Marsel Prust o književnosti

Knjige su delo usamljenosti i deca tišine. Deca tišine ne treba da imaju ništa zajedničko sa decom reči, sa mislima nastalim iz želje da se nešto kaže, da se donese sud, to jest nastalim iz neodređene ideje. Predmet naših knjiga, suština naših rečenica treba da bude nematerijalna, nikako ne u onom stanju u kojem ga nalazimo u pravom životu; naprotiv, naš stil, kao i epizode, treba da budu sazdani od prozračne građe naših najboljih trenutaka, kada se nalazimo van stvarnosti i van sadašnjosti. Stil i radnja jedne knjige sačinjeni su od tih kapljica zgusnute svetlosti.

Čitanje nas uči da više cenimo vrednost života, vrednost koju nismo umeli ceniti i za koju samo po knjizi uviđamo koliko je bila velika.

Samo je utisak kriterij istinitosti, ma koliko se slabašna činila njegova građa, ma koliko neuhvatljiv njegov trag, i zbog toga jedini on zaslužuje da ga um uočava, jer je utisak jedini kadar, ako um iz njega ume da izvuče istinu, da ga dovede do jednog većeg savršenstva i da mu pruži čistu radost. Utisak je za pisca ono što je ogled za naučnika, s tom razlikom što kod naučnika rad intelekta prethodi, a kod pisca dolazi potom. Ono što nismo imali da rasvetlimo svojim ličnim naporom, ono što je bilo jasno i pre nas, to nije naše. Od nas potiče samo ono što izvlačimo iz mraka koji je u nama, a što drugi ne opažaju.

Samo putem umetnosti možemo da iziđemo iz sebe, da saznamo šta drugi vidi od toga sveta koji nije isti kao naš i čiji bi nam predeli ostali isto tako nepoznati kao i oni kojih može biti na mesecu. Zahvaljujući umetnosti, umesto da vidimo samo jedan svet, naš, vidimo ga kako se umnožava, te koliko ima izvornih umetnika toliko imamo i svetova na raspolaganju, raznolikijih međusobno nego oni koji se valjaju po beskraju.

Uviđao sam da tu bitnu knjigu, jednu istinitu knjigu, veliki pisac ne treba, u običnom smislu reči, da izmisli, pošto ona već postoji u svakome od nas, nego da je prevede. Zadatak i posao pisca jesu zadatak i posao prevodioca.

A veličina istinske umetnosti u tome je da pronađe, da uhvati, da nam pokaže onu stvarnost od koje živimo daleko, od koje se sve više udaljavamo što deblje postaje i što neprobojnije ono konvencionalno poznavanje kojim zamenjujemo tu stvarnost za koju bi nam lako pretilo da i umremo a da je ne spoznamo, a koja je prosto-naprosto naš život.

I tada u meni sinu jedna nova svetlost, manje blistava doduše nego ona koja mi je omogućila da uvidim kako je umetničko delo jedino sredstvo da se ponovo nađe iščezlo vreme. Shvatih da je sva ta građa književnog dela moj prošli život; shvatih da mi je ona došla u površnim uživanjima, u lenstvovanju, u nežnosti, u bolu, da sam je nagomilao i ne sluteći joj namenu, niti čak da ona još živi u meni, kao što ni seme ne sluti ništa dok u sebi nagomilava hranu koja će hraniti biljku. I tako bi se sav moj život do ovoga dana i mogao, a i ne bi mogao, sažeti pod naslovom: Jedna vokacija.

A kao što je slikaru potrebno da vidi mnogo crkava da bi naslikao jednu, i piscu je – da bi postigao reljefnost i jedrinu, opštost, literarnu realnost – potrebno mnogo bića za jedno jedino osećanje. Jer mada je za umeće potrebno mnogo vremena, a život je kratak, može se zauzvrat reći da mada je nadahnuće kratko, ni osećanja koja ono treba da naslika nisu mnogo duža. Naše strasti skiciraju naše knjige, a počinak između strasti ih piše… Mašta, mišljenje, mogu biti divni mehanizmi sami po sebi, ali mogu biti nepokretni. Patnja ih onda pokrene.

U stvari svaki čitalac, kad čita, svoj je sopstveni čitalac. Piščevo delo je samo neka vrsta optičke naprave koju on pruža čitaocu da bi mu omogućio da razabere ono što on, bez te knjige, možda ne bi video u sebi. Kad čitalac u samom sebi prepoznaje ono što knjiga govori, to je dokaz njene istinitosti, i obrnuto, bar u izvesnoj meri, pošto se razlika između ta dva teksta može često pripisati ne piscu, nego čitaocu.

Izvor: Marsel Prust, „Nađeno vreme“, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd 2007.
Fotografija: Paul Nadar, „Marsel Prust u dečačkom dobu“, 1887.

Advertisements

Mapa Prustovog Pariza i hronologija piščevog života

Mesta iz romana U traganju za izgubljenim vremenom:

1. Rašelina kuća (Neuilly sur Seine)
2. Kuća Germantovih (Avenue des Bois)
3. Odetin apartman (4 rue La Pérouse)
4. Prvobitna kuća Verdirenovih (Rue Montalivet, St-Honoré)
5. Nova kuća Verdirenovih (Quai Conti, Fbg. Saint-Germain)
6. Svanova kuća (Quai d’Orléans, Ile St. Louis)

Adrese Marsela Prusta:

A. 96 rue de La Fontaine, Auteuil, (1871 – 1873)
B. 9 Boulevard Malesherbes (1873 – 1900)
C. 45 rue de Courcelles (1900 – 1906)
D. 102 Boulevard Haussmann (1906 – 1919)
E. 44 Rue Hamelin (1919-22)

Mapa junaka romana U traganju za izgubljenim vremenom i mesta u kojima ih pripovedač sreće.

Kombre, Mezegliz, Germant, Balbek, Pariz i Venecija ključna su mesta junakovog života. Balbek je letovalište u kome junak sreće Albertinu, svoju drugu veliku ljubav (događaji opisani u drugom delu, „U seni devojaka cvetova“). Prva junakova ljubav je Žilberta, kćer Šarla i Odete Svan (događajui opisani u prvom delu, „U Svanovom kraju“) koju sreće na putu ka Svanovom imanju, ka Mezeglizu. Tu junak prvi put pokraj glogovog drveta vidi Žilbertu i njenu majku, koju je prethodno, zapravo, video kod svog dede-ujaka, a tuda prolazeći zatiče i gospođicu Ventej sa njenom prijateljicom i prisustvuje čuvenoj sceni skrnavljenja umetnikove slike od strane njegove ćerke (Ventej je kompozitor nad čijim notama meditira Svan u delu „Jedna Svanova ljubav“ i zahvaljujući kojoj se zaljubljuje u Odetu). Strana ka Germantu odnosi se na visoko parisko družtvo i staru francusku aristokratiju u čijim se krugovima, mnogo kasnije, junak kreće. Među njima izdvajaju se vojvotkinja od Germanta, Orijana, i baron Šarlis. Legranden je porodični prijatelj koji posećuje junakovu porodicu u Kombreu, mitskom mestu detnjstva. Dijagonale unutar samog prikaza svedoče o izukrštanim društvenim, prijateljskim i emotivnim vezama čiji se životu prelamoaju kroz teleskopsko i mikroskopsko sagledavanje sveta glavnog junaka.

Hronologija života Marsela Prusta (1871-1922)

On je čvrst poput strune gudala i tanan poput leptirovog dodira. – Virdžinija Vulf

I Marsel Prust rodio se 10. jula 1871. godine kao sin Adrijena Prusta, uglednog univerzitetskog profesora i lekara (patologa i epidemiologa) katoličke veroispovesti i Žane Prust, rođene Vejl, pripadnice bogate i uticajne jevrejske porodice koja joj je pružila veoma dobro obrazovanje.

Iste godine: Šliman započinje otkopavanje Troje. Artur Rembo: Pisma vidovnjaku, Pijani brod. Dostojevski: Zli dusi. Džordž Eliot: Midlmarč. Rođen Pol Valeri.


Prustovi roditelji – Žana i Adrijen Prust

II Marselov brat, Rober Prust, rodio se 24. maja 1873, takođe u Oteju. Porodica se useljava u kuću u Bulevaru Malerb broj 9.

Iste godine: Artur Rembo: Sezona u paklu, Žil Vern: Put oko sveta za osamdeset dana,
Emil Zola: Tereza Raken; Valter Pejter: Studije o renesansi. Rođena Kolet.

 
Fotografije Marsela Prusta i njegovog mlađeg brata Robera

III 1880. godine, u svojoj devetoj godini, Prust doživljava prvi napad astme, koja se progresivno razvijala do kraja njegovog života.

Iste godine: Emil Zola: Nana. Roden: Mislilac. Rođeni Aleksandar Blok, Robert Muzil i Gijom Apoliner. Umro Gistav Flober. Već naredne, 1881. godine: Ofenbah: Hofmanove priče, rođeni austrijski pisac Stefan Cvajg, španski slikar Pablo Pikaso i ruska balerina Ana Pavlova. Umro Fjodor Dostojevski.

