Margerit Jursenar: „Oproštajni udarac“ (odlomak)

Bivši vrtlar mi priđe i na uho reče gunđavim i molbenim tonom starog uplašenog sluge, koji dobro zna da će biti otpušten zbog prenošenja takve poruke:

„Ona naređuje… Gospođica traži… Ona hoće da to budete vi…“

Pruži mi revolver; uzeh svoj, i automatski koraknuh. Za tog tako kratkog prijelaza, imao sam vremena ponoviti u sebi više puta da mi je Sofija možda htjela uputiti poslednji apel, a da je ovo naređenje bilo samo izgovor pa je to učinila šapatom. No ona ne pomače usne; rasijanim pokretom počela je otkopčavati gornji dio svoje vojničke bluze kao da ću prisloniti revolver na samo srce. Moram reći da su moje rijetke misli išle ka tom živom i toplom tijelu koje mi je intimnost našega zajedničkog života učinila skoro isto toliko bliskim kao i tijelo prijatelja: i osjetih kako me steže neka vrsta apsurnog žaljenja za djecom koju je ova žena mogla donijeti na svijet, koja bi naslijedila njenu odvažnost i njene oči. No nije na nama da naseljavamo stadije i rovove budućnosti. Još jedan korak i bio sam tako blizu Sofije da sam je mogao poljubiti u potiljak ili položiti ruku na njeno rame potresano malim gotovo neprimjetnim trzajima, no već od nje nisam više vidio do obris izgubljena profila. Disala je nekako suviše brzo, a ja sam se zakačio za pomisao da sam želim dokrajčiti Conrada, i da je to isto. Opalih okrenuvši glavu, poput prestrašena djeteta koje je bacilo petardu u Božićnoj noći. Prvi pucanj odnio je samo dio lica, što će mi uvijek onemogućavati da znadem kakav bi izraz Sofija poprimila u smrti. Nakon drugog pucnja sve je bilo okončano. Prvo sam mislio da je ona, zatraživši od mene da ispunim tu dužnost, vjerovala da mi daje zadnji znak ljubavi, najkonačniji od svih. Potom sam shvatio da se samo htjela osvetiti, i ostaviti mi grižnju savjesti. Točno je proračunala: katkada je osjećam. Uvijek vas u klopku uhvate te žene.

Izvor: Marguerite Yourcenar, „Oproštajni udarac“, preveo Mile Pešorda, Svjetlost, Sarajevo, 1983.

Advertisements

Žana de Vitinghof

sonja-knips-1898

O Bože, želela bih da svako jutro kada Te pogledam mogu da Ti ponudim svoje prazne ruke.

Ja bih, pre nego da se napregnem, bila ništa više nego posuda za talas beskrajnosti i putovala putevima slučajno, terana dalje samo dahom unutrašnjih glasova.

Ja bih zaboravila svoju mudrost i moje rasuđivanje, tražila ništa više, prestala sa svim željama, i prihvatila sa osmehom ruže koje je Tvoja ruka dala da padnu u moje krilo.

Miris stvari koje nismo nabavili, Slast nezaslužene sreće, Lepota istina koje naša misao nije stvorila.

Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho, i moja duša traži čudotvorni izvor, jer žedna je čiste vode. Stoleća prolaze, svet se troši, ali moja duša je uvek mlada; drži svoje bdenje među zvezdama, u noći vremena.

Žana de Vitinghof bila je prijateljica oca Margerit Jursenar i osoba koja je znatno uticala na francusku spisateljicu. Njenu bračnu ljubav, kao i nemogućnost ostvarenja iste na adekvatan način, Margerit Jursenar je sa dvadeset četri godine poetski predočila u svom romanu „Aleksis“, odakle sam već navodila neke odlomke.

Izvor: Margerit Jursenar, „Uspomena na Diotimu: Žana de Vijetinghof“, u: Taj moćni vajar vreme, preveo Bojan Pomorišac, Službeni glasnik, Beograd, 2014.

Slika: Gustav Klimt

Margerit Jursenar: „Napisano u bašti“ (odlomak)

Rose Digger Gouache on paper, 2015 by Kelly Louise Judd

„Tvoje telo, sastavljeno tri četvrtine od vode i nekoliko ovozemaljskih minerala, mala pregršt. I ovaj veliki plamen u tebi, čiju prirodu ne razumeš. I u tvojim plućima, uhvaćen i ponovo uhvaćen kontinuirano unutar grudne duplje, vazduh, taj divni stranac bez koga ne možeš da živiš.“

Izvor: Margerit Jursenar, „Napisano u bašti“, u: Taj moćni vajar vreme, preveo Bojan Pomorišac, Službeni glasnik, Beograd, 2014.

Slika: Kelly Louise Judd

Margerit Jursenar: „Neznani čovek“ (odlomak)

napoleonicrevival: “Agnolo Bronzino, Portrait of a Man Holding a Statuette, ca. 1540–’55 ”

U nastavku sledi odlomak iz pripovetke „Neznani čovek“ Margerit Jursenar koja je, zapravo, drugi deo knjige Kao voda koja teče. Pisana u 20. veku, pripovetka govori o Natanaelu, mladom muškarcu iz 17. veka koji, u jednom periodu svog života, boravi u Amsterdamu, u kući bogatog građanina gde prisustvuje jednom koncertu kamerne muzike koji će ga, neprimetno, ali zapravo trajno, obeležiti.

U pitanju je odlična predstava doživljaja muzike. Doživljaj je predočen kao apstraktan, koliko je apstraktna i muzika sama, ali poetski je snažno opisan. Priča odlično inkorporira u sebe, s obzirom na doba u koje je smeštena, baroknu raspolućenost između harmonije i nesklada, muzike sfera i kakofonije ovoga sveta, lepote umetnosti i nesklada između nje i ljudske nesreće. Sličan odlomak o muzici je i u romanu Aleksis.

Natanael je sada imao utisak da mu se više sviđaju čisti zvuci, koji nisu, da tako kažemo, pretrpeli inkarnaciju u ljudskom grlu. Uzdizali su se, zatim objedinjavali da bi još više uzvinuli, poigravali kao plamičci neke vatre, ali sa predivnom svežinom. Grlili su se i ljubili kao ljubavnici, ali je to poređenje nosilo u sebi i suviše plotskog. Mogli su izazvati pomisao na zmije – ako zmije mogu ne biti opasne; na pavitinu ili ladolež – ako njihovo fino preplitanje može biti lišeno krhkosti. Ipak su bili tanani; nepažljivo zalupljena vrata bila su dovoljna da ih skrše. Kako su se nizala pitanja i odgovori između violine i violončela, između viole i klavsena, sve se više uobličavala slika zlatnih kuglica koje se kotrljaju preko stepenika od mramora ili mlazeva vode koji šikljaju iz školjki fontana u nekom od vrtova kakve je gospodin Van Hercog viđao, kako mu je pričao, u Italiji i Francuskoj. Dostizan je takav stepen savršenstva kakav se u životu nikada ne može dostići, ali to ni sa čim uporedivo spokojstvo ipak je bilo podložno promeni i oblikovano od uzastopnih predaha i uzleta; ista čudesna saglasja su se preinačavala; iščekivalo se da se ponovo oglase, ustreptala srca, kao da je bila posredi dugo očekivana radost; svaka vas je varijacija vodila, poput milovanja, iz jednog uživanja u drugo, neosetno drukčije; snaga se pojačavala ili smanjivala, ili se sve menjalo, kao prelivi boja na nebu. Sama činjenica da je ta sreća bila omeđena vremenom nametala je pomisao da ni ovde nije bila reč o čistom savršenstvu, čije je stanište, kako kažu i za Boga, u nekoj drugoj sferi, već o nizu obmana čula sluha, kao što se drugde javljaju fatamorgane čula vida.

A tada bi nečiji kašalj narušio taj veliki spokoj, i to je bilo dovoljno da vas podseti da se čudo može zbiti samo na povlašćenom mestu, brižljivo zaštićenom od buke. Napolju su dvokolice produžavale da škripe; neki zlostavljani magarac je njakao; životinje na klanici mukale su ili hroptale u agoniji; deca bez dovoljno hrane i nege vrištala su u svojim kolevkama. Posvuda su ljudi, kao nekada onaj melez, umiralai sa psovkom na usnama orošenim krvlju. Na mramornom bolničkom stolu pacijenti su urlali. Na hiljadu milja, možda, na istoku i zapadu, tutnjale su bitke. Činilo se skarednim da ta sveobuhvatna grmljavina bola, koja bi nas ubila ako bi u bilo kom trenutku čitava prodrla u nas, može da postoji istovremeno s tim tanušnim mlazom uživanja.

Izvor: Margerit Jursenar, Neznani čovek, prevela Jovana Barić-Jeremić, Nolit, Beograd, 1990.

Slike: Anjolo Broncino, Portret mladića sa skulpturom, 1550.

Margerit Jursenar o smislu putovanja

Za Jursenar

Odlomak iz intervjua koji je Margerit Jursenar dala Matjeu Galeju, a koji je objavljen u knjizi „Širom otvorenih očiju“.

Vi ste po temperamentu dosta avanturističkog duha?

Idem napred, to je sve. Međutim, svako putovanje, svaka avantura (u pravom smislu te reči „ono što dolazi“) udvostručuje se unutrašnjim istraživanjem. Ono što radimo i što mislimo, to je kao unutrašnja i spoljašnja linija jedne vaze: jedna drugu oblikuju.

Da li biste prebacili Vašim savremenicima da previše sede kod kuće?

Jure putevima ali šta vide duž tih puteva? U svakom slučaju klonim se Francuza koji kažu da im je Francuska dovoljna, i Amerikanaca koji kažu da se jedino kod kuće dobro osećaju. Srećom, ta vrsta odumire, a zamenjuje je druga koja loše i na brzinu proputuje dalekim zemljama. Na putovanju, kao i u svemu, potrebne su protivrečne sposobnosti: zanos, stalna pažnja, izvesna lakoća,

„Jer pravi putnici su samo oni koji odlaze
Da bi otišli, laki kao baloni..“ (Bodler)

želja da se uživa u spoljnjem prizoru stvari, ali i odlučna namera da se ide i s onu stranu tog prizora, da bismo videli stvarnost koja je često skrivena. Svaki putnik je Odisej; dužan je da bude i Protej.

Pojedini veliki umovi nisu uopšte napuštali svoju sobu. Dekartov topli kutak, Montenjeva radna soba..

Oba čoveka koja pominjete dosta su putovala. Dekart je 1618. ratovao u Holandiji, a 1619. posetio je Dansku i Nemačku, a tokom sledeće dve godine ponovio je otprilike isto veliko putovanje po Centralnoj Evropi, zatim boravio skoro dve godine u Italiji, pre nego što se nastanio u Holandiji narednih dvadeset godina, i na kraju je umro u Stokholmu. Da je živeo i razmišljao „u toplom kutku“, kao što kaže legenda koja sve pojednostavljuje, u takvom kutku se (odnosno u sobi u kojoj se nalazila peć) grejao u mnogim mestima severne Evrope. Što se tiče Montenja, povod njegovog sedamnaestomesečnog putovanja po Švajcarskoj, Tirolu i Italiji bili su zdravstveni razlozi, ali je on toliko pohvalno govorio o putovanju, da se morala osetiti njegova radost što se popeo u sedlo.

Putovanje je iskustvo, kao što je iskustvo ostajanje u nekom kutku zemlje, kao što je to i prijateljstvo, posmatranje, ljubav, rad, bolest, pa i baštovanstvo i kuvanje. Zašto praviti diskriminaciju među njima?

Izvor: Margaret Jursenar, „Širom otvorenih očiju“ (razgovori sa Matjeom Galejem), prevod: Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.

