Мари Лоренсин, „Аутопортрет“, 1904.
ЛИЗЕЛ МИЛЕР: КАДА МЕ ПИТАЈУ
Када ме питају
како сам почела да пишем песме
ја им говорим о равнодушности природе.
Било је то мало пошто је моја мајка умрла
блистав јунски дан, све је цветало.
Села сам на сиву камену клупу
у дивно одржаваној башти,
али љиљани су били глуви
као уши заспале пијанице,
а руже су се повукле у себе.
Ништа није било црно или сломљено
ниједан лист није пао,
а бескрајне рекламе за летовања
вриштале су на сунцу.
Села сам на сиву камену клупу
окружену безазленим лицима
ружичастих и белих бегонија
и положила сам своју тугу
на језик, у уста
једино што је могло да тугује са мном.
*
МЕРИ ОЛИВЕР: УПОТРЕБА ТУГЕ
(сањала сам ову песму)
Неко кога сам волела дао ми је једном
кутију пуну таме
Године су ми требале да разумем
да је и то, такође, био поклон.
Мит о Пандориној кутији променио је током векова многа наративна обличја и у овом до мене је стигао посредством две песникиње – Лизел Милер и Мери Оливер. Није реч о интенцији ауторки да мит редефинишу или поетски уобличе. Реч је о мом транспоновању мита на читалачко искуство.
Песма Мери Оливер, овако постављена, заправо је закључак песме Лизел Милер. Треба их читати заједно, као почетак и као наставак. Писање је дар туге. Box full of darkness из песме Мери Оливер еквивалентна је смрти мајке из прве песме.
У природи, у спољашњем свету, све је равнодушно спрам бола онога који га осећа. То је разлог и започињања писања. Индиферентност разоружава. Са јунакињом песме Лизел Милер не саосећа се ништа око ње, осим: Наставите са читањем
