insekata. Bočkaj je svaku stranu knjige ispunio različitim oblikom slova (ono što mi danas zovemo font), istovremeno pišući o svakom slovnom stilu koji bi se mogao upotrebiti pri štampanju knjiga.

Knjiga hronološki pripada dobu baroka jer nastaje posle Tridentskog koncila (održan od 1545. do 1563.) a i stilistički posmatrano mnogi elementi knjige uklapaju se u karakteristike barokne umetnosti. Čudno i egzotično rastinje, kao i insekti oko njega, deo su barokne scenografije, naročito u okviru žanra mrtve prirode, koji je posebno bio specifičan za holandske umetnike u 17. veku.

Anđelo Marija Ripelino o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Kunst und Wunderkammer bili su zlatni majdan sitnih predmeta koji su ređani jedan uz drugi mikroskopski brižljivo: sitni radovi izvedeni u slonovači, na orahovim ljuskama, košticama trešnji i školjkama, tanani ornamenti u emajlu. Sjajno slikarstvo Jorisa Hofnagela može da posluži kao zaštitni znak Rudolfove velike ljubavi prema sitnim drangulijama: tu umetnik nabacuje cveće, voće, leptire, evroazijske vodene pacove, žabe krastače, pužiće, skakavce i svakojake insekte oko bele ruže, one vrste svele ruže koja će se nekoliko vekova kasnije pojaviti u Halasovim pesmama.

Kovači koji su radili za praški dvor optakali su ajkuline zube i zmijske jezike zlatom. Draguljari su brusili sirove kristale, Handsteine, u oblike čudesnik pejsaža, scena raspeća i maketa rudnika. Sve nesvakidašnje ili začudno smatralo se talismanom „snova“, zgodnim povodom za pravljenje analogija. Tako se događalo da ljudi zagledani u oštar narvalov zub vide rog nesrećno zaljubljenog jednoroga ili parčence ćilibara ili zamrznuti komad svetlucavog etra ili izlučevinu neke neznane životinjske vrste. Videli bi kost džina u kosti izumrle životinje, kandže grifona u rogovima afričke antilope.

Rudolf je zamišljao da su kamenje i biljke čudnovatih životinjskih oblika i neuobičajenih boja izvori natprirodne moći kao što su Inke verovale u huaca. Posedovao je veliki broj kameja i retkog kamenja: Donnersteine (preistorijski kremen), dva eksera sa Nojeve barke, dvoglava čudovišta, krokodil i uzorci bezoara (naslage kalcijuma izvađene iz utrobe kamila i divokoza), amuleti i narukvice oblikovani od kamenčića iz žučne kesice koji imaju čudotvorne moći.

Piter Maršal o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Frans Francken, „Kabinet kurioziteta“, 1636.

Ko god, danas, ima strasti, treba samo da se uputi u Prag, najvećem zaštitniku umetnosti našeg veka, rimskom caru Rudolfu Drugom; tamo, u carskoj rezidenciji, u kolekcijama drugih ljubitelja umetnosti, može da uživa u razgledanju ogromnog broja izvanrednih i plemenitih, retkih, neobičnih i neprocenjivih dela. – Karel van Mander, 1604.

Rudolf je, za života – prema rečima poverljivog Avgustovog savetnika, koji je i sam bio sinonim za izdašno pomaganje umetnosti – postao poznat kao mecena Bohemije. Ne praveći jasnu razliku između sveta umetnosti i ideja i svakodnevnog života, Rudolf je na svoju pozornicu sveta pozivao mnoge nadahnute slikare, vajare i zanatlije sa čitavog kontinenta. Od sredine osamdesetih godina šesnaestog veka do početka novog, oni su preplavili Prag i učinili ga kulturnom prestonicom Evrope. Neki su dolazili iz Nemačke i Holandije, donoseći sobom najnovije vajarske stilove renesanse severa, dok su drugi, iz Italije, donosili mnogo pitoresknije vizije juga.