Ivana Hadži Popović o Margerit Jursenar

Marguerite Yourcenar

Sve počinje u osvit Prvog svetskog rata kad osmogodišnja Margerit Krejankur u pariskom metrou kupuje Aristofanove „Ptice“. Lutke je ne privlače već svet odraslih o kome sanjari i talasi čije nadimanje satima posmatra na belgijskim plažama. Grčki počinje da uči sa deset, latinski sa dvanaest godina. Ovaj zanos prekida rat i ona 1914. brodom punim izbeglica stiže u London u kome je Britanski muzej i ono što će obeležiti njen život: Hadrijanov kip izvađen iz Temze u devetnaestom veku. Voli da sluša oca  koji joj svakog dana čita Rasina, Sen Simona, Šatobrijana, Flobera, Šekspira, Tolstoja, Dostojevskog, Vergilija na latinskom, Homera na grčkom. Kad se zatim s ocem vrati u Pariz , grad u kome će otkriti Luvr, njeno srce zauvek osvaja antička nagost i sklad. Kad još bude otkrila i delo Konstantina Kavafija koje će prevoditi, u Grčkoj će godišnje provoditi i po nekoliko meseci.

Prirodno kao što je disala ona je živela u antičkim civilizacijama osetljivim na cikluse stvari, u pokolenjima bogova i ljudi koji se stalno smenjuju  u srcu nepromenljivog; među misliocima antičkog sveta koji su znali da su njihovi bogovi smrtni jer je njihov svet smrtan; među mitovima o bogovima koji su mitovi o ljudima, o njihovoj drami; u spoju poetskog i istorijskog koji je Helenima pomogao da ostvare „grčko čudo“.

Veliki humanista u njoj znao je da su Nioba, Likurg i Tantal tom starom narodu omogućili da izbegne grubost, gramzivost i oholost i da pronađe smisao u mukotrpnom lutanju između dva bola, bola rađanja i bola umiranja. Iz njenog eseja „Mitologija Grčke“ ili „Grčka mitologija“ proizlazi da oni verovatno i ne bi zaposeli sve obale od Gibraltara do Kavkaza da nije bilo legende o argonautima i Odiseju; da je zauzeće Troje čas koji će sve nesrećne časove objediniti u isti središnji plamen koji pustoši istorijom; da iz krezubih Hekubinih usta odjekuje kuknjava svih starih majki sveta za čije vapaje hronika nije imala vremena; da je Antigona svaka sestra koja pod ruševinama traži svog brata.

Od Aleksisa do Zenona, od Hadrijana do Mikelanđela, Margerit Krejankur, koja će postati Margerit Jursenar, prikazuje želju za ljubavlju povezanu s teškoćom da se ona ostvari: „Poljubite me jer nema sumnje da ćemo se sresti tek na drugom svetu kada naši poljupci više ne budu imali usana“, šapuće Fedra u „Minotauru“. Za ovu jedinu žensku članicu Francuske akademije ljubav je haos ili opasnost ili sreća, što je u suštini isto.

Spisateljka nije osporavala časove sreće ali je mislila da je život mešavina sjajne svetlosti i crnog dima i da se kao i vatra, i on hrani uništavanjem. Nije osporavala utešni plam ljubavi mada je isticala da se on često gasi brže od ostalih ili i sam postaje proždrljiv.

Kao osoba koja je imala mnogo poštovanja prema slučajnosti verovala je u prihvatanje datosti života i događaja kako dolaze. „Sve može da se promeni u jednom času i samo Bog zna gde ćemo biti za deset godina ako nas još bude…“, govorila je. „Suviše smo zaslepljeni sadašnjicom, a događaji često slede tokove koji se ne mogu ni nazreti. Ne samo što se sve menja već se sve menja u smeru koji ne mogu da predvide ni najpronicljiviji duhovi. Koliko su se samo razlikovali Rim iz vremena Nerona i Rim iz vremena Marka Aurelija!“

Razapet između pakla, njegove teskobe, nepostojanja izlaza i želje da osvoji raj, pobedi smrt i vreme, čovek želi da pronikne u tajnu svog postojanja, da osvoji slavu, ljubav. Ono čemu bi po njoj trebalo neprestano da teži jeste ravnoteža, sklad koji ona otkriva u Hadrijanu, imperatoru izuzetnog časa Rima. Za ovog ljubitelja helenskog smisla za laku sreću, plemenitu jednostavnost i mirnu veličinu, svaka sreća bila je pravo remek-delo.

Kroz njega ona otkriva jednu kulturološku istinu: pošto je dve izgubljene decenije vladao u istoriji, Hadrijan svoju večitu vladavinu započinje u senzibilitetima. Lice tog vladara dobija jedan broj emocija,spoznaja, poluafektivnih, poluintelektualnih, nezavisno od epoha i u korist polusenke koju im dodeljuju vekovi. Od tada njihovo prožimanje na raskršću srca i duha može da se nazove njegovim imenom.

Sudbina Margerit Jursenar se poistovećuje sa strpljivim istraživanjem koje prosejava prašinu grčko-rimskih nalazišta, kulture koja nije bila njena. To upravo izražava jedan fotografski snimak koji nosi potpis fotografa Sadrija: spisateljka pozira u osenčenom podrumu Luvra pored ogromne glave Antinoja; na uglu njenih usana nevidljiv osmeh tek neznatno omekšava kamen koje je već obezbedila književnu večnost.

Izvor: Kulturni dodatak dnevnog lista „Večernje novosti“ od 4. aprila 2007. godine.

Margerit Jursenar na blogu A . A . A

Margerit Jursenar: „Kritička prezentacija Konstantina Kavafija“

Kavafi je jedan od najslavnijih pesnika moderne Grčke; on je takođe i jedan od najvećih, svakako najsuptilniji, možda najnoviji, pa ipak najpodojeniji neiscrpnim sokom prošlosti. Od grčkih roditelja, poreklom iz Carigrada, rođen je 1863. godine u Aleksandriji u Egiptu. Tu je on dugo vremena zauzimao mesto činovnika, potom i načelnika odalenja, u Ministarstvu za navodnjavanje; bio je i kurtije u aleksandrijskoj Berzi. Umro je u tom gradu 1933. Vrlo rano je prepoznao u sebi pesničku vokaciju, ali je iz stvaralaštva do svoje pedesete godine sačuvao tek mali broj pesama, među kojima samo nekoliko spadaju u remek-dela; čak i te stare tvorevine nose, uostalom, trag kasnijih ispravki. Kavafi je za života dozvolio cirkulisanje samo nekoliko retkih pesama koje su bile tu i tamo objavljivane po časopisima; njegova slava, postepeno rastući, hranila se letećim listovima škrto deljenim prijateljima ili učenicima; ta poezija koja na prvi pogled iznenađuje svojom ravnodušnošću, gotovo svojom bezličnošću, ostala je, dakle, u izvesnom smislu tajanstvena do kraja, podložna u svim svojim delovima ukrašavanju i retušima, koristeći se pesnikovim iskustvima sve do njegove smrti. I tek je on pred kraj manje-više otvoreno izrazio svoje najličnije čežnje i more, emocije i uspomene koje su oduvek, ali na neodređeniji i zamagljeniji način, inspirisale i hranile njegovo delo.

Spoljna biografija Konstantina Kavafija staje u nekoliko redova; njegovi stihovi nas više obaveštavaju o tome kakvo beše to življenje na izgled svedeno na rutinu kancelarija i kafana, ulice i sumnjive mehane, ograničeno u prostoru trasom, hiljadu puta pređenom, jednog te istog grada, zauzvrat izvanredno slobodno na planu vremena. Moglo bi se učiniti i više, pokušati da se iznova na svetlo prevede ono što je u pesnikovoj umetnosti upravo transkribovano u šifri, izvući iz te ili te poeme verodostojno, pa možda čak i autentično lično osećanje. Tako nam, kažu, Apolonije iz Tijane na Rodosu donosi odjek Kavafijeve srdžbe prema obilno i često deklamatorskom stvaralaštvu njegova savremenika Palamasa, ili da dva-tri prekrasna profila majke, spartanske ili vizantijske (U Sparti; Idi, kralju Lakedemonije; Ana Dalasin), izolovani ženski likovi u tom delu koje je, doista, strano ženi, možda nalaze inspiraciju u idealizovanoj uspomeni na sopstvenu majku koja je rano ostala udovica sa sedmoro dece. Opasnosti, delo očito autobiografskog karaktera, čuva trag kratkog trenutka  u kojem se mladić dvoumio , kao i toliki drugi, uzmeđu užitka i asketizma. Satrapija svedoči o gorčini čoveka prisiljenog, u cilju uspešnosti na materijalnom planu, da se odrekne svojih velikih ambicija spisatelja: Kavafi birokrata i biznismen verovatno je upoznao tuge te vrste. Vajar iz Tijane i Dućan navode na sanjarenja jer nagoveštavaju, pored dela prikazanog ili ponuđenog publici, skrivenije delo, namerno sročeno samo za sebe. Ne samo uz pomoć retkih erotskih odlomaka u kojima Kavafi govori u sopstveno ime (Siva slika; Vrlo daleko; Popodnevno sunceNa mostu brodice; Za susedniim stolom), već i onih drugih, znatno mnogobrojnijih, u kojima je ljubavnik naznačen bezličnim ON, mogao bi se, kad bi se htelo, za njega ustanoviti uobičajeni katalog jurcanja i susreta, užitaka i odlazaka. Najzad, njegovo gotovo manijačko insistiranje na zapisivanju godina (Dva mlada čoveka između dvadeset i tri i dvadeset i četri godine; Portret mladog dvadesettrogodišnjeg čoveka; Amonu, umrlom u dvadeset i devetoj godiniKimon, Learkov sin, student u Kireni, star dvadeset i dve godine), dodatno malom broju retkih i ovlašnih opisa lica i tela, bilo bi dovoljno za utvrđivanje šta je za Kavafija predstavljao idealan tip i idealne godine voljenog bića. Ali takva upotreba poema u vidu biografskog detalja ide na štetu samog poetskog cilja: i najpronicljiviji pesnik često okleva da u obratnom smeru pređe onaj put što ga je vodio od manje-više konfuzne emocije, od manje-više kratkog incidenta, do preciznosti poeme i njene spokojne trajnosti. Razlog više da komentator upadne u rizik stranputice. Kavafi je rekao i ponavljao da njegovo delo ima svoj izvor u njegovom životu; ubuduće, njegov život u celini počiva u njegovom delu.

Navodi učenika i obožavalaca pružaju, u najboljem slučaju, poneku crticu, potez bojom; oni najzagriženiji malo vide, i slabo izveštavaju, ne u nedostatku pažnje ili zbog odsustva elokvencije, već zbog razloga koji valjda potiču iz same tajne života i same poezije. Pripitkujem grčke prijatelje koji su posećivali obolelog pesnika, na umoru, dok je boravio, već slavan, poslednji put u Atini, oko 1930; stanovao je, kažu, u osrednjem hotelu na trgu Omonija, u novom kvartu, bučnom poslovnom centru; taj čovek koji je smatran tako osamljenim izgledao je okružen privrženim prijateljima; rado je primao pohvale, zadovoljavajući se osmehom u slučaju onih najpreteranijih; u korigovanje rukopisa svojih mladih obožavalaca unosio je neku strogu blagonaklonost. Njegova anglomanija ih iznenadi; nalazili su da njihov Grk ima lak oksfordski akcenat. Kao štoto često biva, ti mladi ljudi su bili razočarani otkrićem da su književni ukusi tog velikana bili u kašnjenju u odnosu na njihove; to stvaralaštvo koje ih je oduševljavalo svojom jedinstvenošću, novinom, smelošću, izgleda da se nadahnjivalo, nekom nerazumljivom osmozom, delima koja su oni smatrali već zastarelim; Kavafiju se sviđao Anatol Frans a Žida uopšte nije voleo; osećao je više naklonosti prema Brauningu nego prema T. S. Eliotu; zaprepastio ih je citirajući MIsea. Raspitujem se o njegovom fizičkom izgledu: uveravaju me da je ličio na bilo kog gospodina, na levantinskog kurtjea. Portret koji ga pretstavlja negde oko njegove četrdesete, prikazuje lice teških očiju, senzualna i razborita usta; rezervisan izgled, zamišljen, gotovo tužan, više možda pripada rasi i miljeu nego čoveku. No, obratimo se Forsteru, divnom romanopiscu Passage to India, koji je neku godinu ranije pohodio Kavafija u Aleksandriji:

Aleksandrija našeg doba, utemeljena na pamuku, kojem su luk i jaja konkurencija, više uopšte ne može biti smatrana metropolom duha. Pa ipak, prolazeći njenim ulicama, prekrasan osećaj ponekad prožme njene žitelje. Oni začuju kako njihovo lično ime izgovara neki odlučan a ipak meditativan glas, glas koji kao da manje očekuje odgovor nego što želi dati počast principu individualnosti. Okrenu se, i primete grčkog džentlmena sa slamnatim šeširom na glavi, u stojećem položaju, potpuno nepokretnog, u položaju koji je neznatno iskošen u odnosu na ostatak univerzuma. Moguće je da on pristane na začetak rečenice, rečenice ogromne, komplikovane, pa ipak uravnotežene, pune zagrada koje se nikad ne zamrse i podrazumevanja koja doista i podrazumevaju, rečenice koja se upućuje logično u pravcu cilja koji se unapred nagađa, a čiji je kraj i pored svega briljantan, još više nepredviđen nego što se očekivalo. Ponekad, rečenica se završi na ulici, ponekad umre iznenadnom smrću, žrtva intezivnog saobraćaja; ponekad, konačno, nastavlja se do ulaska u kuću. Odnosi se na perfidne mahinacije cara Aleksija Komnina u 1096. godini, na cenu maslina i njen plasman na tržištu, sudbinu zajedničkih prijatelja, na Džordž Eliot, ili na dijalekte zabačenih pokrajina Male Azije. Ona se odmotava istovrsnim savršenstvom na grčkom, engleskom ili francuskom jeziku. I, uprkos njegovoj intelektualnoj izdašnosti i ljudskoj dubini, uprkos bistroumnoj dobroti njegovih rasuđivanja, čovek ipak oseća da i ta rečenica zauzima neznatno iskošen položaj u odnosu na ostatak univerzuma; to je rečenica pesnika…

Uporedimo sa ovim gotovo impertinentnim Forsterovim krokijem nekoliko jednostavnih linija Đuzepea Ungaretija kojima podseća, u zdravljaku Bulevara Ramleh, u Aleksandriji, za stolom mladih urednika časopisa Gramata, koji je među prvima istakao vrednosti njegova dela, na mudrog, odmerenog, ali i prijatnog Kavafija koji s vremena na vreme izgovara reči koje se ne zaboravljaju. Prihvatimo takođe i iskaz koji mi je nekad dala mlada žena koja kao dete eše upoznala pesnika u Aleksandriji u njegovoj staračkoj dobi. Devojčica se krila da bi kradomice posmatrala tog starog uljudnog i blagog gospodina koji je povremeno posećivao njene roditelje, i koji je u njoj budio u isti mah i strasnu znatiželju i delimičan strah što po izgledu „ni na koga nije ličio“, onako bled i sa vratom uvijenim u zavoje (Kavafi je koji mesec kasnije umro od raka grla), sa tamnom odećom i navukom, kad je verovao da je sam, da zamišljeno nešto sebi mrmolji. Konfuzno mrmljanje, reče mi mlada žena, jer bolesnik beše već gotovo izgubio glas, ali koje je utoliko više podsećalo na psalmodiju vrača. Ali dosta: prepustimo da ta fragmentarna svedočenja nadopune jedna druga, i ubuduće okrenimo uho samim pesmama, razgovetnom mrmljanju, upornom, nezaboravnom.

Ono što pre svega frapira jeste gotovo potpuno odsustvo bilo čega orijentalno pitoresknog, ili čak levantinskog. Da taj Grk iz Egipta nije ustupio nikakvo mesto arapskom ili muslimanskom svetu ne može iznenaditi nikoga ko se bar koliko-toliko razume u svet Bliskog istoka, njegovu jukstapoziciju rasa, njihovu razdvojenost više nego pomešanost. Kavafijev orijentalizam, onaj što večito visi iznad svake grčke misli, smešten je na drugom mestu. To što priroda, pejzaž u doslovnom smislu bivaju prećutani, prevashodno potiče iz njegovog ličnog senzibiliteta. Jedino pesma u kojoj je izričito reč o bačenom pogledu na velike prirodne predmete odaje nam tajnu te duše što je zaljubljeno zazidana u humanosti:

Da stanem ovde. Malo i ja da vidim prirodu,
sjajno plavetnilo jutarnjeg mora
i vedrog neba i žutu obalu; sve
divno, sasvim obasjano.

Da stanem ovde. Da se zavaravam kako to vidim
(spazio sam sve to doista čim sam zastao);
a ne i ovde ove svoje sanjarije,
svoja sećanja i slike uživanja.

Ne nazivajmo grčkom ili orijentalnom tu indiferentnost prema pejzažu. Valjalo bi odmah precizirati, definisati, razjasniti. Grčka poezija krcata je slikama prirode; čak i kod epigramatika kasnije epohe, koji su većinom živeli u onom „izrazito modernom“ svetu koji beše svet antičke Antiohije i Aleksandrije, neprestano srećemo senku platana ili vrelo vode. Orijentalni pesnici, pak, predaju se do opijenosti slastima česmi i bašta. U tom pogledu Kavafijeva škrtost je distinktivno svojstvo; posve su svojstveni njemu ti pogledi namerno ograničeni na ulice i predgrađa velegrada, i gotovo uvek na dekor, na pozornice ljubavi:

Soba beše bedna i vulgarna, skrivena iznad neugledne mehane. Sa prozora videla se uska i prljava ulica. Odozdo su se čuli glasovi nekolicine radnika koji su se kartali i zabavljali…

I baš tu, na bednom plebejskom krevetu, uživao sam u telu ljubavi, uživao sam u rumenim i pohotnim usnama opijenosti. Toliko rumenim i u takvoj opijenosti da sam čak i u ovom trenu dok ovo pišem, nakon toliko godina, u ovoj mojoj kući samotnjaka, opet od toga opijen.

Popularne kafane, zamračene ulice kad padne veće, kuće na lošem glasu koje posećuju mladi nepoznati i sumnjivi likovi, predstavljaju su samo u funkciji čovekove avanture, susreta i rastanka, i to je ono što daje tako čistu lepotu najsitnijoj skici otvorenog ili zatvorenog prostora. Kao i Aleksandriji moglo bi se, uostalom, raditi i o Pireju, Marseju, Alžiru, Barseloni, bilo kom velikom mediteranskom gradu. Ako po strani ostavimo boju neba, nećemo biti baš tako daleko ni od Utrilovog Pariza; izvesna soba podseća na Van Gogova prebivališta, na stolice od slame, žute potiše, suncem obasjane, i na gole zidove. Ali, neka posve grčka svetlost i dalje suptilno obasjava stvari: laki vazduh, vedrina dana, žega na ljudskoj koži, nerastvoriva so koja istovremeno štiti od potpunog rastvaranja i likove Satirikona, tog grčkog remek-dela na latinskom jeziku. I doista, aleksandrijska Kavafijeva manguparija često podseća na Petronija, nonšalantni realizam izvesne pesme zvane Dva mlada čoveka između dvadeset i tri i dvadeset i četri godine, neodoljivo priziva u sećanje poteze Askilta i Enkolpa.

… Drugi mu donese nenadanu vest: zaradio je šezdeset funti u kockarnici…

I, puni snage i radosti, ushićeni, lepi za gledanje, oni se ne uputiše u pravcu njihovih poštovanja dostojnih porodica (koje, uostalom, za njih više neće ni da čuju), već prema jednoj veoma posebnoj kući na zlu glasu i koju su veoma dobro poznavali. Zatraže sobu i skupa pića, i opet piju…

Sumnjam da će se mnogima svideti ove neobične realističke skice poslednjeg kavafijevskog manira, gotovo ravne snagom svoje egzaktnosti. Pa ipak, ništa nije dostojnije interesa od ovih suvih i tankoćutnih pesama (Vitrina prodavca duvana; Klijent; U malom gradu bez veselja; Lepo i belo cveće koje pristaje njegovoj lepoti: odabiram namerno najbolje sročene delove da bih doskočila čitaočevoj dobroj volji), u kojima ne samo erotski element, ili pokatkad pitoreskni, već uz to i situacije i najizanđaliji dekori, oni najizveštačeniji, najdraži sentimentalnoj žalopojki ili popularnoj otrcanoj drndokalici, pročišćeni nekom vrstom čistog prozaizma, iznova pronalaze svoj pravi ton, svoje vrednosti, i, da tako kažem, svoju perpendikularnost:

… Ali sada više ne trebaju mi odela, ni svilene maramice, ni dvadeset funti, ni dvadeset para.

Sahranili su njegovog druga u nedelju u deset sati ujutru. Sahranili su ga u nedelju; ima tome već sedmica dana.

Okitio je njegov kovčeg siromaha lepim i belim cvećem koje pristaje njegovoj lepoti i njegovim dvadeset i dvema godinama.

Njegov poziv, neki posao u vezi s njegovim zarađivanjem hleba naterali su ga da se te večeri opet nađe u kafani koju su zajedno posećivali. Udarac noža u srce: odvratna kafana koju su zajedno posećivali.

Ali, govorila sam o dekoru: skretanjem koje je neizbežno uKavafija, njegovo spominjanje dovodi nas do strasti likova.

„Većina pesnika isključivo su pesnici. Uopšte ne i Palamas, on piše takođe i priče. A ja, ja sam istoričar-pesnik. Ja sam nesposoban da pišem romane, ili za pozorište, ali mi unutarnji glasovi govore da je posao istoričara u mom domašaju. Ali nema više vremena…“ Možda nikada nije imalo vremena: Kavafi odlučno prezire krupne perspektive, velike masovne pokrete u istoriji, on i ne pokušava da obujmi biće u njegovim iskustvenim dubinama, njegovim promenama i njegovom trajanju. On ne slika Cezara; on ne vaskrsava gomilu materije i strasti što beše Marko Antonije; on nam pokazuje jedan trenutak Cezarova života, meditira nad obrtom u Antonijevoj sudbini. Njegov istorijski metod srodan je Montenjevom: on iz Herodota, Polibija, Plutarha, mračnih hroničara Kasnog carstva ili Vizantije, izvlači primere, savete, ponekad i vrlo precizne zaljubljeničke nadražaje. On je esejista, često moralista, pogotovo humanista. On se ograničava, namerno ili ne, na brz presek i na jasno i golo svojstvo. Ali to usko omeđeno polje zrenja skoro je uvek striktne tačnosti; taj realista uopšte se ne opterećuje teorijama, starim ili modernim, odbacujući na taj način onu smešnu generalizaciju, onu čorbu prostih kontrasta i nezgrapnih školskih zajedničkih imenitelja zbog kojih se od istorije povraća tolikom broju zdravih umova. Taj egzaktni čovek raskida, na primer, sa dugom romantičnom tradicijom kada nam u Julijanu Apostati pokazuje mladog fanatika koji je, protiv svoje volje, obeležen hrišćanskim uticajem, izopačujući nesvesno helenizam koji pretenduje da štiti, i zbog svoje preterane strogosti izložen sprdnjama antiohijskih pagana:

„Nalazim da ste veoma indiferentni prema bogovima“, reče on namrgođena izraza. Indiferentni! Ma, čemu se on to nada? Mogao je on slobodno i reformisati sveštenstvo koliko mu volja; mogao je do mile volje pisati prvosvešteniku Galata i drugim prelatima istoga soja, deleći ohrabrenja i savete.. Njegovi prijatelji ne behu hrišćani, u redu… Pa ipak se oni nisu mogli poput njega (koji je primio pečat hrišćanskog vaspitanja) oduševljavati vom tom verskom reorganizacijom smešnom i u teoriji i u praksi… Sve u svemu, behu to Grci… Ništa odviše, Avguste.“

Mogu se umnožavati napomene u pojedinostima, posebno isticati činjenica da je homerska epoha Kavafiju dala inspiraciju samo za nekoliko velikih poema s početka stvaralaštva, kao što je tmurna Nelojalnost ili suptilna Itaka. Grčka V veka, tradicionalna Helada Atike, Peloponeza i ostrva, manje-više je odsutna iz tog aleksandrijskog stvaralaštva, ili joj se, u najboljem slučaju, pristupa preko releja interpretacije koja kasni šest do osam stoleća (Demarat; Mladići iz Sidona). Čini se da su izgnanstvo i smrt kralja Kleomena u Aleksandriji privukli njegovu pažnju o drami starenja Sparte (U Sparti; Idi, kralju Lakedemonije); Atina je spomenuta samo jednom, u vezi sa jednim od sofista carske ere (Herod Atik); rimski svet je viđen iz perspektive grčkog sveta. Pesnik se najradije veže za period antike koji je uglavnom poznat samo specijalistima, a to su ona dva-tri veka kosmopolitskog života koji su na grčkom Orijentu sledili Aleksandrovu smrt. Njegov humanizam nije i naš: mi od Rima, Renesanse, akademizma XVIII veka nasleđujemo junačku i klasičnu sliku o Grčkoj, helenizam belog mermera: naša grčka istorija za središte ima atinski Akropolj. Kavafijev humanitet ide preko Vizantije, preko niza Grčki koje su sve udaljenije od onoga što se nama čini zlatnim dobom rase, ali gde i dalje postoji živi kontinuitet. Ne zaboravimo, uostalom, da je iz nesporazuma aleksandrizam bio zadugo u nas smatran sinonimom dekadencije: pod vladavinom Aleksandrovih naslednika, u Aleksandriji i u Antiohiji stvorena je ta grčka vanzidinska civilizacija gde su došle da se stope i strane primese, gde je patriotizam kulture nadvladao patriotizam rase. „Grcima nazivamo, govorio je još i Isokrat, ne samo one koji su naše krvi, već i one koji su saobrazni našim običajima.“ Kavafi pripada svim svojim žilicama toj civilizaciji KOINH-a, narodskog jezika, onoj ogromnoj spoljnoj Grčkoj koja je više natala rasprostiranjem nego osvajanjem, strpljivo stvaranoj opet i iznova u toku stoleća, i čiji se uticaj još uvek zadržao na modernom Levantu brodovlasnika i trgovaca (9). Slika kompromisa, prožimanja, razmena, lik mladog istočnjaka, više zavedenog nego pobeđenog, patetikom prožima prekrasnu istorijsku priču kakva je Orofern:

Ovaj čije vidiš fino lice čistih crta na ovoj tetradrahmi, tu savršenu lepotu jonskog momka, taj je Orofern, sin Arijaratov…

Usud je biti Grk, ili hteti biti, i ovde nalazimo čitavu gamu reakcija duha naspram tog usuda, počev od ponosa (Epitaf Antioha, kralja Komagene) do ironije (Filhelen). Te kratke poeme nabijene poput palimpsesta, ali potekle iz samo dva-tri problema senzualnosti, politike ili umetnosti, i koje pohodi uvek jedan te isti tip lepote, neodređen, a ipak do krajnosti karakterizovan, poput onih likova vatrena pogleda s portreta iz Fajuma što gledaju pravo ispred sebe nekom vrstom tvrdoglave upornosti, još više su sjedinjene klimom nego što su razjedinjene vremenom. Za Francuza, uprkos razlikama koje se same po sebi podrazumevaju, ta toliko autentično levantska Kavafijeva klima nije lišena podsećanja na izvanredni grčko-sirijski Orijent koji je naslutio Rasin (kakvim samo čudom?): Orest, Hipolit, Ksifares, Antioh, sam Bajazit, već su nam učinili bliskom tu atmosferu rafinmana i vreline, taj komplikovani svet koji vuče korene još od dijadoha, ako ne i od Atrida, i koji se ne završava sa Osmanlijama. To što nam Kavafi priča o jonskom momku pre hrišćanske ere, „obučenom u svilenu tkaninu i okićenom tirkizom“, ili o mladom vagabundu u kanel-odelu iz Dana 1908, mi tu opet nalazimo isti akcenat, istu patetiku jedva primetnu, istu rezervisanost, htedoh reći istu misteriju. I sladostrasnici imaju svoj smisao za večnost.

Grupišimo po ciklusima istorijske pesme smeštene kao i ostale, u Kavafijevoj zbirci, samo po redu stvaranja. Na taj način ćemo videti kako se jasno izdavaju njegove preferencije, njegova odbijanja, odnosno njegove praznine. Ciklus Ptolemaji-Seleukidi, koji bi se isto tako mogao nazvati i Pad helenističkih monarhija – Pobeda Rima, najduži, pošto podrazumeva makar dva tuceta pesama, najkrcatiji patetikom i ironijom, četri osvrta na običaje u ciklusu Helenizirani Jevreji; sedam pesama lepog aleksandrijskog ciklusa Cezar – Cezarion – Antonije; dva dela Sofisti – Pesnici – Antički univerziteti, koji za Kavafija predstavljaju Umetnost pisanja; dva o Neronu, jedan još uvek okićen suvišnim ukrasima kojih se Kavafi kasnije odrekao, drugi, među najfinijim i najsnažnijim; nekih dvadesetak pesama iz ciklusa Pagani-Hrišćani, namenjenih, reklo bi se, sklapanju pazara iz banalnog konteksta između hrišćanske krutosti i antičke opuštenosti, pokazivanju života koji teče i dalje preko svih formula; dva dela posvećena Apoloniju iz Tijane, sedam pesama o Julijanu Apostati, odnosno protiv njega; sedam pesama iz ciklusa Pravoslavlje – Vizantijske hronike, gde se zbrda-zdole nalaze pohvale pravoslavnim obredima (U crkvi), jedna erotska natuknica (Imenos), zabeleške o lektiri kao što je prekrasna Staklarija, puna nežnog pijeteta prema prošlosti rase, ali gde se nalazi i Emilijan Monae, jedan od najčistijih krikova ili spevova. Aleksandrizmu se iznova pridružuje velikim delom i ciklus Boljke – Mrtvaci – Sahrane, koji se preklapa i sa drugima. Ta grupa, koja se sastoji od nekih najslavnijih Kavafijevih ostvarenja (Za vreme meseca Atira; Mires, Aleksandrija, 340. godine posle Isusa Hrista, te moderna i posve pikareskna poema Lepo i belo cveće, koja se, što je jako zanimljivo, približava toj istoj žili), sadrži takođe i nekoliko sasvim knjiških ostvarenja, prilično mlake ljupkosti, ulazeći manje-više u tradicionalni žanr erotske elegije ili fiktivnog pogrebnog epigrama. Kad se sve odvagne, Kimon, Learhov sin; Klitosova bolest; Lanesov grob, pružaju Kavafiju muške ekvivalente Mladih Tarentinki i Klitija onog drugog pesnika, polugrčkog porekla, kakav beše Andre Šenije.

To posve površno klasiranje istorijskih pesama zamenimo, ako je moguće, dubljim zahvatima. Sudbinske poeme, u kojima se nesreća sručuje na čoveka spolja, proizvod neobjašnjenih sila koje kao da osećaju svesno zadovoljstvo što nas dovode u greške, a to je približno i antičko gledište odnosa ljudskog bića sa fatalnošću, uz ogromnu masu uzroka i posledica nepredvidivih za naše računice, indiferentnih prema našim molitvama i našem rabotanju. Kavafi, kojeg je taj problem usuda progonio veoma rano, nagomilao je recepte neverice, prihvatanja, obazrive smelosti: Molitva; Rok odobren Neronu, Prekid, Na putu u Sinopu, Martovske ide, a posebno Nelojalnost, opora konstatacija onoga što se čoveku čini nerazumljivom perfidijom njegova boga ili njegovih bogova:

Na svadbenom banketu Tetide i Peleja, Apolon je ustao da čestita mladencima. On ih proglasi blaženima, zbog sina koji će se roditi iz njihova braka. Nikada, reče, bolest neće moći da ga pogodi, život će mu biti dug… I dok je Ahil rastao, predmet divljenja vascele Tesalije, Tetida je čuvala u sećanju obećanje boga… Ali jednoga dana dođoše starci, nosioci vesti, i najaviše Ahilovu smrt pred Trojom. I Tetida pocepa svoju purpurnu odeću i potrga, pogazi svoje narukvice i prstenje… Gde beše on, taj bog-pesnik, koji je onako lepo govorio na svadbi? Gde beše on, taj bog prorok, dok su ubijali Ahila u cvetu mladosti? I starci joj odgovoriše da i sam Apolon beše sišao pred Troju, i da je, pridruživši se Trojancima, on ubio Ahila.

Tragikomičnost dominira u karakternim pesmama, kružnicama savršenim poput Engrovog crteža, preciznim kopijama slabosti, ludila, krivina životnog, frivolnog, pa čak i ljupkog čovečanstva, plodonosnog u receptima za male stvari, skoro uvek nemoćnog za velike, nošenog nedaćama u pravcu ekstremnih rešenja, bedom ili indolencijom prema osrednjim ili niskim rešenjima, pa ipak uopšte ne lišenog lepršave mudrosti: Učenik slavnog filozofa, Milost Aleksandra Balasa, Na bogovima beše samo da to srede. Pogled bez iluzija, ali ne i sa žaljenjem, i koji je teško tretirati kao gorak, pa ipak su gorčina i jarost ono što zatičemo ispod neprimetnog nagoveštaja osmeha. Uzmimo, na primer, pesmu Na bogovima beše samo to da srede:

Sada sam ja gotovo siromašak i bez sredstava za život. Antiohija, taj prokleti grad, proždrala je svu moju budućnost. Ah, prokletinjo od grada, i taj tvoj život skupi!

Ali ja sam mlad i savršeno zdrav. Izvrsno se služim grčkim… Imam i vojnu naobrazbu… Dakle, smatram sebe potpuno sposobnim da služim Siriji, svojoj voljenoj domovini…

…Najpre ću se obratiti Zabini. Pa ako me taj glupan ne prihvati, otići ću kod njegovog suparnika Griposa. A ako me ni taj tikvan ne zaposli, idem pravo kod Hirkana.

Što se tiče moje savesti, potpuno je mirana u pogledu njihove vrednosti: va trojica su podjednako štetni za Siriju.

Ali, šta ja tu mogu? Ja sam samo bednik koji nastoji da se izvuče iz bede… Na svemogućim bogovima je bilo samo da se pobrinu da stvore i četvrtoga, poštena čoveka. I ja bih s radošću bio kod njega otišao.

Karakterna pesma skoro uvek se brka sa političkom pesmom: Kavafi u službu ptolomejskih ili vizantijskih intriga unosi onu upornost šahiste, onaj strasni interes za lepu umetnost javnog življenja, ili koja ima takve pretenzije, koji uopšte ne nedostaju nijednom Grku. Čak i više od toga :poput mnogih svojih zemljaka, čini se da je Kavafi bio gorko osetljiv na spektakl perfidije, nereda, beskorisnog junačenja, hvastanja ili podle inertnosti koja često karakteriše grčku istoriju (ipak uopšte ne više od bilo koje druge istorije, stare ili moderne): odsustvo njegovog pridikovanja, njegovo preziranje senzacionalnog i naduvanog pružaju tim temama koje su olinjali toliki deklamatori vapijuću aktuelnost. Teško nam je verovati da te pesme o uniženju i porazu nisu bile inspirisane događajima iz naše epohe, umesto što su pisane pre trideset godina na teme stare dvadeset vekova. Ni spretni oportunista, ni kratkovidi patriota koji svoju zemlju žrtvuje za račun svog osvetoljubivog besa, niti avanturista koji otvoreno izvlači korist iz nevolja trenutka nisu žestoko prokazani: oni su egzaktno suđeni. Oni i dalje pripadaju, ali na njihovom nivou, koji je veoma nizak, toj civilizaciji čijem rušenju doprinose, i kojoj duguju ostatak elegancije koja krasi njihov egoizam ili kukavičluk. Isto tako, ni heroji ovde više nisu okruženi nikakvim aplauzom koji bi zasmetao duhu spektakla njihove sigurnosti: simbolični termopilski vojnici ili Kratesikleja, majka velikog srca, idu spokojno „ka svom udelu“. Dovoljno je ubeđenje jedva nešto izraženije, patetika jedva nešto naglašenija u govoru monologa, pa da cinizam pesme Na bogovima beše samo da to srede postane junačka tuga Demetrija Sotera, na temelju indignacije i prezira:

Zamišljao je da može praviti krupne stvari, izbrisati nepoverenje što nad njegovom domovinom visi od Magnesijske bitke. Ubeđivao je sebe da će Sirija opet postati jaka zemlja, sa svojim vojskama, flotama, jakim citadelama, svojim bogatstvima.

Bolelo ga je, srce mu se kidalo dok je pomalo osećao u Rimu, u razgovoru s prijateljima, mladićima iz uglednih kuća, u pažnji i kurtoaznim obzirima koje su ukazivali njemu, sinu kralja Seleuka Filopatora, skriveni prezir prema palim helenističkim dinastijama, nesposobnim za krupna dela, nemoćnim da vladaju narodima. Ostajući sam, hvatao ga je bes, zaklinjao se da će demantovati uverenja tih ljudi… On će se boriti, on će preduzeti potrebno, on će opet podići svoju zemlju…

Ah, kad bi samo dospeo do Sirije! Napustio ju je tako mlad da se jedva i priseća lika domovine. Ali, on se tamo vraća uvek u mislima kao nekoj svetinji kojoj se prilazi samo na kolenima, kao liku lepe zemlje, viziji grčkih gradova i luka.

Ali sada očajanje i tuga! … Drugovi u Rimu bili su u pravu: one ne behu stvorene da traju, te dinastije potekle iz makedonskog osvajanja.

Nije važno: on se trudio, borio se, i u svom crnom razoračaranju s ponosom čuva još samo jednu stvar, a to je da i usred užasnih nedaća on još uvek ispoljava istu neukrotivu hrabrost.

Ostalo, behu to iluzije, nepotrebni napori. Sirija, reklo bi se čak da to više i nije njegova otadžbina. To je samo zemlja Heraklida i Balasta.

U izvesnom smislu, političke poeme su uz to i sudbinske pesme: ovoga puta se radi o sudbini koju je čovek stvarao. Od teofrastovske tehnike Karaktera, za koju su prvenstveno od značaja kvaliteti i nedostaci pojedinca, mi tako postepeno prelazimo na ona čudesnija ostvarenja u kojima igra podvala, bojazni, i kalkulacija politike poprima suvu jasnoću očišćenja. Emocija je odatle izbačena; ironija, ukoliko je ima, okrenuta cilju uz vrhunsku brigu, ubija a da se rana i ne oseti. Alegorijski i gotovo preslavni tekst Čekajući varvare služi kao demonstracija putem apsurda politike najgoreg; U 31. pre Hrista; Aleksandar Janaj i Aleksandra; U velikoj grčkoj koloniji; U jednom gradu Male Azije rezimiraju u uličnoj sceni ili brbljanju birokrata nepromenljivu komediju Države; pesme poput Nezadovoljstva Seleukida ili Aleksandrijkih ambasadora postavljaju politički realizam na plan čiste poezije, što je redak uspeh, kakav je i onaj sa Rasinovim istorijskim dramama. Njihova lepota sastoji se u potpunom odsustvu neodređenosti i greške:

Vekovima već u Delfima ne behu viđeni tako bogati žrtveni darovi kao što su darovi dvojice Ptolemaja, dvojice kraljeva, dvojice braće suparnika. Ali su sveštenici koji su ih primili nespokojni. Biće im potrebno svo njihovo iskustvo za pronicljivo sastavljanje proročanstva koje se od njih traži. Kojeg je od dvojice braće isplatnije ostaviti nezadovoljnim? Sveštenici zasedaju tajno noću, i raspravljaju o porodičnim stvarima Lagida.

Ali ponovo se pojavljuju poslanici. Oni se vraćaju u Aleksandriju, kažu: opraštaju se, i više ne traže nikakvo proročanstvo. Sveštenici se raduju; zadržaće, uostalom, divne žrtvene darove. Ali su veoma zbunjeni, ne shvatajući odakle sad ta iznenadna indiferentnost. Jer oni ne znaju da su juče važne vesti stigle poslanicima. Proročanstvo je izrečeno u Rimu. Podela je tamo obavljena.

Ostavljajući po strani istorijske pesme erotske inspiracije, prebliske ličnim poemama, i koje valja izučavati zajedno sa njima, konačno stižem do onih krasnih tvorevima polugnomskih, polulirskih, koje bih rado nazvala pesmama pasionirane refleksije. Pojmovi politike, karaktera i sudbine ovde kao da se stapaju u širi i lepršaviji koncept kobi, u isti mah spoljnje i unutarnje nužde, vezane za implicitno božansku slobodu. Takav je Teodot sličan Mantenjinom crtežu, ili poema zvana Bogovi napuštaju Antonija, puna misteriozne muzike smene bogova zaštitinika koji uoči bitke napuštaju svog dojučerašnjeg ljubimca, fanfara izašla iz Plutarha koja je takođe prošla i kroz Šekspira:

Kad budeš čuo, u ponoćni sat, nevidljivu četu kako prolazi uz divnu muziku i glasove, ne oplakuj uzalud svoju Fortunu koja te najzad napušta, tvoja propala dela, tvoje planove koji se listom pokazaše iluzornim. Poput odvažnog čoveka koji bi odavno bio spreman, pozdravi Aleksandriju koja odlazi. I pogotovu ne pravi ovu grešku: ne reci da te tvoj sluh prevario ili da to ne beše do san. Prezri tu ispraznu nadu… Prikamkni se prozoru odlučnim korakom poput odvažnog čoveka koji bi odavno bio spreman; to ti sebi duguješ, jer si bio smatran dostojnim takvog grada… Uzbuđen, ali ne prepuštajući se molitvama i preklinjanjima kukavica, dopusti sebi poslednji užitak slušanja zvuka divnih instrumenata božanstvene trupe, pa pozdravu Aleksandriju koju gubiš.

Aleksandrija… Aleksandrija… U pesmi koju smo upravo pročitali Antonije kao da ne posmatra udaljavanje svojih zaštitničkih bogova kao u Plutarha, već grada koji je možda više voleo Kleopatru. Za Kavafija, u svakom slučaju, Aleksandrija je voljeno biće. Strasna ljubav Parižanina prema Parizu, zanetog njegovim bulevarima kao i sećanjima na njegov Luvr, za nas bi možda bila najpribližnijim ekvivalentom takve vrste strasti. No, postoji tu i razlika: uprkos pretrpljenim promenama, besnom poletu rušenja i potrebi za obnovom, Pariz je iz svoje istorije sačuvao veoma uočljiva svedočanstva: Aleksandrija je, pak, od svog davnog sjaja zadržala samo ime i mesto. Kavafi je možda imao sreću zbog slučaja koji je učinio da bude rođen u gradu lišenom do te mere ugleda i melanholije ruševina. U njega, prošlost iznova živi u novom stanju, izazvana van tekstova bez ijednog od onih lepih posrednika koji su nas barokno slikarstvo i romantičarska poezija navikli da stavljamo između antike i nas. Sama činjenica da se prelom nastao islamizmom pojavio u Aleksandriji osam vekova pre nego u Vizantiji ili u Atini nagoni ga da se opet direktno poveže sa starijim helenističkim svetom, bogatijim po kulturi, koji je prethodio pravoslavnom Srednjem veku, štiti ga samim tim i od vizantijskog pečata koji često preterano obeležava neogrčku misao. Aleksandrija u najkosmopolitskijem smislu, ali isto tako i u najprovincijalnijem značenju te loše shvaćene reči. On je strasno voleo taj veliki grad gužve i buke, bogat i siromašan, suviše zaokupljen svojim poslovima i zadovoljstvima da bi mogao misliti i na svoju prošlost pretvorenu u prah i pepeo. Taj je buržuj uživao u njenim slastima, u tom gradu je upoznao svoje pobede i poraze, prkosio opasnostima. Izišao je na balkon da se razonodi „gledanjem pomalo u uličnu vrevu i u dućane“; samim življenjem u njemu, on mu je „udahnuo smisao“. Tu je on, na svoj način, živeo svoj neponovljivi život. To on samoga sebe opominje kroz Marka Antonija.

Pristupimo sada domenu striktno ličnih pesama; još tačnije, oblasti ljubavnog pesništva. I usput zažalimo što je formula „erotske pesme“ na francuskom jeziku poprimila neprijatno značenje; očišćena od svog najgoreg svojstva, ali uopšte ne i ogoljena od uobičajenog značenja, ona egzaktno definiše te pesme koje su u isto vreme i toliko natopljene putenim iskustvima i tako daleko od prekomerenosti ljubavnog lirizma. Neverovatna kontrola izraza koju Kavafi u tim ostvarenjima skoro uvek pokazuje (10) potiče možda, delimično, i iz njihove isključivo homoseksualne inspiracije, iz činjenice što pesnik, rođen kao hrišćanin i čovek XIX veka, u njima tretira o osećanjima i ponašanjima koja su zabranjena ili prokazana. Njegovo odlučno korišćenje zamenica JA, spojeno sa gramatičkim preciznostima koje ne ostavljaju nikakvu sumnju o polu voljene osobe, prilično je retko u njegovom delu, i to tek počev od 1917. godine, to jest ipak pre trenutka u kojem će njegova smeonost izraza postati relativno uobičajena u zapadnoj poeziji i prozi. U preostalim tvorevinama radi se o istorijskim pesmama, gnomskim ili bezličnim ostvarenjima koja za nas kompletiraju (a za njega nadomeštaju) lična priznanja koja su ređa i skoro uvek skrivenija. No, interesantnost tih polućutanja bila bi neznatna kad ne bi na kraju davala tim namerno specijalizovanim pesmama ni sama ne znam kakvu apstraktnost koja uzdiže njihovu lepotu i koja, kao što se desilo sa Rubaijama Omera Hajjama koje je preveo Ficdžerald ili sa Šekspirovim Sonetima, još više ih čini pesmama o ljubavi nego pesmama o voljenoj osobi. To je do te mere tako da ostvarenja poput onih s naslovom Popodnevno sunce ili Na mostu brodice, u kojima ljubavnik-pesnik govori u sopstveno ime, izgledaju okaljana slabošću, ili, da budem još jasnija, neukusom, kad se uporede sa onim čistim i jasnim delima u kojima se prisustvo autora smeštenog u pozadini u odnosu na svoje delo u najboljem slučaju otkriva preko njegove senke. Ono JA može buknuti iz nepromišljenog poriva, ali upotreba zamenice ON podrazumeva unapred period razmišljanja koji sužava udeo površnosti i umanjuje rizik preterivanja ili greške. S druge strane, to JA kod izvesnih mudro urakljenih priznanja, u Vrlo daleko, na primer, na kraju poprima kod Kavafija izvestan smisao koji je isto toliko nag, isto tako izdvojen kao i ON bezličnih pesama, i kao neka vrsta prekrasne ekstrateritorijalnosti.

Hteo bih prizvati to sećanje: ali, eto, gotovo ništa više ne ostaje od njega; izbrisano je. Jer ono počiva veoma daleko, u daljini mojih prvih mladićkih godina.

Jedna koža, koja se činila kao da je od jasmina… Avgust, to veče… Beše li to avgust? Jedva se sećam očiju. Behu plave, mislim. Ah, da, plave poput safira.

Esej o ljubavnoj Kafavijevoj poeziji činio bi deo grčkih presedana, Antologija pogotovu, među kojima je njegovo delo ipak najskorija karika, i ta vrsta erotskog izraza koji je dominirao u Evropi s početka XX veka: one su, uostalom, mnogo značajnije od samih presedana. Grčka poezija, ma koliko njen izraz bio intelektualizovan, uvek je neposredna: uzvik, uzdah, senzualna ejakulacija, spontana afirmacija što se rađa na usnama čoveka u prisustvu voljene osobe. Ona retko meša patetiku s jedne strane, realističku elaboraciju sa druge, sa svojim gotovo čistim lirizmom ili bestidom. Kalimah ne bi ni sanjao da opisuje ruke zamrljane rđom ili uljem mladog trgovca iz Dana 1909, 1910, 1911. Straton bi u tome, u najboljem slučaju, video samo ljubavni nadražaj. Oni iz toga sigurno ne bi izvukli tu kratku i nabijenu meditaciju o bedi i habanju, gde putenu želji prati gluva samilost. Uz to, osećaj moralne teskobe, strogost ili licemerje običaja nisu pritiskivali te antičke pesnike koliko tog čoveka našeg doba, ili, bolje reći (jer problem je kompleksan, i za samu antiku se predstavljao različito od zemlje do zemlje, od stoleća do stoleća), nisu pritiskivali na isti način i pogotovo ne istom težinom; oni nisu bili u obavezi da prevazilaze neumitnu početnu fazu borbe protiv sebe:

Veoma često, on se zaklinje da će izmeniti svoj život. Ali kad noć padne sa svojim dražima i obećanjima, ali kad noć padne sa svojom silinom, od plama tela koje hoće i koje traži, zbunjen, on se baca prema istom fatalnom užitku.

Bilo kakvo poimanje greha jasno je strano Kavafijevom delu; naprotiv, i to jedino na društvenom planu, očito je da je rizik skandala i blamaže bio od značaja za njega, da ga je on, u izvesnom smislu, progonio. Na prvi pogled, doduše, svaki trag zebnje kao da je bio dosta brzo eliminisan iz tog mudrog stvaralaštva: stoga je to što je zebnja, u seksualnoj materiji, skoro uvek fenomen mladosti; ona ili uništava biće, ili se postepeno smanjuje sticanjem iskustva, celovitijim poznavanjem sveta, i jednostavno navikom. Kavafijeva poezija je poezija starca čija je staloženost imala vremena za sazrevanje. Ali sama sporost njenog razvoja potvrđuje da ta ravnoteža nije bila lako postignuta: o tome svedoče takođe i igra prećutkivanja i književnih zaklona o kojoj je prethodno bilo reči, i neobična mešavina strogosti i neumerenosti u okviru  samog stila, a pogotovo skrivena gorčina koja prožima izvesna ostvarenja. Pesme U svojoj dvadeset petoj godini, Na ulici, Dani 1896, Mladi pisac, star dvadeset i četri godine liče na te zabeleške koje pokazuju, na terenu koji je ostao na suvom, visinu do koje su nekad dopirali valovi. U Njihovom poreklu, sram i strah, koji su neodvojivi od bilo kakvog potajnog iskustva, daju pesmi lepotu gravire crtane uz pomoć najnagrižljivije od kiselin:

Njihov zabranjeni užitak je obavljen. Ustali su iz kreveta žurno, bez reči. Izlaze krišom iz kuće, i, pošto koračaju donekle uznemireni ulicom, izgledaju kao da se plaše da će nešto na njima odati kakvoj su se vrsti ljubavi upravo bili predali.

Ali, koliko samo umetnik time dobije! Sutra, prekosutra, ili za tolike i tolike godine, on će pisati snažne pesme čiji je koren u tome.

Poput svakog razboritog čoveka, i Kavafi se menjao, ne samo u pogledu nivoa prihvatanja sopstvenih ponašanja, već isto tako i u svom moralnom sudu o njihovoj legitimnosti, te njegov rečnik čuva tragove pređenih oklevanja. On je izgleda pošao od onoga štp bismo rado nazvali romantičnim gledištem o homoseksualnosti, od ideje o anormalnom iskustvu, bolesnom, koje izlazi iz okvira uobičajenog i dozvoljenog, ali samim tim i o iskustvu koje nagrađuje užicima i tajnim spoznajama, što je prerogativ dosta vatrenih ili dovoljno slobodnih priroda da bi se bacile u avanturu izvan dozvoljenog i poznatog (Imenos, U staroj knjizi). Iz tog stava koji je upravo i uslovljen društvenom represijom, on je prešao na klasičnije gledanje na problem, ako se tako sme reći, i manje konvencijalno. Pojmovi sreće, ispunjenosti, valjanosti užitka počinju da nadvladavaju; na kraju je stigao dotle da od svoje senzualnosti napravi glavni stožer svoga stvaralaštva (Klijent, U gradiću bez radosti, Pristup, Retka privilegija, Došao je da čita). Neke od pesama dosta kasnog datuma čak su i spokojno libertinske, a da se, uostalom, ne može biti na jasnom da li umetnik time stiže do potpunog oslobođenja, i, da tako kažem, do komedije sopstvene drame, ili se prosto radi o progresivnom slabljenju starčevog kontrolisanja. Bilo jedno ili drugo, Kavafijevo evoluiranje, čak i u erotskom pogledu, jasno se razlikuje od evoluiranja zapadnih pisaca njegovog vremena za koje bi se verovalo pre svih drugih da bi mogli biti sa njim uporedivi. Njegovo vrsno odsustvo obmane sprečava ga da se samozadovoljno upušta, kao što je to činio Prust, u grotesknu ili lažnu sliku spostvenih sklonosti, da traži neku vrstu sramotnog alibija u karikaturi ili romanesknog alibija u transvestizmu. S druge strane, Židov element revandikacije, potreba da se smesta lično iskustvo stavi u službu racionalne reforme ili društvenog napretka(ili onoga što se nada da je to) nespojiv je sa njegovom suvom rezignacijom koja svet uzima takav kakav je i običaje takve kakvi su. Stoga, bez puno brige da li će biti porican ili će imati sledbenike, taj se ostareli Grk pridružuje otvoreno antičkom hedonizmu. To čvrsto i u isti mah olako gledanje na užitak, bez obmane, bez retorike, pa i bez traga onog interpretativnog delirijuma na koji nas je navikla postfrojdovska epoha, na kraju vodi ka nekoj vrsti čistog i jednostavnog govora o senzualnoj slobodi, ma kakav bio njen oblik:

Radost i miris mog života, oni trenuci u kojima sam našao užitak, onakav kakav sam i tražio. Radost i miris mog života: ono udaljavanje od svih rutinskih ljubavi, od svih rutinskih zadovoljstava.

Erotske pesme, gnomske pesme na temu erotizma, kao što vidimo, pre nego ljubavne pesme. Na prvi pogled, može se čak pitati da li ljubav prema nekom posebnom biću uopšte i postoji u ovom stvaralaštvu: ili ju je Kavafi malo iskusio, ili je o njoj diskretno ćutao. Pa ipak, kad se pogleda izbliza, gotovo ništa ne nedostaje: susret i rastanak, neutoljena ili zadovoljena žudnja, nežnost ili zasićenost, nije li to ono što ostane od svakog ljubavnog života kad pređe u okrilje uspomena? Nije manje tačno da čistota pogleda, odbijanje da se bilo šta naduva, odnosno mudrost, ali ne manje možda i razlike u uslovima života i u godinama, a verovatnost i potkupljivost određenih iskustava, doprinose ovde da se ljubavniku pripiše neka vrsta retrospektivne ravnodušnosti u toku najvatrenije među jurnjavama ili telesnim užicima. Otuda je to bez sumnje i stoga što lagana kristalizacija pesme kod Kavafija teži teži da ga beskrajno udalji od neposrednog šoka, da prisutnost pronađe samo u obliku sećanja, na udaljenosti gde glas, da tako kažem, više i nema značaja, samo u tom delu u kojem se JA i ON nadmeću za prvo mesto, i gde je TI neobično odsutno. Mi smo ovde na suprotnoj strani plamenog žara, poleta, u oblasti najegocentričnije koncentracije i najškrtije štednje. Tako da gest pesnika i ljubavnika dok barata svojim uspomenama nije toliko različit od gesta kolekcionara dragocenih ili krhkih predmeta, školjki ili dragog kamenja, ili pak od ljubitelja medalja dok se nadnosi nad kakvim čistim profilima uz koje se nazire kakav broj ili datum, ti brojevi i datumi prema kojima Kavafijeva umetnost pokazuje gotovo sujevernu naklonost. Voljeni predmeti.

Telo, seti se… Ta sklonost za životom koji se nosi u obliku sećanja odgovara kod Kavafija poluizraženoj mistici. I, bez sumnje, problem sećanja beše, da tako kažem, „u vazduhu“ u toku prve četvrtine XX veka; najbolji umovi, na sve četri strane Evrope, napinju se da umnože njegove jednačine. Prust, i Pirandelo, i Rilke (onaj Devinskih elegija, a još i više Maltea Lauridsa Brigea: „Da bi se pisale dobre pesme moraju se imati uspomene… Moraju se zaboraviti… I mora se imati veliko strpljenje čekanja da se one vrate“), pa i sam Žid, koji u Imoralisti primenjuje krajnje rešenje trenutka i zaborava.  Takvim podsvesnim ili kvintesencijalnim sećanjima, željenim ili nehotičnim, taj Grk suprotstavlja jedno drugo, proisteklo, čini se, iz mitologija njegove zemlje, Sećanje-Sliku, Sećanje-Ideju, gotovo parmenidsko, nepomerivo središte njegovog sveta putenoti. Uzeto s tog gledišta, može se reći da su sve Kavafijeve pesme istorijske poeme, te se emocija koja opet stvara mlado lice ugledano na uličnom ćošku ni po čemu ne razlikuje od one koja priziva Cezariona izvan niza napisa iz vremena Ptolomeja:

Ah, evo te, s tim tvojim nejasnim čarom! U istoriji jedva nekoliko reči posvećuju tebi, pa te tako moj duh može slobodnije ponovo stvarati. Učinio sam te osetljivim i lepim. Umetnost moja daje tvome licu dirljiv šarm sna. Moja mašta te je tako dobro opet stvorila da sam neko veče, kad se ugasila lampa (učinio sam namerno da se ugasi), poverovao da te vidim kako ulaziš u moju sobu, bled i umoran, savršen u svome bolu, onakav kakav si morao biti u osvojenoj Aleksandriji,još uvek u čekanju da se perfidni smiluju na tebe, oni koji su mumlali: „Dosta cezara!“

Uporedimo sada s tim Klepoatrinim sinom jednu manje slavnu mladost, bilo kog prolaznika modernih večeri Aleksandrije:

Posmatrajući opal sivkastih preliva, setih se lepih sivih očiju koje sam upoznao pre dvadesetak godina.

Voleli smo se mesec dana. Onda je on otputovao. U Smirnu, mislim, gde je imao neki posao, i više se nismo videli.

Valjda su već izgubile svoj sjaj (ako još i živi) te sive oči. Lepo lice je poružnelo.

Pamćenje, predstavi mi ih ove večeri onakvima kakve su nekad bile. Uspomeno, iz te ljubavi, donesi mi ove večeri najveći broj sećanja.

Ako moderni pesnik u koštacu sa prošlošću (sopstvenom ili istorijskom) skoro uvek na kraju stigne do odbacivanja ili potpune negacije sećanja, to je otuda što se on nadnosi nad heraklitovsku sliku o vremenu, predstavu o reci koja izjeda sopstvene obale, potapajući u isti mah i posmatrača i posmatarni objekt. Prust se rvao sa tom slikom kroz celo Izgubljeno vreme; delimično se iz nje izvukao tek stigavši na platonske obale Ponovo pronađenog vremena. Kavafijevsko vreme više pripada vremenu-prostoru eleatske filozofije, „strele koja leti i koja ne leti“, međusobno jednakih segmenata, tvrdih i čvrstih, ali deljivih u beskonačnost, nepokretnih tačaka što sačinjavaju liniju koja nam se čini u kretanju. Svaki istekli trenutak sigurniji je, određeniji, pristupačniji kontemplaciji pesnika, pa čak i njegovom uživanju, nego nestabilna sadašnjost koja je uvek na rubu da još bude budućnost ili već prošlost. On je fiksiran, što sadašnjost nije. Viđen pod tim uglom, pokušaj pesnika da dokuči prošlost nje više smešten u domenu apsurdnog, mada se još uvek nalazi na granicama nemogućeg. U delu Prema receptima starih grčko-sirijskih maga neostvarivi prohtev sećanja prečišćava ostatak olake sentimentalnosti:

Kakav magični ljubavni napitak, pitaše se ljubitelj perfekcije, kakve bi trave pretakane po receptima starih grčko-sirijskih snaga mogle da mi vrate moje dvadeset i tri godine za jedan dan ili barem za nekoliko sati (ako snaga ne bi dalje izdržala), mogle da mi vrate moga prijatelja u njegovoj dvadeset i drugoj godini, njegovu lepotu, njegovu ljubav?

Ali, kakve bi trave pretakane po receptima starih grčko-sirijskih maga, vraćajući vreme unazad, mogle da nam vrate isto tako i onaj isti sobičak?

Ova pesma je jedina u kojoj Kavafi zapisuje delimičan poraz sećanja, koji delom potiče iz nepovratljivosti vremena, delom iz izvanredne kompleksnosti prirode stvari. Obično ne traži on toliko vaskrsnuće prošlosti koliko njenu sliku, Ideju, možda Suštinu. Njegov ga senzualitet vodi ka mističnom filtriranju stvarnosti, kao što bi to drugde učinila spiritualnost. Šupljine istorije, pa prema tome i odsustvo preciznosti za njega suvišnih (12), služe zaljubljenom nekromantu da efikasnije evocira Cezariona; zvahvaljujući upravo dvadesetogodišnjem odstojanju koje definitivno izoluje i zapečaćuje sećanje, pesnik priziva iz dubine svoga pamćenja sliku o mladom posedniku sivih očiju. U Danima iz 1908, silueta plivača koji stoji na plaži, brižljivo očišćena od prostakluka i osrednjosti, zauvek se ocrtava na prekrasnoj pozadini zaborava:

Letnji dani 1908! Kanel-odelo izbrisano je srećom iz vašeg lika.

Ostaje samo onaj trenutak dok ga on skida, dok baca daleko od sebe svoju nedostojnu odeću, svoj krpljeni veš. Stajao je tako potpuno nag, savršeno lep, divan za gledanje! Njegova razbarušena kosa, zabačena unazad, njegovo telo malko pocrnelo od jutarnjeg kupanja, nagolo uz obalu mora.

Naprotiv, u delu Slika ostaje čini se da je ispunjena želja formulisana u pesmi Prema receptima starih grčko-sirijskih maga; senzualna reminiscencija vuče za sobom i rojtu spoljnih referenci koje služe potvrđivanju njene verodostojnosti; umetničko delo prihvata takvo kakvo je to jadno, skandalozno, pa ipak gotovo sveto sećanje:

Moglo je biti jedan sat ili pola dva ujutru.

U jednom uglu mehane, iza drvene pregrade. Mi bejasmo sami u pustoj dvorani. Petrolejka je jedva škiljila. Kraj ulaznih vrata, umoran od preteranog bdenja, kelner je spavao.

Niko nas nije mogao videti. Ali strast nam je već brisala svaku obazrivost.

Odeće su se otvarale. Nije ih ni bilo, jer je predivan junski mesec pržio.

Puteni užitak kroz odeću koja se otvara! Kratka razgolićenost tela! Ta slika je prešla dvadeset i šest godina, i sada je došla da prebiva u ovoj pesmi.

Putena reminiscencija učinila je umetnika gospodarem vremena: njegova vernost senzualnom iskustvu dovela je do teorije o besmrtnosti.

Svaka Kavafijeva pesma je uspomenska (treba se odvažiti na ovaj lepi pridev); svaka pesma, istorijska ili lična, u isto vreme je i gnomska; ta didaktičnost, neočekivana kod pesnika našeg vremena, možda predstavlja najodvažniji deo njegovog stvaralaštva. Toliko smo naviknuti da u mudrosti vidimo ostatke ugašenih strasti da nam je teško u njoj prepoznati najtvrđi i najgušći oblik žara, komad zlata rođen iz vatre, a ne pepeo. Dugo se durimo pred tim prilično hladnim komadima, posve alegoričnim ili sasvim egemplarnim: Apolonije iz Tijane na Rodosu, lekcija o savršenstvu, Termopili, lekcija o postojanosti, Prvi korak, lekcija o skromnosti; slabo se navikavamo na taj iznenadni prelaz iz didaktizma u lirizam, ili obratno, u tim lepim ostvarenjima kakva su Grad, lekcija o rezignaciji, ali i više od toga tužbalica nad čovekovom nemoći da iz sebe iziđe, i Itaka, pesma o egzotici i putovanju, ali posebno i pledoaje u korist iskustva, upozorenja na ono što bih ja nazvala iluzijama deziluzije:

Kad kreneš put Itake, zaželi da put bude dug, bogat u peripetijama i iskustvima. Ne boj se Lestrigonaca, ni Kiklopa, niti Neptunova besa. Ništa slično nećeš videti na svom putu ako ti misli ostanu visoko, ako ti se telo i duša prepuste samo emocijama bez niskosti. Nećeš sretati ni Lestrigonce, ni Kiklope, niti razjarenog Neptuna, ako ih ne nosiš u sebi, ako ih tvoje srce ne bude podizalo ispred sebe.

Zaželi da put bude dug, da brojna budu letnja jutra u kojima ćeš (kakvo uživanje!) ulaziti u luke prvi put viđene. Zaustavi se kraj feničanskih ćepenaka, i nabavi lepe stvari: sedefa i merdžana, ambre i abonosa, i hiljadu vrsta zanosnih mirisa. Poseti brojne egipatske gradove, i pouči se kod njihovih mudraca.

Nek ti je Itaka stalno na umu. Tvoj krajnji cilj je da u nju stigneš, ali ne skraćuj svoj put: bolje je da traje duge godine, i da se najzad iskrcaš na tvoje ostrvo u danima tvoje starosti, bogat u svemu onom što si usput stekao, ne čekajući da te Itaka obogati.

Itaka ti je pružila lepo putovanje: bez nje ti ne bi ni krenuo na put. Ona više nema ništa drugo da ti da.

Čak i ako je budeš smatrao siromašnom, Itaka te nije prevarila. Mudar kakav si postao nakon tolikih iskustava, najzad ćeš shvatiti šta znače Itake.

Spektakl je to nadasve dostojan zanimanja gledati kako sazreva ta mudrost, videti osećanje nemira, samoće, rastanka, veoma uočljivo u prvim pesmama, ustupati mesto dovoljno dubokoj mirnoći da bi izgledala lakom. Uvek je od važnosti znati da li se, u krajnjoj analizi, delo jednog pesnika uklapa u prilog revolta ili prihvatanja, a ovo poslednje karakteriše upravo iznenađujuće odsustvo optuživanja. Bez sumnje, kolika god važnost pridavana sećanju, toliko i to lucidno spokojstvo Kavafiju daje njegov vrlo grčki izgled pesnika-starca, nasuprot romantičarskom idealu pesnika-mladića, pesnika-deteta, i to uprkos činjenici da starost u njegovom svetu zauzima mesto gotovo svuda rezervisano za smrt, i da je ona za tog sladostrasnika jedino nepopravljiv zlo:

Stari moje telo, stari moj lik: rane strašnog noža… Uopšte nisam rezigniran. U tebi ja nalazim pribežište, Umetnosti Poezije, ti koja se pomalo razumeš u lekarije… Pokušaj uspavljivanja boli maštom i rečju.

Rane strašnog noža… Prinesi tvoje lekarije, Umetnosti Poezije, koje će sprečiti (za neko vreme) osećaj rane.

Može se bez paradoksa reći da se ovde revolt smešta u okvir pristanka, neminovno čini deo ljudske sudbine koju pesnik priznaje kao svoju. Isto tako, oni vrlo lepi stihovi inspirisani jednim Danteovim odlomkom, Che fece… il gran rifiuto, pesma o krutosti i odricanju, ipak ostaju smešteni u najvećoj dubini prihvatanja, formulišu ekstremni i lični slučaj u kojem bi postojao revolt ne buniti se. Radi se o tome da se gledište potpunog prihvatanja može jedino bazirati na vrlo snažnom osećaju o onome što postoji kao jedinstveno, nepromenljivo, pa konačno i vredno, u svakom temberamentu i u svakoj sudbini.

Izvor: Margerit Jursenar, Izabrani ogledi, preveo Gojko Vrtunić, Nolit, Beograd, 1990.

Slika: Lucien Freud, Head Of A Greek Man, 1946.

Napomena srpskom izdanju knjige „Jučerašnji svet“ Štefana Cvajga iz 1952.

Cvajg-Jursenar

Sa delom Štefana Cvajga upoznala sam se januara 2014. godine kada sam dobila na čitanje njegovu knjigu Jučerašnji svet. Istog trenutka sam bila oduševljena erudicijom, pripovedačkim darom pisca, događajima koje opisuje i svetom koji pred mojim očima vaskrsava zahvaljujući rečima. U tom periodu sam čitala i biografiju Margerit Jursenar. Cvajg, iako dvadeset godina stariji, ima mnogo toga zajedničkog sa Margerit. Erudicija, evropejstvo, vera u civilizacijske, humanističke vrednosti i tradicije, velika putovanja i, ne bez malog značaja za njihov doživljaj sveta, imućno porodično stanje, svet bezbrižnosti u kome se o novcu ne razmišlja.

Margerit Jursenar je napisala knjigu Lavirint sveta, svoju porodičnu istoriju, vraćajući se nekoliko generacija unazad, opsiujući svet svojih roditelja, a on se nije nužno razlikovao od Cvajgovog sveta. Zašto ove dve ličnosti, koje nisu povezivane ni u jednoj biografskoj ili literarnoj analizi, ja dovodim u vezu? Zato što je to moja veza. Oba umetnika ušla su u moj život istovremeno i oba su delila jednu viziju sveta koji sa pravom zovemo jučerašnji. Taj svet u Cvajgovoj verziji deluje naivno, a u verziji M. Jursenar deluje bezbrižno i arogantno, iako ne intencionalno arogantno. Oba umetnika tretirala su novac poput vazduha, kao nešto čega ima u izobilju i na šta se uglavnom ne misli, osim kada počne da ponestaje.

Jursenarova je po početku rata otišla u SAD i morala je da se zaposli, prvi put u trideset sedmoj godini, što joj je, prema svedočenjima, teško palo. Cvajg je bio u Engleskoj pa u Brazilu, gde je i napisao knjigu eseja, memoara, autobiografiju Jučerašnji svet. Kosmopolitizam oba autora je očekivan. Pripadnici dva velika carstva (Belgijskog i Austrougarskog), bogati, skloni umetnostima i putovanju, neobaveznim druženjima, čitanju i pisanju. To je život kakav sam i ja želela za sebe, često zaboravljajući na ogromnu razliku koja postoji između nas, a koja je upisana još na početku našeg života. Zaista, treba pažljivo odabirati svoje afinitete. Paziti šta želiš jer ti se želja možda ne ostvari.

Cvajg je kao Jevrejin prisvajao kosmopolitizam, ipak morajući za nešto da se veže, a to je, u njegovom slučaju bila Evropa, sa kojom je kosmopolitizam i izjednačavao. Evropa je za njega bila skup vrednosti, moralnih načela, umetničke i filozofske tradicije kojoj se divio i u kojoj je nalazio beskrajnu inspiraciju za svoja dela. Kada je Hitler počeo da spaljuje knjige, svakako da se njegov svet raspao u paramparčad. Isto važi i za Margerit Jursenar. Pogovor koji sledi dobra je protivteža zaista preteranom Cvajgovom idealizmu koji, naravno, ne šteti samom kvalitetu dela, ali kome bi se mogao teg „realnosti“ sa naše strane dodati, na toj vagi istorijskih okolnosti. Autor pogovora je urednik prvog izdanja čije ime nisam uspela da pronađem.

Moja preporuka da pročitate knjige Jučerašnji svet i Lavirint sveta. Takođe, Cvajgove biografije Balzaka, Kazanove, Stendala i njegove novele koje dobro rekonstruišu doba bezbrižnosti (naziv prvog poglavlja knjige Jučerašnji svet), približavajući se tako, u površinskom smislu, na nivou onoga što prikazuje, ali ne i kako, i Prustovoj stvarnosti. Margerit Jursenar se može prići višestruko, a za ovaj put najbolje bi bilo to učiniti posredstvom pomenute knjige, kao i knjige intervjua Širom otvorenih očiju.

Verujemo da će memoari Štefana Cvajga naići na interesovanje kod naše publike, koja je ovog pisca i ranije rado čitala. Utoliko pre što je Cvajg ovde, pričajući istoriju svoga života, ipak, i pored svog nastojanja da bude zanimljiv i zabavan pre svega, silom prilika govorio o stvarima jedne realnosti koja je prema njemu na kraju krajeva bila nemilosrdna, a koju je uvek korisno znati sa što više strana. Tu su i portreti mnogih za naše vreme interesantnih ličnosti javnog života i književnosti više naroda, viđeni iz jedne intimnije perspektive; tu su politički događaji, što dalji sve izrazitiji i teži; tu je štimung internacionalne povezanosti i plemenitog ali naivnog sna o jedinstvenoj Evropi. Ali i naivnoj. Naivnost, međutim, ne završava se sama u sebi, nego, u praksi, može biti i pogreška. Takvih slučajeva ima ovde kod Cvajga. On govori o Austrougarskoj sa jednom neopisivom naivnošću starca koji priča ulepšana sećanja iz svoje mladosti. U njegovom doživljaju Austrougarska nije tamnica naroda, birokratsko i brutalno ugnjetavanje, aneksija i procesi, korupcije i laž. On je kao slep za nenemačke narode, kojih je u toj „blagoslovenoj“ državi ipak bilo najviše, a koji su sem Mađara, razume se, robovali. Za njega su se Srbija i Bugarska digle u Balkanski rat iz nekakvog neshvatljivog nemira i obesti, i uopšte, čitavo zbivanje do kraja svetskog rata njemu je zatvoreno i nerazumljivo kao tajna, pa se slobodno može reći da on od svega toga nije uistinu ništa doživeo. Međutim, i to, i te kako, nešto govori i ponešto objašnjava. Kad je tako moglo biti kod Svajga, pisca od talenta i širokogrude nezagriženosti, lako je razumeti kako je bilo kod drugih, birokratski ograničenih i nadmeno nasrtljivih, neinteligentnih vodećih krugova. Možda je zanimljivo ukazati i na epizodu sa Musolinijem, o kome Cvajg govori doduše uzdržavno, ali nastojeći, i u danima kad je, očajan, pisao ovu knjigu, da bude „objektivan“. Koketni gest ovoga razmetljivog tiranina, prazan kao loša gluma, kao da obmanjuje Cvajga, mada on to ne pokazuje. Ali i pored svega toga, i možda baš i sa tim kad se pravilno razume, ova knjiga će biti interesantan dokument jednog vremena koje je zaista utonulo u jučerašnjici.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Slušbeni glasnik, Beograd, 2009.

Mišel Goslar o Margerit Jursenar: „Početak jedne karijere 1929-1931“

Iako nastanjena u Parizu, u hotelu Vagram, susedu hotela St Džejms i Olbani, gde je ostavila nešto nameštaja i najveći deo svojih knjiga, od 1929. do 1931. Margerit Jursenar stanuje u Briselu, u Aveniji Luiz 125, toj arteriji koja je i dalje pomodno šetalište belgijske prestonice. Raspolaže i stanom u Lozani, odakle će voditi istraživanje o Žani de Vitinghof.

Ambicija joj je da napravi karijeru u književnosti i potrebna su joj putovanja: u Briselu, ponovo viđa mesta na koja će, mnogo kasnije, postaviti epizode iz svoje buduće Crne mene. U Briselu će, isto tako, naći i finansijska sredstva za ostvarenje te svoje ambicije: majčino nasleđe, koje je ostalo nepodeljeno između nje i njenog oca.

Novac je poveren njenom polubratu pošto Margerit, kao ni njen otac, nije imala osobine potrebne za upravljanje imovinom. Ovaj ga je plasirao u transakcije koje su se u godinama krize pokazale kao sumnjive. Autorka je, uz pomoć pariskih advokata, povratila mali deo, koji joj je dopustio da računa na deset-dvanaest godina života u raskošnoj slobodi.

Pošto je neposredna budućnost bila obezbeđena, Margerit Jursenar je mogla da se, gotovo bez briga, prepusti svojoj ambiciji, da piše, i svojoj strasti, da putuje.

Putuje u Holandiju, Italiju i srednju Evropu, i jednovremeno ostvaruje nekoliko spisateljskih projekata: komad nadahnut Danteovim Čistilištem – Dijalog u močvari, poeziju – Les Charites d’Alcippe (što će biti i naslov njene jedine zbirke, objavljene 1956), i jednu poemu u prozi, Sikstina, neka vrsta razmišljanja pripisanog Mikelanđelu. Ali glavno delo, ono koje će se računati, biće – misli ona – roman. Čita Žanine spise i najviše ceni njen ogled o Unutrašnjoj slobodi, pronalazi u Zolikonu pored Ciriha njenog muža Konrada i raspituje se u Piliju kod dr Bertolea, koji ju je lečio. Otkriva, uglavnom, njegov misticizam: dr Bertole leči metodom posta, on je pomalo iscelitelj i raspolaže, u Vila de Violet, dvema sobama do kojih se stiže merdevinama; jedna je njegova odaja za meditaciju, druga ima tri oltara posvećena istočnjačkim božanstvima. U zgradi se danas nalazi jedno osiguravajuće društvo; odaje su ostale netaknute, ali zazidane.

Raspitivanje neće otkriti ništa pouzdano, a najuzbudljivije je bilo tražnje Žaninog groba, koji je na kraju našla na groblju u Žukstan-Mezeriju, iznad Lozane.

Ali Margerit Jursenar je želela da i o sebi, isto tako, govori preko umetnute ličnosti. Lično iskustvo, to je bio uticaj jedne zrele žene na jedno mlado biće, a „drugi“ pogled bio je pogled oca na jednu ženu koju je voleo više nego ikoju drugu, udatu za čoveka koji je ne želi, ali je voli sigurnije i čudnovatije od bilo kog ljubavnika. Ne znajući dovoljno da se stavi na mesto svog oca, Margerit Jursenar je stvorila hibridan lik: narator bi bio mlad čovek koji bi imao godine i zanat autorke. Kao i Margerit, i on bi bio siroče i tražio bi trag jedne mlade žene koju je nekad neodređeno voleo. U želji da napravi karijeru ona meša činjenice i sastojke za koje smatra da su neophodni za uspeli roman. U kakvu sam zbrku zapala!, oceniće kasnije. No manje nego što misli jer je trebalo, još jednom, približiti se jednom bračnom paru i njihovoj ogromnoj ljubavi, shvatiti Žaninu neobičnu vernost. Margerit je zaista rešila da je pokaže kao vernu i, u trenutku kad ova odluči da popusti, to ne čini zbog žestoke oluje i zakači – kao kakvu božansku osvetu – bolest koja će je ubiti. Muž će se pak pokazati kao neveran, ali na jednom terenu koji nije mogao biti konkurencija njegovoj supruzi. Na kraju će taj bračni par uzdrmati Stanislas: stidljiva ljubav Tereze spremne da mu popusti, na kraju će biti sanjani ljubavnik Emanuelov.

Istina, to je raspitivanje koje je transponovano u roman, kao i privlačnost koju za Margerit ima Žana i možda, prilikom njihovih susreta, Konrad. Uspeh zapravo potiče od toga što je preko malih, jedva vidljivih i tananih činjenica ona objasnila duboku privrženost dva bića koja nisu mogla da se vole telesno, ali koje je neuništiva strasna ljubav sjedinila nezavisno od avantura i uživanja traženih na drugoj strani, i uprkos njima: prisnost koja vredi više od ljubavi, zaključuje Jursenar. Onakva prisnost o kakvoj je sanjala celog života.

Margerit Jursenar je nesumnjivo iskrena kad Matjeu Galeu prizna – 1977-1980 – da je prestala da se zanima za sudbinu tog para i da nikad nije ostvarila projekt da napiše odgovor Monike (Žane) Aleksisu. Ona je verovala da odbacuje književnu žicu. A u stvari će kroz osam godina i dalje crpsti iz nje, i ponovo sresti taj par u svom poslednjem romanu, koji je ostao nedovršen. Žana i Konrad će ostati, do kraja njenog života i njenog dela, osobe preko kojić će uspeti da izrazi jedan suštinski deo sebe.

Posle tog istraživanja je Margerit Jursenar napisala Sedam pesama za mrtvu Izoldu i U spomen na Diotimu: Žana de Vitinghof.

Kad odnese knjigu u kuću Grase, jedan lektor je brani iz sve snage. Zove se Andre Frenjo. On će objaviti još pet knjiga te nove autorke čijem se talentu divi: Pindare, monografiju o grčkom pesniku – još jedan ustupak književnoj modi kog će se ona potom odreći (1932), Smrt tera zapregu (1933), Danak nadi (1934), Vatre (1935) i Snovi i sudbine (1938). Dokrajčenje (1939), koji će biti posvećen Graseovom lektoru, pojaviće se, kao i Nouvelles orientales prethodne godine, kod Galimara. Ova poslednja knjiga najavljuje zaokret u životu Margerit Jursenar: s njom će se okončati saradnja s jednim izdavačem, čitavo jedno razdoblje pisanja, jedan način bitisanja i jedna strasna ljubav. Uslediće deset godina gotovo potpune tišine. Ako se pisanje i bude vratilo s još većom snagom, rešenošću i talentom, strasna ljubav će biti prevaziđena ali će ostati bol koji će tištati do smrti.

No sve se to još nije dogodilo. Godine 1931, u času kada se pojavljuje Nova Euridika, Margerit Jursenar je dvadesetosmogodišnja spisateljica čiji je talenat priznat i ponekad kritikovan – što je izokrenuto priznanje – raspolaže s dovoljno ličnog novca da ne zavisi od izdavača i, osim pisanja, za sebe nalazi još samo jednu obavezu: da živi. U strast će se baciti kao što se drugi bacaju u vodu: sigurna da ume da pliva i ubeđena da svoj deo sreće tek treba da živi. Ona je važna ličnost, srećna ličnost još nije.

Izvor: Mišel Goslar, Kako bi otužno bilo biti srećan. Biografija Margerit Jursenar, prevela Jelena Stakić, Karpos, Loznica, 2012.

Margerit Jursenar: „Anna Soror“ (odlomak)

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana.

Nije hteo da se uspravi; uspravi se i sede. Kao da je svest o onome što čini postajala sve jasnija što su nevoljniji bili njegovi postupci. Suočen prvi put sa najezdom nečeg što upravlja njime, osećao je kako iz njegovog razuma postepeno čili sve što nije to iščekivanje.

On spusti noge na pločice i veoma polako ustade. Nagonski je zadržao dah. Nije hteo da je uplaši; nije hteo da ona sazna da on osluškuje. Bojao se da će ona pobeći a još više da će ostati. S one strane praga pod je pucketao pod dvema bosim nogama. On pođe ka vratima, bešumno, zastajkujući u više navrata, i na kraju se osloni na njihovo krilo. Oseti kako se i ona sama oslanja na njih; drhtanje njihovih tela prenosilo se preko drvene plohe. Vladala je potpuna pomrčina; oboje su osluškivali u mraku dahtanje žudnje onog drugog, slične sopstvenoj. Ona se nije usuđivala da ga zamoli da otvori vrata. Da bi se usudio da otvori, on je čekao da ona progovori. Predosećanje nečeg neizbežnog i nepoprvljivog ledilo mu je krv u žilama; istovremeno je želeo da nikad nije došla i da je već ušla. Udarci bila su ga zaglušivali. Reče:

–          Ana …

Ona ne odgovori. On naglo povuče rezu. Njegove uzdrhtale ruke pipale su ne uspevajući da pronađu bravu. Kad je najzad otvorio, nikog više nije bilo sa one strane praga.

Dugi nadsvođeni hodnik bio je isto tako mračan kao i unutrašnjost sobe. On začu kako odmiče i gubi se u daljini prigušeni, laki, ubrzani bat bosih nogu.

Dugo je čekao. Ništa se više nije čulo. Ostavivši širom otvorena vrata, vratio se i legao preko postelje. Od silnog osluškivanja i najmanjeg šuma u tišini, na kraju mu se pričinjavalo da čuje čas šuštanje haljine, čas sasvim tih i stidljiv zov. Prođoše čitavi sati. Mrzeći samog sebe zbog kukavičluka, tešio se mišlju kolika mora da je njena patnja.

Kada se potpuno razdanilo, on ustade i ode da zatvori vrata.

Razbacana posteljina zgomilala se u mračne kupe. Obuze ga bes na samog sebe. Bacio se na dušeke. Sručio se na njih sa krikom.

Izvor: Margerit Jursenar, „Anna Soror“, prevela Jovana Barić-Jeremić, Svjetlost, Sarajevo, 1987.

Slika: Parmigianino: „Antea“, 1524-1527.