IV Iz 1886. godine potiče prvi Prustov Upitnik „Proust Questionnaire“. Prust ispisuje odgovore u tajni ispovedni album (Album de Confessions) koji je pripadao gospođici sa imenom Antoanet For. U jesen poslednji raspust u Ilijeu.

Iste godine: Lav Tolstoj: Smrt Ivana Iljiča. Roden: Poljubac. Rođeni Oskar Kokoška, Ernst Robert Kurcijus, Gotfrid Ben i Herman Broh; umrli Franc List i Emili Dikinson.

V 1887. godine mladi Marsel se na Jelisejskim poljima igra sa Mari de Benardaki, modelom buduće Žilberte Svan. U oktobru piše veoma zapažen školski rad posvećen Rasinu.

Iste godine: Van Gog organizuje izložbu na Monmartru na kojoj razmenjuje sliku sa Gogenom. Verlen objavljuje Remboove Iluminacije. U Skali premijera Verdijevog Otela.

VI 1888. godine profesor Maksim Gošer prepoznaje Prustov književni talenat. Njegova pažnja okupirana je slavnom kurtizanom Laurom Hejman, jednom od modela za lik Odete Svan. Od oktobra pohađa klasu filozofije. Dobija najvišu nagradu iz filozofije.

Iste godine: Džek Trbosek ubio pet žena u Londonu. Van Gog u nastupu duševnog rastrojstva odsekao sebi uvo. Rođeni engleski pesnik T.S. Eliot, portugalski pesnik Fernando Pesoa i američki pisac Judžin O’Nil. Takođe i italijanski slikar Đorđo de Kiriko. Niče: Antihrist, Ecce Homo; Strindberg: Gospođica Julija.

 
Prust kao vojnik i kao maturant 1889.

VII 1889 umire Prustova baka u Ilijeu. Uprkos bolesti, Prust u novembru započinje jednogodišnje služenje vojnog roka, stacioniran u Orleanu, u 76. pešadijskom puku. Na to je bio naročito ponosan, iako je vojni rok završio po rangu na 63. mestu, od ukupno 64 vojnika u odredu.

Iste godine: 6. maja svečano stavljen u upotrebu Ajfelov toranj, izazvaši negodovanje u intelektualnim krugovima zbog neestetskog utiska. Bergson: Ogled o neposrednim datostima svesti, Gi de Mopasan: Pjer i Žan. Van Gog: Zvezdana noć. Gustav Maler: Prva simfonija. Rođeni Adolf Hitler i Čarli Čaplin. Takođe rođeni filozofi Hajdeger i Vitgenštajn i pisci Ana Ahmatova i Žan Kokto.

VIII Na Sorboni 1890. godine prati Bergsonova predavanja. U salonu madam Štraus, udovice Žorža Bizea, upoznaje Gi de Mopasana.

Iste godine: Tokom maja i juna meseca Vinsent van Gog naslikao oko sedamdeset slika, među njima i one najvrednije, a u julu umro od posledica samoranjavanja. U septembru je njegov brat Teo van Gog u svom stanu improvizovao retrospektivnu izložbu. Oskar Vajld: Slika Dorijana Greja, Knut Hamsun: Glad. Rođeni Boris Pasternak i Agata Kristi.

IX Susret sa Vajldom 1891. godine. Druga godina studija prava i političkih nauka. U pismu ocu izjavljuje da su njegova istinska interesovanja u polju književnosti i filozofije, ali da se opredelio da studira ono što će mu pružiti bolje praktične mogućnosti. Redovna kolumna u časopisu Le Mensuel.

Iste godine: Otvoren Karnegi Hol, dirigovao Čajkovski. Oskar Vajld: Saloma. Rođeni Osip Mandeljštam, Mihail Bulgakov i Henri Miler.

Jacques-Emile Blanche, „Portret Marsela Prusta“, 1892.

X U avgustu 1892. piše Violanta ili svetski život (docnije uvršćena u Zadovoljstva i dane). U albumu Marsela Prusta iz ove godine nalazimo odgovore koji se tiču njegovog ukusa i ubeđenja. Na primer, njegov omiljeni romanopisac je Anatol Frans, a pesnik Šarl Bodler. U julu, Žak-Emil Blanš završava njegov čuveni portret.

Iste godine: U Francuskoj zakonom zabranjen rad deci ispod trinaest godina. Debisi: Poslepodne jednog fauna. Artur Konan Dojl: Avanture Šerloka Holmsa. Tuluz-Lotrek: U Mulen Ružu. Rođeni Tolkin i Marina Cvetajeva, umrli Volt Vitmen i Tenison.

 Dela savremenika: Anri de Tuluz-Lotrek, „Au Moulin Rouge“, 1892.

 Dela savremenika: Edvard Munk, „Krik“, 1893.

XI 1893. godine sastavlja novelu Ravnodušni čovek koja je 1896. objavljena u časopisu „La vie contemporaine“ i koja predstavlja prvu skicu za Jednu Svanovu ljubav. U salonu Madlen Lemer upoznaje grofa Robera de Monteskjea sa kojim će se prisno družiti narednih godina i koji je prototip za lik Šarlisa. Stiče diplomu prava.

Iste godine: U Berlinu samostalna Munkova izložba, prvi put izložen Krik. Rođen Vladimir Majakovski, a umrli Čajkovski, Ipolit Ten i Gi de Mopasan.

XII U maju 1894.  upoznaje kompozitora Rejnalda Hana sa kojim provodi leto u zamku madam Lemer koja je poslužila kao prototip za madam Verdiren. U decembru upoznaje pisca Alfonsa Dodea i njegove sinove Leona i Lisjena koji postaju Prustovi bliski prijatelji.

Iste godine: Otvoren Tauer bridž u Londonu. Malarme: Stihovi i proza, Edvard Munk: Strah, Rođeni Markuze, Selin, Babelj. Umro R. L. Stivenson.


Uzor za lik barona Šarlisa – Đovani Boldini, „Grof Rober de Monteskje“, 1897.

XIII 1895. intenzivno posećuje prijeme, koncerte, pozorišta. U januaru, u listu „Le Gaulois“ objavljuje prikaz jednog koncerta Betovenove muzike pod nazivom Nedelja u konzervatorijumu, i takođe u decembru u istom časopisu članak Pariski likovi: Sen-Sans. U martu je primljen na studije filozofije. U julu prati majku u nemačku banju Krojcnah gde započinje rad na autobiografskom romanu koji nagoveštava Prustove kasnije preokupacije. Ove godine Prust se prijavljuje na mesto pripravnika u biblioteci Mazaren, gde je, odmah pošto je primljen, zatražio i dobio jednogodišnje odsustvo.

Iste godine: Braća Limijer prikazuju prvi film u Parizu. Oskar Vajld dobio dve godine zatvora u Redingu. Frojd: Studija o histeriji. Rođeni Pol Elijar, Sergej Jesenjin, Mihail Bahtin i Robert Grejvz.

XIV U junu 1896. objavljuje knjigu Zadovoljstva i dani, sa predgovorom Anatola Fransa. U julu objavljuje esej Protiv nerazumljivosti (Contre l’obscurité) gde se distancira od Malarmea i simbolističkog pokreta. Takođe izlaze četiri dela za klavir Rejnalda Hana, komponovana na stihove Marsela Prusta. Započinje roman Žan Santej (Jean Santeuil).

Iste godine: Premijera Salome Oskara Vajlda. Gustav Maler: Treća simfonija inspirisana Ničeom. Čehov: Galeb. Rođeni Andre Breton, Antonin Arto, Tristan Cara, Skot Ficdžerald.

XV U februaru 1897. zakazuje dvoboj sa Žanom Lorenom koji ga je uvredio u štampi povodom knjige Zadovoljstva i dani, što rezultira samo verbalnim novinskim obračunom. Otkriva Karlajla, Emersona i naročito se oduševljava estetičkim shvatanjima i umetničkom kritikom Džona Raskina. Povodom smrti Alfonsa Dodea objavljuje članak Zbogom Alfonsu Dodeu.

Iste godine: U Parizu premijera komada Sirano de Beržerak Edmonda Rostana. Emil Dirkem: Samoubistvo; Čehov: Ujka Vanja. Rođeni Žorž Bataj, Luj Aragon i Viljem Fokner, umro Brams.


Horst Janssen – Portret Marsela Prusta

XVI 1898. Marsel Prust boravi u Holandiji zbog izložbe Rembrantovih dela.

Iste godine: Marija i Pjer Kiri otkrili radijum. Uismans: Katedrala, Tolstoj: Šta je to umetnost.
Henri Džejms: Okretaj zavrtnja. Rođeni Sergej Ejzenštajn, Henri Mur, Breht, Lorka i Remark. Umro Stefan Malarme.

