Бувљаци као неформални музеји историје и културе једног народа

Играчке са земунског бувљака. Фотографија: Ана Арп

Дуго планирам да напишем један текст о београдским бувљацима иако они нису једини вредни наше пажње. Неготин, Панчево, као и многа друга мања и већа места у Србији имају крајем радне недеље и викендима бувљаке или оно што ја зовем неформалним а веома аутентичним изложбеним просторима на ободима градова. То су музеји једне далеко ведрије, живописније, динамичније, помало горке и сетне, али и радосније верзије историје нашег народа и грађанске културе.

Историја једне земље, или пак приватна историја грађана једне земље, сва динамика односа унутар ње, видљива је на бувљацима. Изузетно је важно и занимљиво посматрати шта је један народ, односно појединци који живе на датом простору, одбацио, шта је прогласио за непотребно, шта избацује из својих домова, зашто је некада то сматрао за вредно, за предмет који треба да се нађе у његовој кући, а зашто га више не цени или му не налази вредност.

Већ сам писала о београдским антикваријатима. Антикваријати могу продавати старе предмете а могу продавати и књиге. Ја сам писала о оним антикваријатима који продају књиге, иако они нису антикваријати у правом смислу јер се у њима ретко може наћи нека књига која је, рецимо, из 16. или 18. века, неко веома егзотично прво издање које ћете продати за више хиљада евра. Наши антикваријати углавном садрже књиге из најбољег издаваштва које је некада постојало, и што сам старија све више увиђам да ово није претерано становиште, а то је југословенско издаваштво. Оно је било најбоље по: цени, дистрибуцији и класној несегрегацији, по квалитету повеза, одабиру наслова и аутора из било које области, уредника, штампе, превода, дизајна, културе књиге у сваком могућем смислу. Кажу да књиге тада нису биле јефтине али да су их скоро сви који су то хтели могли приуштити. Због њиховог великог тиража те књиге циркулишу и данас. Наставите са читањем

Похвала трафици као постмодерном месту за културу

Трафика као постмодерни дистрибутивни ценатр културног садржаја

На трафикама има културе. Трафике имају важну улогу у истицању уметности и развијању интересовања за исту. Моја констатација ће већину људи изненадити, неки ће негодовати, помислиће да нема места релативизацијама и да је ова тврдња нешто најдаље од истине што су данас прочитали. Сви знамо да тај комад метала сведочи о нечему далеко ружнијем.

Трафика је одиграла значајну улогу у дистрибуцији културе почетком 21. века, о чему ће неке социјалне историје уметности и књижевности једном писати, јер су многи градови остали без домова културе, биоскопа, библиотека и књижара. Све је то трафика надокнадила. Али, она је трговачки изум, култура ту постоји као роба. Ту се могу купити најразличитије књиге, класици светске књижевности и сликарства по невероватно ниској цени за ту врсту књига. Не могу рећи да су та издања била без мане, с обзиром на квалитет припреме текста, дизајна и опреме, ређе превода, али неко је негде, коме су све одузели, и концерте, и биоскоп, и књижару, могао врло јефтино сваких недељу дана нешто пристојно да прочита, да открије класичну музику (говоримо о времену пре масовне употребе интернета), да оплемени бруталну стварност око себе тако што ће се упознати са неким сликама које нуде лепшу верзију света.

О значају часописа за формирање укуса излишно је говорити. Оне које не би занимали класици већ „популарна култура“ модни часописи или они за уређење ентеријера били су ту сваких месец дана. А знамо да исти ти часописи нису само о моди и илузији која никоме није доступна, већ да је њихов садржај о свеукупном искуству модерног живота. Поред њих, излазили су и музички часописи, па страни часописи о уметности (најчешће италијански). Исто тако, не могу да набројим колико сам филмских класика купила на трафици.  Наставите са читањем

Девет година блога А . А . А

Фотографија: Ана Арп, 2010.

Фотографија: Ана Арп, 2010.

Зашто си затворио врата
од своје празне собе?

