Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall operaImage result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt posetioca.

Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu, Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.

Već sam pisala o vizuelnim asocijacijama i likovnom toku unutar našeg uma kada slušamo određenu vrstu muzike, naročito podvlačeći razliku između klasične i džez muzike. Klasična muzika za mene je odnos svetlosti i senke, tonovi su prozračni ili u senci, ali je sa džez muzikom drugačije, tu je prisutna eksplozija boja.

Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:

PLAVA: Musorgski „Boris Godunov“, Mocart „Čarobna frula“

ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“

BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“

CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“

ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“

Unutar kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora: Bize „Karmen“ (dominantna boja je crvena), Verdi „Travijata“ (dominantna boja je žuta), Betoven „Fidelio“ (plava i zelena), Glik „Orfej i Euridika“ (zelena).

U nastavku slede arhitektonski crteži zdanja Opere koja je uradila Celine Kim. Zatim, priložila sam i fotografije koje svedoče o maketi zdanja, kao i fazama izgradnje. Tu su i orginalni crteži koji predstavljaju Garnijeovu zamisao kako bi unutrašnjost zdanja trebala da izgleda. Na dva sajta koja preporučujem možete detaljnije čitati o Šagalovom delu, kao i videti dodatne crteže fasade, skulptura i enterijera. Za dodatne objave o kompozitorima, koje sam više puta pominjala na ovom mestu, pogledajte na kraju objave prostor sa oznakama.

Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer ona nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na takav žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodi Marija Kalas.

Ja obožavam operu! Omiljena mi je Didona i Eneja Henrija Persela. Prva kojoj sam prisustvovala jeste Hofmanove priče Žaka Ofenbaha koja se izvodila u Madlenijanumu. Scenografija je naročito bila bajkovita, sećam se da su učesnici na sceni, plivajući u vodi potopljene Venecije, bili na skejtovima, u ležećem položaju, a „klizili su“ odnosno „ronili“ uspešno tako što bi se rukama odgurnuli o tlo. Gledala sam i izvođenje Verdijevog Otela, ali i dalje u našoj zemlji ne postoji pravi izlazak u Operu. Duga svečana haljina, vredna ogrlica, crveni karmin.. Gledali ste film Talentovani gospodin Ripli ili poslednji deo filma Kum ili Vudi Alenov Match Point ili Mariju Antoanetu Sofije Kopole? To se zove izlazak u Operu. Naravno, izlazite na sopstvenu odgovornost.

Preporuke: Google Arts and Culture | Paris Opera Story

Zbignjev Herbert: „Betoven“

Alois Kolb, Betoven, 1900.

BETOVEN

Vele da je ogluveo – a to nije tačno
demoni njegova sluha trudili su se neumorno

a nikad u ušnim školjkama nije spavalo mrtvo jezero

otitis media potom acuta
učiniše da su se u slušnom aparatu
održavali piskavi tonovi zvižduci šištanja

šumovi tutnjave – drvena zvonjava u uznjihanoj šumi
crpeo je iz toga kako je umeo – visoke diskante violina
postavljene potmulim crnilom basova

popis njegovih bolesti strasti padova
jednako je bogat kao i spisak okončanih dela
tympano-labyrinthische sklerose verovatno lues

na kraju stiglo je ono što je moralo doći – velika otupelost
neme ruke kidaju crne kutije i strune
naduveni obrazi anđela urlaju tišinu

u detinjstvu tifus angina pectoris arterioskleroza
u Kavatini kvarteta opus 130
čuje se plitko disanje stegnuto srce gušenje

zapušten svadljiv rošava lica
pio je prekomereno i jevtino – pivo kočijaški šnaps
sušicom oslabljena jetra otkazala je igru

nema šta da se šali – poverioci su umrli
umrle i dragane – kuvarice i grofice
kneževi zaštitnici servisi porazbijani

on kao da još hoda pokušava da posudi novac
da nastavi da sublimira da uspostavi veze
ali mesec je mesec makar i bez sonate

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

Izvor: Gradac, časopis za književnost, umetnost i kulturu, br. 39-40, priredio Raša Livada.

Slike:

1. W. Strasser, „Ludwig van Beethoven“
2. Alois Kolb, „Ludwig van Beethoven“, 1900.

Velikani klasične muzike

10177519_673115106104454_7349846846396983292_n

Prvi red: Sergej Rahmanjinov, Jan Sibelijus, Petar Iljič Čajkovski, Johan Sebastijan BahFrederik Šopen

Drugi red: Rihard Štraus, Bela Bartok, Antonio Vivaldi, Moris Ravel, Johanes Brams

Treći red: Aaron Copland, Robert Šuman, Feliks Mendelson, Franc Šubert, Anton Bruckner

10410543_673115196104445_8244091166688745214_n

Prvi red: Gustav Maler, Franc List, Volfgang Amadeus Mocart, Hektor Berlioz, Dmitrij Šostakovič

Drugi red: Georg Fridrih Hendl, Đakomo Pučini, Rihard Vagner, Đuzepe Verdi, Sergej Prokofjev

Treći red: Klod Debisi, Jozef Hajdn, Igor Stravinski, Ludvig van Betoven, Antonjin Dvoržak

.

Dve slike sa portretima meni poznatih i nepoznatih umetnika dobro su mi poslužile da obnovim i sistematizujem podatke koji se tiču kompozitora klasične muzike o kojima je bilo reči na blogu A . A . A. Imena isprva neprepoznatih kompozitora otkrio mi je autor bloga Bezimena ulica. Hvala najlepše! O klasičnoj muzici na blogu A . A . A sve postove možete pogledati ovde.

Leonardo i Betoven: Ponovo pronađena harmonija

On ne bješe vidjelo, nego da svedoči za vidjelo

Bez obzira na to koliko su određena tumačenja Leonardovih dela u poslednje vreme išla u pravcu drugačijih tumačenja u odnosu na „uobičajena“, ja i dalje u njima vidim, pre svega zahvaljujući svetlosti postignutoj sfumato tehnikom, izvesnu atmosfersku napetost, pre misterioznu nego mističnu, neodređenu, blagu, tananu baš kao što su i note priložene Betovenove kompozicije.

Na mnogim Da Vinčijevim slikama anđeli i drugi biblijski likovi upečatljivo drže uperen prst u određenom pravcu. O tome sam već pisala u tekstu Dve verzije Leonardove slike „Bogorodica među stenama“ gde u prvoj verziji, nastaloj oko 1483. godine, vidimo anđela kako prstom upire u bebu Jovana Krstitelja, dok u drugoj verziji, onoj gde Jovan ima krst između ruku (na prvoj taj detalj ne postoji), taj momenat izostaje, anđeo je spustio ruku.

Sada, sa ovom predstavom Da Vinčijevog Jovana Krstitelja – jednom od mojih omiljenih slika renesansne umetnosti – nalazimo se u 1513. godini. Da Vinči je u Rimu, nedavno je prešao iz Milana u papsku prestonicu. Umetnik u trenutku stvaranja ovog dela ima 60 godina.

Iz tamne pozadine kojoj pristaje osmeh u kome „ima čežnje i setne zavisti i malo preziranja i čitavo jedno čedno blaženstvo“ – kako je pisao Tonio Kreger svojoj prijateljici Lizaveti Ivanovnoj – izranja figura nimalo namučenog sveca, do pola ogrnutom krznom, elegantno kovrdžave kose, koji blago pokazuje prstom ka gore.

Ja taj pokret čitam kao: „Gledaj put Duha, put svetlosti lepote i saznanja“ ili kao, u umetničkom smislu, istorijski predložak Šlegelovom fragmentu koji stoji kao poetsko načelo mog rada: „Tvoji ciljevi su umetnost i nauka, tvoj život – ljubav i obrazovanje. I da ne znaš na putu si ka religiji.“. Zato su za mene Da Vinči i Betoven poput osmeha. Spokojno saznanje o svetlosti koja svedoči o još jednom, višem krugu svetlosti.

Iako svestan svoje misije i puta stradanja svetitelj je spokojan. On izranja iz tame put sjaja zahvaljujući lepoti pogleda uperenom iza, van. Ja ne previđam religioznu funkciju ove slike ali njena lepota prevazilazi funkcionalnost koju ikona ima. Ova slika nije o Jovanu Krstitelju koliko je o spoznaji da lepota, naročito lepota duha (a duh je svetlost) iskupljuje.

Zahvaljujući brojnim gustim nanosima boje preko koje su potom nanošeni slojevi prozirnog laka, Jovan Krstitelj sav je od svetlosti, on je svetlost koji izranja iz tame – osmehujući se. On je izvor i svedok božanske svetlosti koja za nas – sada odvojenih od religijskih značenja – može biti mnogo toga: Bog, umetnost, saznanje, ljubav, dobrota. U kojoj meri sama tehnika kao što je sfumato određuje i značenjski sloj dela pisao je Frank Celner u svojoj monografiji posvećenoj italijanskom slikaru, odakle izdvajam jedan deo:

Dodajući brojne slojeve tankog, prozirnog laka, slikar može da stvori veliki raspon senki u slici, zamagljene meke konture i blage prelaze između svetla i senke, i da pojača voluminoznost figura. Krajnji efekat postignut ovim procesom (eksperimentom sa uljem koji omogućava višeslojno nanošenje boje) je monohromna predstava, stvorena finim odnosima valera. U slici Sveti Jovan Krstitelj upotreba sfumata dopunjava značenje: figura krstitelja, koja izranja iz skoro crne pozadine, deluje kao da je napravljena od svetla; scena je osvetljena izvorom svetla izvan same slike što je u skladu sa temom, jer Jovan Krstitelj nije izvor već samo svedok Božije svetlosti koja ga obasjava. Slika tako predstavlja vizuelizaciju prvog stiha Jevanđelja po Jovanu: „On ne bješe vidjelo, nego da svedoči za vidjelo“. Zato Leonardov sfumato nije samo tehnika, već upotpunjuje religijsko značenje dela.

Za mene je i ova Betovenova kompozicija sfumato. Iz prigušene tame, polako, probija se svetlost. Harmonija je opet postignuta.

Citati:

Tomas Man, „Tonio Kreger“, prevela Anica Savić Rebac.

Frank Celner, „Leonardo da Vinči“, preveo Nikola Gradić.

Fridrih Šlegel, „Ironija ljubavi“, preveo Dragan Stojanović.

Edvard Said o Betovenovoj muzici

Beethoven's manuscript for his Violin and Piano Sonata, op. 96 in G major, purchased by Pierpont Morgan in 1907.

Beethoven’s manuscript for his Violin and Piano Sonata, op. 96 in G major

“Proust once said that every artist has a particular tune (chanson) that can be found in every work: a special cadence, theme, obsession or characteristic key absolutely the artist’s own… In Beethoven’s case, it is an immediately recognizable tension between simple melody and insistent, sometimes explosive developmental sequences, a tension whose result is the almost visible realization of a conventional form (sonata, symphony, quartet).

Beethoven sets the form, as a dramatist sets a play — on a stage, before the audience and for a concrete span of time. So powerful and so focused was Beethoven’s attention to his musical goals that great units, such as the thirty-two piano sonatas, nine symphonies, sixteen quartets and five piano concertos, emerge from his career with rock-like integrity, as wholes anchored in the secular and human elements, and attractive for that reason. Even at his most sublime, however, he rarely resists interrupting an elevated moment with some jarring sforzando recollection of a vulgar reality, ‘the uncontrollable mystery on the bestial floor.’

Not surprisingly, the last movement of his last symphony opens with a parade of themes from earlier movements, each of which is greeted with loud protests in the cellos and basses, a routine repeated when the baritone soloist enters. There are other examples: the repeated C sharp minor interruptions in the last movement of the Eighth Symphony; the discordant, asymmetrical and offbeat punctuations of the first movement development of the Eroica Symphony; or, to take an instance from Beethoven’s life as a virtuoso, his sudden blow to the piano keys succeeded by raucous laughter, in order to break the audience’s tearful and rapt admiration of an improvisation. All of these moments form part of a drama of fused wholes whose elements are humble and whose artistic ethic is inclusive, not programmatically homogenizing.”

Edward Said, “The Vienna Philharmonic: The Complete Beethoven Symphonies and Concertos” (The Nation, 9. May 1987.)

Source: Homilius

Muzika za sobu suvog cveća

  1. Liszt –  Totentanz, S525/R188 Valentina Lisitsa
  2. Mozart – Simfonia No. 40 in Sol minore, K 550 : I. Molto allegro
  3. Antonio Vivaldi – Concerto in G Minor 
  4. Samuel Barber – Adagio for Strings 
  5. Sergei Rachmaninoff – Prelude Op.3 No.2 in C-sharp minor 
  6. Jean-Philippe Rameau – Rondeau des Indes Galantes
  7. Magnus Fiennes – Onegin’s Theme 
  8. Beethoven – Symphony No. 7 in A, Op. 92
  9. Tchaikovsky – Nocturne in C sharp minor Alexander Sokolov
  10. Symphony No. 3 in F Major, Op. 90: III. Poco allegrett
  11. Carl Orff – O Fortuna
  12.  Johann Sebastian Bach – “Little“ Fugue in G minor
  13. Beethoven – Piano Sonata No.25 in G, Op.79 – 1. Presto alla tedesca
  14. Piano Sonata No.25 in G, Op.79: 2. Andante
  15. Beethoven – Piano Sonata No.25 in G, Op.79 – 3. Vivace
  16. Claude Debussy – Clair de Lune
  1. Carl Orff – Estuans interius
  2. Frédéric Chopin – (Op. 9) Nocturne No. 1 in B Minor 
  3. Op. 64, No. 2 
  4. Piano Concerto No.1 in E Minor, Op.11: I. Allegro
  5. Nocturne In C Minor, Op. 48 No. 1 
  6. Nocturne In C Minor, Op. 48 No. 1 
  7. Guillaume Tell Opera: Overture 
  8. Gustav Holst – Jupiter
  9. Keyboard Concerto No. 3, in D major, BWV. 1054: II. Adagio
  10. Franz Liszt – La Lugubre Gondola, S200/R81 – 2nd Version
  11. Two Polonaises, S223: No 2: Polonaise mélancolique in C minor
  12. Wolfgang Amadeus Mozart – Der Holle Rache (Aria of the Queen of the Night)
  13. Fantasie in D Minor, K397
  14. Johann Sebastian Bach – Brandenbrug Concert No. 3, 1st Mvt

Biti gluv i biti genijalan: Goja i Betoven

Francisco Jose de Goya y Lucientes - Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Francisco Jose de Goya y Lucientes – Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Na koje ličnosti prvo pomislimo kada kažemo 19. vek? – Napoleon. Dostojevski. Na koji oblik društvenog događaja? – Na revoluciju. Portretu 19. veka pridružujemo i španskog slikara Fransiska Goju, kao i nemačkog kompozitora Ludviga van Betovena. Obojica su svojom umetnošću proširili granice koje su im vremenom i mestom rođenja date, njome ih prevazišavši, stvarajući dela koja značenjem i simbolikom poseduju oreol univerzalnosti. Goja i Betoven jedini su umetnici, meni poznati, da su istovremeno bili genijalni i gluvi. Ili je možda bolje prvo naglasiti da su bili gluvi i genijalni?

U kojoj meri bolest oblikuje moć imaginacije? Određen nivo tumačenja umetničkog dela i zaključci koji odatle proizilaze nisu uslovljeni lekarskim kartonima umetnika ali bi kritika i u te biblioteke trebalo da proviri. Dela koji su proizišla iz umova ovih ljudi, naročito tokom bolesti, dela su koja, ne samo što su dobro predstavila 19. vek, već su srž svih vekova ljudskih borbi, patnji, zverstava i ideala predstavila na univerzalan i revolucionaran način, podjednako formom i sadržajem.

Načini na koji su umetnici u fokusu postali gluvi potpuno su drugačiji. Betoven je tokom života postepeno gluveo a prvi simptomi bolesti pojavili su se kada je imao 28 godina. Kada je stvarao neka od svojih najpoznatijih dela bio potpuno neosetan na zvukove spoljašnjeg sveta i ironija bogova u njegovom slučaju dostigla je vrhunac, pomalo čak i degutantan. Goja je tokom određenog dela života bio potpno zdrav da bi samo jedne večeri pao i izgubio svest. Kada ju je povratio oko sebe je video oblike koje nije mogao da čuje niti im prepozna zvuk. Njegova svest, bez ikakve najave, suočila se sa stravičnim šokom.

Na Betovenovim portretima vidimo strogost kao posledicu mučenja. Gojin autoportret – pogled na levu ruku kojom grčevito pridržava prekrivač, dezintegrisano i izmučeno lice, otovorena usta koja nisu otvorena da bi u njih doktor uneo kapi vode već su tunel glasa koji vapi za pomoć – ne odaje strogost. To nije portret umetnika, to je portret bolesnog čoveka.  Tu su i aveti. Nakaze u pozadini, neke sažaljive koje obolelom drže palčeve da preživi napad kako bi mogle nastaviti da ga muče, neke koje se keze, spodobe ružne kao Hristova pratnja koja mu se rugala dok se sa krstom peo na Golgotu.

Dve izložbe koje sam nedavno posetila vratile su me Goji. Prva je izložba „Užasi rata“, serija kaprčosa posvećenih temi rata koja se održala u rumunskom gradu Temišvaru. Druga je izložba slika Vladimira Veličkovića u galeriji SANU. Košmarne vizije, rat, uverenje da je Hobsova misao „Čovek je čoveku vuk“ tačna, sadizam, agresija, izrugivanja, mučenja, patnja vezuju ova dva umetnika koji su što po paleti što po motivima u određenim segmentima vrlo slični.

Betoven i Goja ličnu dramu oblikovali su u umetničku viziju. Te vizije, podjednako snažne, i dalje inspirišu da se o njima misli i da se upoređuju jer se samo tako sinteza može uspostaviti i duh njihovog doba, podjednako kao i našeg, jasnije odrediti. Samo, bez velikih očekivanja. Koraci ljubitelja Gojinog slikarstva odzvanjaju muzejskim sobama isto kao što i taktovi Betovenove muzike odzvanjaju koncertnim salama. Ali ono što, čini se, najglasnije odzvanja jesu glasovi ova dva čoveka-umetnika koji, i dalje, vode dijalog u paklu.

Alen Rene: Film o Francuskoj nacionalnoj biblioteci

Film Alena Renea današnjem gledaocu nije tek svedočanstvo o virtuoznosti već i moguće polazište za preispitivanje dometa sopstvene kulture. Nekoliko dana pre nego što sam odgledala Reneov dokumentarac o Francuskoj nacionalnoj biblioteci prolazila sam Kosančićevim vencem.

Oh, kako je to beskrajno dosadno, naivno kao pejsaž nekog zakasnelog impresioniste, prošetati Kosančićevim vencem jednog nedeljnog jutra. Naspram ruševina nekadašnje Narodne biblioteke Srbije – našeg sećanja i identiteta – teče Sava. Na drugoj strani njene obale još jedna ruševina – Muzej moderne umetnosti. Zatvorena zgrada, nema, bez izložbi koje bi građanima pružile mogućnost da poveruju u svoju zemlju.

U blizini je Čubrina ulica kojom sam svojevremeno prolazila, nedeljom ujutru, vrlo rano, recimo oko 6.30. Jednom, bio je maj, ulica je bila potpuno tiha, čak se ni zvuci sa Zelenog venca nisu čuli. Oba krila prozora stana u prizemlju bila su širom otvorena, na daskama cveće, kroz belu zavesu probijali su se zvuci: Betovenova Deveta, poslednji stav.. Freude, schöner Götterfunken, Tochter aus Elysium..

Kako počinje poslednji stav Devete.. O Freunde, nicht diese Töne/sondern lasst uns angenehmere/anstimmen, und freudenvollere (slobodan prevod bi bio: „Prijatelji, ne ove note, hajde da zasviramo nešto više prijatno i radosno“)..

Kako mi se čini sve posle prizora sa Kosančićevog i neposredno po gledanju Reneovog filma?

Objektivne radosti, apstraktne i sveprisutne ljubavi ka Šilerovoj i Betovenovoj ideji – ideji – da će svi ljudi braća biti.. Da, ima je i jedino zahvaljujući umetnosti kao anteni mene i kosmosa, istorije, drugih ljudi.