КласикААА: Мидори Такада

Дизајн омота албума: Микио Кавасаки

Мидори Такада је савремена јапанска композиторка која је своје класично образовање, стечено у Јапану, усавршавала у послератном Берлину. Међутим, Такади западни класични канон није одговарао па је, полазећи од њега, одлучила да га прошири и допуни, спајајући га са источним традицијама, инструментима и филозофијом. Тако је настао њен стил који се кретао у правцу минимализма и амбијенталне музике, а захваљујући интернету, након неколико деценија, сазнали смо да она није била усамљена у том покушају укрштања жанрова и новог израза, већ да је круг људи који су дефинисали тај правац био знатно шири.

Такада на свом албуму Through the Looking Glass подражава звукове природе. Она то чини врло једноставно, сведено, без превише инструмената, што њену уметност приближава амбијенталном звуку. Прва композиција са овог албума, њеног дебитантског остварења, зове се „Сан Анрија Русоа“. Композиција евоцира бајковите пределе пуне зеленила, птица и животиња која подсећа на егзотичне предле овог француског сликара али призива и у сећање егзотичан и чулан водопад из Колриџове песме Кублај Кан. Поред ових различитих уметничких веза и асоцијација, Такада се ослања и на Луиса Керола, јер је по његовој другој књизи дала назив свом првенцу: „С оне стране огледала“. Наставите са читањем

КласикААА: Арво Перт

Арво Перт 2014. године

Морао сам да се ослободим свега беспотребног да бих спасао себе. – Арво Перт

Арво Перт је рођен у Естонији 1935. године. Живео је у Талину, Бечу и Берлину. Од седамдесетих година 20. века компонује у минималистичком стилу. Познат је по својој техници тинтинабули коју је први пут употребио у делима Für Alina (1976) и Spiegel im Spiegel (1978). За себе каже да компонује класична и религијска дела. Његову музику упоредила бих са сликарством италијанских тречентиста и кватрочентиста, нарочито са Фра Анђеликом и Дучом, а гласове у његовим композицијама са анђелима у пурпурној одећи и љиљаном у руци. Клече, са златним ореолом око главе.

Пертова дела у потпуној су дисхармонији са временом у коме живимо, она афирмишу тишину, спорост, крхкост, слабост, фрагилност, понекад ме подсећају на Ђакометијеве „трске које мисле“, на слабе, једва покретне људе који се чине као сламке, али те сламке су, видимо, од челика и бронзе. Не можеш их преломити. Тако је и са Пертовим звуком, у њему осећамо снагу, али она је, истовремено, пропусна, рањива.

У оквиру Фестивала оргуља у Београду, лета 2018. године, слушала сам Марка Паолачија, оргуљаша који је извео Пертову композицију Pari Intervallo. Било је то млеко светлости које лије низ цеви инструмента, један емотивни и звучни сфумато, просветљујуће искуство када бива јасно зашто се каже да је музика једна од могућих еманација Бога и важан пут до њега. Наставите са читањем

Еторе Спалети и апстрактне пастелне утопије

Еторе Спалети, „Vicino all’azzurro, l’oro“, 2010.

Еторе Спалети, „Il colore e l’oro, Rosa“, 2013.

Еторе Спалети (1940-2019) је савремени италијански уметник који ствара минималистичке слике, скулптуре и инсталације. Његов рад дубко је повезан са малим местом надомак Пескаре које се зове Cappelle sul Tavo и које је у близини Јадранског мора. Ту је његов атеље, ту се школовао и деценијама стварао.

Спалети боји прилази метафизички и његове слике су, по својој суштини, одраз пејзажа којим је уметник био окружен, боје и апстрахована монохроматска површина његових дела одраз су нијанси многобројних боја ваздуха који се чује кроз долине окружене брдима, сунца, траве и мора.

Постоји нешто што нас учи спорости, тишини, концентрацији, нешто што нас зауставља и што нам милује очи док гледамо Спалетијева платна. Његов атеље, један изузетно концептуалан простор, пружа посматрачу нове очи на дар, учи га да разуме важности односа између боја и предмета, да у њима препознаје хармонију. Учи га, најзад, да лиши себе очекивања да ствари и појаве увек морају имати одређена значења.

Његове једноставне слике у потпуности мењају простор око себе. Оне у својој једноставности имају изузетну моћ. Њихова боја доминира у односу на оно што је ван њих и што их окружује. Еторе Спалети је, заправо, филозоф. Сликарство је начин његовог изражавања, његов невербални језик, а оптика је његово поље делања. Нека врста спинозизма овде дела на изванредно суптилан начин. Наставите са читањем