Muharem Bazdulj o knjizi „Jabuke“ Ane Arp

Karavađo, „Dionis“, 1596. (detalj)

Priče nevinosti i iskustva

Prilično je, mislim, izvjesno da su jabuke voće kojem se u rječnicima simbola po pravilu daje najveći broj stranica. Knjiga priča Jabuke Ane Arp (A.A.A, Beograd, 2019), samosvjesno se naslanja na dio ove simbolike. Kažem „knjiga priča“, a ne „zbirka priča“, zato što ove dvije sintagme nisu sinonimne.

Knjiga priča je koncept, kao dobro osmišljen album u pop muzici, nešto što je zamišljeno kao cjelina. Zbirka priča je kao kolekcija singlova, zbir skoro slučajno sakupljenih priča odnosno pjesama stavljenih pod isti krov.

Knjige priča su, recimo, Sartrov Zid i Kamijevo Izgnanstvo i kraljevstvo, dok primjer za zbirku priča mogu biti one Čapekove Priče iz oba džepa, kao i – kad smo već kod francuske književnosti – većina Mopasanovih djela.

Ipak, ne vraćam se ovdje slučajno na Sartra i Kamija; ima primjera za knjige priča i u novijoj istoriji. U načinu na koji Ana Arp pristupa književnosti ima nečeg (u pozitivnom smislu) starinskog i strastvenog. Kao u doba egzistencijalizma, njoj je književnost sudbinski važna, a ne nešto što se vidi kao sredstvo za materijalni probitak ili uspon u karijeri. To se iz ovih priča vidi.

Viktor Škorić o knjizi „Jabuke“ Ane Arp

Huan Sančez Kotan, „Mrtva priroda sa jabukama“, 1602. (detalj)

Gorki plodovi detinjstva

Nije velika tajna, kamoli otkriće, da „svaki umetnik čuva, duboko u sebi, jedno jedino vrelo iz koga se celog njegovog života napaja ono što on jeste i ono što on kazuje“. Ovu Kamijevu najčešće vezujem za svet čovekova detinjstva, jer šta je detinjstvo ako ne taj istočnik do kog se, ma koliko poznavali put, teško dolazi? Razlika između „običnog“ čoveka i umetnika bila bi u lakšoj prohodnosti umetnika kroz taj čestar, taj gaz i gustiš i obdarenost čulima kojima će prepoznati traženo. Što neće reći da svaki čovek zaboravlja svoje detinjstvo ukoliko nije umetnik; svačije detinjstvo je vredna građa snova. A priče koje se nalaze u knjizi Jabuke, po kazivanju same autorke, nisu izmišljene, već su nastale slušanjem, razgovaranjem, beleženjem, zapitkivanjem i preosmišljavanjem smisla rečenog i zapisanog, a što je proisteklo iz detinjstva. Reč je o ranim godinama petoro junaka i jednog odraslog čoveka koji se u šest odvojenih i naizgled nepovezanih priča susreću sa kriznim trenucima ili periodima u svom detinjstvu. Ali, da ne hitamo prebrzo.

Svet Jabuka je mračan svet pun senki, nespokoja i straha. Slike nasilja, fizičkog, a još očiglednije verbalnog nasilja, natapaju svaku priču dajući iz zatomljene boje. Ne mogu da se ne setim anegdote o Henriju Džejmsu koji je, navodno, na ideju o pisanju svog Okretaja zavrtnja došao prilikom jedne rasprave sa grupom pisaca o tome šta su elementi najpotresnije horor priče. Džejms je pobedio u debati kada je izneo ideju o ukletoj kući u kojoj su glavni učesnici deca koja nisu (potpuno) svesna svega što se oko njih dešava. – A zašto sve ovo spominjem? Upravo stoga jer me junaci ovih priča podsećaju na Džejmsovu „decu“ koja tek naziru šta se oko njih odvija (priča „Pčele“) ili doživljavaju katarzična („Konj“) i epifanijska iskustva („Ostrvo“, „Jabuke“). Jeste, tama je tu; jeste, nešto zlokobno vreba iz prikrajka; ali to je možda naličje onog pravog sveta. Jer, dete nije biće mraka, on ga se plaši i stoga mora postojati nešto iza tog paravana.