У њој ничега нема,
нико ти не може ништа однети.
Зашто чуваш ту празнину,
зашто чуваш те сенке по зидовима?

Брат ти је узалуд куцао,
пас је дуго цвилио на прагу.

Кад би сад наишао лопов
који уме без кључа да их отвори,
кад би се однекуд појавио разбојник
да их развали,

био би то Божји знак
да ниси заборављен и да ти спаса има.

Петар Пајић – „Празна соба“

А.А је писац и путник.

А.А пише жанровски недефинисане књиге, приче и есеје. Међу првима у свету је почела да сајт користи као калуп/форму за уметничко дело.

Једном годишње путује. Том приликом фотографише и пише фрагментарну прозу о утисцима, сновима, сећањима, људима, бојама, уметности, воћу и облацима. Наставите са читањем

Осам година блога А . А . А

Фотографија: Ана Арп

Фотографија: Ана Арп

Фотографија: Ана Арп

Поводом осмог рођендана желим да пишем о томе зашто сматрам да је А.А.А уметничко дело, без обзира на све његове префиксе – блог, часопис, интернет место – које му читаоци или ја додајемо у разговору, трудећи се да будемо вербално економични, а, верујем, свесни њихове неадекватности.

А.А.А није уметничко дело зато што се састоји од мојих есејистичких или фикционалних радова. И да је тако, сама форма, опет, не би имала основа за назив уметничког дела. Садржај се састоји од мојих есеја, мојих приказа одређених уметничких дела, постављених у однос према мом, често слободном, и за критику, (можда) неприхватљивом и неодбрањивом доживљају, као и директно пренетих одломака, есеја, поезије других уметника и критичара.

Тако организован садржај твори ауторски језик који не сматрам галеријом или зборником, чији сам ја кустос или уредник, већ га видим као нову врсту уметничког дела. Индивидуалан доживљај и изражена ауторска инте(рве)нција, нови језик творен односом цитираног и приказаног, дијалог две објаве, временски удаљене, наизглед садржински неповезане, распоред објава, називи темата, ознака, категорија, све то је моја поставка која појединачно гледано не би морала бити уметност, али она то јесте када се посматра у целини. Наставите са читањем

Sedam godina bloga A . A . A

Fotografija: Ana Arp

Sedam godina postojanja A . A . A obeležila bih tuđim utiscima. U nastavku prenosim ono što su čitaoci napisali povodom dosadašnjeg sadržaja. Oni su te komentare ostavljali kao recenzije na fejsbuk stranici, kroz komentare na društvenim mrežama ili tako što bi mi poslali mejl.

Prethodnih godinu dana pisala sam za doktorske studije, bila sam u Napulju (drugi put) i u Materi (prvi put), a ostatak vremena provela sam radeći na tekućim objavama. Takođe, početkom 2018. našla sam novi posao kome sam puno bila posvećena. U svakom slučaju, dosta rada. Nastavite sa čitanjem

Pet godina bloga A . A . A

Fotografija: Ana Arp

Ne pamtim kada me je neki domaći sajt ovako obradovao. Tvoja širina, imagologija, mudrost, posvećenost i obrazovanje sliveni u jedno, nesputano i slobodno kazivanje sebe ili njih, uzvisuju te među same predvodnike na tom putu Kentaura. Putu slobode duha i nesebičnog davanja. Ljudi kao ti su tako potrebni danas. Neću ti reći „nastavi ovako“, jer se vrlo oseća da je ovo sve tvoja potreba, gotovo misija one koja je otkrila sebe i sad pomaže drugima da se otkriju. – Sanja Perić

Ne radi se o kurtoaziji. Dopada mi se pristup, studioznost i rafiniranost koja je prisutna u svakoj objavi ili postu (nešto mi se, ama baš, ova reč ne dopada). Kad dođem ovde, bez izuzetka osećam divljenje prema Vašem pristupu, odnosu, načinu, studioznosti i svemu ostalom što ulažete u sve „proizvode“, koje „konzumiram“ sa velikim uživanjem. – TamoiOvde

