Jovan Dučić: „De Profundis“

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako među snom i javom,
gledajući kako nepomično bdije
taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.

Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
ni sad ispijena ta čemerna čaša,
i svirepi otrov jedne ironije;

I da će nas večno strasna prošlost naša
u nemirne noći da trgne i seti,
kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti
svaki po svoj deo od srca što bunca,
što želi, što moli; a ti ćeš se peti;

Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
pružajući ruke i vapijuć: Sunca!

I tako ti dani bez sreće i mete,
odnoseći svoj deo stradanja i suza,
kao gavrani će kraj nas da prolete,

I ne pokidavši ni jednu od uza
što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
za nama i gleda na nas ko Meduza.

Slika: Leon Spiliar, 1908.

Advertisements

Fragment Fridriha Šlegela (III)

hibou2bby2bl25c325a9on2bspilliaert2b1918

Niko ne razume samog sebe ukoliko je samo on sam a ne u isti mah i neko drugi. Na primer, ko je istovremeno filolog i filozof, taj razume svoju filozofiju pomoću svoje filologije a svoju filologiju pomoću svoje filozofije.

Tri velike tendencije našeg doba su Fihteovo Učenje o nauci, Vilhelm Majster i Francuska revolucija. Ali, sve tri su ipak samo tendencije, bez temeljne izvedbe.

Ironija je permantentna parekbaza.

Izvor: Fridrih Šlegel, „Ironija ljubavi“, preveo Dragan Stojanović, Zepter Book World,, Beograd 1999.

Slika: Leon Spiliar

Vladimir Pištalo: „Mediteran“

7b023b7abf8d25f2bf21465470dc8c8c

– Mediteran – šapućem… – to je svadba hiljada makedonskih plemića sa hiljadama persijskih princeza. Sećanje na Aleksandra, sina Amonovog, Helenističke kraljevine od kojih je najvažnija – Rim.

To je nekoliko ari morskih čudovišta i divljih veprova na mozaicima u Tunisu. To je Magna Graecia. To je vikinško-arapsko-grčka mešavina Palerma. Trgovina biberom između Porte i Serenisime. Četvrtina arapskih reči u zlatnom veku Španije.

To su antičke menjačnice gde se menjao novac za novac a bogovi za bogove.

To je mrmljanje molitava – krvavom Isusu i žestokom Prijapu.

To je gnom delfinskog čela, koji je popio kukutu i tugu svojih učenika ispravio kao logičku grešku.

Mediteran su i sandale koje su igrale oko mršavih zglobova raspetog sofiste.

Mediteran su mladići kudravi kao čempresi i starice koje ćućore po crkvama. To je čežnja za telima i morem. Votivne ruke i noge kraj oltara. To su žuti prsti i sveće. Onesvešćujuće sunčanice. Kopnjenje iza tamnih škura. Trešteće tarantele. Bikovski basovi Napulja. Buzuki. Nauljene kose. Kaćiperke i razmetljivci. Južnjački pederi, kurve, maske, klovnovi, lažovi, pevači, rvači i žderonje. Molitva bogu koji se zove strast: Osećam, dakle jesam. Jebi se Dekarte! To su flamenko i fado. Žene sa kosama kao kavijar, što tuku muve kastanjetama. Trgovi što se puše od sunca kao žigosana goveda. I gle: toreadori se uspravljaju u bleštavim arenama! Karmen draži bika suknjama!

– Mediteran – ponavljam – to je Rumijeva svetlost koja skida veo sa sveta. To su dostojanstvene toge koje su postale galabije. To su najtajnija mesta na našem unutrašnjem moru, Dardaneli sa konturama Konstantinopolja. Herkulovi stubovi, Gibel tarik – Gibraltar, sa svojim majmunima. To su islamski natpisi – nebeski grafiti u kojima je reč božija postala tečna. Povrh plaveti, jasni glas sa minareta poziva boga: dođi i igraj u meni!

To su crkve koje su se uplele u džamije koje su se uplele u kasnije crkve. To je Gaudijeva molitva, koja je igra. Žuti hramovi od tufa. I Vetroviti Sunion. Jedrilice koje se trkaju sa delfinima. Karirani stolnjaci i računi u čašama.