XVII 1899. godine postepeno napušta rad na romanu Žan Santej, ostavljajući ga nedovršenim. To delo će ostati nepoznato sve do posthumnog objavljivanja 1952. Koncentriše se na Raskinove radove i započinje da ih prevodi, tokom čega pada pod njihov jak uticaj.

Iste godine: Sigmund Frojd: Tumačenje snova. Oskar Vajld: Važno je zvati se Ernest. Tolstoj: Vaskrsenje. Rođeni Anri Mišo, Hemingvej, Nabokov i Borhes.

XVII Pošto je Džon Raskin svoje shvatanje umetnosti kao jedinstva lepog, dobrog i istinitog, formirao na putovanjima po Italiji, Prust takođe preduzima sličan poduhvat i u toku 1900. godine dva puta posećuje Veneciju, u aprilu sa majkom, a u oktobru sam. Posećuje i Padovu gde se upoznaje sa Đotovim freskama. U februaru objavljuje Raskinovo raskršće, a u aprilu predgovor za Raskinovu Amijensku bibliju.

Iste godine: Svetska izložba u Parizu. Otvoren pariski metro. Artur Evans otkrio palatu Knosos na Kritu. Bergson: O smehu, Pučini: Toska; Čehov: Tri sestre. Rođeni: pesnik Žak Prever, režiser Luis Bunjuel, filozofi Erih From i Hans Džordž Gadamer. Umrli Fridrih Niče i Oskar Vajld.

XVII Tokom 1901. godine, takođe pod uticajem Raskina koji se divio gotskoj arhitekturi, Prust obilazi francuske crkve i katedrale.

Iste godine: U martu izložba sedamdesetak Van Gogovih dela u Parizu izaziva pravu senzaciju. Smrt britanske kraljice Viktorije koju nasleđuje Edvard VII. Prva dodela Nobelovih nagrada u Stokholmu. Izvedena Simfonija No. 4 (G mayor) Gustava Malera. Tomas Man: Budenbrokovi. Rođeni Žak Lakan i Andre Marlo, umrli Anri Tuluz Lotrek i Đuzepe Verdi.

XVIII U julu 1902. godine umire Šarl Has, model Svana. Kratki boravci u Amboazu i Šartru, a u septembru u Brižu na izložbi starih flamanskih majstora. U oktobru Marsel Prust putuje u Hag gde ga oduševljava Vermerova slika Pogled na Delft za koju je rekao da je najbolja u celokupnom holandskom slikarstvu.

Iste godine: Počeo da izlazi Times Literary Supplemet (TLS). Kroče: Estetika; Džozef Konrad: Srce tame; Žid: Imoralist. Sibelijusova Druga simfonija premijerno izvedena u Helsinkiju. Rođeni Žorž Pule, Džon Stajnbek, umro Emil Zola.

                                 Prustovo doba – Belle Epoque 

XIX 1903. godine Marselov brat Robert Prust napušta roditeljski dom posle venčanja sa Martom Dibua. Prust cklapa poznanstva sa mnogim članovima aristokratije. Pod pseudonimima Dominik i Horacio, u Figarou objavljuje članke o poznatim pariskim salonima. Avgust u Truvilu, septembar u Burgonji i Evijanu. Prustov otac umire 26. novembra.

Iste godine: Pjer i Marija Kiri primili Nobelovu nagradu za fiziku. Prvi put se organizuje Tour de France. Edvard VII postaje imperator Indije. Henri Džejms: Ambasadori, Tomas Man: Tonio Kreger, Čehov: Višnjik. Rođene Margarit Jursenar i Anais Nin; takođe Džordž Orvel i Kenet Klark.

XX U avgustu 1904. godine preduzima kraće krstarenje duž bretonskih obala na jahti Pola Miraboa. Izlazi Prustov prevod Raskinovog dela Amijenska biblija, sa njegovim predgovorom i beleškama. U avgustu putovanje kroz Normandiju i Bretanju, posle čega objavljuje Smrt katedrala. Pogoršano zdravlje, uzaludne posete lekarima.

Iste godine: Britanska ekspedicija na Tibet. Završena transibirska železnica. Roden: Božja ruka. Rođeni Salvador Dali, Pablo Neruda i Vitold Gombrovič, umro Anton Pavlovič Čehov.

XXI U junu 1905. izlazi predgovor za Raskinovo delo Sezam i ljiljani (Sésam et les Lys). Takođe članak o Monteskjeu Predavač lepog. Avgust provodi u Evijanu sa majkom koja se ozbiljno razbolela, zbog čega se u septembru vraćaju u Pariz. Gubitak majke koja je umrla 26. septembra, veoma ga je pogodio. Međutim, ogromno nasledstvo daje mu nezavisnost i slobodu da se potpuno posveti književnom radu. Od ove godine zapravo započinje Prustov rad na njegovom monumentalnom i jedinstvenom životnom delu U potrazi za izgubljenim vremenom.

Iste godine: Fovistička izložba na čelu sa Anri Matisom. Debi Mate Hari u Parizu. Ajnštajn: teorija relativiteta. Maks Veber: Protestantska etika i duh kapitalizma. Rođen Žan-Pol Sartr, umro Žil Vern.

  
Sa prijateljima

XXII Figaro u februaru 1907. objavljuje Prustov tekst Sinovljeva osećanja jednog oceubice, a u martu Čitalačke dane. Započinje rad na eseju Protiv Sent Beva u kome napada stanovište slavnog francuskog kritičara da je književnost razonoda za kultivisane intelektualne krugove i po prvi put iznosi sopstveni kredo po kome je glavni zadatak umetnika da iz sahranjenog sveta nesvesnog pamćenja probudi i oslobodi večno živu stvarnost. Takođe zamera Sent-Bevu što je, okovan svojim konzervativizmom, namerno prevideo francuske književne velikane svog doba poput Bodlera, Žerar de Nervala i Flobera, zbog njihovih „nedostojnih“ biografija. Sa svojim vozačem Alfredom Agostinelijem, sa kojim je bio u bliskoj vezi, obilazi crkve po Francuskoj. Od ove godine sve do 1914. on svako leto provodi u Grand hotelu u Kaburgu, primorskom mestu u Normandiji, gde se lečio od astme.

Iste godine: Pikaso: Gospođice iz Avinjona. Maksim Gorki: Mati. Rođeni V.H. Odn, Mirča Elijade, Moris Blanšo i Alberto Moravija, umrli Alfons Dode, Edvard Grig i Alfred Žari.

XXIII 1908. godine objavljuje seriju sjajnih pastiša – parodija na Balzaka, Flobera, Renana, Sen-Simona i braću Gonkur, u kojima demonstrira briljantan osećaj za stilske finese svakog pisca ponaosob, i koje su mu, poput naročitih književnih vežbi, pomogle da pročisti svoj sopstveni stil i pripremi se za veliki literarni poduhvat. Od februara do novembra on popunjava prvu svesku, poznatu kao Sveska iz 1908, sa observacijama koje se tiču sadržine i kompozicije budućeg romana.

Iste godine: Frederik Kuk stigao na Severni pol. 70 000 mrtvih u zemljotresu na Siciliji. Leonid Andrejev: Sedmorica obešenih, Forster: Soba s pogledom, Meterlnik: Plava ptica. Rođeni Klod-Levi Stros, Simon de Bovoar, Vilijam Sarojan. Umro Rimski-Korsakov.

XXIV 1909. godine doživljava i opisuje fenomen vaskrsnuća detinjstva u svakodnevnoj epizodi koja sadrži ukus čaja i prepečenog hleba, što će se u romanu otelotvoriti kroz čuveni madlena kolačić; a takođe i snažno iskustvo reminescencije stajanjem na neravne ploče dvorišta. U julu se svom snagom posvetio delu U potrazi za izgubljenim vremenom. Iako je pričao kako namerava da se oženi mladom i zanosnom devojkom koju je sreo u Kaburgu tokom letnjih odmora, odustao je od te romantične i sasvim nerealne zamisli i povukao se iz sveta da bi se sasvim posvetio pisanju. Krajem godine čita Rejnaldu Hanu i daje na čitanje Žoržu d`Lorisu početak Svana.

Iste godine: Marineti: Manifest futurizma. Pikaso i Brak – analitički kubizam. Andre
Žid: Uska vrata. Pokrenut ruski avangardni časopis Apolon. Rođena Simon Vejl.