Ovo što radiš je fantastično, ako mene pitaš – svaki članak ti je obrađen sa više aspekata. I sjajno povezuješ različite grane umetnosti tražeći paralelu među njima (tako ja tvoj blog vidim, multi-umetnički). Voleo bih da su moji članci ovakvi. – Šta slušam danas

Divno, Ana. Juče naleteh na ovaj blog (O, zašto, zašto tek juče?! Ja ne znam.) i sad ga polako istražujem. Ti si poput neke heroine, gotovo nestvarna! Samo napred. – Staša Vukadinović

Sjajno! Ovaj blog je pravo otkriće i mesto gde svratim gotovo svakodnevno da se ponečeg prisetim, ponešto novo naučim i da uživam. – Tanja Taubner Gajić

Sviđa mi se kako pišeš! – Mina

Sve me više oduševljavaš svojim poznavanjem svakojakog štiva. – Alba

Sjajan blog, sa uživanjem ću ga istražiti! Tvoja razmišljanja su stvarno temeljna i interesantna. Zanima me zašto smatraš da je putovanje početak slobode, zašto ono nije sloboda sama? – Bez kofera

Kad sam tražeći nešto od Williama Blakea prvi put došao na ovu tvoju misiju, fanzin, blog (nije bitno kako ga zovemo, važno je vjerujemo li u njega, ne?) znao sam odmah da ću ti ostati vjeran. Iz nekog razloga tvoje djelo me je asociralo na knjigu Alberta Manguela „Povijest čitanja“ koju smještam u onih nekoliko koje bih ponio na pusti otok (koliko god to zvučalo floskularno), najviše zbog jedne izvjesne podudarnosti: povijest čitanja nema kraja. Tako i ovo što ti radiš, način na koji radiš i sve tako… na moje osobno veselje, a vjerujem i ostalih tvojih čitateljica i čitatelja – nema kraja. – Bezimena ulica

Divan blog, predivan. Mada, malo tužan. – N.N

Odličan blog. – A.S

Vaš Blog je je jedna prekrasna, bogata riznica. Probrana djela, interpretacije i vaš suptilna promišljanja. A kroz sve se provlači jedna jasna ideja u mnoštvu svojih uvijek iznenađujućih metamorfoza. Ne može se čitati brzo jer dubine privlače i traže uvijek nova istraživanja. – Vrhun

Blog čitam kao knjigu, od datuma njegovog nastanka (koji je i datum mog rođenja). Želim da ostavim komentar i pokušam da izrazim ljubav prema onome što sam ovde pročitala za ovih nekoliko godina koliko pratim blog. Retko sam nailazila na tekstove u kojima se više osećaju ljubav, posvećenost i strast – koju smatram manje značajnom od prve dve, ali ne i zanemarljivom. One, zajedno sa sadržajem i formom, stvaraju nešto što je po mom mišljenju jedinstveno, nešto čime sam oduševljena, što me inspiriše. Kao ljubitelju umetnosti, tvoje (ako smem) pisanje mi predstavlja neizmerno uživanje. Nadam se da moje reči deluju iskreno, nikako mi nije bila namera da deluju bilo kako drugačije. Čestitam, uz istu želju koju je izrazio jedan čitalac – da čitanju ne bude kraja. – Antiheroj

Odabir pasusa iz odličnih dela, odabir stvaralaca, sve je tako snažno, takva imaginacija potkrepljena odličnim slikama da sam nebrojno puta preveslala na svoj zid, usrećujući čitaoce i poštovaoce reči dalje, i dalje, i dalje… na spas i sreću. Hvala Ti. – Neđa Medić

Ana piše o svemu onome o čemu Ana (ja) razmišlja(m). Odavno nisam naišla na ovako dobar blog na našim prostorima. Hvala na tome. – Ana

Bravo, Ana i hvala! Koliko si mi samo radosnih sati čitanja pružila… Želim ti da neku narednu godišnjicu proslavljaš u svojoj knjižari. – Jelena Jeremić

Sto šezdeset dve hiljade posetilaca (162.000). Trista trideset sedam hiljada pregleda (337.000). Pet hiljada pratilaca na društvenim mrežama (5000). Sve se to dogodilo u međuvremenu, od 23. oktobra 2011. Upravo citirani niz komentara, koji su u različitim prilikama i različitim povodima ostavljani na blogu, takođe su, uz ove brojeve, za pet godina postojanja A . A . A svedočanstvo da ovo mesto i drugima nešto znači. Nisam to očekivala kada sam počinjala, ali sam to, svakako, želela.

