Fridrih Helderlin: „Hiperion“ (odlomak)

carl-rottman-acropolis

Pismo Hiperiona Belarminu

Sada živim na Ajaksovom ostrvu, na miloj Salamini.

Volim ovu Grčku posvuda. Ona ima boju moga srca. Gdegod pogledaš, leži jedna radost sahranjena.

Pa ipak je oko tebe i toliko toga umilnog i velikog.

Na predgorju sam sebi sagradio kolibu od grana mastike, a okolo zasado mahovinu i drveće i majčinu dušicu i svakojako grmlje.

Tu provodim najdraže svoje časove, tu sedim čitave večeri i gledam preko u Atiku, dok mi najzad srce prejako ne zakuca; onda uzmem svoj alat, siđem u zaliv i lovim ribu.

Ili gore na mojoj uzvisini čitam o starom veličanstvenom pomorskom ratu koji je nekada protutnjao kraj Salamine u divljem, mudro obuzdanom metežu, i radujem se duhu koji je mogao da razbesneli haos prijatelja i neprijatelja usmeri i pripitomi, kao jahač konja, i usrdno se stidim svoje sopstvene ratničke povesti.

Ili gledam na pučinu i premišljam o svome životu, usponima njegovim i padovima, blaženstvu njegovom i žalosti, i prošlost moja zvuči mi često kao svirka na strunama u kojoj umetnik prebire po svim zvucima i potajnim redom razbacuje nesuglasja i sazvučja.

Danas je ovde gore višestruko lepo. Dva prijazna kišna dana ohladila su vazduh i preumornu zemlju.

Tlo je postalo zelenije, polje šire. U beskraj se pruža s radosnim bulkama pomešana zlatna pšenica, a svetlo i živahno diže se hiljadu nadom ispunjenih vršika iz dubine dubrave. Nežno i velelepno bludi prostorom svaka linija daljine; kao stepenice uzdižu se bregovi do sunca, neprekidno jedan za drugim. Čitavo je nebo čisto. Bela svetlost zahukala je samo Eter i kao srebrni oblačak leluja se prezavi mesec u prolazu kraj svetlog dana.

Izvor: Fridrih Helderlin, „Odabrana dela“, preveo Ivan V. Lalić, Noilit, Beograd 2009.
Slike: Karl Rotman – Različiti predeli Grčke, nastajali u periodu od 1839. do 1842. godine

Krit stoji, zeleni se Salamina u senci lovora,
U cvetnom vencu zraka uzdiže času jutra
Zanosnu glavu Delos, i purpurnih su plodova
Puni Tenos i Hios, s pijanih brežuljaka
Kiparski napitak vrca, a ruše se s Kalaurije
Srebrni potoci u stare očeve vode, ko pre.
Sve one žive još, heroja majke, ostrva,
Iz leta u leto u cvatu, a kada nekad, pušten
Iz bezdna plamen noći, podzemna kad oluja
Ščepa jedno od ljupkih, i potone samrtnik
U krilo ti, Božanski, ti izdržiš; jer nad tamnim
Dubinama ti mnogo diže se već i zađe.

Uz ovaj Helderlinov odlomak iz pesme „Arihpelag“, a pre toga, uz odlomak iz romana „Hiperion“, epistolarnoj romanesknoj čežnji ka prevazilaženju datih prostornih i vremenskih granica, literarnom povratku Grčkoj, želela bih da predočim svoj doživljaj slika nemačkog umetnika Karla Rotmana koje sam videla u Novoj Pinakoteci u Minhenu.

Bila sam u tom gradu na jugu Nemačke, bavarskom dragulju gde su, moguće je, sto godine pre mene, Kandinski i Man, ne znajući jedan za drugog, pili čaj, da se ugreju od snežne vejavice. Tako sam i ja januara 2013. posle celodnevnih šetnji tražila neko skrovito mesto. Poslednji dan svog boravka odlučila sam da obiđem sve tri Pinakoteke. Bila je nedelja, a odlukom države Nemačke, tog dana je cena muzejske ulaznice simbolična, nepregledno bogatstvo tih kolekcija moguće je videti po ceni od jednog evra. Nezavisno od cene karte, Stara Pinakoteka je veličanstveno mesto koje ne može izneveriti očekivanja, a Nova Pinakoteka, može, neočekivano iznenaditi. U njoj su dela nastajala od 19. veka i tu se nalazi ciklus slika Karla Rotmana, posvećen grčkim pejsažima, koje je umetnik načinio po narudžbini kralja Ludviga I. Možda se ne stiče takav utisak na osnovu priloženih fotografija ali dela su dosta obimna, sva su istih dimenzija i teška su, svako platno pojedinačno, oko šesto kilograma.