XXV 1910-1913. Tokom godina Prustovo zdravstveno stanje se pogoršavalo. Skoro potpuno se povukao iz društvenog života oko 1910, povremeno primajući prijatelje ili izlazeći, ali samo noću, i tek s vremena na vreme odlazeći na izlete van Pariza. Od društvenih događaja, prisustvuje samo generalnoj probi jednog Hanovog baleta i nekim ruskim baletskim predstavama. Radeći na svom romanu, Prust razrađuje prvobitnu zamisao i projektuje ga tako da se sastoji od dva dela: Iščezlo vreme i Nađeno vreme. Zahvaljujući tetrafonu intenzivno sluša Vagnera. Tri meseca u Kaburgu prekucava napisane stranice dela pod prvobitnim nazivom Stezanje srca, Iščezlo vreme, 1. deo. U septembru završava prvu knjigu, Du cote de chez Swann (U Svanovom kraju). Neke delove knjige objavljuje u „Figarou“: Zrak sunca na balkonu, Seoska crkva itd. Sada proširuje projekciju romana na tri toma, a kao naziv srednjeg dela pominje se prvo U seni devojaka u cvetu a onda i Kod Germantovih. Do ovog trenutka Prust je napisao oko hiljadu dve stotine stranica svoga dela.

Tih godina: 1910. godine Vatikan baca kletvu na modernizam. Halejeva kometa viđena sa Zemlje. Kandinski: Improvizacije 7. Pol Klodel: Pet velikih oda, Cvetajeva: Večernji album (samizdat). Rođeni Žan Žene i Akira Kurosava, umrli Mark Tven, O’Henri i Lav Tolstoj. 1911. godine u Luvru se dešava krađa Mona Lize, a pesnik Gijom Apoliner uhapšen pod sumnjom da je on vinovnik. Marija Kiri primila Nobelovu nagradu za hemiju. Prve automobilske trke u Monte Karlu. Prva proslava međunarodnog dana žena 8. marta. Rođeni Tenesi Vilijams, Emil Sioran, Maks Friš, Česlav Miloš, Ernesto Sabato. Umro Gustav Maler. 1912. godine objavljena je Enciklopedija Britanika. Potonuo prekookeanski brod Titanik. Amundsen otkrio Južni pol. Aljaska pripala SAD. Prvi balkanski rat. Apoliner: Zona, Novi duh i pesnici. Kafka: Preobražaj, Tomas Man: Smrt u Veneciji. Karl Jung: Psihologija nesvesnog. Rođeni Nortrop Fraj, Ežen Jonesko i Džekson Polok, umro Strindberg.

XXVI 1913. godine Prustova knjiga je bila odbijena od bestseler izdavača Fasquelle-a i Ollendorf-a, pa čak i od strane Andre Žida koji je tada bio na čelu “La Nouvelle Revue Française” (NRF) i koji je Prusta otovoreno nazivao snobom, mondenom i amaterom. Konačno ju je o trošku autora u novembru 1913. godine objavio mladi progresivni izdavač Bernar Grase. “Figaro” 23. novembra objavljuje članak Lisjena Dodea o Svanu, kome je takođe posvećen i podlistak lista “Le temps” od 10. decembra. Početkom decembra Agostineli beži na Antibe gde pokušava da se obuči za pilota, a Prust uzaludno pokušava da ga vrati molbama i novcem.

Iste godine: Mona Liza vraćena u Luvr iz Italije. Francuski avijatičar Rolan Garos preleteo Mediteran. U Parizu premijera baleta Stravinskog Buđenje proleća. Takođe i prva Utrilova samostalna izložba. Žid: Podrumi Vatikana,  Kafka: Proces; Frojd: Totem i tabu, Huserl: Fenomenologija, Apoliner: Slikari kubisti. Rabindranat Tagore dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Rođeni Lisjen Goldman i Klod Simon, umro Ferdinand de Sosir.

XXVII Prvog januara 1914. La Nouvelle Revue Française objavljuje tekst Anri Geona posvećen Svanu. Izbijanje Prvog svetskog rata osujećuje štampanje drugog dela kod bilo kog izdavača, što je Prustu pružilo priliku da stilski dotera i upotpuni svoje delo. U maju Agostineli gine u avionu koji se srušio u more kod Antiba. U decembru još jedna tragedija – ubijen je prisni Prustov prijatelj Bertran de Fenelon. Prust moli Selest Albare da se nastani kod njega i ona ga od tada više neće napuštati.

Iste godine: Početak Prvog svetskog rata. Aleksandar Beli: Peterburg, T. S. Eliot: Prufrok, Džojs: Dablinci. Pikaso: Zelena mrtva priroda, Muzički instrument. Kandinski: Zima, Jesen. Mondrijan: Obojeni kvadrati u ovalu. Rođeni Oktavio Paz, Hulio Kortazar, Dilan Tomas i Margarit Diras, umro Georg Trakl.

XXVIII 1916-1917. Prust sklapa poznanstva sa Koktoom i Moranom i ponovo se uključuje u društveni život Pariza. Završetak U seni devojaka u cvetu.

Tih godina: Džejms Džojs: Portret umetnika u mladosti. Premijera Koktoovog baleta Parada u inscenaciji i kostimima Pabla Pikasa, na muziku Erika Satija i režiji Sergeja Đagiljeva. U aprilu 1917. Vladimir Lenjin stiže u Petrograd, u julu beži u Finsku. Oktobarska revolucija započinje 25. oktobra. Uhapšena Mata Hari. Rođeni Hajnrih Bel i Artur Klark, umro Edgar Dega.

XXIX 1918-1919. U Prustovoj projekciji roman je narastao do obima od pet tomova. Primoran je da napusti apartman na aveniji Hausman, jer ga je njegova tetka prodala kada je zgrada pretvorena u banku. Neko vreme stanuje u jednom pansionu u ulici Loren-Piša, a onda se „privremeno“ preseljava na adresu Amlen 44 , u stan na petom spratu, gde će ostati sve do svoje smrti. Prvog juna NRF kao prvo posleratno izdanje objavljuje Prustovu knjigu. Prust piše predgovor za delo Ž. E. Blanša De David á Degas. Decembra 1919. na preporuku Leona Dodea, Prust je dobio Gonkurovu nagradu, sa šest od deset glasova žirija i iznenada stekao svetsku slavu. Istovremeno, veliki deo kritike se okomio na Prusta koji će im odgovoriti u Nađenom vremenu.

Tih godina: Kapitulacija Austrougarske i Nemačke – kraj I svetskog rata. Apoliner: Kaligrami, Blok: Dvanaestorica. Maljevič: Belo na belom. Šagal: Zeleni violinista. Revolucije u Nemačkoj i Mađarskoj. Pokret u arhitekturi poznat pod nazivom Bauhaus osnovan u Vajmaru. Ajnštajnova teorija relativiteta potvrđena u observatoriji Artura Edingtona. Špengler: Sumrak zapada, Hese: Demijan, Žid: Pastoralna simfonija, Breton: Magnetska polja, Kandinski: U sivom. Rodili se Pol de Man i Selindžer.

XXX 1920-1921-1922. Objavljuje Kod Germantovih, prvi deo. Takođe objavljuje studiju Povodom Floberovog stila. Ovu i još dve preostale godine života Prust je proveo potpuno izolovan u sobi obloženoj plutom, gde se predano posvetio svom remek-delu. Gotovo da uopšte nije izlazio, plašeći se da zbog svog već sasvim ruiniranog zdravlja neće uspeti da okonča svoj poduhvat. Grozničavo radi u potpunoj izolaciji. 1921. objavljuje Kod Germantovih, drugi deo i prvi deo Sodome i Gomore. Štampa se drugo izdanje knjige Zadovoljstva i dani. U junu objavljuje studiju Povodom Bodlera. Prustov sekretar Roša ga napušta i odlazi u Argentinu, posle čega mu u prekucavanju pomaže dalja rođaka. Posećuje jednu izložbu holandskih slikara, gde mu je jako pozlilo, što će mu poslužiti prilikom opisivanja Bergotove smrti. Doživljava najrazličitije zdravstvene tegobe, pa čak i trovanje izazvano greškom apotekara. U decembru smrt grofa Robera d`Monteskjea. Po Selestinom svedočenju, u rano proleće Prust je napisao reč fin. U maju je objavljen drugi deo Sodome i Gomore. Tog meseca je poslednji put viđen u javnosti na premijeri Renara Stravinskog i potom na večeri sa Stravinskim, Đagiljevim, Pikasom i Satijem – ako nije reč o jednoj od mnogih mistifikacija koje su pratile njegov život. U septembru, knjiga U Svanovom kraju je prevedena na engleski. Prustovo slabo zdravlje se naglo pogoršava. U oktobru, odlazeći u posetu grofu Etijenu d`Bomonu, Prust je navukao bronhitis. U novembru, oboleo je od upale pluća i umro od plućnog apscesa 18. novembra. Sahranjen je na pariskom groblju Per Lašez 22. novembra 1922. Poslednje tri knjige objavljene su posthumno: Zarobljenica (La Prisionniere, 1923), Nestala Albertina (Albertine disparu, 1925) i Pronađeno vreme (Le temps retrouve, 1927).

