Milorad Pavić: „U Kopitarevoj gradini“

Related image

U Kopitarevoj gradini mesečina ima postavu
Klupe mašu repom i duva vetar
Što umesto šešira odnosi imena
Ljuba ih Simović i ja čuvamo
Uvijena u gustu hranljivu kišu
On svoje u bradi ja svoje u zubima
Za leđima u mraku nam reži Vukovo ime
I čeka vlasnika.
Sa ustima punim kafe iz „Tri šešira“
Puštamo petlovima krv
I razgovaramo o jednom praocu vetru
naslikanom na fresci u Mileševi.
Ptice i poslednji listovi
Sleću na svoje senke izgubljene u mraku
Govoreći im:
Eto kako se treba potpisivati na zemlji.

.

Moj poznanik, Dunavski Buzukije, čiju ste pesmu upravo čuli, upoznao me je sa ovom Pavićevom pesmom, a kako je često sa sobom nosio gitaru, znao je spontano i da zasvira na mestu na kome bismo se našli.

Jednom je to učinio u parku kod Studentskog kulturnog centra, dok sam ja sedela na klupi i čitala poeziju Vladimira Buriča. Pojavio se niotkuda, doneo falafel i koka kolu, a kada smo jeli i razmenili utiske o Buriču, on je zasvirao kompoziciju Erika Satija na gitari.

Drugi put je to bilo, ne u sred nedeljnog podneva kao prvi put, već oko ponoći, na klupi u centru Beograda, u Kopitarevoj gradini. Tada je sa sobom, osim gitare, doneo i poseban špil tarot karata koji je baš toga dana kupio, kao i knjigu koja je uz njega išla.

Odlučila sam tada da nasumično izvučem jednu kartu, pa posle da o njoj meditiramo. Desilo se da mi je te večeri pripala karta koju je i Andre Breton, kažu, najviše voleo: Zvezda. Tada je i odsvirao ovu pesmu, a bilo mi je zanimljivo što sam i Ljubomira Simovića, pesnika koji se pominje, često sretala baš u tom kraju, u blizini Bajlonijeve pijace.

Dobila sam ideju da kupim svoje tarot karte posle jednog ispita kada me je profesorka pitala koja se tarot karta pominje ili na koju kartu aludira Eliot u svojoj poemi „Pusta zemlja“. Tada me je i pitala znam li nešto o tarotu. Do tada nisam uopšte obraćala pažnju na tu pojavu tako da sam ostala bez odgovora.

U međuvremenu sam nabavila karte i čitala o njihovom istorijatu, ali i mogućim značenjima velike i male arkane. Ubrzo sam shvatila da one, njihova istorija, kao i ono što je prikazano na njima, pokreću u meni niz asocijacija koje me podstiču da pišem. Tako sam ja posvetila jednu svesku tim razmišljanjima, meditacijama nad nedorečenim slikama na kojima je krajnje jednostavno prikazana određena radnja ili osoba. Međutim, to isto možemo reći i za hijeroglife. Jezik izražen kroz slike gde, za razliku od govornog i pisanog jezika, ne postoje normativna i utvrđena lingvistička pravila. Stoga, tarot karte ne mogu da računaju na svog Šampoliona.

U nastavku sledi sve ono što je u vezi sa tom večeri: fotografije, odlomak iz knjige koji smo tamo čitali (a koji sam ja kasnije zapisala u pomenutu svesku), kao i moja meditiranja na temu mogućeg značenja sedamnaeste karte tarot špila. Takođe, prenosim i svoje sećanje na to veče koje sam zapisala nekoliko meseci kasnije.

Moje sećanje

O Kopoitarevoj gradini, Pavićevoj pesmi i tarot karti Zvezda

Događaj o kome želim da pišem, a u vezi je sa mojom odlukom da pišem o tarotu na svoj način, u cilju meditacije i vežbe stila, podjednako koliko i misli, zbio se u maju ove godine (2015), na samom početku meseca. Tada sam još uvek radila pa sam se uveče, posle posla, našla sa prijateljem. Šetali smo gradom (moje omiljene noćne šetnje), kupili falafel (koji obožavam da jedem) i odlučili da predahnemo na, verovatno, izrazito ezoteričnom mestu u gradu (bar ako je verovati Miloradu Paviću) – Kopitarevoj gradini. Tu je i nastalo nekoliko zanimljivih fotografija. Povod viđanja bila je kupovina knjige o tarotu, uz koju je bio i špil karata, marseljski tarot. Drug je već snimio pesmu na osnovu Pavićeve pesme u kojoj on i Ljubomir Simović, u Kopitarevoj gradini, prisustvuju neobičnim događajima: klupe mašu, vetar umesto šešira odnosi imena… Mesec ima postavu, to mi je zvučalo zanimljivo… Kopitareva gradina je mali kvart u centru Beograda, poput većeg unutrašnjeg dvorišta, okružen novim zgradama i starim kućama, u koji se, poput nekog prirodnog korita, sliva nekoliko ulica. Tu su i klupe, večernji šetači pasa, drveće, poneki prostor koji svetli, poput niske zvezde.

Onaj čije lice ne svetli nikada neće postati zvezda. – Vilijam Blejk

Srećna, progutah zvezdu. – Vislava Šimborska

Želim da odevam žene u konstelacije. – Koko Šanel

Namerno sam prekinula deskriptivni niz trima izrekama koje se tiču različitih konteksta u koje su zvezde uvedene kao slika, kao simbol, kao san. Te večeri nebo nije bilo puno zvezda, prozori oko nas, kao i prigušene ulične svetiljke, bili su poput praha koji pluta u etru, na svom putovanju od zvezda do naših duša. Naša prapostojbina su zvezde. Mi smo njihov odraz, kao pred ogledalom podižemo glave visoko i gledamo u nebo, u raspored konstelacija, u heroje koji su nagrađeni, odlikovani najvećom zaslugom, ogrlicama satkanim od dijamanata koji čine sazvežđa koja imaju njihova imena i lik, sećajući, podsećajući, učeći posmatrače o vrlini, o dužnosti, o žrtvi, o zasluzi, o cilju, idealu koji je iznad sopstvenih interesa. Zvezda je u nama i tako nam, poput fenjera iznutra, poput lampe u sobi, obasjava unutrašnjost čiji delići tek svetlosti isijavaju kroz naše oči.

Meditacija na Tarot kartama – Zvezda

Veoma je bitno za značenje jedne karte gde se nalazi. Sam tarot je narativ, priča u slikama i bitno je šta karti prethodi, a šta joj sledi. Stoga, ako bismo pozicionirali zvezdu, videli bismo da se ona nalazi u sredini, između karte koja se zove Kula i karte koja se zove Mesec. Zvezda dolazi posle groma koji udara u Kulu (ona se može tumačiti kao Vavilonska kula ili kao Vatikan). Sa druge strane, ona započinje jedan simboličan, gradacijski niz. Posle nje sledi karta koja se zove Mesec, pa karta koja se zove Sunce.

Zvezda dolazi posle groma koji udara u kulu sa koje padaju ljudi. Vlada mrkli mrak. Zadnji dan čiji se plamen ne tuli. Ipak, vatra koja je do tada uništavala objediniće se u formu zvezde, a ona je nalik novom početku. Tu prevladava jutro. Posle noći kule, naga žena obasjana je svetlošću. Sve simbolizuje ponovno rođenje. Devojka vodu iz vrča vraća u more. Iz drugog vrča vodu prosipa po zemlji. Reke i mora. Voda iz vrča (vodi tu nije praizvor i postojbina) vraća se u izvor. Jedinstvo i ravnoteža – jedna noga nage devojke je na vodi (na njenoj površini, ne u samoj vodi), druga je na zemlji. Na karti vidimo osam zvezda (trebalo bi u rečniku simbola proveriti značenje broja osam). Tu je i jedna ptičica na grani, podignutih krila. Vraća se poreklu (kreaciji) ono što mu pripada. Nadahnuće.

Odlomak iz knjige

Simboli: Nagost u ovoj karti je simbol ispunjenja i čistote. Odeća više nije potrebna, žena nema šta da sakrije. Ako vaza sa leve strane prikriva njen polni organ to znači da je on skladni deo njenog tela, u skladu sa prirodnim silama. Svojim levim kolenom oslanja se na materiju, zemaljsku snagu. Promena kojoj je Umerenost (XIV karta) utrla put ostvaruje se ovom kartom. Zvezda je u toj meri oduhovila svoju osećajnost da je lišena svakog osećanja posedništva. Sada, treba da prihvati načelo ravnomernosti u životu, u stvari da vraća sve ono što joj je dato na raznim poljima. Drugi treba da se okoriste njenim iskustvima, njenim znanjem. Ništa ne nestaje, energija je nedirnuta, ali su pozitivne i duhovne strane primerene materiji (sadržaj vaza prosut u reku) i te snage treba da se kreću slobodno i neprimetno.

Drvo kao da podseća na drvo života kabalista, kao i osam zrakova centralne zvezde. Za njih je centar drveta života mistično sunce pošto osam simboličnih puteva vode tom centru. Karte tarota koje se na njih odnose su: Đavo, Umerenost, Pravda, Pustinjak, Car, Sveštenica i Zaljubljeni. Ovih osam karata prolaze kroz mrak koji nekad duže a nekad kraće traje, zavisno od napredovanja osobe. Cilj tog kretanja je Zvezda.

Zvezde sa desne i leve strane su sedam planeta (načelo duše i duha) koje su poznavali stari narodi: Sunce, Merkur, Mars, Saturn, Jupiter, Mesec i Venera. Venera koja je ispod velike zvezde utiče na ovu kartu.

Crna ptica koja se nalazi na drvetu, pozitivna u meteriji, predstavlja plodonosnu inspiraciju.

Upotreba: Osoba koja ima ovu kartu u svojoj liniji života ili koja je često izvlači jednog će trenutka imati veliku šansu, u stvari, to će biti neka zasluga iz prošlosti koja je najzad donela svoje plodove, verovatno u nekom manje obećavajućem životnom periodu. Ona predstavlja ruku koja se pruža prema nama u trenutku bola i ako karte koje je okružuju nisu baš povoljne, Zvezda otvara vrata sreće i nade.

Umetniku, piscu, stvaraocu na bilo kom polju ona donosi nadahnuće. Treba poći putem koji označava karta koju gleda figura sa svoje desne strane. Zvezda predskazuje susret sa srodnom dušom, sa bićem koje će nas dopunjavati. Osećajne težnje su srećne i zdrave.

Jednom reči, Zvezda predstavlja kreativnu snagu mašte i svesti koja se budi na najvišim nivoima. Običnim rečima izraženo, to je karta sreće, ali ona ne dolazi zbog nekog neobjašnjivog razloga već pre zbog neke zasluge iz prošlosti. Ona je, u svakom slučaju, kraj iskušenja.

Kada je okrenuta naopako ne gubi svoje vrednosti već ukazuje na čekanje ili na suviše spor ili brz način života.

Kabalističke veze: Znak Vodolije, posebna vrsta smole, ametist, sve nijanske ljubičaste, paun, kokosovo drvo, bagrem, predeli pored izvora.

Ljubomir Simović: „Prozor“

Posle sto godina, u ovoj staroj kući,
probili smo prozor na slepom zidu.
Ko da se na dosad nepoznatu stranu
cela kuća okrenula.
U kuću mesec sija s druge strane,
naopako se okrenule senke,
sve je s neznane strane obasjano.
Jesenji sumrak svetli iglom i koncem.
Kuća sad gleda u neku drugu šumu,
niz neki drugi put, u druge zvezde.
S druge nam strane sada vetar duva.
Putnike koje smo dosad gledali kako dolaze,
odsad ćemo gledati kako odlaze.

Вилијам Блејк

Енглеска књижевност трајно је обележена именом  Вилијам. Два најзначајнија песника поменуте културе деле исто име – један је Шекспир, други је Блејк. Данашњи текст посвећен је млађем уметнику, истовремено књижевнику и сликару, визионару и идеалисти – Вилијаму Блејку.

Рођен 28. новембра 1757. године у Лондону, током живота Блејк је ретко напуштао место свог рођења. Међутим, интезитет Блејкових кретања, његове унутрашње динамике, био је немерљив емпиријски утврђеним координатама. Ако је у каснијим временима неки песник био сличан њему, то је био  Артур Рембо. Независно од тематских и формалних различитости оба поменута песника, оно што им је заједничко, што их чини духовним близанцима, јесте однос према визији. Песник као пророк, песник као визионар који је све видео, који је све доживео, који је свуда био, песник који је својом имагинацијом поништио и стопио у једно, независно и недељиво, категорије времена и простора, била је њихова заједничка идеја, тенденција, кроз дело остварена тежња.

Блејков однос према Времену може бити предмет, не  једног текста, већ четворотомне енциклопедије, стога, та тематска целина неће бити начета или пак заокружена овим текстом, већ само на тренутак поменута као полазиште за следеће: Блејк је сваки свој рад, било поетски или сликарски, сматрао, посматрао и стварао у контексту вечности. Зато, често су бесмислена понављања на која наилазимо у биографским текстовима, а која се тичу његове трагичне судбине услед непрепознавања и несхватања од стране савременика.

Ако је Франсоа Рабле чекао на Михаила Бахтина око 500 година, ако је нешто мање од наведеног броја требало да прође да би Шекспир дочекао Јана Кота или Стивена Гринблата, шта је у поретку вечности 200 година које је Блејк морао да сачека да би се појавило дело Нортропа Фраја?

Но, и пре поменутог критичара Вилијам Блејк је био препознат као јединствен уметник, његово дело имало је своје читаоце односно посматраче. Ипак, веза између песника и критичара, а то видимо и на основу управо поменутих примера, подједнако је битна као веза између два песника, простором и временом врло удаљена.

Овај текст неће се ослањати на критику или теорију неког од многобројних изучавалаца песника. Он нема за циљ откривање неког новог сегмента његове умтности, приказ новог читања и/или тумачења његових песама односно цртежа. Он је најпре ода уметнику који је извршио, и још увек то и чини, велики формативни утицај на моју личност, на мој покушај разумевања феномена човека-ствараоца, на доживљај стварности, схватање  уметности.

Oдлучила сам да данашњи текст о Блејку има две  засебне и међусобно различите целине које су као такве, опет, чинилац нечег заједничког. То  заједничко је, у ствари,  истовремени ток текстуалног и ликовног, песме и цртежа, речи и боје.

Дијалог између Блејкових песама и цртежа , између његовог дела и других поетских творевина, између Блејка мислиоца и митотворца и других песника и мислилаца није завршен већ је у непрестаном кретању, измичућем и увек обнављајућем току значења.

Неопходност упоредних сагледавања односно читања Блејкових дела одавно је позната и призната. Док су визије ликовног карактера, пророштва су обликована речима, поезијом која се скрива, а заправо жели да буде откривена и одгонетнута.  Конкретност Блејкових поетских слика постаје илузија када треба говорити о могућем значењу истих. Зато, њих на известан начин могу допунити њихови ликовни пандани. У Блејковом стваралаштву ликовни и књижевни израз често се поклапају у сценском приказу.

Језик је недовољан, понекад чак и неадекватан медијум за изражавање утиска или визије, но Блејк га је проширио и прилагодио сопственим потребама, чини се, на врло практичан начин. Његове песме су кратке, сведене, када их читамо, ток који пратимо не опире нам се, ми лагано и блиско прелазимо стих по стих. Ипак, неверица, збуњеност, поновно читање резултати су дружења са Блејковим делима. Двосмисленост, како текстуална, тако и ликовна једна је од доминантних одлика његовог уметничког поступка. Сличну дозу нелагоде и двосмислености оставља и поезија Емили Дикинсон. Два песника по многим карактеристикама, у начелу, врло су слична.

Познато је да је Блејк илустровао многа своја дела. У његовој уметности нацртано није пасивно у односу на написано, нити је једино у његовој функцији, несамостално и без сопственог семантичког потенцијала уколико би се одвојено од свог литерарног предлошка посматрало. Нацртано се у Блејковој уметности може реципирати само за себе, исто као што се и написано може, без ликовног предлошка односно визуелног пандана, слити у јединствен и непоновљив свет, ентитет бескрајних могућности у уму читаоца-посматрача.

И за илустрације дела других уметника важи исто. Колико је спев Џона Милтона Изгубљени рај ремек-дело, толико су и све Блејкове илустрације истог. Оне нису пасивна и узгредна, примарна и подражавајућа рефлексија датог текста, већ су много више од тога. Блејкови цртежи који су сценски приказ других поетских творевина јесу, у ствари, његов активан читалчки одговор на исте. Блејк читајући афирмише своју фантазију, али, истовремено, и критичко чуло. Сви његови цртежи су и преиспитивање, реинтерпретација почетног текста, они су афирмативан и одржив одговор на читање које је у узрочно-последичној вези са мисаоним системом самог уметника. Блејк, као динамичан, немиран и неспутан ум, никако не би могао да буде једино пасиван посматрач који би своје дело учинио огледалом тек, пуким одразом написаног. Он кроз своје стваралаштво врши интервенцију над посматраним делом, поштујући примарну аутономност истог, али не спутавајући своју критичку мисао и фантазијски потенцијал. Текстови и цртежи који ће у наставку текста уследити, надам се, биће илустративан приказ управо написаног.

Децембра 2007. године, док сам била на трећој години основних студија, превела сам  Блејкову песму познату под називом њеног првог стиха I saw a chapel all of gold. На овом месту искористићу прилику да  по први пут свој превод покажем другима. То ће бити уједно и прва тематска целина овог текста.

Друга ће се односити на 13 Блејкових цртежа насталих као илустрације за већ поменути спев Џона Милтона. Намерно нисам свакој илустрацији тражила одговарајуће Милтонове стихове јер су Блејкови цртежи, у већини, пре синтеза неколико сцена, него што су приказ само једне, у тексту постојеће, и са стиховима у потпуности подударајуће  сцене.

Песма I saw a chapel all of gold  испрва је пронађена у заоставштини сликара Габријела Росетија, великог поклоника Блејкове уметности. Блејк ју није уврстио ни у једну своју збирку, а није познато ни да ју је илустровао. Ако не свој ликовни, ова песма има свој литерарни пандан. Писана у исто време када и Песме Искуства – 1794, она сличност остварује са песмом Врт љубави која је нашла своје место у поменутој збирци и која је једна од илустрованих песама  Блејковог најпознатијег дела Песме невиности и искуства. Њихова сличност непорецива је и општеприхваћена .

Међусобно поређење, упоредна анализа, преиспитивање значења слике врта у Блејковој поезији, а нарочито у две поменуте песме, биће једна од тема за неки од наредних текстова. На овом месту биће приложен само превод, анализа и тумачење исте биће одложени.

 

I saw a chapel all of gold
That none did dare to enter in,
And many weeping stood without,
Weeping, mourning, worshipping.

I saw a serpent rise between
The white pillars of the door,
And he forc’d and forc’d and forc’d,
Down the golden hinges tore.

And along the pavement sweet,
Set with pearls and rubies bright,
All his slimy length he drew
Till upon the altar white

Vomiting his poison out
On the bread and on the wine.
So I turn’d into a sty
And laid me down among the swine.

 

*****

 

Ја капелу видех сву од злата
У коју се нико не усуди ући
И многи плачући стајаше испред
Плачући, цвилећи а обожавајући 

Ја змију видех уздигнуту између
Белих стубова врата
И силом, силом, силом
Растрзала она шарке је од злата

И уздуж плочника глатког
Бисерима и рубинима сјајним обливеног
Слузава она вукла се
Све до олтара белог 

Где своје отрове избљувала је
На хлеб и на вино
Тад ја окренух се ка свињцу
И легох међу свиње мирно

 

Блејк је увек већу пажњу придавао сликовном, представи, развијању симбола, пре него техничким средствима којима би утврђивао звучност и инсистирао на аудитивности свога текста. Тај слој у његовом делу има мању функцију него код неких других песника. Звучност Блејкове поезије је присутна, али не и нападна, нити исцрпљујућа по преводиоце. Блејк није песник изразите мелодике који велику пажњу посвећује слоговима, стварању оргиналних рима, јединственог ритма. У његовој поезији ретко наилазимо на употребе асонанце, алитерације, ономатопеје које би доприносиле изражајнијој еуфонији.

Стога, преводећи песму  I saw a chapel all of gold трудила сам се колико год је то било могуће да задржим основу схему рима, као и ритам песме. Оно на шта свесно нисам обраћала пажњу јесте усклађивање броја слогова оргинала и превода. Сматрам да на тај начин ништа нисам одузела од лепоте саме песме. Блејк и када слика не користи увек хармонијске принципе слагања основних боја, већ увек једном бојом нарушава однос осталих. То је за његове савременике, академски орјентисане, било апсолутно неприхватљиво. Ако би се то начело пренело на поетски или музички израз, говорили бисмо о какофонији, али уметничка пракса 20. века  показала је да то не мора нужно бити случај. Дала сам себи за право да Блејково сликарско начело применим и на свој превод.

Можда ће се неко запитати зашто сам изабрала да представим овај сликарски опус, који није међу познатијима у Блејковом раду. Први од разлога је тај што су илустрације Изгубљеног раја и за мене биле нове, пишући о њима, истовремено сам учила.  Други разлог лежи у боји која преовлађује на овим цртежима. Лежала сам једног летњег јутра  на тврдој каменитој подлози обале и полуотворених очију посматрала небо. Било је рано, у сенци разгранате крошње која се надвијала над обалом било ми је чак и хладно. Тишина је прожимала све облике. Вода се није чула, птица није било, лишће није шуштало. У том тренутку ја сам се сетила Вилијама Блејка. Схватила сам да ми је боја неба на коме нема облака, а коју је истицала тишина јутра, заправо већ позната. Уметност ми је омогућила да оно природно доживим – и пре него што сам га заправо у емпирији доживела. Сетила сам се Блејкове плаве боје, али не и са којих слика је знам. Планирајући овај текст, истражујући на интернету, наишла сам на једну илустрацију из Изгубљеног раја и одмах се сетила свог, скоро епифанијског доживљаја. Тада сам и донела одлуку да баш са овим илустрацијама започнем писање о Блејковом сликарству.

Mисао је сама себи господар, сама
Ствара од пакла небо, од неба пако’о.
Шта мари где сам, ако сам још исти,
И шта могу бити све, сем њему једнак,
Оном ког’ Гром учини већим? Најзад,
Ту слободни ћемо бити; Свемоћног
То није зависти дело, терат’ неће
Нас одавде; ту сигурни владаћемо,
А мним, владат’ чак и у Паклу вреди:
Боље власт у Паклу, но слуга на Небу.

(I, 254-263)

.

Познати преводи песме, које сам и ја користила током својих студија, анализа и превођења, припадају Миодрагу Павловићу и Љубомиру Симовићу (Црквицу видех сву од златаПесништво европског романтизма, Просвета, Београд 1968), као и Драгану Пурешићу (Видех цркву сву од злата, Вилијам Блејк – Изабрана дела, Плато, Београд 2007).

Џон Милтон, Изгубљени рај, превод Дарко Болфан, препев Душан Косановић, Филип Вишњић, Београд 2002, стр. 103-104.