Iako se trudim da ne određujem dela kvalitativno tako što ću svoj komentar i mišljenje direkto izreći, već puštam čitaoce da sami, na osnovu mog odabira, zaključe nešto o mojim estetskim sudovima i kriterijumima, ipak ne mogu a da ne dodam da je Karl Rotman na ovom mestu više kuriozitet i materijalni dokaz evropske, specifično nemačke, okrenutosti ka antičkoj Grčkoj u određenom trenutku, a sve je to i u vezi sa stvaralaštvom Fridriha Helderlina koji je, doduše, trideset pet godina pre Rotmana, otvorio na velika vrata jedno poglavlje koje bi se moglo osloviti: „Nemci i Grci“. Sličnosti, a naročito zbog velikih filozofskih tradicija obe zemlje, kao i uticaja posredstvom ideja na evropski tok, mogu biti samo neke od tema tog poglavlja.

Ipak, nisam želela o tome da pišem. Ovde je reč o putovanju. Helderlin je u duhu putovao Grčkom, Rotman je zaista putovao Grčkom kako bi stvorio ova dela. Ja sam putovala u Minhen, sredinom januara, pre četri godine, i bilo mi je lepo, osećala sam se prijatno. Ipak, januar nije doba za putovanja. Hladno je, i pusti parkovi, čija su jezera puna patki, mogu se putniku učiniti beskrajno, ne melanholičnim, već punim jednog pitanja: „šta sad?“. Refleksivna moć u putnika tokom putovanja, podjednako podstaknuta novim predelima, koliko i velikom količinom slobodnog vremena na raspolaganju, naročito se ispoljava u muzeju.

Soba u kojoj su Rotmanove slike savršena je protivteža jarkim bojama i rezultat veoma dobrog, a krajnje suptilno sprovedenog, rada i proračuna kustosa. Shvatili su da njihova moć mora da bude dodatno istaknuta elementom koji je van njih, a to je, u ovom slučaju, sam prostor u kome su izložene. Boje i svetlost su prenaglašene, ali nije u našoj imaginaciji to slika Grčke, već bela boja antičkih skulptura, večitih u njihovoj „mirnoj veličini i plemenitoj jednostavnosti“. Kao kontrast jarkim tonovima koji ih, paradoksalno, tek tada ističe, slike su izložene, kao da su u nekom hramu, samo bez suvišnih elemenata plastike i dekoracije, u sobi sa veoma visokim plafonima, i u potpunosti sivim. Efekat je trajno postignut i nešto od germanskog, podjednako koliko i grčkog, dovedeno je u sklad i ravnotežu, baš kao i moja blaga seta, bela poput snega u minhenskom parku, siva poput Beograda.

Advertisements

O redovima vožnji vozova kao umetničkim delima

Osećaš li i TI, lebdeći, neizdrž kad čuješ imena gradova? Da li te ona podsete na NEŠTO? Ime grada postaje grupa predmeta, jedna slika. Voliš li i ti na mapi da spajaš železničke redove vožnji? Čežnja, poput magle nad vodom, podstiče kretanje kroz prostor a ono je uvek tada kretanje kroz vreme. Voliš li voz? I da putuješ njime, ali i njega kao mašinu, njegov prostor i brzinu čiji si deo? M. Jursenar je „Hadrijanove memoare“ napisala u vozu na liniji Boston-Čikago-Denver-Novi Meksiko. Šta je to sa vozovima a da je tako značajno za pisce?

U tvom beznačajnom gradu, u mom beznačajnom i ružnom gradu (uvek je lepše TAMO, nikada nije lepo OVDE), ovog prozaičnog dana, reči zaposlenog na stanici koji je život proveo čitajući redove vožnji, bivajući u mestu, pokreću maštu bolje nego muzičko ili književno delo.

„Ekspresni vlak za Pariz
Pula, Trst, Milano
Torino, Grenobl, Pariz
polazi sa četrnaestog kolosijeka
drugi peron lijevo.

Ponavljam
ekspresni vlak za Pariz
Pula, Trst, Milano
Torino, Grenobl, te napokon Pariz
polazi sa četrnaestog kolosijeka
drugi peron lijevo..“

https://www.youtube.com/watch?v=ukFOxYjj7KQ

Glasovi putovanja

Uprkos svetu, reći, pevati: „We live in a beautiful world“. Pod lepim svetom ne podrazumevam istoriju. Istorija nije sve. Alber Kami je napisao:

Siromaštvo me je sprečilo da mislim kako je sve pod ovim suncem i u istoriji dobro; sunce me je naučilo da istorija nije sve.

Poučena tim rečima, uopšte, celokupnom njegovom poetskom prozom uobličenom u zbirci heliotropnih eseja „Leto“, tom mestu sunca evropske proze 20. veka, ja putujem. Gledam gradove, koji nisu ono što ja vidim i doživim. Posmatram ljude, plave majice, bež pantalone, elegantne naočare za sunce. Oni nisu ono što ja vidim. Posmatram pse, izloge, uokvirene mape grada na zidu. Osluškujem zvuk nadolazeće mašine u metrou. Posmatram ljude dok ulaze u vozove, pitam se: „Šta bi se desilo kada bi neko ispremeštao vozni raspored ili pomerio kazaljke časovnika u holu?“.

Skorele fasade, u stvari, palimpsest neke građevine, a i više od toga, slojevi reči.

Tako sam jednom, u Pragu, usled strahovite glavobolje izazvane umorom, ušla u kafe, u samom centru grada, poručila bilo šta, samo zato da bih mogla da na miru sednem, da dobijem kriglu vode i popijem svoj kafetin. Nije bilo puno ljudi unutra. Sela sam do prozora, a dva metra ispred njega bile su šine po kojima je klizio, povremeno, nečujni tramvaj. Prekoputa prozora, delio nas je samo taj povremeni tramvaj, bila je jedna poznata crkva, sa divnom kupolom i lepom belom fasadom. Da li od leka, ili od halucinacije izazvane umorom, ili zbog samog grada, ja sam tada počela tako intezivno da doživljavam sve oko sebe da sam se, ubrzo, stopila sam svim tim slojevima koji su dopirali, sa zvukovima, sa siluetama, sa prizorima.

Glas Krisa Martina pratio me je na nekim putovanjima i često slušam Coldplay baš kada mi se putuje, kada me ponese seta ostajanja u mestu. Prvo sam, zapravo po povratku, a ne dok sam boravila u Francuskoj, maja 2008, slušala album „Viva la vida..“ Naročito mi se izmagličast zvuk pesme ‘Violet Hill’ učinio poput nekog pejzaža koji sam posmatrala iz voza, stvorio je predamnom sliku fasada francuskih građevina 18. i 19. veka, asocirao na neobavezan život, svakodnevicu koju provedeš u tankom kaputu, a februar je, na severu, i tebi nije hladno. Taj osećaj.

Ne bih umela da pronađem zajednički imenitelj prethodnim redovima, ali mislim da ću polako i prestati da kroz svoje pisanje pokušavam da uspostavim neki „zajednički imenitelj“. Jednostavno, zašto i pisanje ne bi bilo poput plesa, ili nekog protoimpresionističkog Tarnerovog akvarela Venecije? Zar misao nije sfumato? Oblici se naziru ali su granice između njih izgu(b)ljene, u dimu.. Slika sećanja je duhovni svet u koji se može ući, želimo preko.

Ali, unutra, slika na sliku naleže, zamagljene su granice, svetlost i tama, blagom gradacijom, ulivaju se jedna u drugu. Oblici su razaznatljivi, ali granice među njima nisu čvrste, razlike su nepouzdane. Eto, to je sećanje na impresije. Dakle, dvostruka udaljenost koju rečima treba, kao prstima paru sa stakla, razjasniti. To nije moguće, bar nije tako lako. Zato, za početak, tu je muzika. Ona je najpouzdaniji zapis sećanja. Čak i više nego reči na papiru ili fotografija.

Muzika iz filma „Les Choristes“

.

Muzika omogućava da se probiju vreme i prostor. Slušajući ovu kompoziciju ja vidim neki bicikl koji uskim ulicama ide nizbrdo, nebitno je ko sedi na njemu, recimo da je u pitanju jedan posleratni provincijski gradić, jedno sunčano jutro, mada prohladno, i recimo da je osoba na bicikli krenula do pijace. Da li je to dečak koji je krenuo mami da kupi čokoladu za kuvanje, domaćica kojoj treba deset jaja i brokoli, deka koji ide da posmatra partiju šaha.. to nije bitno. Bitan je tanak sloj vazduha koji oseća po licu, zraci sunca, mehuri što plutaju između lišća ružinog grma ili senka od ograde koja treperi na hladnom betonu ulice.