Tih godina: Osnovana Komunistička partija Francuske. Adolf Hitler predstavlja svoj politički program u Minhenu. Knut Hamsun dobio Nobelovu nagradu za književnost. Pol Valeri: Groblje pored mora, Tristan Cara: Dada manifest; D. H. Lorens: Zaljubljene žene. Rođen Federiko Felini, umro Amadeo Modiljani. Hitler postaje firer nemačke naci-partije. Albert Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu za fiziku, a Anatol Frans za književnost. Jung: Psihološki tipovi. Pirandelo: Šest lica traže pisca. Umrli Kami Sen-Sans i Aleksandar Blok. Staljin izabran za genseka KP Rusije. Musolini postaje premijer Italije. Građanski rat u Irskoj. U francuskom mestu Fontenblo, Gurđijev otvorio svoj Institut za harmonični razvoj čoveka. Kokto: Antigona. Postavljeni Bubnjevi u noći Bertolda Brehta. Džejms Džojs: Ulis, T.S. Eliot: Pusta zemlja, američko izdanje; Kafka: Zamak. Hese: Sidarta. Rođeni Alan Rob-Grije, Džek Keruak i Žoze Saramago. Umro Velimir Hljebnikov.

***Hronologija piščevog života preuzeta je iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu, štampanog povodom izložbe „U traganju za smislom“, posvećene Alberu Kamiju i Marselu Prustu. Autorke kataloga bile su Vuka Jeremić i Dragana Mihailović.

Roman U traganju za izgubljenim vremenom sastoji se od sledećih knjiga:

  1. U Svanovom kraju (unutar ovog dela nalaze se tri knjige: Kombre, Jedna Svanova ljubav, Imena mesta, Ime)
  2. U seni devojaka cvetova
  3. Oko Germantovih
  4. Sodoma i Gomora
  5. Zatočenica
  6. Nestala Albertina
  7. Vaskrslo vreme

Najzad, kao zaključak ove teme postavila sam tri moje fotografije. Na svakoj su sva dela koja posedujem, a tiču se Prustovog stvaralaštva, kao i knjige sa likovnim primerima, isečci iz novina i katalozi izložbi koji mogu biti u vezi sa Prustovim delom. Na taj način želela sam da odam svoju fascinaciju i privrženost ovom umetniku koji je trajno odredio moj pogled i doživljaj sveta i umetnosti.

img_1902img_1910img_1905

Henri Rid o Marselu Prustu (Henry Reed: „Proust’s Way“)

Naišla sam na ovaj skenirani isečak iz novina na nekom internet mestu kome, sada, ne umem da uđem u trag. Sve što ima veze sa Marselom Prustom privlači mi pažnju iako, shodno neminovnosti svakodnevnih obaveza, „kutija sa kuriozitetima“ (desktop folder) mora da sačeka na konačnu afirmaciju koja se ogleda, prvo u čitanju, a potom i u objavljivanju na ovom mestu (fotografija na kojoj je tekst stajala je na mom desktopu više od deset meseci). Nisam mogla da u celosti čitam to što je napisano jer mi čitanje na ekranu ne odgovara pa sam, stoga, odlučila da prekucam tekst ne bih li spoznala da li je vredan objave. Ispostavilo se da jeste.

Henri Rid bio je engleski pesnik, radio voditelj i prevodilac. Ovde, on piše povodom objavljivanja dva dela o Prustu. Prvo je prevod Prustovih različitih spisa koje je preveo na engleski Žerar Hopkins. Drugo se odnosi na kritičku studiju „The Two Worlds of Marcel Proust“ koju je napisao Harold Marč (oba dela pomenuta su u podnaslovu). Ovaj prikaz pomalo se čini nedovršenim (možda postoji nastavak?), ali je svakako koristan kao znak recepcije Prusta u Engleskoj.

Rid već na početku pominje Šekspira. Njegova komparativna preporuka nije slučajna. Naslov prvog prevoda Prustovog dela na engleski bio je, zapravo, Šekspirov stih Remembrance of Things Past (Sonet 30):

When to the sessions of sweet silent thought
I summon up remembrance of things past

Kad u veću misli utišane
Probude dane što odoše hujem
(prevod Živojina Simića i Stevana Raičkovića)

Kad zovem spomen dragih prošlih dana
Pliju me misli i slatke i nijeme
(prevod Danka Angjelinovića)

Prvi prevodilac Prustovog dela na engleski jezik bio je Scott Moncrieff. Tek 1992. godine, sedamdeset godina posle prvog izdanja, naslov biva zamenjen prikladnijim, vernijim orginalu, sa In Search of Lost Time. Prvobitni naslov maši suštinu izvornog naziva dela i navodi na potpuno promašene interpretacije. Englezi ne mogu bez samoisticanja, stvarajući od Prusta Šekspira i namećući jednu Prokrustovu postelju daljim interpretacijama. I danas se mogu pronaći tekstovi u kojima se ovaj prevod slavi kao jedan od najboljih na svetu (!), zanemarujući na taj način mnoge druge jezike i prevodioce, ističući po ko zna koji put anglocentričnost i slepilo jedne nacije za druge nacije i kulture. Neverovatno.

Naravno, ovde nije reč o tome da je sam prevod loš, iako naslov, uprkos svojoj lepoti i poetičnosti, nije odgovarajući, već je reč o isticanju bahatosti koja ne nailazi na odobravanje. Iako to nema veze sa Ridovim tekstom, ipak se mora pomenuti kada je o njemu reč, jer Rid osim tog prevoda, kao i autori knjiga koje on komentariše, nemaju drugog izvora pred sobom. Ridov tekst sam namerno ostavila na engleskom, ne bavim se prevođenjem, iako savršeno razumem napisano, a nadam se da će isti slučaj biti i sa čitaocima ovog bloga. Pored Šekspira, Rid pominje i više puta Raskina, ali je ta komparacija u potpunosti opravdana jer je Raskin u mnogo čemu bio Prustov duhovni učitelj od čijih uticaja francuski pisac nije zazirao i čiji je uticaj ne mali broj puta i sam isticao.

O pomenutom engleskom prevodu možete čitati na sajtu Public Domain Review, u tekstu „Lost in Translation: Proust and Scott Moncrieff„.

.

Proust, like Shakespeare, should be read as early as possible, and should be read entire. For the rest of life each of them provides a coprehensive and enduring world wich you can re-enter, briefly or at lenght, at whatever point you choose. After each new encounter you emerged dazed, happy and iluminted, with something learnt afresh or for the first time. A complete re-reading will make a new man of you.

In Mr. Gerard Hopkin’s selection of pieces from Pastiches et mélanges and elsewhere we have the charming experience of meeting Proust  – as we cannot, alas, meet Shakespeare – outside the turmoil of creation, chatting, confiding, preparing. Many of the pieces in this book, it is true, are prised by Proust himself out of the Temps Perdu and got up for breakfast reading in the Figaro; these are perhaps preferable in their true context.

The book also contains the magnificent Filial Sentiments of a Parricide, whose final paragraph Proust never bettered for tragic insight and power. Yet as a whole it is the essays centered on Ruskin, and the informal pieces about Baudelaire and Flaubert, that move one most: and it is still the write we know that move us. The same character, the same voice, that come through the translation of Scott-Moncrieff come through Mr. Hopkin’s no less sensitive versions.

In one of his Ruskin essays Proust points out how Ruskin’s enthusiasm may be held to excuse certain of his more dubious judgments. Enthusiasm combined with kinship of both the spirit and the nerves, produces his own brilliant pages on Baudelaire; and these in their turn remind us on how much Proust himself awaits a critic similarly equipped. „I want love, love, love, fire, enthusiasm, life!“, cried Leopardi to his brother; and it might be an artist appealing to his critic.

Mr. March’s painstaking study of Proust seems prompted by none of these things. It is dutiful, opaque, dull … and indispensable. For where else shall we find collected all the information he gives us? His opening chapter on the intelectual background and analogues might well have been reduced to a parenthesis elsewhere; the more so, since this is all Freud gets later. (Mr. March has apparently not been told that love and time are Freud’s themes no less than Proust’s).

The real value of his book lies in the biographical chapters, where he gave us an account of some of Proust’s „originals“. Here the facts, alone, are enough to grip and harrow us. Especially absorbing are the pages on the curious development of the text of Temps Perdu: it is a staggering thought that the whole of what Proust regarded as the virtually complete MS of the work was ready for publication by 1913; and that Albertine – that eternal image of the Hardyesque well-beloved – was not there at all!

Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“ (prvi odlomak)

A baš prethodnog dana bio je zamolio moje roditelje da me te večeri pošalju kod njega na večeru: „Dođite da pravite društvo svome starom prijatelju“, bio mi je rekao. „Kao buket što nam ga putnik pošalje iz zemlje u koju mi sami više nećemo putovati, dopustite mi da na vašoj dalekoj mladosti omirišem cveće onih proleća kroz koja sam i ja pre toliko godina prošao. Dođite s jagorčevinom, s vilinim kosom, sa ljutićem, dođite s jaričem, koji sačinjava omiljenu kitu balzakovske flore, sa ukršnjim cvetom, krasuljkom i s udljikom, koja počinje da miriše u lejama u vašoj bašti dok se još nisu otopile poslednje grudve uskršnjih susnežica. Dođite sa blistavom svilenom odeždom ljiljana, dostojnom Solomona, i s raznobojnim emaljem dana i noći, ali dođite naročito s povetarcem još svežim od poslednjih mrazeva, koji će odškrinuti prvi cvet jerusalimske ruže* pred dvojicom leptirova što odjutros čekaju pred vratima.“

* Nijedan komentator niti enciklopedija ili rečnik ne poznaju jerusalimsku ružu. Postoji jerihonska ruža, koja raste u pustinji Palestine i u nekim drugim, i Prust isprva i jeste napisao: jerihonska ruža – a potom – neobjašnjivo zašto – izmenio u jerusalimska ruža.