Ružica Medaković o knjizi „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Pišući o „Anatomiji melanholije“ Roberta Bartona, Bela Hamvaš primećuje da je ovaj pisac načinio jedan grandiozan silazak u podzemni svet, kakav je preduzeo Dante, ili Odisej ili Vergilije. Taj silazak se, prema Hamvašu, dešava u presudnim i odlučnim krizama ljudskog života, nenamerno, vrlo često nesvesno. To iskliznuće u podzemni svet ima snagu autentične spoznaje, što je presudno za stvaraoca. Prema Hamvašu, ne postoji ni velika umetnost, ni filozofija, ni velika sudbina, bez jakih „podzemnih odnosa“, bez katabazije. U tom smislu Tri mita o putovanju iza sunca Ane Arp su zaumna poezija koja počinje silaskom, a odvodi nas do graničnog horizonta i iskonskih predela, i to za one čitaoce koji su spremni da putuju iza Sunca.

Putovanje počinje u praskozorje u jednom grimiznom i sedefnom pejzažu, ophrvanom injem, koji nam je predočen u epistolarnoj  formi. Pisma Persefoni  su datirana 6. decembra i naslovljena kao elegije o zimskim pejzažima i sećanju i mogu se čitati kao svojevrsna poema, jer svako pismo predstavlja po jednu pesmu koja se smisaono nadovezuje na drugu. Forma epistole otvara mogućnost lirskom Ja da se poistoveti sa božanstvom kome su pisma namenjena i tako elegični ton Pisama reinterpretira mit, stvarajući božanstvo u kome će se prožimati glas lirskog ja i Persefone. Ta ambivalencija lirskog glasa biće predočena i grafički u knjizi. Takođe, unutrašnji pejzaž koji se raskriljuje pred čitaocem istovremeno je i hladni i sumorni Prozerpinin vrt.

Putovati kroz svoja sećanja, koja su često nepouzdana, međutim, intenzivna i nezaboravna, i u kojima je prepoznato nešto kao izvestan poziv na putovanje, znači imaginativno nadomestiti ono čega se ne sećamo. To je put umetnikove vizije, a pijuk ptice postaje prepoznavanje pesničke vokacije.

Persefona, kako sama pesnikinja piše u Pogovoru, vezuje se za kruženje, bujnost i jalovost prirode. U  izvesnom smislu Persefona je izgnanik, jer ju je Had oteo, dok je privučena lepotom narcisa, posegnula za cvetom, i onda, kako bi je vezao za svoje mračno carstvo, na prevaru joj je dao da pojede  zrno nara. Nar postaje tako simbol greha i osuda na večno vraćanje maglovitim tminama:

Barok nedeljom: Mrtva priroda u holandskom slikarstvu 17. veka

Ever Kolije, „Vanitas. Mrtva priroda sa lobanjom“, 1663.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta. – Vislava Šimborska, „Muzej“

Bilo je to jednog septembarskog dana u Brižu. Kasno popodne. Pre napuštanja grada i povratka u Brisel, svratila sam u jednu prodavnicu posvećenu isključivo klasičnoj muzici, isprva privučena belim bistama kompozitora koje su bile u izlogu, kao i mnogobrojnim knjigama nota, i ponekim instrumentom. Ne sećam se sadržaja polica, niti cena, niti da sam bila zainteresovana da kupim neki disk (što sam učinila prethodne godine u Sijeni, sprečivši sećanje na grad da postane razblaženo), ali sam videla jedan katalog na kome je pisalo „Das Alte Werk“. Pitala sam ženu koja je tu radila, čiji je parfem kolao prostorom, dodatno me izmeštajući iz vremenskog okvira sadašnjosti, da li mogu da uzmem jedan primerak. Ni ne pogledavši me rekla mi je da mogu.

