Barok nedeljom: Baltazar Gracijan

tumblr_odmzwblyon1vcywv6o2_500tumblr_odmzwblyon1vcywv6o1_500

Baltazar Gracijan (1601-1658) je bio španski jezuita, a na ovom mestu značajan je kao izvrstan barokni prozni pisac, stilista i filozof čije je delo, u literarnom smislu, vrhunski izraz konceptizma, književnog stila, naročito zastupljenog u Španiji doba baroka. Konceptizam karakterišu jednostavan i jasan, koncizan stil i precizan izraz, dovitljive metafore i inteligentni obrti u značenju uz pomoć igre rečima. Ovaj stil na suprotnoj je strani od gongorizma, literarne struje koja je istovremeno prisutna u književnosti španskog zlatnog veka, s kraja 16. i tokom čitavog 17. veka. Gongorizam se, nasuprot konceptizmu, odlikuje „ornamentalnom sintaksom“, neobičnim i nepovezivim elementima metafore, alegorijama i aluzijama na mitološke teme. Dva velika pisca toga doba, Fransisko de Kevedo (konceptizam) i Luis de Gongora (gongorizam ili Culteranismo), dve su strane iste medalje, španskog El Siglo de Oro. Ipak, ja sam se odlučila za Baltazara Gracijana jer je on, više nego pomenuta dvojica, naš savremenik.

U nastavku slede odlomci iz njegovog najpoznatijeg dela „Vrelo mudrosti ili pravila za život“, odlomci iz izdanja koje se pojavilo u Sarajevu 1935. godine, u prevodu Dragutina Nježića. Delo je sa španskog jezika prvo preveo na nemački Artur Šopenhauer i, osim na njega, misli ovog pisca izvršile su značajan uticaj na Fridriha Ničea. Kada je Isidora Sekulić izjavila za Andrića da ima karakter jezuite, to se, može se reći, nije odnosilo na pozitivne karakterne osobine. Međutim, ako reč „jezuita“ koristimo u svojstvu prideva, da opišemo nečiji karakter, a prethodno smo čitali Gracijana, onda se značenje unekoliko pomera i ono dolazi do svog punog smisla tek kada se pročitaju neki delovi Gracijanove knjige. Tada se i naše mišljenje o tom katoličkom redu menja, utoliko što nazvati nekog jezuitom uglavnom ima negativnu konotaciju, za razliku od činjenice da za nekoga možete da kažete da je benediktinac.

Ignjacio Lojola, Španac, osnivač reda isusovaca iliti jezuita, koncentrisao je delovanje ovog katoličkog reda i na pokršavanje domorodačkog stanovništa novootkirivenih kontinenata. Ta „akcija“ sa današnje tačke gledišta izgleda katastrofalno i njene posledice su nemerljivo loše (otuda „zlatni“ španski vek – eksploatacija je bila nemilosrdna od strane jedne istorijski izuzetno problematične dinastije Habzburgovaca. Kuriozuma radi, španski kralj Filip II je kao svog zakletog neprijatelja imao Elizabetu I, englesku kraljicu čija je zemlja, takođe, eksploataciji dala definiciju i udarila trajan temelj. Bar su u jednom bili složni). Reći za nekog da je benediktinac (radnja Ekovog romana „Ime ruže“, poznatog po fantastičnoj biblioteci, dešava se u benediktinskom manastiru, redu koji je osnovao sveti Benedikt i koji uvek vezujemo za dobre škole, biblioteke, prosvećivanje) podrazumeva, pak, pozitivnu konotaciju, podrazumeva da ste „napredni“, obrazovani, ona podrazumeva „prosvetiteljsku“ struju unutar katoličkih redova.

Gracijan je bio sve to. Zato, kada čitamo njegova pravila, podsećamo se i jedne knjige iz pera italijanskog dvoranina, ne sveštenog lica, koja se zove „Dvoranin“, a čiji je autor Baltazar Kastiljone. Uprkos svojim, podjednako hronološki i tipološki baroknim odlikama, Gracijanovi saveti korespondiraju sa renesansnim priručnicima o ponašanju dvoranina i naročito je u tom kontekstu bitna jedna lepa italijanska reč: sprezzatura. Sprecatura iliti nehaj podrazumeva da imate na umu sve što je Gracijan napisao, a tiče se ponašanja i samopredstavljanja u određenom kontekstu ili kurgu, a da to znanje sprovodite nehajno, da zauzimate pozu koja ne deluje kao poza. Subjekt postaje artificijalan, a u cilju samoprezentacije sopstvene ličnosti.  Vrhunska gluma izvedena je tako da ne izgleda kao gluma. Sprecatura je, zapravo, tehnika ponašanja, kada pojedinac teži, ne da sopstvo predstavi onakvo kakvo ono jeste, već kakvo bi trebalo da bude. Ipak, u tako složenoj igri, jedini rezultat, za onoga ko ume da razazna o čemu je reč, jeste samootuđenje. Ono se ističe kao jedini ishod tog „samostvaranja“.

O ovom fenomenu, naročito specifičnim za renesansu, a veoma bliskom našem dobu, pisala je i Iva Draškić- Vićanović. Evo jednog odlomka iz njenog eseja Bihevioralni aspekt stvaralaštva: renesansna „sprezzatura“. Taj odlomak, smatram, korespondira sa Gracijanovim odlomcima, na lep način ih dopunjujući i, samim tim, zaokružujući jednu temu koja se odnosi na dvosmisleno i nikad dovoljno iscrpljeno iluzionističko doba baroka. Muzika budućnosti je u njenoj prošlosti, otuda za ovu priliku Gracijan.

Ono što je, međutim, novo u Kastiljoneovom „Dvoraninu“, a što je ujedno izraz sveukupne kulturne klime epohe renesanse je potreba da se dostignuti kvalitet sopstvene duhovnosti izrazi, da se predstavi drugima. Potreba za prezentacijom vrlina svog karaktera, imperativ samoprezentacije je onaj ključni momenat koji distingvira estetizovanu etičku koncepciju renesanse od takođe estetizovane Sokratove etičke koncepcije. Prezentacija, pak, sopstvene ličnosti podrazumeva tri bitna momenta (što će i biti predmet moje analize u ovoj studiji):

1) Artificijelnost i lepotu samoprezentacije
2) Individualnost, neponovljivost onog što se predstavlja
3) Stupanje sopstva u suštinski odnos sa drugim, sa alteritetom, jer prezentacija sebe nužno sobom povlači prezentaciju sopstva drugom.

Na ova tri, prema mom mišljenju, ključna momenta renesansnog imperativa samoprezentacije će biti usmerena i moja analiza, utoliko pre što mislim da pojam „sprezzatura“ ima mnogo dodirnih tačaka sa kulturološkim imperativom samoprezentacije u trenutku u kome živimo i da se upravo u tom segmentu na neočekivan način renesansni čovek približava savremenom.

Slike koje prate ovaj tekst pripadaju italijanskoj umetnici Đovani Garconi (Giovanna Garzoni) koja je živela i stvarala u isto vreme kada i Baltasar Gracijan, od 1600. do 1670. godine. Mogla sam, u cilju upotpunjavanja priče o španskom zlatnom veku, umesto njenih, predstaviti slike Fransiska De Surbarana, ali o njemu ću detaljnije pisati u nekom od narednih objava posevećnih baroknoj umetnosti. Kao i Gracijanov stil, i način izražavanja ove umetnice precizan je i delikatan. Količina umeća i zanatskih veština (craftsmanship), koje svaki umetnik prvo treba da usvoji, pravila i matematičkih zakonitosti, kako u stilu pisanja, tako i kroz stil poteza četkice, na njenim delima veoma su izražajna i, uprkos tematskim razlikama, struktura ovih dela veoma je slična, bar u mom načinu viđenja.

.

Baltazar Gracijan: „Vrelo mudrosti ili pravila za život“ (odlomci)

Svoje namjere ostavi u neizvjesnosti. Već time, što se čude novome, cijeni se tvoj uspjeh. Igrati se otvorenim kartama niti je korisno ni ugodno. Ne kazujući svoje namjere odmah, izazivaš očekivanje, osobito ako si po visini svoga položaja predmet opšte pažnje. Pri svemu ostavi, neka se nazire nešto tajanstveno i samom svojom zatvorenošću pobuđuj strahopoštovanje. Šta više i kad se izražavaš, kloni se, da budeš izrazit; u ophođenju ne smiješ svakome iskazati sve što ti je na srcu. Pažljivo ćutanje svetinja je mudrosti. Namjera, koja se lako očituje, nikada se mnogo ne cijeni, šta više izložena je kuđenju; pa ako ti još ne pođe srećno za rukom, bićeš dvostruko nesrećan. Ugledajmo se na božja djela; i ona drže čovjeka u neizvjesnosti i nemiru.

Usavršavaj se. Niko se nije savršen rodio. Čovjek se usavršava svakim danom u svojoj sobi i svome zanimanju sve dok ne dostigne vrhunac svojega savršenstva, gdje su sve sposobnosti potpune i sve dobre osobine razvijene. Ovo se poznaje po tome što ukus postane uzvišen, mišljenje razbistreno, sud zreo i volja čista. Ima ih, koji nikada ne postignu usavršavanja; jednim uvijek nešto nedostaje, drugi sazrijevaju kasno. Usavršen čovjek, mudar u svome govoru, vješt u svome radu, prima se u povjerljivo društvo među pametne ljude; šta više ovi ga traže.

Odriči greške svoje narodnosti. Voda dobiva dobra ili loša svojstva onih slojeva, kroz koje teče, a čovjek od podneblja u kome je rođen. Jedni imaju više da zahvale otadžbini nego drugi, jer ih obuhvataše povoljnije nebo. Nema narodnosti, pa ni među najobrazovanijim, koja bi bila prosta od grešaka samo njoj svojstvenih; njih susjedne narodnosti ne prestaju kuditi ili s toga da se od njih sačuvaju ili da se njima tješe. Treba odati čast onome koji zna da ispravlja takve mrlje svoje narodnosti na njoj samoj ili bar da ih sakriva. Time se stiče pohvalan glas o sebi jer ćeš uvijek čuti gdje se kaže da je taj jedini među svojima; a što se od čovjeka najmanje očekuje, najviše se cijeni. Isto tako ima grešaka u porodici, zanimanju, činu i starosti. Sastanu li e sve pri jednom istom čovjeku, a da na njih ne pazi, to one naprave od njega nesnošljivo čudovište.

Druži se s onim od kojega se možeš učiti. Prijateljsko druženje neka ti bude škola znanja, a zabava vaspitna pouka. Od svoga prijatelja pravi sebi učitelja i pusti neka se uzajamno miješaju korist od učenja i zadovoljstvo od zabave. Druženjem s uviđavnim ljudima dobiva se dvostruko jer za ono što kažeš primaš odobravanje a od onog što čuješ crpiš korist. Obično je naš vlastiti interes što nas vodi u dodir s drugima, ali je ovdje nešto uzvišenije. Pažljiv čovjek posjećuje često one velikane čije kuće nisu palače tišine već gledališta veličine. Ima gospode koja su na glasu svjetske mudrosti; i nisu samo oni svojim primjerom i ponašanjem proroci svega što je veliko već i ona četa oko njih sačinjava dvorsku akademiju svakovrsne dobre i plemenite mudrosti.

Čovjek svoga stoljeća. Veliki ljudi zavise od vremena. Nisu se svi zatekli u onom vremenu koje su zaslužili, a mnogi se istina zatekoše, no ne imadoše kad da ga iskoriste. Nekoji bijahu dostojni boljega stoljeća jer se svako dobro ne proslavlja svagda. Svašta ima svoje vrijeme pa i najbolje vrline podvrgnute su modi. Ipak mudrac ima prednost: on je besmrtan, pa nije li ovo njegovo stoljeće, to će biti mnoga druga.

Čovjek sa blagotvornim znanjem. Pametni ljudi snabdjeveni su elegantnom načitanošću, punom ukusa, imaju savremeno znanje o svemu što je na dnevnom redu i izražavaju se učevno i otmeno. Drže u pripravnosti duhovitih i šaljivih izreka i plemenitih djela koje znaju da upotrebe u pravo vrijeme. Često je dobar savjet bio bolje upotrebljen u obliku šale nego u najozbiljnijem poučavanju, a pokretno znanje mnogome je više koristilo nego svih sedam vještina, pa ma kako da su slobodne.

Vaspitanje i uglađenost. Čovjek se rađa kao varvar i samo ga vaspitanje oslobađa životinjstva. Vaspitanje čini čovjeka i on biva tim veći što je vaspitanje više. Zbog vaspitanja smjela Grčka da naziva varvarima sav ostali svijet. Neznanje je veoma surovo i ništa ne vaspitava više kao znajje. Ali i samo znanje nije otesano ako nema uglađenosti. Uglađeno mora da bude ne samo znanje, nego i volja, a naročito govor. Ima ljudi koji su uglađeni od prirode i koji su nježni po unutrašnjosti i po spoljašnjosti i u mišljenju i u govoru, a i u ukrštavanju tijela; ovo potonje može se usporediti s korom kao što se darovitost duha uspoređuje s plodom. Drugi su opet tako neotesani da se izvrgne u nesnosnu, varvarsku gurbost sve što je njihovo, pa šta više i ono što je samo po sebi odlično, ako ga imadu.

Poznavanje sama sebe: po svijesti, po duhu, po sudu i po sklonosti. Niko ne može gospodariti nad sobom ako nije prije sam sebe pojmio. Ima ogledala za lice, ali ih nema za dušu pa zato neka nam takvo ogledalo bude razumno promišljanje o sebi; pri tome zaboravimo na svaki način na svoj spoljašnji izgled i imajmo na umu da nam valja dotjerati i usavršiti sliku naše unutrašnjosti. Učimo, da spoznamo snagu svoga razuma, da tako saznamo za preduzeća sposoban; ispitujmo svoju odvažnost, da vidimo u kakve se poslove smijemo upuštati; istražujmo svu dubinu svoje duše i izmjerimo sve svoje sposobnosti, da se tako umjednemo snaći u svemu.

Svoju volju kazuj samo u brojkama. Strasti su vrata duše. Najpraktičnije znanje sastoji se u vještini pretvaranja. Ko igra sa otvorenim kartama, taj je u opasnosti da će izgubiti. Oprezan neka uzdržavanjem sama sebe vojuje protiv pažnje onog koji ga ispituje; protiv risa pak, koji za njim traga, neka se krije kao riba sipa. Ni sam naš ukus ne smije da bude svakome poznat da ga ne bi svako mogao predusreti ni ogovaranjem ni laskanjem.

Nemoj dodijavati. Čovjek koji sve jedno te jedno tjera i govori obično nam postaje težak. Kratkoća nam se sviđa bolje a odgovara bolje i toku posla jer što se gubi u opširnosti, dobiva se u učtivosti. Dobro, ako je kratko, dvostruko je dobro; pa i samo zlo, ako ga je malo, nije tako zlo. Kvintesence djeluju bolje neko čitav tovar sporednosti. Osim toga je poznata istina da su opširni ljudi rijetko osobito pametni i to se ne pokazuje toliko u sređivanju materije, koliko u načinu mišljenja. Ima ljudi koji su više smetnja nego ukras svijeta; oni su beskorisno pokućstvo koje svaki gura s puta. Razuman čovjek neka se čuva da ne bude dosadan, osobito velikašima, pošto je njihov život pun rada, pa bi bilo gore rasrditi jednoga od njih, nego sav ostali svijet. Dobro rečeno, brzo je rečeno.

Najkraći put da se postane potpun čovjek nalazi se u razumijevanju druženja. Ophođenje je od sudbonosnog djelovanja. Običaji i ukus prelazni su. Čovjek može da primi način mišljenja, pa i sam duh, a da to i ne primijeti. S toga budi hitar pa se pridruži nadmoćnijem od sebe i prilagodi se njegovom načinu mišljenja jer ćeš i neprimjetno naći u tome neko umjereno raspoloženje. Traži se velika spretnost da se čovjek nauči prilagođavati se čovjeku. Igra raznih protivnosti uljepšava pa šta više i održava svijet i što stvara u fizičkoj, to stvara još više u moralnoj harmoniji. Neka se na ovo pazi mudro pri izboru prijatelja i slugu jer se samo spajanjem protivnosti pronalazi zlatna sredina.

Ne ističi se. Što je ko više darovit, neka tim manje afektuje darovitost, jer je afektacija najprostija nakarada darovitosti. Afektacija ili kočoperenje drugima je odvratno toliko, koliko je užasno za onog, koji ga vrši, jer je on mučenik pažnje i patenik napetosti, koju pri tome, mora da upotrebljava. Zbog afektacije gube svoju vrijednost najodličnija svojstva, jer izgleda, da su stečena više umjetnik načinom, nego da su potekla iz prirode, a prirodno sviđa se svagda više, nego umjetno. Uvijek se drži, da čovjek, koji afektuje izvrsne osobine, i nema tih osobina. Čim nešto bolje izvršimo, tim više moramo da sakrijemo trud koji smo uložili da bi to izgledalo kao da je čisti plod naše prirode. Ali i obrnuto! Ne smijemo iz bojazni pred afektacijom da dospijemo baš u nju, afektujući kao da ne afektujemo. Mudar će znati da udesi svoje držanje uvijek tako kao da ne primećuje svoje sposobnosti, pa će baš time, što na njih ne pazi, obratiti na pažnju drugih. Dva puta je velik onaj koji ima u sebi sve savršenosti, a misli da nema nijedne; on stiže meti priznanja obrnutim pravcem.

Nije luda onaj koji počini ludost, već onaj koji poslije ne zna da je sakrije. Čak svoje težnje treba držati pod pečatom; koliko tek više svoje greške! Svi ljudi griješe, samo je među njima ta razlika, što pametni učinjene greške sakrivaju, a ludi kazuju već u naprijed i one, koje će istom učiniti. Naš se ugled sastoji više u tajanstvenom držanju, nego u našem radu, jer: nisi caste, tamen causte. Greške velikih ljudi treba posmatrati kao pomračenje sunca. Svoje greške ne treba, izujzetno, povjeravati ni prijatelju pa ako je moguće, treba ih sakriti i od sama sebe. U takim pak prilikama treba da nam bude u pomoći ono drugo pravilo za život, što glasi: treba znati zaboraviti.

Nikome nećemo mi, i niko neće nama sasvim pripadati. Za tako što nije dovoljno ni srodstvo, ni prijateljstvo, a ni najnužnija obaveza. Jer pokloniti sve svoje povjerenje ili svu svoju ljubav, to je dvoje sasvijem različito. I najtešnja veza dopušta još uvijek izuzetke, a da se radi njih ne vrijeđaju zakoni prijateljstva. Prijatelj će uvijek po koju tajnu za se zadržati, pa šta više u nečemu će se sakriti i sin pred ocem. Neke tajne tajimo jednome, a saopštavamo ih drugima i obrnuto. Tim dolazimo do toga, da sve saopštavamo i sve za se zadržavamo prema tome, u kakvom odnosu stoji osova prema nama.

Izvor: Valtazar Gracijan, „Vrelo mudrosti ili pravila za život“, preveo Dragutin Nježić, Prosveta, Sarajevo, 1935.

Slike: Giovanna Garzoni

Poljska poezija ponedeljkom: Eva Zonenberg

tumblr_msyttzzuch1qarjnpo1_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo3_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo4_1280

BELEŽNICE S CRVENIM KORICAMA

U proleće leta gospodnjeg 1459. francuskim gradićem Lanž pronese se vest. Održaće se suđenje izvesnom trubaduru mlađem – Žanu de la Vitu. Upropastilo ga je prijateljstvo sa sotonom. I lakomisleno traćenje vremena s jednookim prosjakom iz gradića. Poezija i muzika. Ljubav sa svim ženama Lanža. Šuškalo se da je zahvaljujućicirografu postao lep i da je ovladao umećem sastavljanja stihova. Ništa čudno, jer ga je sam prokletnik fra Dijabolo tome učio. Uprkos okrutnim mučenjima, Žan nijedan zločin koji mu pripisivahu ne priznade, osobito ne – šurovanje sa đavolom. Proleće leta gospodnjeg 1459. izuzetno bejaše. Svuda mnogo sunca. Nebo je neprirodnim plavetnilom prosto ranjavalo. Da li je optuženi pokušavao da prizna ili napiše o onom što tada preživljavaše? Za svaki slučaj inkvizicija kazni umetnika odsecanjem jezika i ruku. Lepi trubadur više ne mogaše ni da peva ni da svira. Neprirodno plavo nebo. Svetovni sud, svestan njegove nevinosti – osudi ga na smrt, da bi skandal izbegao. Na dan pogubljenja sav Lanž izađe da nad đavolom trijumfuje. Takvoga dana svuda i uvek je sunčano.

MY FAVORITE. MY MASCOT

Čuvaj se mili Esekse,
Mudro brini o sebi. – Elizabeta I

Da li sam imala drugog izlaza
voleo si snažna osećanja
a tvoja prekrasna glavica kao da je bila stvorena za pogubljenje
buni se narod gladan koketerije
u takvim situacijama nežnost je na lošem glasu
oni sunčani dani kad nakit stiče moć
a od prijatelja jedva da ostaje šačica izdajnika

Međutim ništa se nije dogodilo
za trenutak si zaboravio da se s kraljicom ne možeš igrati
jer je otkrivanje zavera njeno omiljeno zanimanje
sve je kao što je nekada bilo
prsten s opalom koji si mi poklonio
nosim ga na onom istom prstu koji je dao znak za početak egzekucije
(koliko se sećam opal je trebalo da ti donosi sreću)
kao i obično plešem svoj jutarnji kontrdans
u podne lovim krupne zveri
uveče s prvom dvorskom damom nestajem u špaliru kiparisa

Aha! Otkad te nema
Magla kao da je belja i gušća
a moja krv plavlja
zahvaljujući tebi engleski mit je dobio na kvalitetu

I još jedno
nisi održao reč
tvoja mladost zbog koje sam ostavila duge prste lorda Dedlija
imam utisak da je izgubila sjaj poput bisera na mom vratu
obećavao si da ćeš sačuvati svoj mladalački izgled
znači opet nisi imao strpljenja?
dakle mladost je podjednako opasna kao i vlast
s tim što mladost ponekad greši
a vladari nikad ne greše

LEPTIR

Bio sam nekada mandarin
Učenjak zaljubljen u književnost
Slao sam u daleku zemlju suza listiće čaja i svoje pesme
Nikada nisam dobio odgovor
Znao sam za postojanje dobrih i zlih duhova
Poznavao sam njihove običaje i jezik
Takođe sam znao da postoji Neko, koga možeš nazvati Bogom
I jedan jedini Put kojim vredi ići
Kaligrafisao sam reči: zvezda i večnost
Da bih napisao njihovu najsavršeniju formu na to sam utrošio čitav život
Voleo sam mnogo puta premda sam istinski
Voleo jednom u životu
I bio sam bolestan u ljubavi i od ljubavi
Nikada nisam govorio o svom osećanju
Nekoliko puta bio sam neoprezan
Omalovažavajući bojazan i strah prebacio sam se na drugu stranu
Patio sam kao svaki koji brine o rečima:
Ništa nije važno u obličju Boga
U obličju Boga nema opravdavajućih okolnosti.

OVO JE TEK POČETAK

Ne znam zbog čega pišem
Čak ne znam ni na kom jeziku
Tobože su to lekcije iz detinjstva
Ali u njima se skriva nešto drugo
Nevidljivi likovi sa suncima na ramenima
Meseci pretvoreni u točak nekog vozila
Ptice kao vojnici naoružani svojim krilima
Nekakav lament umrle pred kapijom pakla
Nekakva molitva nevinog uoči egzekucije

Ne znam s koje strane sveta to dolazi
Ne znam kuda odlazi
Da li se vraća?
Reči me užasavaju
Tajna pred kojom padam na kolena
Ko će je shvatiti?

Ne znam zbog čega sam im verna
Prognana iz čoveka
Slušam o čemu govore predmeti
Te pesme koje se pišu s vetrom
Na pustom polju sklapam savez s kamenjem

Ne znam zbog čega me nazivaju pesnikom
To je samo poznavanje reči
Nešto što dolazi kada ti sve oduzmu
Gubitak čoveka i pobeda kosmosa
Sila koja će ostati i kad više ne bude ljudi

ČAS USHIĆENJA U POZADINI S HEJL-BOPOVOM KOMETOM

Najpre nauči da opet pitaš šta znači gledati uvis?
u plavom znaku pitanja ti si njegova najslađa tačka

i kako sve opaziti? narandžaste sandale sunca
dižu teret datuma rođenja da li sam i deo dana?

dan u kome ćeš prepoznati jorgovan povratiće ti slobodu
slobodu? ona je nešto prolazno kao i mi

grašak miriše a ovo? ovo su klupa i divlje ruže
na klupi piše: „In memory of Big Bob from Mary“

livada je ponekad umorna njeni udovi se osećaju slično kao ti
a šta dovozi travu? tvoja stopala dakle ne služe samo za bekstvo?

ona su poljupci za kamenje zar se ono ne nosi samo u grudima?
ono je osmeh vetra da bi se lakše zaboravljalo? da bi se lakše čeznulo

a tamo? drvored beli kamičci a ovde? blagost poverenje
zbog čega to tako zoveš? jer ne umem da lažem

POKRAJ PUTA

Dovoljni su sto dve stolice stolnjak malo svetlosti
i naglo srećeš predmet čežnje

nesvesno si čeznuo za njim oduvek od rođenja
nazivajući ga različito npr. izgubljeni raj

početak o kome si umeo da pišeš samo pesme
i zbog koga si voleo hiljade nepoznatih osoba

vraćajući se na polaznu tačku
adresirao si pisma ili izlazio tokom razgovora

i gubio
i zavoleo si gubljenje

da bi se izgubljeni još više udaljavao
i bio bliži

da bi čeznuo
i opet čeznuo

po ko zna koji put opraštati se s izgubljenom sudbinom
poslednji put miriti se s novom

i odjednom predmet čežnje je tako realan
kada bi na trenutak nestao prestao bi da postojiš

već znaš njegovo ime i zabavne navike
da diže nestašne telefone i voli tajne

da piše knjige mastilom boje južnog mora
jezikom koji niko ne zna uvek iste stihove:

svi putokazi vode ka jednom trenutku
jedna sumnja: što je tako obično
zabavno sigurno: ostalo je beznačajno

.

Izvor: Eva Zonenberg, „Neuračunljivi“, prevela Biserka Rajčić, Kuća poezije, Banja Luka, 2016.

Slike: Tran Nguyen

Vladimir Nabokov: Leptiri

Pored literature, Vladimir i Vera Nabokov gajili su veliku strast prema leptirima. Vladimir Nabokov bi ih obično crtao na stranicama knjiga i crteže poklanjao supruzi.

„Vladimir Nabokov was totally consumed by two passions: literature and lepidoptery. He adored butterflies, and routinely adorned copies of his books with drawings of them, particularly those given to Vera. She, like Vladimir, treasured nature, art, and life’s other intangibles, more highly than material possessions and Vladimir knew that for Christmas, birthdays and anniversaries, Vera  appreciated his thoughtful and delicate butterfly drawings much more than some trinket. She  delighted in these drawings in a way she never did for the landscapes he used to paint for her in earlier days.“

Izvor: Booktryst

Dve pesme Danila Kiša

„Anatomija mirisa“
(Odoratus impedit cogitationem, Sv. Bernar)

evo
od cega je nacinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom

od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka

od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje

najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmeštaju
čas na jednu čas na drugu stranu

i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih

.

Raštimovani klavir
(Strazbur, decembar 1962.)
avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklujedan se policajac krsti
pred katedralomjedna katedrala od čipakajedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba

u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse

jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice

u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri

jedan visoki kongoanac
što lici na kengura
umire javno
od nostalgije

oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena

jedan se pijani nemac seća
poljkinje marije kazinske
koju je ljubio

1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi

jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući ljubavni par
kako se grli