Pred sam kraj dana pišem ovaj tekst (i pišem ga već nedelju dana). Dugo nisam znala kako da započnem, o čemu bih mogla da pišem. Bila sam melanholična jer sam se setila okolnosti u kojima sam živela onda kada sam napisala prvi tekst. Okolnosti su bile drugačije. Ne bih želela da ih kategorizujem kao bolje ili kao sigurnije ili kao srećnije. Zapravo, tada je svet za mene bio nov. To je neprocenjiv osećaj. Sada, kao i Prospero, za svet mogu da kažem isto što je i on odgovorio svojoj kćeri u Šekspirovoj poslednjoj drami, Buri: „Tebi je on nov“. Nastavite sa čitanjem

Pet beogradskih antikvarijata

Antikvarijat „Bulbuk“

Antikvarijat „Bulbuk“

Odlučila sam da predstavim Beograd posredstvom jednog teksta o antikvarijatima, a isti se ne moraju odnositi samo na kupce i posetioce iz Beograda. Knjige koje se mogu kupiti u ovim knjižarama dostupne su svima posredstvom interneta a, od sada, nadam se, i posredstvom ovog teksta, bar vizuelno ili kao predlog za čitanje.

Moja lutanja gradom podrazumevala su i posete knjižarama u koje neću nužno ući ali pored kojih ću zastati i posmatrati njihov izlog. Tako sam se ja, za početak, informisala o knjigama, piscima, dizajnu, izdavačima, edicijama. A kada bih i ušla unutra, ponašala bih se kao da sam u biblioteci. Stajala bih satima pred policom i listala knjige, čitala ih, otvarajući nasumično stranice, razgledajući svaki mogući detalj.

Prošlost jedne zemlje vidljiva je na dva mesta: na buvljacima i u antikvarijatima. Ovde pod antikvarijatima ne podrazumevam samo mesta specijalizovana za prodaju starih i vrednih predmeta, već mislim i na knjižare koje prodaju stara izdanja, knjige koje se nisu doštampavale.

Kada sam počela da formiram svoju biblioteku, svoju kolekciju knjiga, bila sam pri kraju srednje škole. Do tada sam već imala neke svoje knjige ali sam od tada počela sistematski da ih kupujem, da biram izdanja i naslove pažljivo. Moja biblioteka se u početku nije razlikovala od kolekcija knjiga drugih studenata književnosti. Izdanja nisu bila retka, nisu bila ni naročito očuvana, naslovi se nisu izdvajali od spiska preporučene literature za dati ispit, ali od nečega se moralo početi.

Vremenom sam proširila tematski okvir knjiga a sa godinama, s obzirom na poboljšanje moje finansijske situacije u odnosu na dane studiranja (svaki oblik kolekcionarstva ili prikupljanja, naročito kada je u pitanju neka od umetnosti, zahteva dosta materijalnog ulaganja), u sobu sam počela da unosim sve više i više knjiga, ali nikada nasumično odabranih. Ja sam osoba čije su beležnice uvek pune spiskova. Nastavite sa čitanjem

Četiri godine bloga A . A . A

Fotografija: Ana Arp

Pravo da kažem, ja sam zaista uveren da imam malo talenta da bi me ljudi čitali. Ponekad nalazim veliko zadovoljstvo u pisanju. I to je sve. – Stendal

Sve zavisi od toga da imaš hrabrosti. – Kazanova

Volim da pišem. Ipak, nisam smatrala da je samo voleti dovoljno pa sam pisanje, baš kao i ukus, morala da formiram vežbajući ga, pre svega, čitanjem. Takođe, pisanje se uči i pisanjem, stalnim pisanjem. Tek tada shvatala bih koliko je misao apstraktna i koliko je napora potrebno da je artikulišem.