Lutanje gradom se nastavilo i posle nekoliko sati sam sela pored kanala, posmatrala puzavicu rasprostrtu po starom kamenu, i počela da listam katalog. Specifičnost te izdavačke kuće bila je u tome što su naslovne strane njihovih izdanja – Baha, Hendla, Korelija, Vivaldija, Hajdna, Mocarta, Persela, Monteverdija, gregorijanskih pesama, muzike španskog zlatnog veka (Siglo de Oro), engleske muzike 17. veka, Ramoa, Rihtera, Albinonija, muzike sa habzburškog dvora, Telemana, muzike trubadura, barokne muzike za čelo, flautu i orgulje, muzike Rima iz 1650. godine – bile reprodukcije dela koja pripadaju žanru mrtve prirode. Kako se muzika koju su oni izdavali stvarala tokom 16, 17. i 18. veka, tako su i naslovne strane pratile razvoj žanra. Neobjašnjivo kako me je tada nostalgija obuzela i kako sam poželela da se što pre vratim kući i da samo slušam klasičnu muziku umetnika čija sam imena upravo pročitala i da kupim sve knjige o mrtvoj prirodi, da ih listam, da posmatram reprodukcije i da zaboravim na teoriju po kojoj je vreme večna sadašnjost.

A . A . A u antologiji „Somehow“

Novosadski dizajnerski studio Peter Gregson osmislio je koncept za časopis (antologiju) koji bi sadržao eseje, poeziju, studije, odlomke. Švajcarski proizvođač nameštaja Woak podržao je ovu ideju.

Na sajmu nameštaja u Kelnu, koji je u toku, kupci i posetioci izlagačkog prostora ovog proizvođača moći će da dobiju knjigu, u kojoj sam i ja participirala jednim tekstom. Antologija je nazvana Somehow i sadrži dvanaest priloga koji su na engleskom jeziku.

Isprva sam za potrebe antologije napisala dva eseja, od kojih je jedan prihvaćen. Drugi je, takođe, o holandskoj umetnosti 17. veka, s tim što je u fokusu tog rada prikaz egzotičnih ptica na platnima nekoliko holandskih i flamanskih slikara toga doba. Taj rad ću objaviti, isto tako, u okviru serije objava pod nazivom Barok nedeljom

Zamislila sam četri eseja kao četri različita platna u tamnoj sobi. Bio je to moj mali, privatni muzej. U formi tetraptiha bih holandsku umetnost zlatnog doba povezala sa istorijskim, ekonomskim i građanskim tekovinama koje su je uslovile i oblikovale. Posmatrač bi u tu sobu ušao i, krenuvši s leva na desno, kretao bi se ovako: prvo krilo tetraptiha su Rembrantovi ženski portreti, preciznije haljine Rembrantovih portretisanih. Drugo krilo su egzotične ptice u izmaštanim vrtovima koje su na ogromnim platnima bile deo enterijera prve moderne evropske građanske klase. Treće krilo je ovo o kome je reč: mrtva priroda, mnoštvo hrane i predmeta na stolovima u tamnim sobama. Četvrto krilo, još uvek „nenaslikano“, biće esej o kabinetima kurioziteta, o sobama i škrinjama mnogobrojnih ličnosti koje nalikuju Šekspirovom Prosperu. To su sobe putnika, kolekcionara i ezoterika, sakupljača, fetišista, zaljubljenika u materijalno, u predmete, ali ne u onakve kakve viđamo na platnima mrtve prirode, već bizarne, neobične, „kuriozitetne“. Sobe pune prepariranih životinja, korala, lobanja, predmeta iz prirode, ali odvojenih iz svog prirodnog staništa i stavljenih u potpuno novi kontekst.

A . A . A u web časopisu za književnost „Eckermann“

Sonja Šljivić, urednica za poeziju web časopisa Eckermann, pozvala me je na saradnju, predloživši mi da joj pošaljem svoje neobjavljene poetske radove. Srele smo se u jednom kafeu, maja 2017, razgovarale smo o saradnji, ali i o fakultetskim temama. Obe smo na doktorskim studijama, ona se bavi Konstantinovićem, ja romantizmom.