Inače, nisam gledala ovaj film, stoga, upravo opisano, i u duhu doživljeno, nije inspirisano filmom, već kompozicijom. Osim slika koje u meni stvara, ovaj hor me, iznova, uverava da je Zapadna (evropska) umetnička tradicija, ovoga puta oličena u horu dečaka, samo jednoj od njenih mnogobrojnih lepota, ipak (verujem da ću razočarati mnoge), nešto najbolje što je ovom svetu dato. Takođe, podstiče me da putujem, da putujem, da putujem. Dva puta u godini po tri nedelje, nema potrebe više od toga, da sednem u voz, da ni sama ne znam gde ću, dok ne dođem do šaltera za kupovinu karata, i samo krenem. Voz zna.

Dustin O’Halloran: „We Move Lightly“

.

Brisel, glavni grad Belgije, ima tri železničke stanice. Na staklu jedne od čekaonica, na južnoj železničkoj stanici, piše: „And now open your eyes, travel the world and tell“. To sam videla dok sam putovala Belgijom i Holandijom septembra 2014. Fotografisala sam „izlog“, a same reči su me podsetile na ovu kompoziciju koja deluje kao voz dok ubrzava, po ravnici. Ona evocira razmišljanja o železničkim stanicam po Evropi, vozovima, bezličnim predelima kojima se putuje, gde iskrsne poneko drvo.

*Kliknuti na fotografiju radi bolje rezolucije

WP_20140919_001 (2)

Moje putovanje: Prag

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Skulpture na Karlovom mostu

Htela sam da napravim mali eksperiment i odstup ovim postom. Retko objavljujem poeziju koju pišem, kao i fotografije koje pravim na putovanjima ili tokom svakodnevnih aktivnosti. Kako su putovanja moja fascinacija tokom koje živim ono što volim, a to su sloboda, intezivan i neposredan doživljaj kulture, umetnosti i istorije, želela sam da, sem svojih putopisa, i vizuelno predstavim, sredstvima koja su mi a priori data, svoje impresije.

Ove fotografije nastale su u julu ove godine u Pragu gde je jedan od najvećih utisaka boja severnog neba (severnog u odnosu na ono u Beogradu) pred zalazak Sunca i neposredno po zalasku. Dan duže traje i boje se smenjuju dajući oblicima promenjive senke, neodređene i guste. Prve fotografije su „prirodne“, druge su obrađene onim tehnikama kojima sam želela da predstavim svoje utiske i sećanja, oblikovane već pomenutim kontekstom.

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

O Stokerovom romanu „Drakula“

Akvarel Viktora Igoa

Akvarel Viktora Igoa

Moje putovanje Rumunijom ovog proleća doprinelo je otkrivanju Stokerovog romana Drakula, književnom biseru viktorijanske ere, školskom primeru literature o vampirima, dostojnog naslednika gotskih romana 18. i 19. veka.

Engleskog pisca Brema Stokera inspirisao je rumunski knez Vlad Cepeš, poznatiji kao Drakula, o kome sam slušala na putovanju Transilvanijom. Priču o istorijskoj ličnosti i o putovanju pominjanje Stokerovog romana uvek asocira, a to se i desilo kada sam naišla na snimak gde Rodžer Lakhrst, urednik Oxford World Classics edicije, govori o poziciji i recepciji ovog dela danas.

O pesmama Nika Kejva i putovanjima

Nick Cave

Nick Cave

Poezija Nika Kejva uvek mi se nametala, spontano i bez plana, kada bih negde putovala. Vožnja bi bila duga tako da bi ostajalo dovoljno vremena za detaljno preslušavanje svih pesama sa većine albuma koje sam imala sa sobom. Potom, vrativši se sa puta, opet bih se vraćala Kejvu, pokušavajući da posredstvom muzike evociram utiske, sećanja, i da napustim realno postojeće prostor i vreme i mišlju budem negde, izvan. Na primer, u Francuskoj iz doba katedrala, baš kao na priloženoj slici dole.

Kejvova muzika je pogodna za evokaciju davnog i dalekog, misterioznog, romanesknog, avanturističkog jer je u većini slučajeva narativna, kazuje priču od početka do kraja, obično podrazumeva likove, izvesnu radnju, tok koji je uzročno-posledičan i čini da slušalac zapravo gleda film. Muzika je takva da podstiče slušaoca da sam stvara spoljašnje elemente koje Kejvov scenarij podrazumeva ili tek nagoveštava. Opšta mesta svetske književnosti u njoj mogu biti prepoznta i na taj način dobro ju je slušati, naročito, kada se putuje.

800px-henri_le_secq_near_a_gargoyle

Fotografija katedrale Notr Dam iz 1853. godine