On je sledio porodičnu tradiciju. Njegov deda Ferdinand i njegov otac Maksimilijan, privukli su brojne umetnike na svoj dvor u Beču, i iz Italije i Flandrije. Osnova Rudolfove kolekcije predstavljala je ono što je nasledio od oca, koji je, uz pomoć Jakopa Strade iz Mantove, prikupio ogroman broj renesansnih dela. Posle antičkih studija na univerzitetu u Paviji, Strada je, postavši stručnjak za numizmatiku, vajarstvo i arhitekturu, brzo shvatio koliko je, za italijansku umetnost i zanatstvo, tržište severno od Alpa bilo unosno. Preselio se u Beč, gde je, pošto ga je Maksimilijan postavio za dvorskog antikvara, savetovao cara o arhitekturi, da bi ubrzo postao kustos njegovih galerija u Beču.

Barok nedeljom: „Ako se ljubav hrani muzikom svirajte još, tu hranu dajte meni!“

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670.

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670. (detalj)

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670. (detalj)

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670. (detalj)

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670. (detalj)

Ako se ljubav hrani muzikom
Svirajte još; tu hranu dajte meni

Vilijam Šekspir, „Bogojavljenska noć“, preveo Velimir Živojinović

Barok nedeljom je nova serija objava na ovom internet mestu. Nedelja je težak dan, dosadan i deprimirajuć. Iako tokom čitave nedelje pojedinac mašta o vikendu (dokaz robovlasničkog odnosa koji vlada u društvenom ekonomskom poretku), nedelja mu je teška, duga, a naročito se takvom čini tokom zime. Rutina banalnih dnevnih obaveza čišćenja kuće, domaćih zadataka, gubljenja vremena na internetu i, još gore, vremena provedenog na akcijama u hipermarketima, čini da nedelja kao dan bude omrznut jer posle svih tih „neodložnih obaveza“ sledi saznanje: sutra moram na posao.

Ja kažem NE. Nedeljom se sluša barokna muzika.

Barok: dragulj muzike, arhitekture, skulpture, pozorišta i slikarstva. Ova objava sadrži  kompozicije različitih formi koje su nastajale tokom 17. i u prvoj polovini 18. veka. Gradovi koje ističem prvobitno vezujemo za Italiju, za Napulj (Pergolezi), Rim (Alegri, Skarlati), Veneciju (Albinoni, Vivaldi). Treba, ipak, naglasiti da mnogi smatraju Baha za najvećeg baroknog kompozitora. Njegova Pasija po Mateji je oratorij napisan 1727. Pisac libreta služio se Luterovim prevodom Jevanđelja po Mateji (poglavlje 26 i 27). Delo je prvi put izvedeno na Veliki petak 1727. godine u Lajpcigu.

Мртва природа: Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден, „Аутопортрет“, 1775.

Ови тихи простори, ове празне собе чине се недодирнуте звуком. Тамне су, наговештавају крхкост, стидљивост пред зраком. Он ће разобличити њихову тајну: неспремност да превазиђу себе, ограничења својих зидова, да празнину одагнају, „да ниси заборављен и да спаса ти има“, како каже стих једне песме Петра Пајића.

Пре меланхолије, овде има шарма који светлост оставља на површини воћа, на површини воде недавно спуштене чаше. Исечак из живота: мало воћа на столу, бокал, чаша, тама послеподнева. Сви су у врту, у пољу, или спавају. Антиципација је једино што нам преостаје гледајући ова једноставна дела, суптилно саткана од жеље да буду препозната, али не на слици, већ свакодневно, док поред њих немарно пролазимо, док их безобзирно користимо, а она можда пате попут предмета у поезији Васка Попе (столњак, чачкалица, чивилук, столица, тањир, хартије, али и кромпир и кактус).

Ево шта је Ален де Ботон, у поглављу „Како да отвориш очи“ књиге Како Пруст може променити твој живот, написао о Шардену, сликару коме се Пруст неизмерно дивио и чије је сцене евоцирао у свом роману: