Evropejci i kosmopolite: Štefan Cvajg i Margerit Jursenar

Cvajg-Jursenar

Evropejci i kosmopolite: Štefan Cvajg i Margerit Jursenar

Sa delom Štefana Cvajga upoznala sam se januara 2014. godine kada sam dobila na čitanje njegovu knjigu Jučerašnji svet. Istog trenutka sam bila oduševljena erudicijom, pripovedačkim darom pisca, događajima koje opisuje i svetom koji pred mojim očima vaskrsava zahvaljujući rečima. U tom periodu sam čitala i biografiju Margerit Jursenar. Cvajg, iako dvadeset godina stariji, ima mnogo toga zajedničkog sa Margerit. Erudicija, evropejstvo, vera u civilizacijske, humanističke vrednosti i tradicije, velika putovanja i, ne bez malog značaja za njihov doživljaj sveta, imućno porodično stanje, svet bezbrižnosti u kome se o novcu ne razmišlja.

Margerit Jursenar je napisala knjigu Lavirint sveta, svoju porodičnu istoriju, vraćajući se nekoliko generacija unazad, opsiujući svet svojih roditelja, a on se nije nužno razlikovao od Cvajgovog sveta. Zašto ove dve ličnosti, koje nisu povezivane ni u jednoj biografskoj ili literarnoj analizi, ja dovodim u vezu? Zato što je to moja veza. Oba umetnika ušla su u moj život istovremeno i oba su delila jednu viziju sveta koji sa pravom zovemo jučerašnji. Taj svet u Cvajgovoj verziji deluje naivno, a u verziji M. Jursenar deluje bezbrižno i arogantno, iako ne intencionalno arogantno. Oba umetnika tretirala su novac poput vazduha, kao nešto čega ima u izobilju i na šta se uglavnom ne misli, osim kada počne da ponestaje. Nastavite sa čitanjem

Godine putovanja Margerit Jursenar

tumblr_pm3lxteRK41uwtcxoo1_500.jpg

Margerit Jursenar među ruševinama Hadrijanove vile u Tivoliju 1924. godine

Margerit Jursenar je bila kosmopolita u najboljem i najplemenitijem značenju te reči. Pripadnica bogate građanske klase i velikog carstva, pod uticajem različitih kultura, posredstvom umetnosti, a zahvaljujućui liberalnom obrazovanju kakvo je sticala sa ocem, bilo u Belgiji, bilo u Francsukoj, bilo na mnogobrojnim putovanjima koje je njen otac, Mišel de Krejankur, osoba avanturističkog duha i neformalnog odnosa prema životu, poduzimao, na bilo kojoj tački planete, od Grčke do Japana, od Amerike do Italije, Margerit se svuda, prirodno i spontano, bezbrižno i ravnodušno, osećala kao kod kuće.

Mnogima te klasne i rodne povlastice, onda i sada, nisu bile dostupne. Nama danas, u potpuno drugačijim okolnostima, ostaje da o ovom načinu života čitamo, maštamo, a možda ga i živimo, na trenutak. Ipak, vreme je bitan vajar naših stremljenja i naše sudbine. Najbolja literatura za upoznavanje sa Margerit Jursenar – osim njenih dela – jeste serija intervju koje je francuski novinar Matje Galej uradio sa književnicom i objavio ih u knjizi Širom otvorenih očiju. Takođe, tu je i nezaobilazna Jursenar: biografija, knjiga koju je potpisala Mišel Goslar.

U nastavku sledi odlomak iz intervjua koji je Margerit Jursenar dala Matjeu Galeju, a koji je objavljen u knjizi Širom otvorenih očiju. Odlomak započinje temu koja se odnosi na njen odnos prema putovanjima da bi u nastavku usledila dva odlomka, citirana iz pomenutih knjiga, lirska, impresionistička, koja se odnose na trenutke i događaje koji su obeležili jedan život, a koji će se, poput niske perli, jedan za drugim, nizati pred očima one koja ih je tako intezivno doživela. U više navrata Margerit Jursenar opisivala je „uskomešani i banalni niz događaja, koji će nesumnjivo biti jedini što će nas odneti Bogu“. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Aleksis“ (odlomak o muzici)

Žermina Krul, „Etude de Mains“, 1929.

I

Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Očigledno je bilo da je san umornih ljudi dragoceniji od sve muzike sveta. Zbog toga sam, draga prijateljice, počeo gotovo uvek da sviram prigušeno, kao da se bojim da ne propudim nepoznatog spavača.

Tišina nije ispunjena samo neizgovorenim čovekovim rečima. Ona je ispunjena i neodsviranim akordima. Uvek mi se činilo da muzika treba da bude tišina, ili misterija tišine koja pokušava da progovori. Pogledajte, na primer, jednu fontanu. Nema voda teče, sliva se i ispunjava fontanu. Potom se preliva i kap koja pada sonorna je. Uvek mi se činilo da muzika ne treba da bude ništa drugo do saučesnik velike tišine. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Neznani čovek“ (odlomak o muzici)

Anjolo Broncino, „Portret mladića sa skulpturom“, 1550.

U nastavku sledi odlomak iz pripovetke „Neznani čovek“ Margerit Jursenar koja je, zapravo, drugi deo knjige Kao voda koja teče. Pisana u 20. veku, pripovetka govori o Natanaelu, mladom muškarcu iz 17. veka koji, u jednom periodu svog života, boravi u Amsterdamu, u kući bogatog građanina gde prisustvuje jednom koncertu kamerne muzike koji će ga, neprimetno ali trajno obeležiti.

U pitanju je odlična predstava doživljaja muzike. Doživljaj je predočen kao apstraktan, koliko je apstraktna i muzika sama, ali poetski je snažno opisan. Priča odlično inkorporira u sebe, s obzirom na doba u koje je smeštena, baroknu raspolućenost između harmonije i nesklada, muzike sfera i kakofonije ovoga sveta, lepote umetnosti i nesklada između nje i ljudske nesreće. Sličan odlomak o muzici je i u romanu Aleksis. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Anna Soror“ (odlomak o zaljubljenosti)

Parmiđanino, „Antea“, 1524.

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana.

Nije hteo da se uspravi; uspravi se i sede. Kao da je svest o onome što čini postajala sve jasnija što su nevoljniji bili njegovi postupci. Suočen prvi put sa najezdom nečeg što upravlja njime, osećao je kako iz njegovog razuma postepeno čili sve što nije to iščekivanje.

On spusti noge na pločice i veoma polako ustade. Nagonski je zadržao dah. Nije hteo da je uplaši; nije hteo da ona sazna da on osluškuje. Bojao se da će ona pobeći a još više da će ostati. S one strane praga pod je pucketao pod dvema bosim nogama. On pođe ka vratima, bešumno, zastajkujući u više navrata, i na kraju se osloni na njihovo krilo. Oseti kako se i ona sama oslanja na njih; drhtanje njihovih tela prenosilo se preko drvene plohe. Vladala je potpuna pomrčina; oboje su osluškivali u mraku dahtanje žudnje onog drugog, slične sopstvenoj. Ona se nije usuđivala da ga zamoli da otvori vrata. Da bi se usudio da otvori, on je čekao da ona progovori. Predosećanje nečeg neizbežnog i nepoprvljivog ledilo mu je krv u žilama; istovremeno je želeo da nikad nije došla i da je već ušla. Udarci bila su ga zaglušivali. Nastavite sa čitanjem

Сан Албрехта Дирера

Акварел Албрехта Дирера на коме је приказао свој сан из јуна 1525.

7-8. јун 1525.

Године 1525, после Духова, у ноћи између Духова и среде, причинило ми се у сну како с неба падају огромне, моћне воде. И прва од њих је пала на земљу негде око четири километра далеко од мене, и то с таквом силином, с ужасном ломљавом и буком, и поплавила је целу земљу. При том сам осетио такав страх да сам се пробудио пре него што су пале и остале воде. А те воде које су падале биле су огромне. Неке су биле даље а неке ближе, а падале су с такве висине да је изгледало као да све полако падају истом брзином. Али прва вода која је стигла до земље ударила је тако страшно и таквом брзином, уз неки ужасан ветар и урлање, да сам био сав смлаћен од страха и пробудио сам се, а цело тело ми је дрхтало, и дуго нисам могао да се повратим. Кад сам ујутру устао, насликао сам све то онако како сам у сну видео. Нека нам Бог да све најбоље.

Сан Албрехта Дирера, немачког ренесансног сликара, пронашла сам у књизи Историја уметности кроз писма великих стваралаца, иако управо предочени запис сна није део неког писма већ, вероватно, дневничка забелешка. Пронашла сам и једно тумачење, или ако не тумачење, онда занимљив коментар овог сна. У питању је становише Маргерит Јурсенар које сам прочитала у књизи интервјуа са њом која се зове Широм отворених очију. Она је више пута истицала значај снова за њену уметност, а 1938. године је објавила књигу Снови и судбине у којој читаоцима предочава неколико својих снова, јарких боја и веома експресивних описа, углавном кошмара. Ево одломка о Диреровом сну, преузетог из разговора са Галејем: Наставите са читањем

Франсиско Гоја и Маргерит Јурсенар: Врзино коло и вештичје сабати

Francisco Goya,

Франсиско Гоја, „Вештичје сабати“, 1797.

Francisco Goya,

Франсиско Гоја, „Вештичје сабати“, 1797.

Шта је сељаку који је тешко живео значио одлазак на врзино коло? Оно што овде зовемо „бојити град у црвено“, односно прослављати, уз малу и врло узбудљиву нијансу опасности; врзино коло је била њихова дискотека, место њиховог препуштања чулима и пијанству, њихова јавна кућа. Ако хоћемо да умањимо углед секти, постоје бољи начини него што су парламентарне истраге или полицијске рације. Људима би требало понудити више задовољства, истовремени осећај светости, лепоте и среће у животу. Несрећа би и даље постојала, али само она која је неуништива, која припада природном поретку ствари.

Када сам била млађа, нисам најбоље разумела савет који је гласио: „Не улази у врзино коло“. Прошло је неколико година и поетски садржајне речи прилазиле су ми када бих посматрала слике које су се налазиле на зидовима куће Франсиска Гоје у предграђу Мадрида. Посматрајући их ми можемо успоставити аналогију са цитатом Јурсенарове, а можемо их упоредити и са вештичјим сабатима као антрополошком, историјском и културолошком константом. Одговор на последњу покушала је дати Маргарет Јурсенар и цитат треба поимати као једно од могућих становишта у покушају одређења тих мрачних и дивљих ритуала. Наставите са читањем

Маргерит Јурсенар: „Хадријанови мемоари“ (одломак о једној љубави)

Arno Breker's Sculpture (detail)

Скулптура: Арно Брекер (детаљ)

Трудим се да поново ухватим колутове дима и седефасте мехуре сапунице, као у дечијој игри. Али лако је заборавити… Толико је ствари прошло од тих лаганих љубави да им без сумње потцењујем сласт; а нарочито радо поричем да сам икад због њих патио. Међутим, од свих тих љубавница била је бар једна коју сам слатко волео. Била је тананија и чвршћа, нежнија и тврђа од осталих; њен витки, обли стас подсећао је на трску. Увек сам уживао у лепоти косе, том свиластом и таласастом делу тела, али косе већине наших жена су куле, лавиринти, чамци или змијска клупчад. Њена коса је пристајала да буде оно што ја волим: грозд у доба бербе или птичије крило. Лежећи на леђима, ослањајући своју горду главицу на мене, причала ми је о својим љубавима са изванредном бестидношћу. Волео сам њен бес и њену равнодушност у задовољству, њен пробирачки укус и жестину са којом је раздирала душу. Знао сам да је имала љубавнике. На туцета. Више им није знала броја; ја сам био један од саучесника који не захтевају верност. Заљубила се у играча по имену Батил, тако лепог да су све лудости унапред биле оправдане. Грцала је његово име у мом наручју; моје одобравање враћало јој је храброст. У другим тренутцима много смо се смејали заједно. Наставите са читањем

Маргерит Јурсенар: „Хадријанови мемоари“ (одломак о пријатељству)

Head of Artemis, 4th c. BC

Женска биста из 4. века пре нове ере

И тада ми се јави најмудрији од свих мојих добрих духова: Плотина. Више од двадесет година познавао сам царицу. Били смо из исте средине, били смо приближно истих година. Гледао сам је како мирно подноси живот скоро исто скучен као што је и мој, али са мање наде на будућност. Подржавала ме је, као да то не примећује, у тешким часовима. Али у гадним данима Антиохије њено ми је присуство постало неопходно, као што ће ми касније увек бити неопходно њено поштовање, и сачувао сам га све до њене смрти. Навикао сам се на ту прилику у белој одећи, једноставној колико то може да буде одећа једне жене, на њена ћутања, њене одмерене речи, које су увек биле само одговори, и то што је могуће јаснији. Њен изглед није ни по чему одударао у овој палати старијој од римске раскоши; ова ћерка скоројевића била је потпуно достојна Селеукида. Скоро у свему смо се слагали. Обоје смо имали страст да украсимо, а потом оголимо своју душу, да окушамо свој дух на пробном камену. Нагињала је епикурејској филозофији, том уском али чистом лежају где би се понекад и моја мисао опружила. Тајна богова, која је мене мучила, није је узнемиравала, а није имала ни моју страсну приврженост телима. Била је чедна из гађења према површности, широкогруда више свесно но по природи, мудро неповерљива, али спремна да све прихвати од пријатеља, чак и његове неизбежне погрешке. Пријатељство је за њу био избор у који је цела улазила; апсолутно му се предавала, онако како сам ја то само у љубави чинио; откривао сам јој оно што сам скривао од сваког другог: на пример тајне подлости. Волим да верујем да ми ни она са своје стране ништа није прећутала. Присност тела, које никад није било међу нама, надокнадио је тај додир два духа тесно везана једно за друго. Наставите са читањем