Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall operaImage result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt posetioca.

Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu, Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.

Već sam pisala o vizuelnim asocijacijama i likovnom toku unutar našeg uma kada slušamo određenu vrstu muzike, naročito podvlačeći razliku između klasične i džez muzike. Klasična muzika za mene je odnos svetlosti i senke, tonovi su prozračni ili u senci, ali je sa džez muzikom drugačije, tu je prisutna eksplozija boja.

Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:

PLAVA: Musorgski „Boris Godunov“, Mocart „Čarobna frula“

ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“

BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“

CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“

ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“

Unutar kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora: Bize „Karmen“ (dominantna boja je crvena), Verdi „Travijata“ (dominantna boja je žuta), Betoven „Fidelio“ (plava i zelena), Glik „Orfej i Euridika“ (zelena).

U nastavku slede arhitektonski crteži zdanja Opere koja je uradila Celine Kim. Zatim, priložila sam i fotografije koje svedoče o maketi zdanja, kao i fazama izgradnje. Tu su i orginalni crteži koji predstavljaju Garnijeovu zamisao kako bi unutrašnjost zdanja trebala da izgleda. Na dva sajta koja preporučujem možete detaljnije čitati o Šagalovom delu, kao i videti dodatne crteže fasade, skulptura i enterijera. Za dodatne objave o kompozitorima, koje sam više puta pominjala na ovom mestu, pogledajte na kraju objave prostor sa oznakama.

Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer ona nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na takav žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodi Marija Kalas.

Ja obožavam operu! Omiljena mi je Didona i Eneja Henrija Persela. Prva kojoj sam prisustvovala jeste Hofmanove priče Žaka Ofenbaha koja se izvodila u Madlenijanumu. Scenografija je naročito bila bajkovita, sećam se da su učesnici na sceni, plivajući u vodi potopljene Venecije, bili na skejtovima, u ležećem položaju, a „klizili su“ odnosno „ronili“ uspešno tako što bi se rukama odgurnuli o tlo. Gledala sam i izvođenje Verdijevog Otela, ali i dalje u našoj zemlji ne postoji pravi izlazak u Operu. Duga svečana haljina, vredna ogrlica, crveni karmin.. Gledali ste film Talentovani gospodin Ripli ili poslednji deo filma Kum ili Vudi Alenov Match Point ili Mariju Antoanetu Sofije Kopole? To se zove izlazak u Operu. Naravno, izlazite na sopstvenu odgovornost.

Preporuke: Google Arts and Culture | Paris Opera Story

Advertisements

Modest Musorgski: „Noć na pustoj planini“

Image result for mussorgsky's pictures at an exhibition

I dalje se vode polemike je li ovo delo komponovao Musorgski ili Rimski-Korsakov jer ga je Korsakov, pet godina posle smrti Modesta Musorgskog, pripremio za izvođenje.

Inspiraciju je Musorgski pronašao u jednoj Gogoljevoj priči, kao i u mnoštvu narodnih bajki koje su za temu imale veštice i njihova okupljanja.

Pun naziv kompoozicije, dinamične muzičke slike, glasi „Noć svetog Jovana na pustoj planini“.

Musorgski je završio sa komponovanjem dela 23. juna 1867. godine, baš na dan tog sveca, a i kada je noć najkraća u godini. Šekspirovo delo „Snoviđenje u noć Ivanjsku“ odnosno „San letnje noći“ (prevodi se razlikuju, u orginalu „A Midsummer Night’s Dream“) takođe uzima tu noć kao inspirativnu za obradu. O tome sam več pisala u tekstu Metamorfoze u šumi ludosti: Vilijam Šekspir i Hajnrih Fisli.

Diznijev studio u okviru filma „Fantasia“ uključuje i ovu kompoziciju koja tada doživljava pravi proboj i postaje jedna od poznatijih kompozicija klasične muzike. O tome sam pisala u postu pod nazivom Bajke.

Slika: 52 Composers

Modest Musorgski: „Slike sa izložbe“

Deset kompozicija koje čine delo „Slike sa izložbe“, ruski kompozitor Modest Musorgski komponovao je od 2. do 22. marta 1874. godine u čast svog rano preminulog prijatelja, slikara Viktora Hartmana.

Delo je komponovano za klavir, ali je, takođe, dosta poznata i verzija Morisa Ravela, prilagođena za simfonijski orkestar. Slike koje je Musorgski video na izložbi, redosled koji bi možda mogao uticati na redosled unutar njegovih kompozicija, izgubljen je, ali su neki Hartmanovi radovi sačuvani, za koje se može tvrditi da ih je Musorgski video.

U nastavku slede orginalna verzija pisana za klavir u izvođenju ruskog pijaniste Svjatoslava Rihtera i, zatim, Ravelova verzija prilagođena simfonijskom orkestru. Kada se uporede, ispada kao da su u pitanju dva potpuno različita dela što je, donekle, uporedivo sa istom knjigom koju prevedu dva različita prevodioca.

Slike koje su se našle na izložbi bile su deo kolekcije samog kompozitora. Više detalja ovde.

Nikolaj Rimski-Korsakov i tema Uskrsa

Valentin Serov - Portrait of Nikolai Rimsky-Korsakov, 1898.

Valentin Serov, Portret Nikolaja Rimskog-Korsakova, 1898.

Između avgusta 1887. i aprila 1888. godine, ruski kompozitor Nikolaj Rimski-Korsakov komponovao je delo poznato pod nazivom Svetliy prazdnik. Korsakov je kompoziciju posvetio svojim prijateljima, Musorgskom i Borodinu, značajnim umetnicima ruske muzike.

Kao moto dela stoje stihovi iz Psalma (68: 1-2) i redovi iz Jevanđelja po Marku (16: 1-6). Melodija je bazirana na ruskim pravoslavnim pesmama koje se koriste na liturgiji, a koje su objedinjene pod nazivom Obikhod.