Izvor: Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd 2007.

Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“ (drugi odlomak)

Večeras ima u oblacima tako lepih ljubičastih i plavih boja, zar ne, prijatelju, – reče on mom ocu, – naročito neko plavetnilo, više cvetno nego nebesko, plavo kao cinerarija, koje iznenađuje na nebu. A i onaj ružičasti oblačić, nije li i on kao cvet, kao karanfil ili kao hortenzija? Samo sam valjda na Lamanšu, između Normandije i Bretanje, video još veće bogatstvo takvoga biljnog carstva u atmosferi. Ima tamo, blizu Balbeka, kraj onih tako divljih mesta, jedan tako ljupko pitom zaliv, gde je zalazak sunca, kao u dolini Ož, zalazak sunca crven i zlatan, koji ja, uostalom, daleko od toga da prezirem, bez ičega osobenog, beznačajan; ali u onome vlažnom i blagom vazduhu rascvetaju se uveče, za nekoliko časaka, takve nebeske rukoveti, plave i ružičaste, koje su neuporedive i koje često satima ne venu. A neke odmah precvetaju, i onda je još lepše videti kako je celo nebo posuto bezbrojnim rasutim sumporastožutim ili ružičastim laticama. U tom zatonu, nazvanom Opalni zaton, zlatasta žala čine se još pitomija zato što su, kao plavokose Andromede*, prikovana za ono strašno stenje svud okolo, za tu kobnu obalu, čuvenu po tolikim brodolomima, gde se svake godine mnoge barke upokoje u morskim pogiblima. Balbek! Taj najdrevniji geološki kostur našega tla, odista Ar-mor, More, svršetak kopna, taj ukleti predeo koji je Anatol Frans – čarobnjak koga bi naš mladi prijatelj trebalo da čita – tako dobro naslikao, u njegovim večitim maglama, kao pravu postojbinu Kimera iz Odiseje**. A naročito, koliko li je uživanje ići na izlete po tim divljim i tako lepim predelima, sve na dva koraka od Balbeka, gde se već grade hoteli nad tim drevnim i krasnim tlom, ali ga ne narušavaju!

* Po helenskoj legendi, Andromeda je etiopska princeza, koju su prikovali za stenu te je ponudili morskom čudovištu da bi umirili gnev Posejdona, boga mora.

** Kimeri ili Kimerijci (Kimmerioi) po helenskoj legendi, a tako i u „Odiseji“ (XI, 16-19), stanovnici su zemlje kraj Okeana, na krajnjem zapadu, gde vlada večni mrak. A postojale su i Kimerijske pećine, u južnoj Italiji, gde je bio, verovalo se, ulaz u podzemni svet, u Had.

Izvor: Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd 2007.

Adrijana Marčetić: „Nikad završeno traganje“

 

tumblr_lo4f51wetf1ql4m2so1_r2_400

Na jednom poznatom mestu Traganja pripovedač Marsel, razmišljajući o razlozima zbog kojih se sada manje divi svom omiljenom piscu iz mladosti – Bergotu, kaže da umetnik, ukoliko želi da ga priznaju kao originalnog stvaraoca, mora svet koji prikazuje učiniti teško prepoznatljivim. Dela u kojima se „sve lako vidi“ nisu u stanju da zaokupe čitaoca, da mu otvore put u jedan drukčiji doživljaj stvarnosti. Pošto je novina Bergotovih knjiga, posle brojnih čitanja, za Marsela prestala da bude novina, njemu su sada sve rečenice tog pisca „isto tako jasne pred očima kao i… sopstvene misli, kao nameštaj u… sobi i kola na ulici“. „Prozračnost“ dela nije vrlina, već dokaz o njegovoj neautentičnosti. Transponujući svoje originalno, samo njima svojstveno viđenje sveta u svoja dela, veliki umetnici dobro poznatu stvarnost prikazuju u potpuno novom svetlu – onako kako nismo navikli da je vidimo. Menjajući „odnose među stvarima“, oni doduše otežavaju percepciju predočenog sveta, ali za uzvrat stvaraju jedan nov, dotad nepostojeći kvalitet ili, kako bi Prust rekao, jednu „novu lepotu“. Prust piše: „Bilo je tako i jedno vreme kad su se stvari lepo prepoznavale ako ih je naslikao Fromanten, a nisu se već više prepoznavale ako ih je naslikao Renoar. Ljudi od ukusa kažu nam danas da je Renoar veliki slikar XVIII veka. Ali kad to kažu, zaboravljaju Vreme, i to da ga je trebalo mnogo, čak i u samom XIX veku, pa da Renoar bude pozdravljen kao veliki umetnik. Da bi uspeo da ga priznaju takvim, originalan slikar, originalan umetnik, postupa kao očni lekar. Lečenje njegovim slikarstvom, njegovom prozom nije uvek prijatno. Kad je završeno, lekar nam kaže: pogledajte sada. I onda nam se svet (koji nije stvoren jedanput, nego onoliko puta koliko se puta pojavio neki originalan umetnik) ukaže potpuno drugačiji od dotadašnjeg, ali savršeno jasan… Takav je taj novi i prolazni svet koji je sada stvoren. On će trajati do sledeće geološke katastrofe koju će izazvati neki nov originalan slikar ili pisac.“*

Prustovo delo je samo po sebi izrazit primer takve revolucije u umetnosti proze, „geološke katastrofe“, koja je bitno izmenila ne samo postojeće predstave o mogućnostima i granicama romanesknog žanra, već i otvorila put u nove, dotad nenaslućene dimenzije ljudskog senzibiliteta uopšte. Naročito su čitaoci i kritičari između dva rata insistirali na novom, vizionarskom kvalitetu Prustove proze. Njihov doživljaj je možda najbolje opisao Martin Tarnel u svojoj knjizi Roman u Francuskoj: „Za nas koji smo odrasli između dva rata Prustovo delo je bilo poput otkrića, nezaboravno iskustvo koje je izmenilo našu osećajnost. Ono nas je uvelo u jedan svet čije postojanje gotovo da nismo ni naslućivali, podarilo nam nov uvid u dubinu i složenost ljudske duše i ponudilo nam jedno shvatanje čoveka koje je u prvi mah izgledalo potpuno drukčije od onog koje nalazimo kod klasičnih romanopisaca. Može nam se učiniti da je taj svet drukčiji od našeg, ali identifikujući se s njim, što moramo činiti kad čitamo Prusta, oslobađamo se stereotipnih načina posmatranja i doživljavanja.“ Danas je ovakva ocena gotovo opšte mesto „prustologije“, ali je, baš kao i u Renoarovom slučaju, trebalo da prođe izvesno vreme pre nego što su kritičari uspeli da u Prustovom delu prepoznaju oblike jednog novog sveta i da pozdrave ovog pisca kao velikog i originalnog umetnika.

Na samom početku, kad je Prust 1912. godine ponudio za objavljivanje prvi deo svog trotomnog rukopisa (U Svanovom kraju, Oko Germantovih i Nađeno vreme) pariskom izdavaču Faskelu, reakcije su bile zbunjenost i nerazumevanje. Pesnik Žak Madlen, Faskelov prijatelj i kritičar, i čovek koji je napisao prvu kritiku Prustovog dela, kaže: „Pošto smo pročitali sedam stotina i dvanaest strana ovog rukopisa (najmanje 712, jer su mnoge stranice numerisane dva, tri, četiri ili pet puta istim brojem)… nemamo nikakvu, baš nikakvu predstavu o čemu se zapravo tu radi. Šta se tu zbiva? Šta sve to znači? Kuda sve to vodi? Nemoguće je bilo šta predvideti! Nemoguće je bilo šta reći!“ I u nastavku Madlenove recenzije, koja je verovatno bila glavni razlog što Faskel nije prihvatio Prustov rukopis, najčešći interpunkcijski znaci su uskličnici i upitnici. Priznavši da su neki delovi rukopisa zanimljivi, „pa čak i odlični“, Madlen celinu dela ocenjuje kao potpuno nečitljivu: tekstu nedostaje dosledno razvijen zaplet, priča se grana u više tokova – vođena potpuno slučajnim asocijacijama pripovedača, pojedini likovi uvode se nemotivisano i isto tako iščezavaju. Čitalac ne zna koliko vremena protiče između pojedinih segmenata priče, pa čak ni koliko je zapravo star glavni junak – neimenovani „mali dečak“. Madlenu nije mnogo pomoglo ni pismo kojim je Prust, u želji da razjasni neka mesta u svom romanu, propratio rukopis, ukazavši u njemu na neke moguće puteve razumevanja i veze prve knjige sa narednim tomovima (doduše, ni sama ta „razjašnjenja“ – priznanje da se na prvih sedam stotina strana ništa ne dešava i da se junaci koji će u kasnijim knjigama igrati važne uloge ovde pojavljuju samo pod maskama svojih suprotnosti – nisu, barem iz ondašnje perspektive, bila ništa manje enigmatična i hermetična od samog romana). Tako je Madlenu preostalo samo da „u korak prati pisca“, i da, kako sam kaže, „poput slepca, pipajući traži“ oslonce u Prustovom neprozirnom tekstu. „Lečenje“ Prustovom prozom još uvek nije imalo nikakvog rezultata.

Iste godine Prustov rukopis odbija i N.R.F (tamo je Andre Žid bio urednik, ali nije izvesno da li je on taj rukopis uopšte čitao); naredne, 1913, još jedan ugledni pariski izdavač, Olendorf, sa obrazloženjem sličnim Madlenovom – tekst je rasplinut i predugačak – odbija roman, tako da je Prust na kraju bio primoran da sa Graseom sklopi ugovor po kojem će Svan (prvi tom) biti objavljen, ali o autorovom trošku. Osim retkih izuzetaka (na primer, Žaka Rivijera), prvi kritičari Svana listom podsećaju na Madlena: ne uspevajući da u Prustovom romanu razaberu bilo kakvu ideju, plan ili nagoveštaj celine, oni tvrde da je Svan „zbirka uspomena čiji su delovi slučajno povezani, prostom asocijacijom ideja“, a Prusta nazivaju dokoličarem i amaterom. Žak Bersani kaže da je u istoriji kritike teško naći sličan primer da je jedno delo, kojem je sudbina namenila svetsku slavu, bilo u prvim reakcijama kritike tako loše protumačeno i potpuno pogrešno ocenjeno. I to ne zbog nenaklonosti ili predrasuda (kao u Bodlerovom slučaju), već iz čistog i običnog nerazumevanja. I ne samo da su Prustovi prvi kritičari bili slepi za novu viziju koju im je nudila ova proza, već su bili i gluvi za objašnjenja koja su dolazila od samog pisca.

Suočen sa prvim reakcijama, Prust je uložio veliki napor da razjasni nesporazum – da dokaže da je pravi put za čitanje njegovog romana upravo suprotan od onog kojim su čitaoci pošli. Uporno je pisao prijateljima, ljudima od pera, onima u koje je imao intelektualno poverenje (Luju de Roberu, Leonu Pjer-Kenu, Gastonu Kalmetu, Roberu Drajfusu…), ponavljajući uvek istu stvar: istina je upravo na suprotnoj strani. Nije reč o labavom sklopu nasumičnih asocijacija, već o strogoj, gotovo „dogmatičnoj“ kompoziciji, nije u pitanju „mikroskopsko“ istraživanje detalja, već „teleskopsko“ sagledavanje „zakona“, knjiga nije „rasplinuta“, već je, naprotiv, sve u njoj „sabijeno“ i „krajnje sažeto“. I kasnijih godina, čak i pošto je za Devojke u cvatu dobio Gonkurovu nagradu, Prust nastavlja da objašnjava i brani svoje delo. Tako se u čuvenom eseju o Floberovom stilu (1920), u kojem primenjuje jedan nov, stilistički vid kritičke analize (kasnije će se na njega ugledati Špicer u svom tekstu o Prustovom stilu), ponovo osvrće na pogrešna tumačenja svog romana. Svan nije nikakva „zbirka uspomena“ kako to misle kritičari koji pripovedačeve „uspomene“ pripisuju samom piscu: pripovedač koji u romanu kaže „ja“ nisam uvek ja, kaže Prust i tako dovodi u pitanje legitimnost biografskih tumačenja koja su, i onda a i kasnije, u literaturi o Prustu bila među najbrojnijima. Najzad, već ozbiljno bolestan i saživljen s mišlju o skoroj smrti („postao sam upola mrtav čovek“), a umoran od uzaludnog ponavljanja istog, Prust na poslednjim stranicama Nađenog vremena rezignirano piše: „… misao na moju građevinu nije me ni za trenutak ostavljala. Nisam znao hoće li to biti crkva u kojoj će vernici umeti malo-pomalo da saznaju istine i da otkriju sklad, krupni raspored celine, ili će to, kao kakav druidski spomenik na vrhu nekog ostrva, biti nešto što će zauvek ostati neposećeno… Uskoro sam mogao da pokažem nekoliko skica. Niko nije u njima ništa razumeo. Čak i oni koji su bili naklonjeni mom viđenju istina koje sam zatim hteo da urežem u hram, čestitali su mi što sam ih otkrio ’mikroskopom’, dok sam se ja, naprotiv, služio teleskopom da bih opazio stvari, vrlo sitne odista, ali sitne zato što su se nalazile na velikoj daljini, a od kojih je svaka bila jedan celi svet“ (XII, 389).

Nerazumevanje Prustovih prvih čitalaca moglo bi se donekle objasniti jednim na izgled trivijalnim razlogom, koji možda nije bio presudan, ali je sigurno bitno doprineo „slepilu“ kritičara: činjenicom da Prustu nije pošlo za rukom da ostvari svoj prvobitni plan da roman, koji je do 1913. godine već bio završio, objavi odjednom, u jednom tomu. To najpre nije bilo moguće zbog obima teksta, a već naredne godine izbio je rat, Grase je obustavio poslove, i Prust je bio prinuđen da odloži izdavanje druga dva dela romana (Germantovih i Nađenog vremena). Čitaoci su se tako našli u nezavidnom položaju – trebalo je da na osnovu samo jednog, uvodnog dela romana (Svana) naslute njegovu „skrivenu“ kompoziciju koja se potpuno otkriva tek u trećem, završnom delu. Da je to bio „proziran“ tekst u kojem se „stvari lako prepoznaju“, to možda i ne bi bio nemoguć zadatak, ali šta činiti sa romanom u kojem se ništa ne zbiva, u kojem se ne kaže čak ni ime glavnog junaka? A to je upravo ono što su čitaoci vaspitani na klasičnoj tradiciji od romana očekivali. Sticaj okolnosti i originalnost stila bile su glavne prepreke otkrivanju sklada i „novih odnosa među stvarima“ u Prustovoj prozi.

S druge strane, sticaj okolnosti odredio je sudbinu Prustovog romana na još jedan, presudniji način. Poznavaoci Prustovog dela se slažu da bi Prust svoj roman objavio u prvobitnom, trotomnom obliku da nije izbio rat. Ali dok nije mogao da objavljuje, Prust je dopisivao, dodavao nove stranice, epizode, na kraju čitave tomove. Njegov roman je, kako kaže Ženet, „rastao iznutra“: između Svana i Germantovih umetnuo je Devojke u cvatu, a između Germantovih i Nađenog vremena – Sodomu i Gomoru, Zatočenicu i Nestalu Albertinu. Rukopis Traganja iz 1922. godine bio je više nego dvostruko duži od onog koji je Prust 1913. ponudio na čitanje Faskelu, a nema nikakve sumnje da bi bio još duži da pisac te godine nije umro ne uspevši da dovrši svoj roman. U stvari, možda i nije sasvim precizno reći da Prust nije uspeo da „dovrši“ Traganje, jer ta reč kao da podrazumeva izvesnu linearnost u stvaranju – podrazumeva da pisac polazi od neke zamisli, razrađuje je, komponuje delove svog teksta u koherentnu celinu i najzad stavlja tačku na čitav posao. Slučaj Traganja specifičan je i po tome što je njegov autor preduzeo jedan u književnosti sasvim neuobičajen poduhvat: pošto je roman, i u zamisli i u realizaciji, jednom već bio spreman za štampu (imao je i početak i kraj, manje-više zaokružene likove, dosledno izvedenu „dogmatsku“ kompoziciju), Prust je razgradio svoju „građevinu“ – nije je, dakle, porušio ili napustio, zato što je recimo u jednom trenutku izgubio zanimanje za nju, već ju je rastavio i, dodajući novu građu, počeo da je ponovo sastavlja. Stoga, kada se razmišlja o načinu na koji je Traganje nastajalo, nije toliko fascinantna sama količina naknadno napisanih stranica, koliko činjenica da je u samom „materijalu“ od kojeg je roman napravljen očigledno postojao potencijal za možda beskrajno širenje. Kako su kritičari već primetili, „nedovršenost“ Prustovog romana sastoji se u suštinskoj „neiscrpnosti“ njegove građe: unutar prvobitno postavljenih granica, dimenzije pojedinih likova i samog pripovedača postepeno se uvećavaju zauzimajući u prostoru Prustovog teksta „jedno mesto bezmerno produženo – pošto dotiču istovremeno, kao gorostasi zaronjeni u godine, razdoblja tako udaljena, između kojih se smestilo toliko dana – u Vremenu“ (XII,397).