To su tri starice u crnom koje izgledaju kao personifikovane slutnje. Bevanda. Boće, domine, šijavica. Govor ruku. Epileptična žestina svađa. Vendete. San o milosti. Svetac prevrnutih očiju nad svakim kvartom. I cika lastavica.

To je Kavafijeva vizija grčkih luka i pristaništa.

To je krava koja viri iz likijske grobnice.

To su vertikalne zenice mačaka, horizontalne zenice koza. Podnevne utvare. Amfiteatri šapućućih duhova. Lebdenje u akvarelu parkova.

To je odbijanje sunčeve svetlosti od mora, dimljivo lelujanje preko borova i ples po stenama. To su mumije u katakombama i stogodišnji recepti za sladolede. To su bura i kiše. Miris divlje smokve i pasje mokraće. To su fajumske freske, sa očima mojih rođaka. To je muzika iz filma Mediteraneo:

Una faccia una razza.

Mediteran su oleandri i buganvilije. Ljudi ogrnuti togama vetra. Okrečena sela. Plava vrata koja vode nikud. To su procesije kiparsko-libansko-koptske sa ikonama i meduzama.

To su mačkoliki tipovi sa bradicama i slatko-kiselim osmesima, Kirkini ljubavnici, zapljuskivani penom, ustremljeni ka kraju sveta.

To je kad čovek i zmija piju iz istog pehara na pogrebnom piru. Sibile pod čempresima mrmljaju neprozirnu sudbinu. To su crnine i tragedije Mediterana. Mirni mrtvi na sarkofazima. Kapre što rastu iz grobnica. To su očnjaci kao praziluk koji štrče iz usta Gorgone.

To su svi ti momci i njihove cure posle plivanja i pića. Apstrraktna orgija leta. Udružena radost svih feničanskih, slovenskih, grčkih, đenovljanskih, venecijanskih parova za trideset stoleća u trenutku vrhunca.

Odlomak pod nazivom „Mediteran“ pripada romanu Venecija

Izvor: Vladimir Pištalo, Venecija, Agora, Zrenjanin 2011.

Slika: Leon Spiliar, „Morski predeo“, 1925.

Fridrih Niče o Rimu

Ecce Homo (Friedrich Nietzsche), Leon spilliaert 1900

Učenik sam filozofa Dionisa, i pre bih još voleo da budem satir nego svetac.. – Fridrih Niče

Nekoliko sedmica ležao sam bolestan u Đenovi. Onda je usledilo turobno proleće u Rimu u kome sam podnosio život – nije bilo lako. U stvari, preterano me je ozlovoljavalo to za pesnika Zaratustre najneuljudnije mesto na zemlji koje nisam svojevoljno izabrao; pokušavao sam da izmaknem – hteo sam u Akvilu, suprotnost Rimu, osnovanu iz neprijateljstva prema Rimu, kao što ću i ja jednom osnovati mesto za spomen ateisti i neprijatelju crkve comme il faut, mom najbližem srodniku, velikom caru Fridrihu Drugom od Hoenštaufena. No, u svemu tome bi neka kob: moradoh opet natrag. Najzad, zadovoljio sam se s piazza Barberini, nakon što sam se umorio tragajući naporno za nekom antihrišćanskom okolinom. Bojim se da nisam jednom čak, da bih što je mogućno više izbegavao rđave zadahe, zalazio u palazzo del Quirinale, raspitujući se da nemaju neku tihu sobu za jednog filozofa. U jednoj loggia, visoko ponad rečene piazza, iz koje se pružao pogled na Rim, dok se duboko dole čuo romor fontane, bila je spevana ona najsamotnija pesma koja je ikada spevana, „Noćna pesma“ (Nachtlied); u to me je vreme neprekidno obletala neka melodija neizrecive sete, čiji sam refren ponovo našao u rečima „mrtav pre besmrtnosti…“ U leto, vrativši se na sveto mesto gde mi je sinula prva munja misli o Zaratustri, pronašao sam drugog Zaratustru. Deset dana bilo je dovoljno; ni u jednom slučaju, ni za prvog, ni za trećeg i poslednjeg, nije mi trebalo više. U zimu potom, pod halkionskim nebom Nice, koje je tada prvi put zasvetlucalo u mom životu, našao sam trećeg Zaratustru – i stigao na kraj. Jedva godinu dana ukupno. Nezaboravnim trenucima osveštana su mi mnoga skrivena mestašca i vrhovi u predelu Nice; onaj presudni deo, koji nosi naslov „O starim i novim tablicama“, bio je spevan tokom tegobnog uspinjanja od stanice do Eze, čudesnog mavarskog gnezda na litici, – kod mene je gipkost mišića uvek bila najveća kada je stvaralačka snaga najobilnije tekla. Telo je poneseno: Izostavimo „dušu“ iz igre… Često su me mogli videti da igram; tada sam mogao po sedam, osam časova da lutam brdima, i ne pomislivši na zamor. Spavao sam dobro, smejao se mnogo – bio sam pun krepkosti i strpljenja.

Izvor:
Fridrih Niče, „Ecce Homo, kako se postaje ono što jesmo“, Riznica, Beograd, 2011.

Crtež:
Leon Spiliar, „Ecce Homo: Portret Fridriha Ničea“, 1900.

Slike Leona Spiliara

245610

79
1

Belgijski simbolizam još uvek nije dovoljno istražena tema, bar ne na ovim prostorima. Čini se kao da ne postoji dovoljno interesovanja, osim retkih pojedinačnih, za istraživanje ovog dela umetnosti 20. veka koji je višestruko pod uticajem Bodlerove i Remboove poezije, ali i filozofije Kjerkegova i Ničea, doprineo veličanstvenim umetničkim ostvarenjima, orginalnim umetnicima, među kojima je i Leon Spiliar (do pojave društvene mreže Tumblr, čini se, potpuno nepoznatom, osim u belgijskim akademskim krugovima).

Nokturalna atmosfera njegovih dela, misteriozna i često višestruko fobična zaokuplja pažnju posmatrača, posebno privlačeći melanholike, ali i zaljubljenike u geometriju, crnu boju ili sugestivne scene koje uspevaju da gradiraju naše raspoloženje, evocirajući nešto neodredivo, neminovno nas upućujući na samog slikara, na biografski pristup, ali ne dozvoljavajući nam da ga svedemo na puki fenomen, već podstičući u nama nit naratora, onoga koji treba da sebi, na osnovu raspoloživih dokaza, ispriča priču, arheološkim ili krojačkim metodama sklopi (poveže koncem ili rekonstruiše na osnovu krhotina) narativ.

Najbolju knjigu o Spiliaru kupila sam u Briselu, u Muzeju lepih umetnosti (Musée Royaux des Beaux-Arts). Knjiga se zove „Leon Spilliaert, le regard de l’âme“ (Ludion 2006) i u potpunosti je na francuskom sa štamparski savršeno odrađenim reprodukcijama. Knjižara koja se nalazila u okviru muzeja bila je ispunjena svim mogućim naslovima iz oblasti umetnosti. Kada sam baš ovu knjigu videla, uprkos ceni i jezičkoj barijeri (knjiga je na francuskom a ja nikada nisam učila taj jezik), odlučila sam da je kupim. Anne Adriaens-Pannier je autorka ove knjige i ona je toga dana radila u muzeju. Prodavac ju je pozvao da joj saopšti kako je jedna devojka kupila njenu knjigu i da ju top prilikom pita da li, možda, postoji engleski prevod. Odgovor je bio odričan ali to nije promenilo moju odluku. Ružno je pominjati cene ali da sam u Srbiji, ne bih tek tako dala popriličnu količinu novca za jednu knjigu.

Nedavno mi je prijateljica donela iz Beča knjigu o Edvardu Munku, imao je izložbu grafika u muzeju Albertina. Naredni video i tekst će biti o toj knjizi, pošto i o Munku, kao i o Spiliaru treba da pišem za narednu knjigu. Trudiću se da kvalitet snimka bude bolji. Muzika u pozadini je sasvim slučajan ali, ispostavilo se, i ne tako loš izbor.

Već sam napisala jedan esej o ovom umetniku – Stvaralački čin kao autoegzorcizam. Jedan je od najčitanijih na blogu A . A . A

.

Tri autoportreta Leona Spiliara

Léon Spilliaert. Autoportrait 1902.

Léon Spilliaert. Autoportrait 1902.

Léon Spilliaert. Autoportrait 1907-1909.

Léon Spilliaert. Autoportrait 1907-1909.

Léon Spilliaert. Autoportrait, 1927.

Léon Spilliaert. Autoportrait, 1927.

O belgijskom slikaru Leonu Spiliaru već sam pisala u tekstu Artur Rembo, Leon Spiliar, Emil Sioran: stvaralački čin kao auto-egzorcizam pominjući njegove slike u kontekstu Remboove halucinantne poezije i isto takvih stilističkih zanosa Emila Siorana. U tom članku mogu se videti skoro svih poznati Spiliarovi autoportreti a kolekciji sada dodajem i ova tri koja sam nedavno pronašla na blogu Danté Béa.

Стваралачки чин као аутоегзорцизам

Leon Spilliaert – Self-portrait

Себи. Историја једног од мојих лудила.
Артур Рембо, Боравак у паклу

Спектаклима јавних сакаћења и погубљења у периоду средњег века и ране ренесансе придружују се и ритуали истеривања ђавола (егзорцизми) из особа чије су душе запоселе „нечисте силе“. На срећу, такве радње иза нас су, у вековима одавно довршеним, бар календарски. Оно што исте не довршава, јесте наше стално враћање њима кроз интерпретације културних модуса које су подразумевали. У 15,16. и 17. веку ритуал истеривања ђавола био је уобичајена појава која је привлачила много посматрача упркос извесној тајности коју је сама радња подразумевала. „Прочишћење“ жртве одвијало би се на тргу и имало би карактер својеврсног спектакла, театарског чина где би позорница и свет, глумци и публика били једно и неодвојиво. Авангардне тенденције савременог театра већ је средњевековни спонтани театарски чин најавио, истовремено разоткривајући сву своју двојност. Оно што је живот, испоставиће се да је позориште, оно што је позориште, испоставиће се, симболичка је конструкција и субверзиван одговор на, између осталих, друштвена збивања и поставке.

Одавно се испоставило да су пре истеривачи ђавола него жртве запоседнути злим дусима, одавно су разоткривене све манипулације и могућности за иживљавања над невинима које су егзорцистичке радње подразумевале. Истеривач ђавола би, као да је на суду, водио формално испитивање, у којем би ђаво, бивајући под тортуром, морао признати истину о свом нечастивом делању. Средњевековне и ране ренесансне егзорцистичке радње подразумевале су злоупотребу страха, ожалошћености, сујеверја, незнања, експлоатацију лаковерности посматрача. У међувремену, захваљујући просветитељским напорима, у модерној култури прихваћена је мисао да ђаво није ван човека, нешто трансцедентно и онострано у односу на њега. Ђаво је одувек у човеку и искључиво је од човека зависило како ће постојање зле силе унутар себе преокренути у сопствену корист. Та је мисао као естетички погодно полазиште прихваћена и за испитивање порекла, намера и исхода људских поступака. Један од најпознатијих примера, својеврсно опште место, јесте лик Ивана Карамазова, јунака романа Браћа Карамазов Фјодора Достојевског. Иван се “подвојио” и из њега, у тренутцима бунила и грознице, проговара Нечастиви. Онај ко истерује ђавола из Ивана је сам Иван, крај њега нема егзорцисте. Читав чин одвија се ноћу док је Иван сам у својој соби, и на  том месту присуствујемо двострукој интериоризацији. Ђаво, сем што више није ван човека, није више ни ван простора (собе, атељеа, салона, мансарде) свог “домаћина” – јавни спектакли замењени су приватним. То је још једна разлика коју бих подвукла између схватања егзорцистичког чина 15. века и каснијег (псеудо)егзорцистичког чина модерног јунака тј. уметника.

У контексту овог текста реч “егзорцизам”, чин истеривања ђавола из запоседнутог, посматрајмо као метафору. Изместимо га из контекста, из свог првобитног значења и преформулишимо га, дајмо му ново значење и дефиницију кроз посматрање уметника у процесу стваралачког чина. Ако бих морала да визуелно предочим дух ствараоца, уметника или мислиоца у тренутку ослобађања енергије, духовне потенције која бива распоређена, умерено и конструктивно обликована, хијерархијски условљена и контролисана интеграција мисли, заноса, речи и слике у кохерентну целину, онда би то било налик уобичајеним кореографијама модерног плеса, нарочито онаквих какве је Лени Рифенштал практиковала.

Leni Riefenstahl

Стваралачки чин је ритуал, театарски процес налик паганским иницијацијама у мистерије. Артур Рембо је писао: “Паганска крв се враћа! Дух је већ близу; зашто ми Христ не помогне дајући ми души племенитост и слободу. Авај! Јеванђеље је прошло. Јеванђење! Јеванђеље.” Већ из овог одломка који припада збирци Боравак у паклу, написаној 1873. године (седам година пре него што је Достојевски завршио поменути роман), можемо на основу тона, наративног поступка, стилистичких одлика уочити све оне “фиксиране вртоглавице” о којима је Рембо писао. Чак и на основу знакова интерпункције осећамо напетост у тону, сугестије налик редитељским. Иза речи “јеванђеље” на једном месту стоји знак узвика, на другом је тачка. Сугестиван је и број пута колико се та реч помиње у тексту. “Паганска крв навире” – самоотуђење, ноћ разума, видовитост појављују се, улога посднутог захтева пуну афирмацију и пажњу. Напослетку, прочишћење ће уследити, уметник тежи награди – делу, својој новој представи и улози као резултату ослобађања, племенитости, слободе.

Ово није романтизовање уметничког поступка. Ипак, дух времена (смемо ли употребити једнину?) у коме се остварујемо и обликујемо своју егзистенцију није наклоњен оваквом приступу уметнику и његовом раду, што не значи да овакав став није емпиријски потврђен. Стваралачки чин јесте аутоегзорцизам, поступак при коме уметник ослобађа енергију којом се истовремено самоуништава и самообликује, фрагментира и приноси целини. Некадашњи прљави тргови замењени су атељеима и радним собама. Дан је сменила ноћ, узрујани пук сменио је реципијент који не присуствује процесу стварања, већ са безбедносне дистанце посматра резултат, узвишен призор завршених и оформљених стваралачких напора. Како се до њих стигло, како су ти напори “бунила”, “историје лудила”, “борављења у паклу”, “видовитости” алхемијски преобликовани у реч, у слику, у звук, нама остаје да претпостављамо и да из дела, уколико то сматрамо оправданим поступком, уочавамо и тумачимо рефлексију уметниковог духа.

Leon Spilliaert, Self-portrait

Ђаво је егзотичан мучитељ једино посматрачима. Љубитељи уметности воле да читају и слушају о лудилима, патњама, пороцима, самоубиствима, двобојима, делиријумима, токсикоманичним навикама својих омиљених уметника. Са безбедносне дистанце све набројане несреће када се посматрају као случај и коб другог добијају једну романтичну и знатно преобликовану димензију која је, у суштини, пре антитеза датим стањима, него потпуно разумевање истих. Телесна стања запоседнутог као што су чудовишни деформитети тела и лица, грчења, гримасе, шкргутања зубима, укочен поглед, пењење уста, урликање, кретања руку налик дијаграму подсећају на фиксиране метаморфозе лица Леона Спилиара, на тон кретања мисли Емила Сиорана, на елементе Рембоове поезије. Потресна физиолошка стања превазиђена су, њих уметници нису доживљавали док су стварали своја дела али су се она на подлији начин интериоризовала и постала неодвојив део, конструктивни елемент њихове свести. Оно што везује ужасавајуће физиолошке деформитете са уметношћу поменутих јесу мотиви од којих они полазе, а која су метафорички присутна у њиховом раду, и која асоцијативно наводе на стања егзорцистичке тортуре.

И као што егзорциста из своје жртве покушава да измоли реч ђавољу не би ли ју протумачио, а потом батинама и физичком тортуром жртве одагнао, тако и реципијент тумачи лавину харизме и ентузијазма (инспирације) произашлих из уметника и његовог дела. Егзорциста је имао последњу реч када би била у питању тумачења жртвине  “пантомиме”. Такав апсолутизам није присутан када говоримо о релевантном тумачењу уметничког дела. Ми дело и његова значења можемо заокружити интерпретацијом али стваралачки чин, његово порекло и процес, врло ретко. Чак шта више, “превођења” стваралачког чина, тражења и испитивања узрока истог, пре су у домену психологије него теорије и критике књижевности.

Leon Spilliaert, Self-portrait

Leon Spilliaert, Self-portrait

Пред крај 16. века егзорцизам у Енглеској бива проглашен незаконитим обликом позоришта. Службе инквизиције откриле су да поседнути најчешће глуме, под диригентском палицом егзорцисте, верског фанатика који би им обећао награду у замену за глумљење  лудила, док разлог свему лежи у религијским превирањима доба. Дионисов култ, из кога се развило грчко позориште, култ је поседнутости у коме ритам и акција подстичу дамаре и заносе. Поседнутост не признаје  театралност иако имплицира двојност, стално осцилирајући између аутентичности и илузије. Ово напомињем јер је и стваралачки чин у извесном смислу театар самозаборава али никад потпуног.

Стваралачки чин подразумева и опсенарске вештине, али их истовремено и демистификује. Да ли је Платон у праву када у Сократово име деконструише Ијонову тезу о заносу? Стваралачки чин има театарски потенцијал али,  истовремено, он сваку могућност за потврђивање његове илузије пориче. Категорија стварног стапа се са категоријом фиктивног. Тако треба приступити уметницима о којима ћу писати, белгијском сликару Леону Спилиару, француском песнику Артуру Рембоу и румунском мислиоцу Емилу Сиорану, њиховим аутоегзорцистичким поступцима стварања који су, заправо, рационално и самосвесно интегрисани у њихова дела.

Емил Сиоран у једном од својих есеја пише: “И када ми падну на памет све страсти, сви делиријуми некадашњег ја, све грешке и хтења, сви моји снови нетолеранције, жеља за влашћу и крви, натприродни цинизам који је завладао мноме, мучења у Ништавилу, моја узрујана бдења, чини ми се да се нагињем над опсесијама неког странца, запрепашћен што сам тај странац био ја. Треба да додам и то да сам тада био почетник у опсесијама и тек почињао да се навикавам на њих; да сам се ваљао у сигурности која је и порицала и афирмисала све безмерно.”.

„Направити сам своју улогу, живети свој живот као карактер уроњен у драму, стално се импровизовано обнављајући и бити увек свестан сопствене нестварности“ речи су Стивена Гринблата који је, другим поводом и у нешто другачијем контексту, исте применио на лик и дело Томаса Мора у својој књизи „Самообликовање у ренесанси“. Запазила сам овај став као потпуно примењив на следеће Рембоове редове који припадају писму упућеном Жоржу Изамбару, песниковом учитељу:

Хоћу да будем песник, и радим на томе да будем видовит: ви то нећете нимало разумети, а ја готово не бих ни умео да вам објасним. Реч је о томе да до непознатог треба допрети  растројавањем свих чула. Патње су огромне, али треба бити јак, треба бити рођени песник, а ја сам схватио да сам песник. То никако није моја грешка. Нетачно је рећи: мислим. Требало би казати: мишљен сам. Опростите за игру речи. ЈА, то је неко други. Утолико горе по стабло које се сматра виолином.

Leon Spilliaert, Self-portrait

Пишући ове редове, који се међу критичарима поимају као својеврстан поетички манифест, Рембо није био “мишљен”, нема потребе за пасивом. У своје многобројне идентитете песник пројектује различите улоге, демоне који су га запосели, a који у тренутку стварања проговарју. Taда, песник не може рећи “мислим”, већ једино “мишљен сам”. Ипак, чак и када пише “мишљен сам”, он у ствари мисли, па тада није у потпуности пасиван и ван себе. Ето парадокса.

Јер ЈА, то је неко други. Ако се бакар пробуди као труба, за то никако не сноси он кривицу. За мене је то очевидно: ја присуствујем процвату своје мисли: гледам га, слушам га: додирнем жицу гудалом: симфонија се покрене у дубинама или једним скоком стигне на сцену.

Leon Spilliaert, Self-portrait

Leon Spilliaert, Self-portrait

Исту тезу, готово идентично обликовану, Рембо помиње и у писму Полу Деменију, другом значајном извору за схватања његових песничких ставова. Бакар пробуђен као труба подсећа на загонетне Магритове слике, визуелне играрије двосмислених значења, исто као и када се Кафкин Грегор Самса пробуди као буба. Присуствовање настанку и развоју сопствене мисли подразумева ауторефлексивност, контемплацију над собом и свесно подвлачење разлике између својих личности и својих улога, лица и маски. Чини се да жанр аутопортрета у сликарству, или дневника у књижевности, добро илуструје процес излажења из себе, напуштања једне области, да би се из перспективе друге она могла описати. Рембо у наставку писма пише:

Оно што човек који хоће да буде песник мора пре свега осталог да проучи јесте његова сопствена и потпуна свест; он истражује своју душу, он је надзире, искушава је, изучава је. Чим је упозна, он треба да је негује; то изгледа једноставно: у сваком се мозгу извршава известан природни развој; толики егоисти проглашавају себе за ауторе; други приписују себи свој духовни напредак! – Али, ствар је у томе да своју душу треба учинити чудовишном: попут трговца децом, него шта! Замислите човека који себи по лицу сади и негује брадавице.

Кажем да треба бити видовит, учинити себе видовитим.

Песник постаје видовит прибегавајући дугом, огромном и смишљеном растројавању свих чула. Свим облицима љубави, патње, лудила; он истражује сам себе, он кроз себе цеди све отрове, да би сачувао само квинтесенције. Неописиво мучење у коме му је потребна сва вера, сва натчовечанска снага, у коме он постаје више него ико велики болесник, велики злочинац, велики проклетник, – и врховни Учењак! – јер он стиже до незнаног! Јер је више него ико усавршио своју ионако богату душу! Он стиже до незнаног, и кад би на крају чак и полудео и изгубио моћ схватања својих визија, он их је ипак видео! Па нека се распрсне у својим скоковима кроз нечувене и неназовљиве ствари: доћи ће други страховити радници и наставиће на оним хоризонтима на којима се он срушио!

Leon Spilliaert, Self-portrait

Leon Spilliaert, Self-portrait

Артур Рембо (Arthur Rimbaud) рођен је 1854, Леон Спилиар (Leon Spilliaert) 1881, Емил Сиоран (Emil Cioran) 1911. године. Просторне и временске удаљености између три ствараоца нису биле препрека повезивању заједничких елемената у њиховом раду. Шта је права интенција аутора, то никад нећемо до краја одгонетнути, међутим, ми можемо, уочивши заједничке елементе код више различитих уметника, свести их на заједнички именитељ. Спилиарови аутопортрети су управо оно о чему је Рембо писао Полу Деменију: надзирање и проучавање сопствене свести, предочавање бојом и обликом њених вртоглавица, растројстава, слабости, страхова, параноичних слутњи, анксиозних ишчекивања, опсесија, халуцинација, све је забележено и фиксирано. У процесу стваралачког чина свест се подваја, један део отуђује се у односу на други да би са дистанце посматрао, анализирао и стварао оно што је претходно ауто-егзорцистичким чином украо – пламен неопходан за дело. Сви отрови су исцеђени, остале су квинтесенције.

Да се окренемо к Ђаволу? Не бисмо умели да му се помолимо: обожавати њега значило би интроспективно се молити, себи се молити. Ономе што је јасно не упућује се молитва; оно што је егзактно не може бити предмет култа. Ми смо у нашег двојника пренели сва наша обележја, и , да бисмо нагласили тобожњу достојанственост, обукли смо га у црно: ожалошћени животи наши и врлине. Подаривши му неваљалство и истрајност, наша главна својства, исцрпли смо се у настојању да га учинимо што је могуће живљим; наше су се снаге истрошиле у измишљању његовог обличја, у напору да га учинимо окретним, скакутавим, интелигентним, и, изнад свега, рђавим. Залиха енергије која нам је стајала на располагању за измишљање бога ишчезавала је. Тада смо позвали у помоћ уобразиљу и оно мало крви што нам је било преостало; Богу је остало да буде плод наше анемије: климава и рахитична приказа.

Цитати:

Емил М. Сиоран, Кратак преглед распадања, превео Милован Данојлић, Тиса, Београд, 2004.

Артур Рембо, Сабрана поетска дела, превео Никола Бертолино, Паидеиа, Београд, 2004.

Стивен Гринблат, Самообиликовање у ренесанси, превеле Невена Мрђеновић и Јелена Стакић, Клио, Београд, 2011.

Leon Spilliaert, Self-portrait

Leon Spilliaert, Self-portrait

Leon Spilliaert, Self-portrait

.