U dvanaestom broju (novembar-decembar 2017) objavljena je moja poetska proza pod nazivom Mrtva priroda. Ispod teksta je i nekoliko redova o meni. U nastavku sledi tekst koji će se naći u jednoj od mojih narednih knjiga. Do tada biće prisutan u formi koja nije u štampanom obliku, u online formatu, na ovom mestu, i u časopisu Ekerman.

Slike mrtve prirode Adriana Kortea i holandsko slikarstvo 17. veka

Adrian Korte (1665-1707) je bio jedan od slikara zlatnog doba holandske umetnosti,  aktivan u Midelburgu od svoje osamnaeste godine pa do smrti koja je nastupila kada je umetnik imao četrdeset dve godine. Korte je slikao dela malog formata, jednostavnih kompozicija i tema. Njegova dela pripadaju intimističkom pogledu na svet pod kojim se podrazumeva okrenutost ka svakodnevnom, jednostavnom, kamernom. Intimistička odlika holandskog baroknog slikarstva nije specifična samo za žanr mrtve prirode koji je, kao deo veće celine, postojao u umetnosti stvaranoj na prostorima van Holandije, i pre 17. veka, ali je kao poseban žanr definisan baš u to doba i na tom prostoru.

Političke prilike toga doba bile su za Holandiju, zemlju tek istrgnutu upornošću svojih građana iz španskih političkih ruku, prilično neizvesne. Njihove borbe sa prirodom bile su konstantne. Zemlja zbog svog posebnog geografskog položaja vodi konstantnu borbu sa vodom. Međutim, ta voda donela joj je najmanje dva puta nešto dobro: prvi put kada su na neprijateljsku vojsku građani pustili brane kojima su zadržavali vodu i na taj način ga porazili, drugi put kada je, zahvaljujući nagomilanom pesku po kanalima Briža, koji je tada izgubio svoj trgovinski značaj, a i zahvaljujući opustošenom Antverpenu od strane španske vojske tokom ratova za nezavisnost, Holandija postala jedna od najvećih pomorskih sila, svoje bogatstvo temeljeći na prekookeanskoj trgovini, naročito zahvaljujući svojoj Istočno-indijskoj kompaniji.

Setimo se Jana Vermera. On je u groznici, zbog sloma berze i novčanog gubitka, u roku od nekoliko dana preminuo. Svet u kome je živeo, u kome je stvarao i pokušavao da nađe mesto za sebe bio je neizvestan, okrutan, destabilizovan stalnim slutanjama o mogućem bankrotu ili nepovoljnoj okolnosti koja bi pojedinca odvela u propast. Sve suprotno možemo videti na njegovim slikama. Usred borbe sa prirodom, stalnog mraza, stalnog naleta vode i borbe sa drugim ljudima, usred stalnih promena na berzi, stalne novčane neizvesnosti, postoji jedan svet iza prozora, svet tišine, svet nagoveštaja i malih dnevnih rituala. Svet umetnosti, orijentalnih tapiserija, svet muzike i ljubavnih pisama, iščekivanja i isprobavanja ogrlica pred ogledalom. A sve to u svetlosti nekih neodređenih tonova koji su u stanju da kod posmatrača evociraju neke neodređene utiske.

Barok nedeljom: Knjiga „Veličanstveni kaligrafski spomenici“

Jedna od stranica knjige „Mira calligraphiae monumenta“

Ilustrator manuskrpta Veličanstveni kaligrafski spomenici (u orginalu, na latinskom, Mira calligraphiae monumenta), Holanđanin Joris Hoefnagel, i mađarski kaligraf Georg Bočkaj sačinili su ovu knjigu za Rudolfa II, cara Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti iz loze Habzburgovaca. Hoefnagel je u jednom periodu svog života radio kao dvorski ilustrator, svojim radom dopunjujući sobu kurioziteta (Kunstkammer) Rudolfa II.