Nije svako pisanje stvaranje, ali iziskuje napor duha koji ja doživljavam kao zadovoljstvo i kao kada zanatlija uzme dleto i počne da kleše kamen. Negde u toj neuobličenoj masi krije se oblik, ali treba doći do njega. Kamen pruža otpor isto kao što i reči pružaju otpor. Često, ni sama ne znam šta želim da kažem dok ne sednem i počnem da pišem. Razmišljanja, nacrti, predumišljaji, sve to malo pomaže. Tek u samom činu pisanja odmotavam svoje misli, poput tela u tepihu koje će, na kraju, na njemu i poleteti.

Volim šume ali sam retko bivala u njima, posebno u onim pravim, visokim, gustim šumama. Ali, utisak da sam tamo bila postoji i ja ga koristim kao dokaz. Utisak je kriterijum istine, napisao je Marsel Prust. Svetlost, mnogo zvukova, ali tihih, krhkih, pritajenih. Eno, tamo su pečurke, a tamo tanani mlaz vode koji se sliva niz zemlju, tamo žbun, a tamo već položeno stablo, posuto mahovinom, trulo. Sve to mene navodi na pomisao da volim šume! Ali, ako bi me neko pitao u kojoj sam šumi bila, nisam sigurna da bih mogla da se pozovem na nešto konkretno i činjenično, mada ja sasvim pouzdano znam da ih volim i da sam tamo bila. Nastavite sa čitanjem

Tri godine bloga A . A . A

Brisel

Fotografija: Ana Ap. Izlog antikvarnice u Briselu, septembar 2014.

Brisel

Fotografija: Ana Ap. Izlog antikvarnice u Briselu, septembar 2014.

Internet mesto A . A . A nastalo je 23. oktobra 2011. godine. Bila je nedelja, kišno poslepodne kada sam konačno odlučila da plan sprovedem u delo. Pripadam onom tipu osoba koje mnogo više analiziraju nego što delaju pa mi je trebalo oko godinu dana da započnem sa „projektom“. Predlog mi je dao prijatelj kome sam, dok smo hodali ka nekoj kući na Vračaru, pričala o svim svojim zamislima. Duvao je vetar, padala je sitna kiša i drug je verovatno želeo da „skratim priču“ u pola jedanaest uveče, na putu ka kućnoj žurci, pa mi je samo rekao: „Zašto ne pokušaš sa blogom?“. Pojedini ljudi oko stvari kao što su nalozi na internetu ne razmišljaju mnogo. Za mene to, ipak, nije bilo tek otvaranje stranice na kojoj ću „cvrkutati“ i biti subjektivna u komentarima koji bi se ticali dnevnih, političkih i „kulturnih“ tema. Za mene je osnivanje ovog internet mesta posvećenog umetnosti (koji ja i dalje zovem blog, a koji nema nijednu odliku klasičnog bloga) bila misija.

Do pomenutog datuma 2011. ja sam napisala više od deset eseja i jednu knjigu. Na adrese mnogih redakcija i do mnogih uredničkih stolova stizale su koverte sa mojim esejima i poezijom. Nisam dobijala odgovore. Takođe, do pomenutog datuma moja druga knjiga bila je u nastajanju, analogije pri posmatranju umetničkih dela svakodnevno su bile zapisivane u jednu od četrnaest svesaka koje mi služe ili su služile kao beležnice. Svaka od njih bila je, i sada je, u upotrebi. Stvari do kojih mi je stalo shvatam vrlo ozbiljno što za formu kroz koju predstavljam ono što me zanima, a i za vreme u kome živimo, nije uvek najbolja preporuka i ne mora nužno voditi pozitivnom učinku. Detaljisanje, analitičnost i prvelika preciznost usporavaju čoveka. Nije bez razloga najbolji marketinši slog ikada napisan: just do it. Nastavite sa čitanjem