Zašto je Prust počeo da dopisuje Traganje, šta ga je to podstaklo da iznova stvara tekst koji je jednom već bio završio i da, najzad, isključivo tom poslu posveti ostatak svog života? O tome možemo suditi samo na osnovu romana koji je danas pred nama. Ukoliko ne želimo da ponovimo grešku prvih čitalaca Traganja i Prusta optužimo za dokoličarenje, moramo pretpostaviti da gomilanje novih stranica nije bila posledica pukog eksperimentisanja, već neophodan izraz jednog specifično „prustovskog“ senzibiliteta. Uostalom, tome u prilog ide i Prustovo shvatanje stila koji po njemu nije stvar tehnike ili forme, već izraz „jednog novog viđenja sveta“. Originalnost stila ne proističe iz namernog, spoljašnjeg poigravanja s formom, već iz „zamisli“, „dubinske“ ideje koja je, kod svakog originalnog stvaraoca, uvek posebna i jedinstvena. „Stil je apsolutni način da se stvari vide“, citira Prust poznatu Floberovu rečenicu.

U Traganju iz 1922. godine Prust je sačuvao prvobitni plan celine romana: prvi deo – „mitska zemlja“ detinjstva, drugi deo – junak troši vreme i život u efemernim društvenim zadovoljstvima, treći deo – spasenje pomoću umetnosti. U osnovnim crtama priča je, dakle, ostala ista, a isti je i način na koji se sudbine likova, i samog pripovedača, razrešavaju u poslednjoj knjizi: oni se preobraćuju u sopstvene suprotnosti. Novina se sastoji u tome što je Prustov pripovedač izgleda došao do saznanja da je ljudska psiha, u koju on neprestano nastoji da pronikne, daleko dublja i složenija nego što mu se to u prvi mah učinilo. Tada se u njemu javlja težnja da istraži samu suštinu „bića“ koje posmatra. Prustu se ljudi ukazuju kao „umnožene“ ličnosti, kao „božanstva sa bezbroj lica“; on veruje da ljudi nikad nisu onakvi kakvi nam se otkrivaju u jednom pogledu, u jednom trenutku svog postojanja, već da svakog od nas „sačinjava mnoštvo ličnosti“, među kojima su često najznačajnije upravo one koje su najmanje vidljive. Jedini način da se upoznaju sva ta lica, da se sagleda celina tuđeg, pa i sopstvenog „ja“, jeste da se ono „rasvetli do potpunih dubina“, da se razotkriju svi slojevi od kojih je sastavljeno. Možda je to zadatak koji je Prust sebi postavio kad je počeo da dopisuje Traganje. Ali ispostavilo se da se on ne može dovršiti.

„Mogao sam, doduše“, piše Prust, „uzeti Albertinu na krilo, držati joj glavu među rukama, mogao sam je milovati, prelaziti dugo rukama po njoj, ali kao da u rukama prevrćem kamen koji u sebi sadrži soli okeana iz nezapamćenih davnina ili zrak neke zvezde, osećao sam da dotičem samo zatvorenu čauru jednog bića koje iznutra prelazi u beskraj“ (X, 223). Mnogostrukost ljudske ličnosti je neiscrpna i neuhvatljiva u svakodnevnom životu. Zato je Marselov poduhvat unapred osuđen na neuspeh, što i on sam uviđa. Pripovedaču ostaje samo da traga i gomila utiske, a piscu da piše, gomilajući stranice, epizode i tomove. Ma koliko tragao za onim što predstavlja samu suštinu nekog bića, ma koliko istraživao svoje uspomene, utiske iz prošlosti, pripovedač ne uspeva da „zaokruži“ celinu i stavi tačku na svoje istraživanje. Kad god mu se učini da je dosegao ono za čim traga, „raspored slojeva“ se izokrene, pokaže se jedno novo lice, i on je prinuđen da traži dalje. U tom traganju bez kraja ispoljava se jedno novo shvatanje čoveka po kojem se Prust, kako kaže Tarnel, razlikuje od klasičnih romanopisaca. Novo viđenje čoveka (koji „iznutra prelazi u beskraj“) uslovilo je i novi izraz na planu romaneskne forme: zaokruženost spoljašnje kompozicije i nedovršenost unutrašnjeg plana, izvesnu razrešenost/nerazrešenost, kako bi rekao Špicer. Špicerovo zapažanje o specifičnoj strukturi Prustove rečenice može se, po analogiji, primeniti i na opštijem planu – na planu Traganja kao celine. Prustova rečenica, kaže Špicer, ima preglednu, transparentnu osnovnu strukturu (ili „kičmu“), ali se istovremeno delovi te rečenice „raslojavaju“ u parenteze, granaju se u sporedne tokove i, čini se, beskrajno umnožavaju. Te rečenice istovremeno izražavaju dva suprotstavljena „duševna stava“: „spokojstvo mudraca koji svet gleda s visine“ i „nervozu tragača koji pipajući traži realnost i vidik“. Dakle, s jedne strane, „dogmatičnost“ kompozicije, celovitost „krupnog plana“, a sa druge „nervozno“ traganje za suštinom koja neprestano izmiče.

Ako se složimo sa Špicerom, „nedovršenost“ Traganja nije toliko posledica činjenice da je pisac umro pre nego što je uspeo da završi svoje delo, koliko je rezultat jednog posebnog doživljaja sveta. Možda je to onaj originalni kvalitet Prustove umetnosti koji čitaoci u prvi mah nisu umeli da vide i prepoznaju.

*M. Prust, „U traganju za izgubljenim vremenom“, knj. VI, str. 21-22, Novi Sad – Beograd, prev. Živojin Živojnović. Svi navodi iz Prustovog romana dati su iz ovog prevoda. Dalje u tekstu brojevi u zagradi označavaju tom i stranicu u ovom izdanju.

Izvor: Adrijana Marčetić, „Nikad završeno traganje“, u: Marsel Prust, Pisma majci, prevela Vesna Injac, Beograd, 1997.

Video rad o Marselu Prustu

 

Marsel Prust, moj omiljeni pisac. Ne znam da li je to dovoljno da bi vam se isti dopao, ali ovo sam morala da obznanim ovako javno. Čitanje njegovog romana „U traganju za izgubljenim vremenom“ jedno je od estetskih i intelektualnih iskustava koja teško da vremenom blede.

Jedini problem sa njegovom knjigom u sedam tomova (više od tri hiljade stranica) lepo je opisao piščev rođeni brat Rober rekavši da čovek mora, u najmanju ruku, da polomi nogu i bude nepokretan neko vreme, da bi je pročitao od početka do kraja. Ovaj duhovita izjava uklapa se u ono što je Alberto Mangel napisao o idealnom čitaocu: „Idealni čitalac je, takođe, i idealni sedelac“.

Naredni video izuzetno je zanimljiv i ide u prilog temi.

Marsel Prust na blogu A . A . A

Izvor: The School of Life

Rukopisne stranice Marsela Prusta

 

Povodom obeležavanja rođenja francuskog pisca Marsela Prusta (10. jul 1871.)

Rukopisne stranice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske. Ove stranice pripadale su tekstu koji se našao u poslednjem delu romana, „Ponovo nađeno vreme“ (u nekim prevodima pojavljuje se alternativni naziv „Vaskrslo vreme“). Prevodilac Prustovog dela na srpski jezik bio je Živojin Živojnović čiji je prevod nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda za književnost (1984) i Nolitovom nagradom.

Marsel Prust na blogu A . A . A

Izvor: BNF

Beležnice Marsela Prusta

Povodom obeležavanja rođenja francuskog pisca Marsela Prusta (10. jul 1871.)

Beležnice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske u kojima je rukom zapisivao tekst koji se kasnije našao u njegovom romanu „U traganju za izgubljenim vremenom“.

O Marselu Prustu na blogu A . A . A

Izvor: BNF

Film o Marselu Prustu: „Le temps retrouvé“

Raúl Ruiz, čileanski reditelj, režirao je 1999. godine film po motivima poslednjeg dela knjige U traganju za izgubljenim vremenom koji se zove Ponovo nađeno vreme, a koji je na srpski jezik Živojin Živojnović preveo kao Vaskrslo vreme. U glavnoj ulozi je Marcello Mazzarella, glumac koji neodoljivo podseća na samog Prusta svojm fizičkim izgledom, pokretima i gestikulacijom.

Film narativom pokušava da isprati i dočara pisanu ornamentiku i arabeskni ružičnjak Prustove knjige i čini to na način koji je nešto najbolje što se od filmskog jezika i sredstava koja su filmu raspoloživa može tražiti i očekivati. Perfektno vizuelno i poetsko ostvarenje koje se pušta i studentima opšte književnosti na predavanjima posvećejnim ovom francuskom piscu.