Knjiga Veličanstveni kaligrafski spomenici je nastajala između 1561. i 1596. godine. Bočkaj je isprva sačinio tekst oko 1561. da bi tri decenije kasnije Hoefnagel dodao ilustracije voća, povrća, cveća i različitih insekata. Bočkaj je svaku stranu knjige ispunio različitim oblikom slova (ono što mi danas zovemo font), istovremeno pišući o svakom slovnom stilu koji bi se mogao upotrebiti pri štampanju knjiga.

Knjiga hronološki pripada dobu baroka jer nastaje posle Tridentskog koncila (održan od 1545. do 1563.) a i stilistički posmatrano mnogi elementi knjige uklapaju se u karakteristike barokne umetnosti. Čudno i egzotično rastinje, kao i insekti oko njega, deo su barokne scenografije, naročito u okviru žanra mrtve prirode, koji je posebno bio specifičan za holandske umetnike u 17. veku.

Anđelo Marija Ripelino o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Kunst und Wunderkammer bili su zlatni majdan sitnih predmeta koji su ređani jedan uz drugi mikroskopski brižljivo: sitni radovi izvedeni u slonovači, na orahovim ljuskama, košticama trešnji i školjkama, tanani ornamenti u emajlu. Sjajno slikarstvo Jorisa Hofnagela može da posluži kao zaštitni znak Rudolfove velike ljubavi prema sitnim drangulijama: tu umetnik nabacuje cveće, voće, leptire, evroazijske vodene pacove, žabe krastače, pužiće, skakavce i svakojake insekte oko bele ruže, one vrste svele ruže koja će se nekoliko vekova kasnije pojaviti u Halasovim pesmama.

Kovači koji su radili za praški dvor optakali su ajkuline zube i zmijske jezike zlatom. Draguljari su brusili sirove kristale, Handsteine, u oblike čudesnik pejsaža, scena raspeća i maketa rudnika. Sve nesvakidašnje ili začudno smatralo se talismanom „snova“, zgodnim povodom za pravljenje analogija. Tako se događalo da ljudi zagledani u oštar narvalov zub vide rog nesrećno zaljubljenog jednoroga ili parčence ćilibara ili zamrznuti komad svetlucavog etra ili izlučevinu neke neznane životinjske vrste. Videli bi kost džina u kosti izumrle životinje, kandže grifona u rogovima afričke antilope.

Rudolf je zamišljao da su kamenje i biljke čudnovatih životinjskih oblika i neuobičajenih boja izvori natprirodne moći kao što su Inke verovale u huaca. Posedovao je veliki broj kameja i retkog kamenja: Donnersteine (preistorijski kremen), dva eksera sa Nojeve barke, dvoglava čudovišta, krokodil i uzorci bezoara (naslage kalcijuma izvađene iz utrobe kamila i divokoza), amuleti i narukvice oblikovani od kamenčića iz žučne kesice koji imaju čudotvorne moći.

Piter Maršal o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Frans Francken, „Kabinet kurioziteta“, 1636.

Ko god, danas, ima strasti, treba samo da se uputi u Prag, najvećem zaštitniku umetnosti našeg veka, rimskom caru Rudolfu Drugom; tamo, u carskoj rezidenciji, u kolekcijama drugih ljubitelja umetnosti, može da uživa u razgledanju ogromnog broja izvanrednih i plemenitih, retkih, neobičnih i neprocenjivih dela. – Karel van Mander, 1604.

Rudolf je, za života – prema rečima poverljivog Avgustovog savetnika, koji je i sam bio sinonim za izdašno pomaganje umetnosti – postao poznat kao mecena Bohemije. Ne praveći jasnu razliku između sveta umetnosti i ideja i svakodnevnog života, Rudolf je na svoju pozornicu sveta pozivao mnoge nadahnute slikare, vajare i zanatlije sa čitavog kontinenta. Od sredine osamdesetih godina šesnaestog veka do početka novog, oni su preplavili Prag i učinili ga kulturnom prestonicom Evrope. Neki su dolazili iz Nemačke i Holandije, donoseći sobom najnovije vajarske stilove renesanse severa, dok su drugi, iz Italije, donosili mnogo pitoresknije vizije juga.

