Desanka Maksimović čita svoje pesme

Prva pesma koju Desanka Maksimović čita je „Nemam više vremena“. Tema veoma značajna za savremene čitaoce.

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad da pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.

Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem, da se vraćam.

Nemam više vremena za sitnice,
treba sad misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Ploča na kojoj se može čuti pesnikinjin glas objavljena je iste godine kada i ploče sa čitanjima  Crnjanskog i Andrića. Urednici su, baš kao i u slučaju pomenutih umetnika, bili Stanko Terzić, Božidar Timotijević i Vladimir Bunjac. Čitanja su bila deo emisije „Književni klub“ koja je pripremana kao serija ekskluzivno zamišljenih emisija: prva je bila posvećena Šekspiru i njegovim sonetima u prepevu Stevana Raičkovića, druga srpskoj srednjovekovnoj poeziji u izboru i sa komentarima profesora Đorđa Trifunovića, a treća Milošu Crnjanskom.

Izvor: Discogs

Miloš Crnjanski čita svoje pesme

U arhivi Radio Beograda čuva se snimljen glas velikog pesnika Miloša Crnjanskog. Snimci datiraju iz juna 1966. godine kada je Radio Beograd snimio jednu ambicioznu emisiju o Crnjanskom, prvu po njegovom povratku iz Engleske u Jugoslaviju. Emisija je trebalo da ide u okviru novog serijala „Književni klub“. Ploča je objavljena tek 1978.

AUDIO ZAPIS

Sve tekstove koji se mogu čuti na ploči govorio je Miloš Crnjanski. Na strani A nalaze se pesme Miloša Crnjanskog koje je pesnik sam čitao: „Lament nad Beogradom“, „Serenata“, „Mizera“, „Moja pesma“, „Ja, ti i svi savremeni parovi“, „Stražilovo. Na strani B može se čuti umetnikom glas koji je bio deo intervjua dat saradnicima Radio Beograda.

Izvor slika: Discogs

Džez koji volim

Günther Kieser, poster design for the second jazz festival Frankfurt, 1954. Germany.

Džez sam otkrila taman kada treba. Nisam bila tinejdžerka i džez je jedna od retkih vrsta muzike koju sam otkrila sama. Bitno je da stvari dođu u pravo vreme. Ne slušam često džez, to je muzika raspoloženja i posebne atmosfere. U otkrivanju džeza pomaže internet, a internet, to su drugi ljudi koji sastavljaju različite plejliste. Da nije njega, kada bih, i kako, otkrila ovako veličanstvenu muziku? Odatle sam krenula sama i meni je ostalo jedino da vršim selekciju. Propratna slika za ovaj post zapravo je poster za džez festival u Frankfurtu koji se održao 1954. Budućnost muzike u njenoj je prošlosti. Džezu se dive, retko ko ga danas na ovom nivou stvara. Džez je avangardna muzika a njegovi današnji obožavaoci smatraju se popriličnim tradicionalistima u oblasti odabira zvuka. Zašto li je to tako..

Jazz eksplozija boja

Veza boje i zvuka naročito je izražena u džez muzici, neobjašnjivo, ali očigledno, posebno kada zatvorite oči. Prisustvo apstraktne umetnosti, nefigurativnog slikarstva uopšte, veoma je povezano sa ovom vrstom muzike koja stvara slike zvukom. Ali, kakve su to slike? Možda bi bilo preciznije reći da to nisu u pitanju slike, već boje? Razlika je u tome, ali ovo je subjektivan doživljaj, da klasična muzika, tvori predmetno jasne oblike, dok ih džez razobličava i čini otopljenim. Kao kada niz tablu, niz platno curi gusta masa. Sve počinje velikim praskom (na primer, uvod u Koltrejnov album „A Love Supreme“), a onda nanosi boja, po eksploziji, počinju da klize niz platno, stvarajući igru (to su te džez varijacije i solaže), odnos kao u još jednoj Koltrejnovoj kompoziciji, „My Favorite Things“. Onda, oni usporavaju, negde na sredini platna, i poput delte reke, koja krči tropsku šumu, baš kao „Round Midnight“, Teloniusa Monka, tok postaje pravolinijski, blažen u tamnoj noći, poput panterinog tela glatke, nad kojom se vidi mnoštvo zvezda. Čudo je džez!

Slike: David Stone Martin. Dizajn ploče na kojoj su se našle kompozicije različitih džez muzičara.

Lennie Niehaus: „The Octet“

Lennie Niehaus, The Octet, 1955. Unknown artwork. USA.

Album koji u poslednje vreme slušam: Lennie Niehaus, The Octet, 1955. Ova muzika pripada školi džeza zapadne obale. Umetnik koji je zadužen za ovako fantastičan omot ploče, koji korespondira sa tradicijom najbolje apstraktne odnosno avangardne umetnosti (Maljevič bi se obradovao ovim bojama, ovom „ritmu“ oblika) nije poznat.

.

John Craig: Dizajn albuma grupe The Smashing Pumpkins

John Craig, illustration for The Smashing Pumpkins 2

Album grupe The Smashing Pumpkins „Mellon Collie and the Infinite Sadness“ dizajnirao je 1995.  ilustrator John Craig prema uputstvima koja mu je slao frontmen grupe Billy Corgan. Naslovna strana trebalo je da bude  kombinacija donje dve slike.

Autor prve slike  je Jean-Baptiste Greuze, a druge Rafaelo. Slika naslovne strane albuma na taj način trebalo je da predstavlja kombinaciju neoklasicističkog prikaza vernosti i renesansnog prikaza dostojnosti podnošenja muka (koje je sveta Katarina Aleksandrijska sigurno morala podnositi).

Detaljnije o načinu rada na ostvarenju Corganove zamisli možete pročitati u tekstu ‘Mellon Collie’ Mystery Girl: The Story Behind An Iconic Album Cover.

Phototastic-28_02_2015_28afc112-e631-438a-91e0-21057339fb72