On je sledio porodičnu tradiciju. Njegov deda Ferdinand i njegov otac Maksimilijan, privukli su brojne umetnike na svoj dvor u Beču, i iz Italije i Flandrije. Osnova Rudolfove kolekcije predstavljala je ono što je nasledio od oca, koji je, uz pomoć Jakopa Strade iz Mantove, prikupio ogroman broj renesansnih dela. Posle antičkih studija na univerzitetu u Paviji, Strada je, postavši stručnjak za numizmatiku, vajarstvo i arhitekturu, brzo shvatio koliko je, za italijansku umetnost i zanatstvo, tržište severno od Alpa bilo unosno. Preselio se u Beč, gde je, pošto ga je Maksimilijan postavio za dvorskog antikvara, savetovao cara o arhitekturi, da bi ubrzo postao kustos njegovih galerija u Beču.

Barok nedeljom – Nova serija objava na blogu A . A . A

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670.

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670. (detalj)

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670. (detalj)

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670. (detalj)

Evaristo Baschenis. „Mrtva priroda sa muzičkim instrumentima“, oko 1670. (detalj)

Barok nedeljom je nova serija objava na ovom internet mestu. Nedelja je težak dan, dosadan i deprimirajuć. Iako tokom čitave nedelje pojedinac mašta o vikendu (dokaz robovlasničkog odnosa koji vlada u društvenom ekonomskom poretku), nedelja mu je teška, duga, a naročito se takvom čini tokom zime. Rutina banalnih dnevnih obaveza čišćenja kuće, domaćih zadataka, gubljenja vremena na internetu i, još gore, vremena provedenog na akcijama u hipermarketima, čini da nedelja kao dan bude omrznut jer posle svih tih „neodložnih obaveza“ sledi saznanje: sutra moram na posao.

Ja kažem NE. Nedeljom se sluša barokna muzika.

Barok: dragulj muzike, arhitekture, skulpture, pozorišta i slikarstva. Ova objava sadrži  kompozicije različitih formi koje su nastajale tokom 17. i u prvoj polovini 18. veka. Gradovi koje ističem prvobitno vezujemo za Italiju, za Napulj (Pergolezi), Rim (Alegri, Skarlati), Veneciju (Albinoni, Vivaldi). Treba, ipak, naglasiti da mnogi smatraju Baha za najvećeg baroknog kompozitora. Njegova Pasija po Mateji je oratorij napisan 1727. Pisac libreta služio se Luterovim prevodom Jevanđelja po Mateji (poglavlje 26 i 27). Delo je prvi put izvedeno na Veliki petak 1727. godine u Lajpcigu.

Мртва природа: Жан-Батист Симеон Шарден

Ови тихи простори, ове празне собе чине се недодирнуте звуком. Тамне су, наговештавају крхкост, стидљивост пред зраком. Он ће разобличити њихову тајну: неспремност да превазиђу себе, ограничења својих зидова, да празнину одагнају, „да ниси заборављен и да спаса ти има“, како каже стих једне песме Петра Пајића.

Пре меланхолије, овде има шарма који светлост оставља на површини воћа, на површини воде недавно спуштене чаше. Исечак из живота: мало воћа на столу, бокал, чаша, тама послеподнева. Сви су у врту, у пољу, или спавају. Антиципација је једино што нам преостаје гледајући ова једноставна дела, суптилно саткана од жеље да буду препозната, али не на слици, већ свакодневно, док поред њих немарно пролазимо, док их безобзирно користимо, а она можда пате попут предмета у поезији Васка Попе (столњак, чачкалица, чивилук, столица, тањир, хартије, али и кромпир и кактус).

Ево шта је Ален де Ботон, у поглављу „Како да отвориш очи“ књиге Како Пруст може променити твој живот, написао о Шардену, сликару коме се Пруст неизмерно дивио и чије је сцене евоцирао у свом роману: